Jump to content
  1. Kafanski amater

    Kafanski amater

  2. Благовесник

    Благовесник

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље.     На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података.   У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија…   Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету).   Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума.   Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других.   Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања.   Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан.   Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића.   Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити.     Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу
    • Од Логос,
      Дана 25. (12) септембра 2019. године на Оданије Рођења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је чин парастоса на Гаравицама недалеко од Бихаћа, за око 12000 невино пострадалих и мучених Срба, које од злочиначке руке снађе тешка смрт од злочинаца и мучитеља, припадника НДХ у јеку Другог светског рата, саопштила је Епархија бихаћко-петровачка.   Звучни запис беседе   Владика се после извршеног чина парастоса обратио свим присутнима пригодном беседом, поздрављајући ссабране "на овом голготском мјесту непребола, страдања и распећа, на мјесту гдје лежи један град под земљом, Бихаћ невидљиви испод Бихаћа видљивог, на мјесту које је наш крајишки крајеугаони камен, свједок нашег постојања, наше жртве, али и безумности оних који овај град саградише од костију наших предака“. Између осталог Епископ је поручио да усрдно моли Господа да се никоме на свету овакав злочин више никада не понови и подвукао да ће упутити молбу Светом Архијерејском Сабору СПЦ да се канонизују новомученици гаравички.   Према енглеским обавештајним подацима, на Гаравицама је убијено од 14.000 до 14.500 људи. Убијени становници Бихаћа и околине били су скоро искључиво Срби и у мањем броју Јевреји. Ово стратиште је запостављено након Другог светског рата јер су чињенице о злочину и покољу над цивилима у Бихаћу, који је спровела НДХ, држане далеко од очију јавности у бившој Југославији.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Родољуб Лазић,
      https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3322725/nasilnice-danima-maltretirale-i-tukle-vrsnjakinju-15-samo-zato-sto-je-siromasna-samarale-i-sutirale-devojcicu-koja-nema-oca-a-brat-joj-je-bolestan-uznemirujuci-video
      Не зна се шта је страшније. То што су девојчице тако бездушне и свирепе, или то што је бију зато што је сиромашна и незаштићена, или то што су се сви остали "лудо забављају" и боли их уво док се ове иживљавају над девојчицом. Потпуна катастрофа! Да седнеш и да плачеш, не да плачеш, него да кукаш на сав глас, каква су нам деца постала.
    • Од Ромејац,
      Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске

      Врховни штаб у Дрвару
      ШТА је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да "стојимо на раменима" оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост.
      Свих тих деценија написано је мноштво чланака, објављено прегршт књига и студија да је први човек југословенских комуниста Јосип Броз Тито до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешавало у јасеновачком логору, већ и о масовним покољима усташа над Србима у НДХ. Па, кад је тако, вратимо се у 1942. годину. Други светски рат је у пуном јеку, ратно решење се не назире. Силе Осовине не попуштају ни на једном фронту. Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда налази се на територији Павелићеве државе. Јасеновачка фабрика смрти је на врхунцу. Кажу да је то била ледена година, посебно последњи месец, децембар. И тог децембра појављује се последњи број "Пролетера" - органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, пошто је у Бихаћу склопљен костур будуће нове револуционарне власти.
      НА ПРВОЈ страни текст - "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", а потписује га Тито.
      Присећа се он у том подужем тексту свих предратних намера да се "србизују Хрвати и Словенци", па пише: "Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за србизацију која се била потпуно разоткрила у време Шестојануарске војне диктатуре краља Александра и Пере Живковића 1929."
      Бави се и актуелном ситуацијом: "Перспектива која се указује народима Југославије од стране лондонских избеглица врло је црна и представља страшну опасност за све оне народе који су били угњетавани од постанка Југославије. Жандарски кундак и четничка кама било би главно средство те лондонске избегличке владе за уједињавање народа Југославије, када би се она којом несрећом поново докопала власти у Југославији... Македонци, Арнаути, Хрвати, муслимани итд. са стрепњом се питају - па шта ће бити са нама ако се поврати оно старо? Лондонска избегличка влада већ прети, четници већ кољу где могу уз помоћ окупатора и брусе каме за још страшније покоље - то је оно чега се сви народи боје. Али, ми довикујемо свима, нека се не боје, спас од свега тога је могућ и то једино на тај начин, ако се већ сада, одмах, без оклевања, узме пушка у руке и пође у свети бој кога бије наша јуначка народноослободилачка војска против окупатора, за слободу и равноправност свих народа Југославије."
      ]
      Тито, Стаљин и Молотов
       
      Четници кољу и оштре каме, али за Јосипа Броза у целом овом тексту Јасеновац и крашке јаме препуне закланих српских сељака не постоје. Отуд, ваљда, оним споменутим идеолошким занесењацима уверење да њихов вођа није знао за усташке злочине.
      Да ли је то било баш тако? Ако лаже коза, не лаже рог - каже стара пословица. Перо Симић, новинар, публициста, некадашњи главни уредник "Вечерњих новости", најпознатији Титов биограф, пронашао је у московским архивама депеше које је Броз слао Коминтерни пре децембра 1942. године из којих се види да је и те како био упознат шта се дешавало у Јасеновцу. Тако 4. априла 1942. он јавља Москви да се "најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу". Извештава да је "џелат Павелић у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске". Партизански вођа ниједном речју не помиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. У депеши пише да је од тих 10.000 "најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих", а да су "сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени". На самом крају извештај је допуњен једном реченицом да "саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба"!
      ПЕТ месеци касније, 15. септембра 1942, из Титове депеше "Деди" (Коминтерни), види се да су партизанске јединице из логора Јастребарско, код Загреба, ослободили "600 (српске) дјеце с Козаре". Међутим, врховни командант четири дана касније шаље исправку и додаје да је заправо ослобођено "900 козарачке дјеце, а не 600". Истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасли 272 козарачка детета.

      Александар Ранковић, Тито и Милован Ђилас
       
      У септембру 1942. Броз је лично обавештен шта се дешава у Јасеновцу од Андрије Хебранга, тадашњег секретара КП Хрватске и Младена Ивековића, којег су усташе, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за двојицу усташких функционера.
      Крајем лета, те исте године, и Милован Ђилас је писмено реферисао Титу о усташким злочинима у западној Босни:
      - Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака.
      - Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса - колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак - да ли тог дјетета? - управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање.
      У ТЕКСТУ "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", у "Пролетеру" Тито, такође, пише: "Хрвати као најснажнија национална индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали су и најжешћи отпор против великосрпске националне политике. Но, разуме се, тај отпор није могао дати оне резултате које је хрватски народ очекивао."

      Јасеновачки логор
       
      Неку годину касније, тачније 27. маја 1946, у Москви је боравила прва званична делегација нове Југославије, у којој су поред Тита били Александар Ранковић, Коча Поповић, Благоје Нешковић, Борис Кидрич и Владимир Поповић. На свечаном пријему, после ритуалних руских испијања здравица, Стаљин је најпре наздравио "херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду". Завршавајући говор, Стаљин се окренуо Титу и упитао га што он не спомиње оно главно.
      Сви су занемели незнајући на што то Стаљин мисли.
      - На Јасеновац - рекао је друг Хазјанин.
      Тито је сав скрушен са сузама у очима изговорио: - Стидим се што сам Хрват.
      Његово прећуткивање фабрике смрти и геноцида над српским народом на територији НДХ у тексту у "Пролетеру", никад није разјашњено.
      ШОКИРАО ДАВАЊЕМ ОСТАВКЕ
      ТАЧНО годину дана пре текста у "Пролетеру", 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови, одржана је седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Додуше, није се изјаснио да ли се оставка односи на место команданта Врховног штаба или генералног секретара Комунистичке партије.
      Добрица Ћосић у другој књизи "Пишчеви записи" бележи да је Ранковић био изричит - Коминтерна и Стаљин би оставку схватили као озбиљан раскол у Партији и рекао: "Ако друг Стари поднесе оставку, онда то мора да уради и цео Политбиро". Тито се после овог повукао.
      СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу | Репортаже | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...