Jump to content
  1. Жика

    Жика

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској.

       
      У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима.
       
      Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса?
       
      - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор.
       
      Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима?
       
      - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија.
       
      Kолико је људима духовно значило ваше присуство?
       
      - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек.
       
      Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност?
       
      - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну.
       
      Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије?
       
      - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише.
       
      Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ?
       
      - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег.
       
      Да ли то људима у савременом свету полази за руком?
       
      - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене.
       
      Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље?
       
      - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама.
       
      Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба...
       
      - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога.
      Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама.
       
      Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? 
       
      - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. 
       
       Kурир.рс/Силвија Сламниг
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 28. по Духовдану, 20. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Пријепољу. Саслуживали су парох андријевички из Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставрофор Боро Врховац, старешина Саборног храма јереј Горан Крстић и ђакон Иван Савић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Тумачећи прочитани одељак из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ Атанасије је указао на свима знану чињеницу да је Божија доброта безгранична, безмерна. И о тој доброти је Епископ Атанасије поближе говорио у својој беседи присутнима у храму: – Данас смо више окусили од Божије доброте, од Његових дарова, овде у божанскоме храму на Светој Литургији. И читали, и певали, и кушали храну Божанску. Причестили се самим Телом и Крвљу Господа нашега, Животом Његовим. Јер то је што нам Он даје, Његов Живот. Господ наш каже: Ја хоћу да имају Живот и да га имају у изобиљу. То је намера Божанског присуства са нама и Он непрестано уготовљава своју трпезу. Све ово што имамо од Бога смо примили. Али, као да је мало Богу у Његовој доброти то што нам даје па хоће да нам да и бескрајно више дарова него што можемо очима видети. Он жели да живимо у Вечности, та трпеза коју нам Он даје да буде вечна трпеза Вечног Живота. Зато смо се причестили Његовим Телом и Његовом Крвљу.
      – У својој доброти Бог је сличан једном домаћину који је богат и не може сам да учествује у својим добрима него жели да све што има подели са другима. Сви који дођу за Божанску трпезу искусиће божанску доброту и божанску љубав. Људи се односе према божанској доброти различито, али, како се према божанској доброти односимо од тога зависи колико ћемо имати користи од божанске доброте. Од нас се тражи само да будемо отворени према Богу, према Његовим даровима, да их прихватимо, примимо. И ако будемо отворени према њима, према божанској доброти, према божанској љубави, онда ће бити и одговор исправан, онда ћемо одговорити у захвалности. Ако смо отвореног срца прихватили божанске дарове, божанску љубав, онда ће сама од себе из нас произаћи захвалност Богу. Без икаквог усиљавања, спонтано, одговорићемо и ми љубављу према Богу.
      – Ако будемо разумевали ове детаље, ово што је описано у Јеванђељу, па то настојимо применити у нашим животима много тога ће нам постати јасније, успећемо много тога и својим слабим умом да схватимо и да разјаснимо јер је све тако фино описано и протумачено. Схватићемо и зашто ми сами оболевамо, зашто долазе невоље у наше животе, и видећемо да је то из те недовољне отворености према Богу, нагласио је Епископ Атанасије.
      Након Божанске службе Преосвећени је честитао свој деци њихов празник – Детињце а братство храма Светог Василија Осторшког им је припремило и поделило слаткише уз честитку.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.      И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе.    Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља.    И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.   Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.     Свети Николај Велимировић,  Пролог, 19 / 06. октобар   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Срндаћ,
      Замољен сам да пренесем. Дакле, ево.
      Don't shoot the messenger, pls 
       
      БОРБА ЗА ВЕЧЕРУ
      ИЛИ
      КО ВИШЕ ПЛАТИ ТАЈ МОЖЕ МЕДИЈСКИ КЛАТИ
      „Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности:
       или сте незналица, или сте део завере.“
      Уредништво „Борбе за веру“
      ''Ако кажете да Борба за веру није плаћенички интернет таблоид, глупих, необразованих, покварених и примитивних - волели би бити србских теолога -  или сте анонимни херој, члан уредништва овог опскурног сајта, или његов мусави финансијер, или будала или Владимир Димитријевић.''
      Уредништво ''Борбе за вечеру''
          У скривеним коридорима једне гимназије у познатом граду Централне Србије своје мученичке дане скромно проводи један полуанонимни аматер-теолог, аутор безбројних страница, на првом месту посвећених страстима његове младости и религијским изборима његових раних јада. Утемељујући свој карактеристични метод плиткоумног квази-богословља: свак се чеше где га сврби, наш корифеј провинцијалних тема и проблема, страствени колекционар књига неважних мислилаца из света православне теологије које до бесомучности копира и преписује (од једног момента скенира и рашчитава) откривајући својој полуписменој публици низ страшно важних ствари попут точка, ватре и топле воде. Сав провинцијалан, сав необразован, сав патетичан, сав недоучен, сав јадан, сав распилављен, склон сузама и наплаћивању прљавих текстова на свом бедном сајту, остаје тако да засењује простоту простих и фасцинира неукост неуких. 
          Помало склон дружењу са отпацима свештеничке службе, поготово са онима који воде порекло из једне епархије из које прозорљиви Свети Патријарх Павле НИКАДА није хтео да прими некога у Архиепископију београдско-карловачку, овај наш Настасијевић у покушају, тргује неуморно са свима који желе да своје бљувотине објављују на сајту лажне борбе која њему обезбеђује праву вечеру. А овај наш буцко у карираним џемперићима воли да добро вечера... И да броји шушке које редовно добија за све баљезгарије које објављује. Познато је колико он наплаћује текст који се објављује на овом свратишту за полуписмене - који су се својевремно хвалили сопственим необразовањем...
          Да би одржао лажну слику о сопственој важности и објаснио зашто се он и његови саучесници крију иза лажних имена, представљају као сарадници а у ствари су власници сајта, и сличне бедне поступке, овај идеолог Чорбе за вечеру,  и тајни саветник пропалог политичког покрета Двери, које су пропале када су се затвориле а живеле када су биле отворене - ето колико је тај идеолог опскурности у ствари глуп и ништа не разуме - измислио је најантихришћанскију лаж коју је људско ухо икада чуло. Да се он и његови љути кабларски гусари скривају из лажних имена и обрнутих функција да би се борили за веру јер би у супротном били изложени страшном прогону па можда и нечем оштријем, опаснијем. Зато они бирају кукавичко, бедно, нехришћанско скривање уместо јавног и храброг исповедања вере за коју би да се, као, боре. Апстрахујући бесмислену тврдњу да би ову аматерску банду која у слободно време пере аутомобиле на Колетовом плацу за ситну цркавицу било ко због било чега и дотакао, морамо да их питамо: Да ли ви стварно верујете да ваше неписмене, ограничене, методолошки конфузне, досадне, мртве, патетичне, бескрвне, лажне ''теолошке'' речи које не могу да загреју срце ни мртве овчарске патке а камоли живог човека, имале бољег ефекта од ваше, замислимо ту незамисливу ситуацију, проливене мученичке крви? Па ви бисте, исушени од младалачких страсти, угрожене кичме, и те три четири капљице семена, капљице ваше малокрвне крви, које бисте исцедили могли да засадите у плодну родну црницу и да из ње проклијају неки боље, храбрији и поштовања вреднији хришћани него што је то ваше анонимно, кукавичко, јато анонимних сарадника. Па да се бар зовете Наполеон из Никшића - алиас НИН, или Пабло, или Стари... а ви ни кодна имена немате сиротани.
          Погледајмо како подмукли анонимци обмањују и манипулишу својим наивним и глупим читаоцима музећи им, искусно и покварено, паре.
      ''Ми се, како рекосмо, боримо за веру једанпут предану светима. ( Ту ваљда спадају и свети мученици, хероји наше вере исповедници са именом и презименом!) Па и ако за њу пострадамо, биће нам добитак. Јер ћемо у том случају бити мученици. ( Ал баш не мора ако не мора....) Али, ми нити се испразно јуначимо, нити изигравамо мученике, (Мученике нико не изиграва него са вером и љубављу ступа у тај свештени подвиг храбрости, верности до гроба!) нити тражимо од Бога да мученички пострадамо. (Него да се добро наједнемо чорбе за вечеру, плаћајући је својом млаком и кукавичком вером!) Јер је грех од Бога тражити мученички венац. (Каква будала необразована и лажљива је писац ових редова. Па зар ти анонимни игноранти и непознаваоци хришћанства никада ниси чули за подвиг новомучеништва у Грчкој за који су светогорски монаси спремали ревносне и храбре хришћане - управо супротне њима који шкрабају ове лажњиве редове - који су по надахнућу одозго тражили мучеништво)   Мученици бивају само они које Господ удостоји да то буду, а ми не сматрамо да смо тога достојни. ( Наравно да нисте. Када сте маловерни, кукаквице, лицемерни, користољубиви, који вером манипулишете наивне и неуке душе да бисте их економски експлоатисали и наметали им своју безумну вољу, као вампири хранећи се њихобом слободом!)
          Дакле, сајт „Борба за веру“ је безбедан, мејл „Борба за веру“ је безбедан, ни једном од људи који нам шаљу информације на мејл никада није ни длака са главе зафалила нити ће, свим нашим достављачима информација на мејл анонимност је у потпуности загарантована, сва коресподенција са „Борбом за веру“ је безбедна, свима који код нас пишу под псеудонимима анонимност је загарантована, ( Дакле, салободно клевећите, лажите, подмећите, денунцирајте, урушавајте углед Цркве - ми ћемо вас све штитити да и даље некажњено вршите дело ђавоље!) свима који нам пошаљу донацију – анонимност је загарантована, ( И најважније - шаљите новац, подмазујет нашу дебилну медијску смеће машину, дајте пара и нама да идемо на дуга летовања, да се одмарамо, градимо викендице по клисури, купујемо кола, једимо и пијемо јер овај живот је кратак и прохуји за час!!!) јер овај сајт је медијски репрезент свега светог и честитог и Миломе Богу приступачног што је красило наше свете претке( Као што су лаж, лоповлук, кукавичлук, поквареностр, спржена савест.... чекај мало, па те особине нису имали наши преци али их имамо ми, ... бре В. Д. исправи ову реченицу нешто не ваља...) али и наш, на жалост, већином, заблудели, али и даље - Савин и Божији народ... ( У који ми не спадамо него њиме манипулишемо!)
          Приведимо крају ово бављење најцрњим религијским шундом на српском интернет небу подсетивши читаоце овог упозоравајућег текста на два избора које су наши преци учинили када су требали да бране своју веру. Први је учинио игуман Генадије који је уместо да остане веран свом хришћанском имену и лику, одабрао да се сакрије иза лажног имена лажне вере и постао је Мула Салија. Ђакон Авакум то ни по коју цену није хтео да учини и постао је свештеномученик и сведок Христа Распетог и Васкрслог. Истини за вољу Генадије је сачувао живот, чак га је митрополит Стефан Стратимировић вратио у Православље и благословио му да и даље врши свештеничку службу.... али! Иза кукавичлука одбацивања страдања за своју веру, скривања иза лажног имена, бедног преживљавања да би се пусто постојање наставило остао је заборав. Иза Светог ђакона Авакума остао је пример, остало је надахнуће, остала је вера, остала је светлост. 
          Несретници, скривени иза неоправдиве кукавичке нехришћанске анонимности -  ви сте свој део одабрали. Мула Салије новога доба - придржавајте и даље кочеве на које заједно са свим противницима нашега рода упорно набијате боље од вас, а на које ви сами немате храбрости да се попнете. Кратко речено, синови таме само ви радите свој, добро плаћен, посао.
      Младен Милановић
    • Од Milan Nikolic,
      Хајде да се јавимо нас колико треба који ћемо уплаћивати по 1.000,00 дин месечно за одржавање сајта и рад форума. Потребно је да будемо редовни. То је око пола дневнице месечно. За наш сајт, наш форум, мислим да вреди давати толико новца сваки месец.
      Ко жели нека се јави овде на теми или мени на приватну поруку, па ћемо када се сакупимо довољно тражити број рачуна и почети да плаћамо. Замолио бих само некога од администрације да нам саопшти колико уплатилаца би било оптимално. @Иван Ц. @Дејан @Поуке.орг инфо
×
×
  • Креирај ново...