Jump to content
Sign in to follow this  
Dominika

Свечаности на Светој Гори Грабарки у Пољској

Оцени ову тему

Recommended Posts

Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле су овде десетине хиљада верника.

Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Овде налази се женски манастир светих Марте и Марије, а слава овог места позната је већ неколико векова. Ходоцасници доносе овде крстове – знакове захвалности, али и проблема. Због тога ово место зове се „Гора крстова”. Такође је овде чутотворни источник воде. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару).

 IMG_20190816_155647.jpg

Такође ове године стигле се увде десетине хиљада верника. Много од њих дошло је у пешачким ходочашћима из разних делова Пољске: неки су прошли 15 километара, а неки чак и 160. Између њхих много младих људи – они су такође помагали сестрама спремати Свету Гору за празнике. Сви, само ако здравље је дозволило, по обичају прошли су 3 пута на коленима око главне цркве манастира – Преображења, певајући празнични тропар.

IMG_0724_filtered.jpg

 

Свечаности почеле су бденијем 17 августа уочи празника иверске иконе Богородице – у манастиру налази се њена чудотворна копија за Свете Горе Атос. Раније налазила се овде чудотворна икона Христа Спаса, ипак не стала и до данашњег дана не зна се, где је. Али сачувао се значај празника Преображења Господњег, који код народа зове се „Спас”.

 IMG_0221.CR2_filtered.jpg

Осамнестог августа биле су служене две Литургије и освећење воде. Увече поцели су целебрације поводом празника Преображења Господњег. Дошли су овде сви епископи Пољске Православне Цркве осим двојце из Бразила. Такође присуствовао је митрополит Нектарије из Грчке Православне Цркве и један свештеник из Кеније. У 18 почело је бденије. У 23 одслужен је парастас и акатист за умрле. Током ноћи служене су биле 3 Литургије.

IMG_0267.CR2_filtered.jpg

 

У 10 сати почела је главна Литургија, којој је предводио поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава. На служби били су присутни политичари различитих странака.

 IMG_0876_filtered.jpg

У пољској државној телевизији био је директан пренос значног дела Литургије – два сата.

 

uid_1f7c897d29ca396bccc77f47bb97f50a1566
BIALYSTOK.TVP.PL

Telewizja Polska S.A

 

 

Пошто у септембру припада 80 година од почетка Другог светског рата, у току којег Пољаци су били једна од највише православних нација, а Пољска Православна Црква је скоро уништена (такође због промене граница), на Литургији проглашене су биле специјалне молитве за умрлих за веру и Отадзбину, а такође о све добро за савремену Пољску. Ове молитве биле су прочитане на пољском – у већини парохија Пољске Православне Цркве користи се црквенословенски, и само нека читања и молитве су на пољском у осталим заједницама.

2019grabarka-32.jpg

 После Литургије одржана је литија око цркве Преображенја и освештање воћа.

IMG_0709_filtered.jpg

Извори фотографија: orthodox.pl; cerkiew.pl

Аутори фотографија: Mikołaj Mendrycki; Tomasz Grześ


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Dominika,
      Film trajući skoro pola sata u mitropolitu Ladakijje u Siriji Jovanu (Mansur), kojeg mnogo smatra da je svetac. Umro je prosle godine u aprilu. Film je na arapskom, ali ima titlova na engleskom.
       
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у својству предсједника Његошевог одбора Матице српске, вечерас је у Подгорици отворио и благословио благородно вече одржано поводом 13 . новембра – Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, посвећено 800. годишњици наше Светосавске цркве.     Ово треће вече манифестације „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ у Књижари Матице српске у Подгорици почело је молитвом „Оче наш“, коју је отпјевао оперски пјевач Оливер Њего.   Високопреосвећени Митрополит је у свом обраћању истакао да су фреске, чија је изложба (копије фресака) уприличена вечерас, најдивније опипљиво и видљиво свједочанство 8 вјекова наше Цркве од времена њеног оснивања и од времена оснивања Зетске црногорске митрополије, а исто тако и послије устоличења Светога Саве у Архиепископији жичкој:   „Значајан догађај и значајно подсјећање. Нарочито овдје код нас у Црној Гори је значајно да то обиљежимо с обзиром да се овдје код нас поново повампирила она племенска свијест против које се борио  Свети Петар Цетињски тражећи помирење међу закрвљеним црногорским племенима.“   Владика је подсјетио на велика дјела светородне лозе Петровића, од владике Данила до владике Василија, владике Петра Првог и Петра Другог Ловћенског Тајновидца, и великог краља српског краља Николе Петровића. Нагласио је да је и краљ Никола уграђивао себе и преко оне химне, једине праве химне црногорске, за ослобођење Косова и Призрена, и да је у старим данима потписао капитулацију, одрекавши се тиме својих савезника, који су ратовали против Аустроугарске и Њемачке, очивидно из бојазни да ће се догодити оно што се догодило, али и из властољубља.   „То су били велики творци, градитељи тога духа јединства, духа љубави, заједнице, заједништва међу братствима и племенима у Црној Гори, а и шире од Црне Горе, на просторима нашег Светосавског народа. Сада се у наше време повампирио тај дух племенски разрачунавања, под другим видом, начелима и принципима, па је зато добро да подсјећамо на то што нас чини људима, на оно што је уграђено у наше биће, на оно чиме смо постали једини здрави јединствени културни народ“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, идејни творац ове манифестације, подсјетила је да ово друштво већ трећу годину прославља свој дан – 13 новембар.   „Овај дан прослављамо свечано, радосно организујући у оквиру Дана Матице разноврстан и богат програм сјећањем на најважније и најславније што нам је српско наслеђе подарило на широким просторима гдје вјековима живи српски народ, наравно, и на свим просторима који су у саставу данашње Црне Горе.“   Професорица Стојановић је казала да се имамо чега сјећати и да имамо нашта бити и поносни:   „Прије двије године обиљежили смо 1847. годину јубилеј који носи симболику побједе Вукове реформе и појављивања Горског вијенца. Прошле године било је 200 година од када је штампан Српски рјечник Вука Стефановића Караџића, 100 година великог српског страдања жртва и побједе у Првом свјетском рату. Ова година слави вјековно, ванвремено и свевремено, вјечно – 800 година аутокефалности Српске цркве као Божијег изданка, али изданка који је накалемила светородна лоза Немањића и њен најљепши син и отац Свети Сава.“   Присутни су имали прилику да уживају у музици у извођењу оперског пјевача Оливера Њега уз клавирску пратњу господина Зорана Тутуновића, као и да погледају изложбу копију фресака коју су урадили сликари: Момир Кнежевић, Мирко Тољић и Вељо Станишић. Они су копирали фреске из Пивског и Морачког манастира, а има и једна копија фреске из манастира Градиште. О значају тог рада и ауторима изложбе говорио је проф. др Слободан Раичевић.   По устаљеној пракси на свој Дан Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори објавила је и имена својих нових чланова: професор филозофије Драган Бојовић, доктор филозофије Душан Игњатовић, господин Милорад Кадић, магистар историје Радован Фемић и љекар интерне медицине Вук Канкараш.   Најављени су и нови пројекти Матице међу којима је и капитално остварење, изложба „Црна Гора – језик, народ и религија“, коју припрема Јована Маркуш, а ликовно обрађује сликар Мирко Тољић.   За Дан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори 2017. године проглашен је 13. новембар дан рођења Петра II Петровића Његоша, првог члана Матице српске са простора данашње Црне Горе. Поводом обиљежавање Његошевог рођења и ове године Матица је организовала ширу манифестацију разноврсног програма који у Његошевском духу репрезентује српску културу, историју и духовност.  Овогодишња манифестација „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ почела је 8. новембра предавањем на тему „Постанак краљевства и архепископија српских и поморских земаља Немањића“ које је у Парохијском дому у Никшићу одржао др Срђан Пириватрић, а настављено 11. новембра предавањем проф. др Маје Анђелковић о Студеничком типику Светог Саве и Студеничком културном наслеђу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије разговарао је данас, 30. октобра, са Њеном екселенцијом Мегленом Ивановом Плугчијевом Александровом, амбасадорком Републике Бугарске у Црној Гори,  о актуелним темама у Цркви.     Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је бугарску амбасадорку примио у просторијама Митрополије црногорско-приморске на Цетињу. Иначе ово је прва званична посјета амбасадорке Плугчијеве Митрополији од њеног ступања на ову дужност.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је Његову екселенцију Владислава Владиславовића Масленикова, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, који је недавно ступио на ову дужност, у просторијама Митрополије на Цетињу.     Том приликом Његова екселенција се заједно са својом породицом и сарадицима поклонио десници Светог Јована Крститеља и моштима Светог Петра Цетињског. Такође је обишао ризницу Цетињског манастира.   У двочасовном разговору Високопреосвећени Митрополит и господин амбасадор су прије свега разговарали о вјековним братским везама између народа Црне Горе и Русије, које не смијемо занемарити, већ смо дужни да их чувамо и продубљујемо, чувајући и учвршћујући тиме завјет Светог Петра Цетињског и осталих великана из историје Црне Горе и Русије.   Његова екселенција и Митрополит су такође разговарали о најављеном Предлогу закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, те изразили заједничку жељу и наду да поменути Закон неће бити усмјерен ни против једне вјерске заједнице, већ да ће исти бити у складу са међународним правом и нормама. Незаобилазна тема разговора био је и новонастали проблем Православне Цркве у Украјини. Митрополит је уваженом госту поновио свој лични и став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а то је да је једина канонска јерархија у Украјини сабрана око Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине, г. Онуфрија.   Након братског и срдачног разговора, Митрополит Амфилохије и Његова екселенција су један другом уручили пригодне поклоне и још једанпут изразили наду у продубљивање и наставак братских односа народа Црне горе и Русије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...