Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, Istopljeni kamen рече

a Pravnom Fakultetu u Beogradu

Је ли и Слобо, Бог да му душу прости, са правног? Па Војо, па Војо 2 :)) двојица Воја нам капу кројила са правног, Шешељ и Коштуница...и сад ПреЦедник опет са правног.

..

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Ćiriličar рече

Је ли и Слобо, Бог да му душу прости, са правног? Па Војо, па Војо 2 :)) двојица Воја нам капу кројила са правног, Шешељ и Коштуница...и сад ПреЦедник опет са правног.

Види, заобиђи ме правног сва те сунца оогрејала.

Ali vidi ovo...drugačije je pročitaj..mnogo je jak...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оћу, подразумева се...што ме нагониш да признајем да оћу, да слабости овде показујем...после то душмани користе...чим сам видео наслов...зар сумњаш да би одолео.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Ćiriličar рече

Оћу, подразумева се...што ме нагониш да признајем да оћу, да слабости овде показујем...после то душмани користе...чим сам видео наслов...зар сумњаш да би одолео.

 

Ne sumnjam.:aplauz:nikad...

Share this post


Link to post
Share on other sites
  1. Овакве текстове не треба "оповргавати" а ево зашто. Прво, вероватно то Буловић није урадио, јер он зна меру. Зашто не треба? Понављам свуда и стоти пут. Владика Николај каже да ђаво уситњава суштину, да би људе повео за ситницама, фформом, и тако их завео за Голеш планину (=унесрећио). Додаје, да када усиниш златни дукат у бакарне крајцере, он има исту трђиђну вредност (=која је промењива) али он никада више неће бити злато у твојим рукама, него обични бакар.
  2. Само будале не виде да је Црква под ударом НАТОа. Калд Билт, гласноговорник Билдбергшке групе, изјављује да је Православље опасније по западни либерализам него ИСИЛ; затим креће фанариотско булажњење у већ стављеној, већински, Украјини под НАТО утицај, креће удар на Цркву. Ту су и изјаве људи из стејта о РЦ, затим о СПЦ преко које долази до "малигног" утицаја Руса на Србе - дакле опасан удар на Цркву ј еу току, то знамо.
  3. Вратимо се сад Николајевом дукату (=златној суштини) и крајцеру (=бакарној форми). Не улазећи уопште у Максимове мотиве за његово деловање: напад на Кирила у другосрбијанској штампи пре Сабора на Криту; затим шлихтање дарвинистима; затим опет звоцање, а за то је један од најНЕпозванијих у СПЦ, о деловању Фанариота у Украини, те о Светосавској аутокафалност и тд. и сл. - дакле пдвлачим, не улазећи у мотиве, уопште не стављајући га као некога ко ради за некога, кажем. то су застрађујуће (ако је из љубави ка Цркви) глупе, понављам г л у п и поступци, иза којих се, несумљиво, у набољем случају, понављам у најбољем случају, крије гордост. Јер нити га је ко за шта питао, нити је он компетентан ни за канонско, ни за дарвинизам, а и најмлађи је, па се "и међу говедима зна старији", камоли у Црлви.
  4. Узимајући речено у обзир: да је Црква под ударом, а Максим се као пиле у кудељу упетљао, сад имамо на делу људе који везе благе немају са Црквом, који "бране" Максима од Цркве. Изгледа да Максиму то не да шкоди, него му прија, а надати се да не подстиче на то.
  5. И шта имамо: један а п с у р д - да владику СПЦ бране људи НЕцрквени, не из Цркве, од кога? Од саме Цркве којој се Максим заклео пред Богом и Чином подареним од Духа, на послупање.
  6. Но, осавимо ми Максима овде, он је "крајцер", да се ми држимо "златног дуката" ("корз седам огњева - седам Сабора - жеженог) овде - дакле Цркве. Како се сада одвија рат против Цркве? Управо тако што се нађу најслабије карике, затим поводи и онда се удара на Њу.
  7. Овде, конкретно, као закључак, да се вратимо мало на "крајцере", имамо случај следећи - Максимовом петљавином, пре свега шлихтањем другосрбијанцима, имамо сада паралелно удар на ПБФ, како? Тако што је ПБФ, након дуге борбе упао у састав Универзитета. Црква је задржала право аутономносту, али, сада ПБФ, Факултет Цркве, се "брани" од саме Цркве.
  8. Да не елаборирам даље - не амо у СПЦ, људи то не виде, мисле да је Црква слободан, на делу је притеривање Цркве у ћоше, на многим пољима. Христос је прогнан са универзитета, сада се под мотом "одвојенсоти" од државе Цркви сузава простор деловања: не сме да прича о ЛГБТ и проповда пто јој је Павле Апостол оставио; не сме да не верује у Еволуцију; не сме да одстрани, да закључимо на "крајцерчићу", једног професора, који јој се не свиђа, јер сматра да не задовољава критерије Цркве, ма какве да јој подчава будуће свештенике.

Ово није ни "ј" од јаког текста, правне флоскуле, латиничне, сувопарне са мало бољим правописом и игром речи. А везе нема са суштином ствари - бакарни крајцер, и то онај убуђали, озеленео. Суштина је друго. ЧАК, ако дотични брани Максима из неких лично-пријатељских побуда, то је чак најбоља опција за све. Ако то ради као професор, или као човек са Универзитета, то је мало већа штета. А ако ради, пише, јер је "лауфер" нечији највећа. Ма како да било, све три наведене штете су мала маца, овде се ради о нападу по систему "неконтролисаног хаоса", да хаос у СПЦ буде што већи.

На крају питање: парадоксално је да је доктор Зоран Ђуровић оптужио професора доктора Васиљевића за неетичко и незаконито деловање прилико одабира кандидата и пријем у радни однос, а да истог тог Максима брани неки правник и то од кога - од саме Цркве којој се Макисм Васиљевић заклео пред Живим Богом на послушања.

То ти је коментар...на овај убуђали, већ озеленео, бакарни крајцерчић. Дакле ако суу наводи оца Ђуровића тачни, ми овде имамо калисчну демонску замену теза и фалсификат истине. Нуде нам трговци убуђале крајцере, зелене бакарне, за суво Злато, корз седам огњева жежено - за Истину! Обична, Боже ми опрости....да не лајем...

У датим ситуацијама, најбоље за Цркву је да тера ствари до краја бескомпромисно. Уопште не мислим на Максима, Ђуровића...овде се ради о Цркви самој и црквеној високошколској установи. Ако владика буде читао, препознаће, а нечу злоупотребити нашу преписку: написао сам му лично пре свега да сам напусти ПБФ. Но неће да слуша искусније. Има он више знања, али нема више искуства. То како и зашто он непто ради - па уопште ме не занима. Док обнаша Чин моје Цркве, ја ћу се том чину клањати. Да е био паметан и послуша једног свог верника, обичног никоговића, отипао би тихо и достојнаствено - сада одлази уз таболидизацију, скандале, хаос. Ако му је то мило, сам је тражио.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Ćiriličar рече
  1. Овакве текстове не треба "оповргавати" а ево зашто. Прво, вероватно то Буловић није урадио, јер он зна меру. Зашто не треба? Понављам свуда и стоти пут. Владика Николај каже да ђаво уситњава суштину, да би људе повео за ситницама, фформом, и тако их завео за Голеш планину (=унесрећио). Додаје, да када усиниш златни дукат у бакарне крајцере, он има исту трђиђну вредност (=која је промењива) али он никада више неће бити злато у твојим рукама, него обични бакар.
  2. Само будале не виде да је Црква под ударом НАТОа. Калд Билт, гласноговорник Билдбергшке групе, изјављује да је Православље опасније по западни либерализам него ИСИЛ; затим креће фанариотско булажњење у већ стављеној, већински, Украјини под НАТО утицај, креће удар на Цркву. Ту су и изјаве људи из стејта о РЦ, затим о СПЦ преко које долази до "малигног" утицаја Руса на Србе - дакле опасан удар на Цркву ј еу току, то знамо.
  3. Вратимо се сад Николајевом дукату (=златној суштини) и крајцеру (=бакарној форми). Не улазећи уопште у Максимове мотиве за његово деловање: напад на Кирила у другосрбијанској штампи пре Сабора на Криту; затим шлихтање дарвинистима; затим опет звоцање, а за то је један од најНЕпозванијих у СПЦ, о деловању Фанариота у Украини, те о Светосавској аутокафалност и тд. и сл. - дакле пдвлачим, не улазећи у мотиве, уопште не стављајући га као некога ко ради за некога, кажем. то су застрађујуће (ако је из љубави ка Цркви) глупе, понављам г л у п и поступци, иза којих се, несумљиво, у набољем случају, понављам у најбољем случају, крије гордост. Јер нити га је ко за шта питао, нити је он компетентан ни за канонско, ни за дарвинизам, а и најмлађи је, па се "и међу говедима зна старији", камоли у Црлви.
  4. Узимајући речено у обзир: да је Црква под ударом, а Максим се као пиле у кудељу упетљао, сад имамо на делу људе који везе благе немају са Црквом, који "бране" Максима од Цркве. Изгледа да Максиму то не да шкоди, него му прија, а надати се да не подстиче на то.
  5. И шта имамо: један а п с у р д - да владику СПЦ бране људи НЕцрквени, не из Цркве, од кога? Од саме Цркве којој се Максим заклео пред Богом и Чином подареним од Духа, на послупање.
  6. Но, осавимо ми Максима овде, он је "крајцер", да се ми држимо "златног дуката" ("корз седам огњева - седам Сабора - жеженог) овде - дакле Цркве. Како се сада одвија рат против Цркве? Управо тако што се нађу најслабије карике, затим поводи и онда се удара на Њу.
  7. Овде, конкретно, као закључак, да се вратимо мало на "крајцере", имамо случај следећи - Максимовом петљавином, пре свега шлихтањем другосрбијанцима, имамо сада паралелно удар на ПБФ, како? Тако што је ПБФ, након дуге борбе упао у састав Универзитета. Црква је задржала право аутономносту, али, сада ПБФ, Факултет Цркве, се "брани" од саме Цркве.
  8. Да не елаборирам даље - не амо у СПЦ, људи то не виде, мисле да је Црква слободан, на делу је притеривање Цркве у ћоше, на многим пољима. Христос је прогнан са универзитета, сада се под мотом "одвојенсоти" од државе Цркви сузава простор деловања: не сме да прича о ЛГБТ и проповда пто јој је Павле Апостол оставио; не сме да не верује у Еволуцију; не сме да одстрани, да закључимо на "крајцерчићу", једног професора, који јој се не свиђа, јер сматра да не задовољава критерије Цркве, ма какве да јој подчава будуће свештенике.

Ово није ни "ј" од јаког текста, правне флоскуле, латиничне, сувопарне са мало бољим правописом и игром речи. А везе нема са суштином ствари - бакарни крајцер, и то онај убуђали, озеленео. Суштина је друго. ЧАК, ако дотични брани Максима из неких лично-пријатељских побуда, то је чак најбоља опција за све. Ако то ради као професор, или као човек са Универзитета, то је мало већа штета. А ако ради, пише, јер је "лауфер" нечији највећа. Ма како да било, све три наведене штете су мала маца, овде се ради о нападу по систему "неконтролисаног хаоса", да хаос у СПЦ буде што већи.

На крају питање: парадоксално је да је доктор Зоран Ђуровић оптужио професора доктора Васиљевића за неетичко и незаконито деловање прилико одабира кандидата и пријем у радни однос, а да истог тог Максима брани неки правник и то од кога - од саме Цркве којој се Макисм Васиљевић заклео пред Живим Богом на послушања.

То ти је коментар...на овај убуђали, већ озеленео, бакарни крајцерчић.

 

ваууууу....какво запажање....сад си ми очи отворио....слепац сам ..шта да радим.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Istopljeni kamen Брате, сестро, видиш, не стидим се то рећи - није баш да ја нисма знао за ЖРУ, неће бити, али не бих се овда ни регистровао (имам преча псла, ваља децу хранити), али ипак сам дошао, повод је Ђуровић јер ме заболео ако су човека повредили. Рецимо уопште се не слажем са њим о митрополиту Амфилохију о ЦПЦ и сл., али он ј еповод. Разлог је љубав ка Цркви. Уздам се да ће ми Бог опростити, а и да оће, неће по заслугама него по Милости. А ако ме буде карао, опет ће по Милости. Него, бојимо се сви карања, педагогије ако смо незнавени. Ја се уздам ако дође до тог карања, да Он, знам да зна наша срца, па ће да види и добре намере а и моју слбост.

Нема, роде, у љубави победника - има само поражених када дође до сикоба, рана дубоких.

Читају ове ствари и владике, и лауфери разних служби а неке Анине твитове и ПреЦедних...пијаца је ово велика. Па сам одлучио да ја по неку кажем...

Да ли је теби коментар "отворио очи", да ли настављаш пир са почетка теме, то не знам. Немам намеру да читам кроз редове, као рецимо Дража који види моју "љигавост", али једно сам сигуран - ако си прочитао, покушао да разумеш шта хоћу да кажем, хте-не хтео не можеш а да не видиш чињенице. Сходно томе, пировање на почетку теме је болно-смешно. О неким коментарима да не причам. Није битно је ли Максим или Ђуро; је ли ово или оно...све су то крајцери бакарни, ми смо растурени, све су нам обесветили, ратурили, разрушили, пто реко Бећковћ "кућа раскучена а браћа поклана"...и на крају су нас упрегли у неке чарапаре за 300 евра да им радимо, а ми им градимо путеве од њихових кредита, па им плаћамо да нас запосле да им робујемо...само нам је једно сотало? Ц р к в а!

Какве благе везе има неки Максим са тим? Какве има везе Борба за веру или Бљиц? Па то је убуђао бакар...они оће да нам отму златни дукат "кроз седам огњева жежен, седам Светих Сабора"...е, ако им то пустимо, па нестаће нас.

Сад ти можеш да иронишеш, да будеш "Петров или Павлов", Максимом или ЗоранЂуровићев, да твитујеш сисе и гузе...али, бојати се, да треба мало другачије. Молитва није само стати пред икону па читати, молитва је и Богомислије, и Цркво-бригомислије, молитва је и ране своје Цркве носити иако си/сам нико и ништа "јер ће се Сила у слабости напој показати"...али само ако нас б о л и.

Како пева Матија о Амфилохију? "Сваки камен теби, један Христу мање". То само песнк може...сваки камен, сваку бол Цркве коју одболујемо - она је мање Господу. ОцКеј...фратело мио...д шоу мас т го он...

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ćiriličar рече

@Istopljeni kamen Брате, сестро, видиш, не стидим се то рећи - није баш да ја нисма знао за ЖРУ, неће бити, али не бих се овда ни регистровао (имам преча псла, ваља децу хранити), али ипак сам дошао, повод је Ђуровић јер ме заболео ако су човека повредили. Рецимо уопште се не слажем са њим о митрополиту Амфилохију о ЦПЦ и сл., али он ј еповод. Разлог је љубав ка Цркви. Уздам се да ће ми Бог опростити, а и да оће, неће по заслугама него по Милости. А ако ме буде карао, опет ће по Милости. Него, бојимо се сви карања, педагогије ако смо незнавени. Ја се уздам ако дође до тог карања, да Он, знам да зна наша срца, па ће да види и добре намере а и моју слбост.

Нема, роде, у љубави победника - има само поражених када дође до сикоба, рана дубоких.

Читају ове ствари и владике, и лауфери разних служби а неке Анине твитове и ПреЦедних...пијаца је ово велика. Па сам одлучио да ја по неку кажем...

Да ли је теби коментар "отворио очи", да ли настављаш пир са почетка теме, то не знам. Немам намеру да читам кроз редове, као рецимо Дража који види моју "љигавост", али једно сам сигуран - ако си прочитао, покушао да разумеш шта хоћу да кажем, хте-не хтео не можеш а да не видиш чињенице. Сходно томе, пировање на почетку теме је болно-смешно. О неким коментарима да не причам. Није битно је ли Максим или Ђуро; је ли ово или оно...све су то крајцери бакарни, ми смо растурени, све су нам обесветили, ратурили, разрушили, пто реко Бећковћ "кућа раскучена а браћа поклана"...и на крају су нас упрегли у неке чарапаре за 300 евра да им радимо, а ми им градимо путеве од њихових кредита, па им плаћамо да нас запосле да им робујемо...само нам је једно сотало? Ц р к в а!

Какве благе везе има неки Максим са тим? Какве има везе Борба за веру или Бљиц? Па то је убуђао бакар...они оће да нам отму златни дукат "кроз седам огњева жежен, седам Светих Сабора"...е, ако им то пустимо, па нестаће нас.

Сад ти можеш да иронишеш, да будеш "Петров или Павлов", Максимом или ЗоранЂуровићев, да твитујеш сисе и гузе...али, бојати се, да треба мало другачије. Молитва није само стати пред икону па читати, молитва је и Богомислије, и Цркво-бригомислије, молитва је и ране своје Цркве носити иако си/сам нико и ништа "јер ће се Сила у слабости напој показати"...али само ако нас б о л и.

Како пева Матија о Амфилохију? "Сваки камен теби, један Христу мање". То само песнк може...сваки камен, сваку бол Цркве коју одболујемо - она је мање Господу. ОцКеј...фратело мио...д шоу мас т го он...

 

 

 

ма немам ја ништа са тим пиром....ја сам сама...верујем ти...Бог нека те благослови....и ја се слажем за митрополита...и Матију...примам камен за Христа...увек...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије.

Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне.

Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост.

Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма).

Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл.

Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа?

Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу.

Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости.

Мир и свако добро

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Ведран*,
      У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]
        Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ?
      У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]
      Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3]
      Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4]  Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5]
      Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима.
      Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим!
      Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9]
      Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже:
      „…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“
      Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“.
      А сада да пређемо на суштину.  По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у  потпуности одбацује?  Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат.  Ни на једно није одговорио.
      Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога.
      Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички.
      Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“.
      Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“!  Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки.
      Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви.
      Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви.
      Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!». Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави. Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство.
      Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода.
      чтец Ведран Гагић
      мај 2019  
      ПРИЛОГ I
      хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији
      12. новембар (СПЦ – Сабор)
      http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
      17. јануар (Еп Максим)
      https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
      јануар (Дејан Мачковић) https://teologija.net/ukrajinska-drama/
      фебруар (о. Дарко Р. Ђого) https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/
      март (СПЦ – Синод) http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0
      март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli
      март (Еп Максим) http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim
      март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima
      март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno
      април (Еп Максим) https://serborth.org/04052019.html
      април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/
      април (о. Зоран Ђуровић)  
      април (Еп Максим)  
      април (о. Зоран Ђуровић)  
      април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22
      мај (Еп Иринеј) http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti
      мај (Еп Давид) https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
      мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz
      мај (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima
      мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka
       
      ПРИЛОГ II
      Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији
      Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com
       
      Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018 Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018 Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018 Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018 Ко се за штапокајао?04/02/2019 Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019 Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019 Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019 [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka
      [2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0
      [3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli
      [4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
      [5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim
      „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf
       
       
      [6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
      [7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      [8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf
      [9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/  и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
      А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије.
      [10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya
      [11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8
      [12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту.
      [13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“
       

      View full Странице
    • Од Ведран*,
      Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ?
      У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]
      Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3]
      Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4]  Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5]
      Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима.
      Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим!
      Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9]
      Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже:
      „…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“
      Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“.
      А сада да пређемо на суштину.  По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у  потпуности одбацује?  Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат.  Ни на једно није одговорио.
      Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога.
      Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички.
      Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“.
      Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“!  Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки.
      Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви.
      Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви.
      Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!». Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави. Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство.
      Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода.
      чтец Ведран Гагић
      мај 2019  
      ПРИЛОГ I
      хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији
      12. новембар (СПЦ – Сабор)
      http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
      17. јануар (Еп Максим)
      https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
      јануар (Дејан Мачковић) https://teologija.net/ukrajinska-drama/
      фебруар (о. Дарко Р. Ђого) https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/
      март (СПЦ – Синод) http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0
      март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli
      март (Еп Максим) http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim
      март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima
      март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno
      април (Еп Максим) https://serborth.org/04052019.html
      април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/
      април (о. Зоран Ђуровић)  
      април (Еп Максим)  
      април (о. Зоран Ђуровић)  
      април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22
      мај (Еп Иринеј) http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti
      мај (Еп Давид) https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
      мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz
      мај (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima
      мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka
       
      ПРИЛОГ II
      Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији
      Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com
       
      Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018 Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018 Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018 Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018 Ко се за штапокајао?04/02/2019 Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019 Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019 Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019 [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka
      [2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0
      [3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli
      [4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
      [5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim
      „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf
       
       
      [6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
      [7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      [8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf
      [9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/  и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
      А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије.
      [10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya
      [11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8
      [12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту.
      [13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...