Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Koji sladoled "najbolje obožavate"...? :)))

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ko je izumeo sladoled?

 

Zvanično, nijedna posebna osoba nije zaslužna za izum sladoleda. Poreklo sladoleda datira od destote godina pre nove ere, kada su ljudi u Kini stvorili poslasticu od riže pomešanu sa mlekom koja je potom bila zamrznuta pakovanjem u snegu.

Ko je izumeo sladoled?
 

FOTO: Mind full life style

Preveo: Miroslav Kis

Smatralo se da je kineski kralj Tang od Šanga imao više od 90 osoba koji su mešali brašno, kamfor i mleko bizona sa ledom. Kinezi su takođe zaslužni za izum prve sprave za pravljenje sladoleda. Oni su imali posude koje su punili sirupastom strukturom, koju su potom pakovali u mešavinu od snega i soli.

Među rane poznate ličnosti koje su volele da konzumiraju sladoled spada Aleksandar Veliki, koji je obožavao da jede sneg sa ukusom meda. Rimski car Neron Klaudije Cezar je poznat po tome da je slao ljude na planinu da sakupe sneg i led koje bi potom mešali sa sokom i voćem. To je bilo nešto kao prvi kornet od snega. Prvi sladoled je očekivano bio luksuz i dostupan samo bogatom sloju. Nije svako mogao da pošalje sluge na planinu da sakupe sneg za njega.

Jedan od prvih preteča modernog sladoleda bio je recept iz Kine koji je Marko Polodoneo u Italiju. Recept je bio veoma sličan onome što danas poznajemo kao šerbet. Odatle, smatra se da je Katarina de Mediči donela desert u Francusku kada se udala za kralja Henrija II 1533. godine. Godine 1600. govorilo se da je engleski kralj Čarls I toliko uživao u sladoledu da je platio svom kuvaru da recept drži u tajnosti od javnosti, verujući da će to biti jedino kraljevski tretman. Međutim, ove dve priče su se pojavile po prvi put u 19. veku, mnogo godina nakon što se smatralo da su se desile, tako da to može a i ne mora da bude istina.

 

Jedno od prvih mesta gde se služio sladoled za šire mase u Evropi je bio Kafe Procope u Francuskoj, koji je počeo da služi sladoled u kasnom 17. veku. Sladoled je pravljen od mleka, krema, putera i jaja. Međutim, i dalje je bio favorizovan za elitu i nije bio toliko popularan među svim slojevima.

Prvi pomen sladoleda u Americi se desio 1744, kada je škotski kolonista posetio kuću Merilendskog Guvernera Tomasa Blejdena i bio ponuđen ukusnim sladoledom od jagode. Prva reklama sladoleda u Americi se pojavila 1777. godine u njujorškoj Gazeti, u kojoj je Filip Lenci rekao da je sladoled bio dostupan skoro svaki dan u njegovoj radnji.

Jedan od prvih američkih predsednika je takođe voleo sladoled. Predsednik Džordž Vašington je kupio količinu sladoleda i dnevno plaćao po 3 hiljade dolara leta 1790. On je isto tako posedovao dve posude za sladoled od kalaja. Međutim, prvobitna priča da je njegova žena Marta ostavila slatki krem na balkonu jednog popodneva i vratila se ujutro i zatekla sladoled, definitivno nije tačna. Tomas Džeferson je napravio svoj lični recept za sladoled od vanile, a žena predsednika Medisona je servirala sladoled od jagode na gozbi prilikom izbora svog supruga po drugi put za predsednika.

Sve do 1800, sladoled je bio poslastica rezervisana za posebne prilike i nije mogao da bude čuvan dugo usled nedostataka frižidera. Ljudi bi sekli led sa jezera u zimu i čuvali u zemlji ili ciglanim kućama od leda, koje su bile izolovane slamom. Sladoled je tada bio pravljen metodom gde se posuda sa kremom stavljala u posudu sa ledom i soli (nije se mešao led i so kao što mnogi veruju). Godine 1843, ovaj metod je bio zamenjen ručnom mućkalicom koju je patentirala Nensi Džonson. Mućkalica je stvarala tečniji sladoled brže od metode sa posudom sa ledom.

 

Sladoled nije bio veliki posao sve dok Džejkob Fusel nije sagradio fabriku sladoleda u Pensilvaniji 1851. godine. Fusel je bio raznosač mleka koji je kupovao dnevne proizvode od farmera u Pensilvaniji i prodavao ih u Baltimoru. On je uvideo da porudžbine umeju da budu neredovne i odlučio da od viška mleka napravi sladoled. Njegov biznis je bio toliko uspešan da je otvorio nekoliko drugih fabrika. Usled masovne proizvodnje koja je značajno smanjila troškove proizvodnje sladoleda, sladoled je postao još više popularan i održiva poslastica za niže slojeve.

Sladoled je doživeo dalji uspon kada je 1870. Karl fon Linde od Nemačke izumeo frižider. Ovo, pored drugih tehnoloških dostignuća je učinilo sladoled mnogo lakšim za proizvodnju, transport i skladištenje. Sledeći put kada budete jeli sladoled u kornetu, možete da zahvalite industrijskoj revoluciji za to.

Usled svoje nove, široke dostupnosti, kasne 1800. godine, počeli su da se prave dodatni recepti za sladoled. Fontane sa sodom su pristigle 1874. i sa njima je došao izum sladoleda sode.

Suprotno od popularnih mišljenja, široko popularni kornet za sladoled nije bio izumljen 1904. na svetskom sajmu. Na primer, korneti su spomenuti 1888. u knjizi „Kuvar" gospođe Maršal i ideja služenja sladoleda u kornetu je i ranije bila u modi. Međutim, ta praksa nije postala popularna sve do 1904. Ne zna se ko je zaslužan za popularizaciju sladoleda na svetskom sajmu. Priča se da je prodavač sladoleda svetskom sajmu u Sent Luisu ostao bez čaša od kartona u kojima je služio sladoled. Na tezgi pored njega su bile vafle na ponudi ali usled vrućine nisu prodavane mnogo. Zato je prodavac ponudio da od vafla napravi kornete, i konačan proizvod je bio hit.

Međutim, to je samo legenda, jer nijedan dokumenat ne postoji koji govori o tome, poput imena prodavača, koji bi potvrdio priču, a i mnogi prodavači sladoleda na svetskom saju su tvrdili da su bili prvi koji su usluživali kornet. Bez obzira na to, svetski sajam je bio taj koji je popularizovao prodavače korneta, bez obzira na to da li je sve bila slučajnost ili je bilo planirano - to će ostati istorija.


Sladoled je po prvi put prodavan u supermarketima od 1930. Drugi svetski rat je, takođe, favorizovao sladoled kao poslasticu i postao je simbol Amerike u to vreme (toliko da je italijanski Musolini zabranio sladoled kako bi izbegao asocijaciju na američko društvo). Ova borba oko sladoleda je rezultirala u najvećom proizvodnjom sladoleda u Americi 1943. u Oružanim Snagama Sjedinjenih Država.

Danas se smatra da se oko 5.9 milijardi litara sladoleda i sličnih svakodnevnih ledenih proizvoda proizvedeno godišnje samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Takođe, građani Sjedinjenih Država jedu u proseku oko 15 litara sladoleda po osobi godišnje.

Bonus činjenice:

• Kafe Prokop, koji je servirao prvi sladoled u Evropi, i dalje radi danas i to je najstariji restoran koji radi i dalje u Parizu.
• Najpopularniji ukus sladoleda su čokolada i vanila. Međutim u Meridi, Venecuela, postoji mesto koje služi oko 860 različitih vrsta sladoleda, uključujući gljive u vinu, makarone i sir i krem od rakova. 
• Točeni sladoled postoji od 1930, i pravi se dodavanjem vazduha ledeno-kremastoj mešavini tokom procesa zamrzavanja. Rezultat je tečniji sladoled koji je smanjio cenu sladoleda još više jer je zahtevao manje sastojaka.

IZVOR: Todayifoundout

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Снежана рече

Ko je izumeo sladoled?

 

Zvanično, nijedna posebna osoba nije zaslužna za izum sladoleda. Poreklo sladoleda datira od destote godina pre nove ere, kada su ljudi u Kini stvorili poslasticu od riže pomešanu sa mlekom koja je potom bila zamrznuta pakovanjem u snegu.

Ko je izumeo sladoled?
 

FOTO: Mind full life style

Preveo: Miroslav Kis

Smatralo se da je kineski kralj Tang od Šanga imao više od 90 osoba koji su mešali brašno, kamfor i mleko bizona sa ledom. Kinezi su takođe zaslužni za izum prve sprave za pravljenje sladoleda. Oni su imali posude koje su punili sirupastom strukturom, koju su potom pakovali u mešavinu od snega i soli.

Među rane poznate ličnosti koje su volele da konzumiraju sladoled spada Aleksandar Veliki, koji je obožavao da jede sneg sa ukusom meda. Rimski car Neron Klaudije Cezar je poznat po tome da je slao ljude na planinu da sakupe sneg i led koje bi potom mešali sa sokom i voćem. To je bilo nešto kao prvi kornet od snega. Prvi sladoled je očekivano bio luksuz i dostupan samo bogatom sloju. Nije svako mogao da pošalje sluge na planinu da sakupe sneg za njega.

Jedan od prvih preteča modernog sladoleda bio je recept iz Kine koji je Marko Polodoneo u Italiju. Recept je bio veoma sličan onome što danas poznajemo kao šerbet. Odatle, smatra se da je Katarina de Mediči donela desert u Francusku kada se udala za kralja Henrija II 1533. godine. Godine 1600. govorilo se da je engleski kralj Čarls I toliko uživao u sladoledu da je platio svom kuvaru da recept drži u tajnosti od javnosti, verujući da će to biti jedino kraljevski tretman. Međutim, ove dve priče su se pojavile po prvi put u 19. veku, mnogo godina nakon što se smatralo da su se desile, tako da to može a i ne mora da bude istina.

 

Jedno od prvih mesta gde se služio sladoled za šire mase u Evropi je bio Kafe Procope u Francuskoj, koji je počeo da služi sladoled u kasnom 17. veku. Sladoled je pravljen od mleka, krema, putera i jaja. Međutim, i dalje je bio favorizovan za elitu i nije bio toliko popularan među svim slojevima.

Prvi pomen sladoleda u Americi se desio 1744, kada je škotski kolonista posetio kuću Merilendskog Guvernera Tomasa Blejdena i bio ponuđen ukusnim sladoledom od jagode. Prva reklama sladoleda u Americi se pojavila 1777. godine u njujorškoj Gazeti, u kojoj je Filip Lenci rekao da je sladoled bio dostupan skoro svaki dan u njegovoj radnji.

Jedan od prvih američkih predsednika je takođe voleo sladoled. Predsednik Džordž Vašington je kupio količinu sladoleda i dnevno plaćao po 3 hiljade dolara leta 1790. On je isto tako posedovao dve posude za sladoled od kalaja. Međutim, prvobitna priča da je njegova žena Marta ostavila slatki krem na balkonu jednog popodneva i vratila se ujutro i zatekla sladoled, definitivno nije tačna. Tomas Džeferson je napravio svoj lični recept za sladoled od vanile, a žena predsednika Medisona je servirala sladoled od jagode na gozbi prilikom izbora svog supruga po drugi put za predsednika.

Sve do 1800, sladoled je bio poslastica rezervisana za posebne prilike i nije mogao da bude čuvan dugo usled nedostataka frižidera. Ljudi bi sekli led sa jezera u zimu i čuvali u zemlji ili ciglanim kućama od leda, koje su bile izolovane slamom. Sladoled je tada bio pravljen metodom gde se posuda sa kremom stavljala u posudu sa ledom i soli (nije se mešao led i so kao što mnogi veruju). Godine 1843, ovaj metod je bio zamenjen ručnom mućkalicom koju je patentirala Nensi Džonson. Mućkalica je stvarala tečniji sladoled brže od metode sa posudom sa ledom.

 

Sladoled nije bio veliki posao sve dok Džejkob Fusel nije sagradio fabriku sladoleda u Pensilvaniji 1851. godine. Fusel je bio raznosač mleka koji je kupovao dnevne proizvode od farmera u Pensilvaniji i prodavao ih u Baltimoru. On je uvideo da porudžbine umeju da budu neredovne i odlučio da od viška mleka napravi sladoled. Njegov biznis je bio toliko uspešan da je otvorio nekoliko drugih fabrika. Usled masovne proizvodnje koja je značajno smanjila troškove proizvodnje sladoleda, sladoled je postao još više popularan i održiva poslastica za niže slojeve.

Sladoled je doživeo dalji uspon kada je 1870. Karl fon Linde od Nemačke izumeo frižider. Ovo, pored drugih tehnoloških dostignuća je učinilo sladoled mnogo lakšim za proizvodnju, transport i skladištenje. Sledeći put kada budete jeli sladoled u kornetu, možete da zahvalite industrijskoj revoluciji za to.

Usled svoje nove, široke dostupnosti, kasne 1800. godine, počeli su da se prave dodatni recepti za sladoled. Fontane sa sodom su pristigle 1874. i sa njima je došao izum sladoleda sode.

Suprotno od popularnih mišljenja, široko popularni kornet za sladoled nije bio izumljen 1904. na svetskom sajmu. Na primer, korneti su spomenuti 1888. u knjizi „Kuvar" gospođe Maršal i ideja služenja sladoleda u kornetu je i ranije bila u modi. Međutim, ta praksa nije postala popularna sve do 1904. Ne zna se ko je zaslužan za popularizaciju sladoleda na svetskom sajmu. Priča se da je prodavač sladoleda svetskom sajmu u Sent Luisu ostao bez čaša od kartona u kojima je služio sladoled. Na tezgi pored njega su bile vafle na ponudi ali usled vrućine nisu prodavane mnogo. Zato je prodavac ponudio da od vafla napravi kornete, i konačan proizvod je bio hit.

Međutim, to je samo legenda, jer nijedan dokumenat ne postoji koji govori o tome, poput imena prodavača, koji bi potvrdio priču, a i mnogi prodavači sladoleda na svetskom saju su tvrdili da su bili prvi koji su usluživali kornet. Bez obzira na to, svetski sajam je bio taj koji je popularizovao prodavače korneta, bez obzira na to da li je sve bila slučajnost ili je bilo planirano - to će ostati istorija.


Sladoled je po prvi put prodavan u supermarketima od 1930. Drugi svetski rat je, takođe, favorizovao sladoled kao poslasticu i postao je simbol Amerike u to vreme (toliko da je italijanski Musolini zabranio sladoled kako bi izbegao asocijaciju na američko društvo). Ova borba oko sladoleda je rezultirala u najvećom proizvodnjom sladoleda u Americi 1943. u Oružanim Snagama Sjedinjenih Država.

Danas se smatra da se oko 5.9 milijardi litara sladoleda i sličnih svakodnevnih ledenih proizvoda proizvedeno godišnje samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Takođe, građani Sjedinjenih Država jedu u proseku oko 15 litara sladoleda po osobi godišnje.

Bonus činjenice:

• Kafe Prokop, koji je servirao prvi sladoled u Evropi, i dalje radi danas i to je najstariji restoran koji radi i dalje u Parizu.
• Najpopularniji ukus sladoleda su čokolada i vanila. Međutim u Meridi, Venecuela, postoji mesto koje služi oko 860 različitih vrsta sladoleda, uključujući gljive u vinu, makarone i sir i krem od rakova. 
• Točeni sladoled postoji od 1930, i pravi se dodavanjem vazduha ledeno-kremastoj mešavini tokom procesa zamrzavanja. Rezultat je tečniji sladoled koji je smanjio cenu sladoleda još više jer je zahtevao manje sastojaka.

IZVOR: Todayifoundout

Хвала Снежо за подељене чињенице које нисмо знали о сладоледу...а сви га толико волимо...:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Драшко рече

a pravi i posnu pizzu, lepsu nego mrsnu :ok:

па то и није тако тешко:smeh1:   лепша је посна са поврћем чак без рибе.....и ја правим...поздрав ташти у сваком случају 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja.  

      Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada.    
      Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. 

      „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili,  osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase  pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. 
      Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu.

      “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. 
      Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. 
      Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. 

      „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ 
      Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen.

      “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.”
      Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. 

      Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. 
      U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati.
      „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ 
      Milica PLAVŠIĆ

    • Од Милан Ракић,
      ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

      "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
      Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

      SVI ZNAJU SVE
      Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

      Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
      Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
      "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

      Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
      Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

      "USTALO JE MALO I VELIKO"
      Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

      U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
      Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

      A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

      Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од Драгана Милошевић,
      Mogu da kažem da sam srećan čovek, imam porodicu, zdrav sam, radim posao koji volim… Međutim, da nije bilo knjiga uz koje sam pronašao unutrašnji mir, verovatno se sada ne bih ovako osećao.
      Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način.
      Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad.
      – Fokusiran sam na završavanje master rada na temu “Upravljanje bankarskim rizicima”, očekujem da to završim ove jeseni. Potrebna mi je novija literatura kako bih mogao da napišem rad i zaista bih bio zahvalan ukoliko bi neko mogao da mi pomogne. Teško je jer ova tema mi nije bliska u praksi, moj posao podrazumeva nešto potpuno drugo – iskreno će popularni Arsa. Ljubav prema čitanju spoznao je sasvim slučajno u 21. godini i od tada koristi svaki slobodan trenutak da pročita neko novo delo.
      – Nemam baš vremena za čitanje u poslednje vreme, ali nedavno sam pročitao “Monah Kalist” autora Milivoja Jovanovića. Preporučio bih je svima koji žele da pronađu svoj mir.
      Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način.
      Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad.
      Ne krije Arsa da su u momentu kada je odlučio da u petoj deceniji života upiše fakultet, tj. Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, mnogi sumnjičavo vrteli glavom.
       
      – Porodica mi je govorila da nisam normalan.
      Danas, nakon što je studije završio u roku i kada je na korak do master diplome, supruga i deca ponosno govore o njemu. Iako nema mnogo slobodnog vremena, Arsa, kako kaže, uspeva da pomogne supruzi oko kućnih poslova, da pročita pokoju knjigu, ali i da uživa u duhovnoj, crkvenoj muzici koja je njegova oaza mira.

      – Ono što se u mom životu događa predstavlja više od sna.
      A svoju nesvakidašnju životnu priču planira da prenese na papir, te nakon što zvanično postane master ekonomista, pisanje romana biće njegova preokupacija. Možda će jednog dana Arsina knjiga izazvati isti onaj osećaj kod nekog čitaoca kao što je kod njega probudila prva knjiga koju je pročitao. Da ga deca nadmaše
      Premda njegovi blizanci (22) nisu još upisali fakultete, on ne gubi nadu da će se to dogoditi i da će ga nadmašiti.
      – Ćerka i sin su završili Kožarsku školu i zasad nisu zainteresovani za studije uprkos mojim naporima da im objasnim lepotu učenja i čitanja. Sin trenutno radi preko omladinske u “Gradskoj čistoći” i kada je uvideo težinu posla, obećao mi je da će upisati fakultet – iskren je Arsa.
      Fotografija i – ruža
      Pažnja javnosti za ovog pasioniranog ljubitelja knjiga, vrednog radnika i marljivog studenta odjeknula je pre dve godine, kada je spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović objavila fotografiju sa Arsom na društvenoj mreži Instagrami pohvalila njegov trud da završi studije ekonomije. Danas, poznata spisateljica Arsu smatra svojim drugom i zove ga njenim herojem. Na promociji Mirjanine knjige u martu ove godine, Arsa joj je doneo ružu, kao mali znak zahvalnosti za svu podršku koju mu je pružila, što je posebno dirnulo Mojsilovićevu.
      Poruka Vladete Jerotića
      Arsa je posebno poštovanje gajio prema akademiku Vladeti Jerotiću.
      – Čistio sam oko Hrama Svetog Save kad se pojavio. Zaustavio sam ga i rekao mu da obožavam njegov lik i delo, a on mi je kazao: “Nema potrebe da obožavam njega, obožava se Bog”. Nisam znao šta da mu odgovorim, ali sam razumeo poruku.
      izvor
    • Од Драгана Милошевић,
      Zar ne bi bilo bolje kad bismo samo digli Zemlju u vazduh, pa da svršimo već jednom s tim?"
      Tomas (29) živi na istoku Engleske i iako je njegova ideja o dizanju sveta u vazduh tek misaoni eksperiment, on je siguran u jedno - ljudi ne treba da imaju bebe i naša vrsta treba postepeno da izumre.
      To je filozofija po imenu anti-natalizam. I dok ideja datira još iz stare Grčke, nedavno je dobila ogroman novi podsticaj na društvenim mrežama.
      Na Fejsbuku i Reditu postoje na desetine anti-natalističkih grupa, neke sa hiljadama članova. Na Reditu, r/antinatalism ima skoro 35.000 članova, dok samo jedna od na desetina Fejsbuk grupa sa anti-natalističkom temom ima više od 6.000.
      Oni su raspršeni širom sveta i imaju raznorazne razloge za svoja uverenja. Među njima su briga za genetsko nasleđe, izbegavanje patnje dece, koncept dobrovoljnog pristanka i zabrinutost za prenaseljenost i životnu sredinu.
       
      opsirnije na donjem linku
      https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-49341734
       
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...