Jump to content
  1. Драшко

    Драшко

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije.
      Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze.
      “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda.
      Deca sve manje aktivna
      Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone.
      “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica.
      Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama.
      “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca.
      A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale?
      “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.”
      Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja.
      “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca.
      Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide.
      “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.”
      Posledice nekretanja
      Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno.
      “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
      Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu.
      “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor.
      On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost.
      “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor.
      Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba.
      Atletika da, košarka za neke bolje dane
      Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone.
      “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.”
      Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze.
      “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović.
      On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi.
      “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati.
      Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji.
      I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/
       
    • Од JESSY,
      Da li ste upali u doomsurfing i/ili doomscrolling kandže? Evo o čemu se radi.
      IZVOR: MONDO / XIAOMI Većina ljudi je potpuno saglasna da 2020. godina nezaustavljivo grabi ka vrhu spiska najgorih godina svih vremena - makar onih, koje mi pamtimo, je li tako…
      Svakog dana, od jutra do mraka izloženi smo bujici svega i svačega s interneta, a većina toga što dolazi do nas je veoma negativne prirode.
      Lavini problema koja nas ove godine zatrpava sad možemo da dodamo još jednu nevolju: čitanje loših vesti je loše za naše zdravlje!
      Sasvim je normalno da se svako od nas svakodnevno informiše o bitnim događajima, pogotovo u slučaju posebne situacije kao što je aktuelna pandemija Covid-19, ali ispostavlja se da sve ima svoju granicu.
      Naime, sve više stručnjaka upozorava na zdravstvene probleme, koji mogu da nastupe, ako se izlažemo prevelikoj količini loših vesti, koje do nas uglavnom stižu preko interneta, mobilnih telefona i drugih uređaja priključenih na “mrežu svih mreža“. Ispostavlja se da je u ljudskoj prirodi da se više fokusira na negativno, nego na pozitivno, što znači da je veća verovatnoća da upadnemo u vrtlog jurnjave za lošim vestima (pogotovo u toku kriznih perioda), nego da provedemo sate tragajući za zabavom.
      To nam mobilni telefoni i slični uređaji dodatno olakšavaju, jer nam je sve pod prstom i sve nam je na klik, a moderno plasiranje vesti lepo čini da se što duže zadržimo na nekom mestu. Tome posebno doprinose društvene mreže - Facebook, Instagram, Twitter i slične - koje, ako ne promovišu besomučno sve i svašta, propagiraju zdrav život ili ne iskazuju “pametne“ misli i motivacione statuse, koje im niko nije tražio, onda - MRAČE!
      Nekontrolisano pregledanje društvenih mreža i sajtova sa vestima, samo da bismo našli loše vesti, a zatim ceo ciklus pokrenuli ispočetka, i tako satima, sad ima svoj zvanični naziv. Ako loše vesti jurite preko računara, to se naziva doomsurfing, a ako koristite mobilni uređaj onda se radi o doomscrollingu (engl. doom - propast, strašna sudbina).
      Dok praćenje vesti, čak i kada su loše, nije problematično u malim i umerenim količinama, jer je uvek bolje biti informisan, nevolje nastaju kad se vreme provedeno uz ekran meri satima, kad ljudi čitaju loše vesti od buđenja do spavanja, uvek sa mobilnim telefonom u ruci. Stručnjaci za mentalno zdravlje iz SAD upozoravaju da je kod osoba koje jure (loše) vesti više od dva sata dnevno značajno povećan rizik od razvoja anksioznosti (teskoba, neprestana strepnja da će se desiti nešto loše) i depresije (dugotrajno loše raspoloženje, tuga, bezvoljnost).
      U igri je još jedan fenomen, takozvani "sindrom zlog sveta", objašnjava SK. Uzrok ove pojave, definisane još pre pola veka, kombinuje opsednutost sredstava informisanja lošim vestima i nemogućnost modernog čoveka da okrene leđa bujici vesti. Rezultat je stvaranje ubeđenja da je svet mnogo opasniji nego što stvarno jeste, povlačenje u izolaciju i, ironično, još veće izlaganje lošim vestima.
      Rešenje, očigledno, leži u ograničavanju vremena provedenom uz loše vesti i (bezbednom) kontaktu sa prijateljima, koji pozitivno utiču na raspoloženje. Kad je svet već pun loših vesti, nemojte izlagati zdravlje dodatnom faktoru rizika.
      https://mondo.rs/MobIT/Tech-Vesti/a1342093/Sta-je-doomsurfing-poremecaj-Sta-je-doomscrolling-poremecaj-Doomsurfing-opis-Doomscrolling-opis.html
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa.
      Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika.
      S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih.
      Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika.

      Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom.  
      Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije:
      “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!”
      Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko.
      Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes.

      Votka pomaže u borbi sa koronom
      “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti.
      Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’.
      Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja.

       
      Epidemiolog: Teško je praviti poređenja
      Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti.
      “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović.
      Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo.
      “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović.
       
      Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije
      NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.  
    • Од Дејан,
      Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo
       
      Foto: Milan Ilic, Aleksandar Dimitrijević, Profimedia, Wikipedia / RAS Srbija Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o prošlim vremenima ne znamo za veliki kašalj i difteriju, dečja paraliza... Neretko je osopravana, bez valjanih argumenata, ali neoborivo je to da je ona bespogovorni čuvar našeg zdravlja. Ovih sedam činjenica to i dokazuju.
        Tema vakcinacije ponovo je pokrenuta nakon što je naš teniser Novak Đoković doveo u pitanje moguću vakcinaciju protiv korone, a odmah zatim sa svojim stavom izašao je i epidemiolog dr Predrag Kon. Kakve god rasprave se vodile, činjenica je samo jedna i staje u jednu rečenicu - vakcinacija nema alternativu. Ona je pitanje pre svega društvene odgovornosti kako prema sebi, tako i prema populaciji u celosti, a to nam jednostavno poručuju svi dosadašnji slučajevi epidemija sa kojima smo se i mi i svet suočavili kroz istoriju.
      - Stanje sa korona virusom se menja iz dana u dan, dok neki najavljuju pobedu, drugi kažu da nam se sprema drugi talas. A rešenje je samo jedno - čeka se vakcina - bio je izričit epidemiolog Predrag Kon.
        Foto: RTS / screenshot Predrag Kon Ako je nekome teško da ode malo dalje u prošlost, dovoljno je da se vrati svega tri godine unazad, kada smo se suočili sa epidemijom malih boginja, bolesti koja ne treba ni da postoji u 21. veku, s obzirom na to da protiv nje već decenijama postoji efikasna vakcina. Ali zahvaljujući raznim anivakserskim lobijima, koji su agresivno i intenzivno promovisali svoje u nauci neutemeljene stavove, mnogi roditelji su odbijali da vakcinišu svoju decu, što je dovelo do rušenja odbrambenog bedema nacije - kolektivnog imuniteta, a mi samo tu epidemiju završili sa 15 mrtvih. Svi oboleli nisu bili vakcinisani, za manji broj bio poznat vakcinalni status. O tome ćemo nešto kasnije.
      No, stvarni značaj vakcine mnogo je veći od zaustavljanja malih boginja. Vratimo se u prošlost...
      Činjenica 1: Prva vakcina preokret u čovečanstvu
        Kinezi su prvi otkrili rani oblik vakcinacije u 10. veku: „variolacija" je predstavljala izlaganje zdravih ljudi ranicama i krastama uzrokovanih bolešću, kako bi se izgradio imunitet. A onda je došla 1796. godina. Britanski lekar Edvard Džener primetio je da mlekarke dobijaju kravlje boginje, ali da retko oboljevaju od onih smrtonosnih.
      Foto: CJ GUNTHER / EPA; vakcina grip Velike boginje su vrlo zarazna bolest od koje je umrlo 30 odsto zaraženih. Onima koji su ih preživeli, često su na telu ostajali ožiljci ili su oslepeli.
      Doktor Džener je 1796. godine izveo eksperiment na osmogodišnjem Džejmsu Fipsu. On je ubrizgao gnoj u dečakovu krv, a njegov organizam je ubrzo razvio simptome.
      Kada se Fips oporavio, Džener je ubacio u njega i virus malih boginja, ali je dečak ostao zdrav, jer je izgradio imunitet na obe vrste boginja. Kada su 1798. godine objavljeni rezultati, skovana je i reč vakcina od latinske reči vaca, što znači krava.
        Činjenica 2: Variola vera u Srbiji i redovi za vakcinaciju
      Svet bez vakcine je bio opasno mesto za život - miloni ljudi su umirali svake godine.
      A te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč - epidemija.
      Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja , što je potvrđeno tek 14. marta. Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.
        Kako smo se rešili toga? Odgovor je jednostavan - disciplinom i vakcinom. Ljudi su strpljivo čekali vakcinaciju u redovima sa propisanom udaljenošću i strah od smrti ih nije pokolebao da je to ispravna odluka. I bila je. Variola vera je iskorenjena organizovanom akcijom uz vakcinaciju.
      Činjenica 3: Tri miliona smrti godišnje kod nevakcinisanih
      Samom vakcinacijom broj umrlih se smanjio za neverovatnih 80 odsto i to samo u novijoj istoriji od 2000. do 2017. godine, navela je Svetska zdravstvena organizacija.
      - Od svog nastanka do dana današnjeg razvijen je veliki broj vakcina i programa vakcinacije. Imunizacijom se preveniraju bolesti, komplikacije i smrtni ishodi od vakcinama prevenabilnih bolesti među kojima su dečja paraliza, difterija, tetanus, veliki kašalj, hepatitis B, morbile, zaušci, rubeole, neke vrste zapaljenja pluća, prolivi izazvani rotavirusom i rak grlića materice. Vakcinacija je tako postala jedna od najvećih dostignuća imunizacije i medicine uopšte - podaci su koje je dostavio Institut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut za "Blic".
      Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija torlak Oni su dodali da se svake godine registruje dva do tri miliona smrtnih ishoda od pneumokoknih infekcija, rotavirusnih infekcija, difterije, tetanusa, velikog kašlja, malih boginja kod nevakcinisanih lica među kojima je najviše dece ispod pet godina života.
      Imunizacija je veremenom doprinela iskorenjivanju velikih boginja i doprinosi iskorenjivanju dečje paralize.
      - U ovoj godini se navršava 22 godine od poslednjeg registovanog autohtonog slučaja dečje paralize izazvanog divljim poliovirusom u Evropskom regionu. Sve zemlje regiona stekle su status bez poliomijelitisa u junu 2002. godine - zaključili su lekari sa Batuta.
      Činjenica 4: Kako nas je iskorenjena bolest prevarila
      Ako nismo, a nismo, naučili iz prethodnih činjenica, jedna iz skorije prošlosti bi trebalo da nas podseti na to koliko je vakcina nenadmašna civilizcijska tekovina. Vratimo se u 2017. i vreme epidemije malih boginja u Srbiji.
      Od početka oktobra 2017. godine, kada su potvrđeni prvi slučajevi malih boginja zaključno sa 27. avgustom 2019. godine na teritoriji Srbije, uključujući i teritoriju nadležnosti Zavoda za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, registrovano je ukupno 5.798 slučajeva malih boginja i 15 smrtnih ishoda koji se mogu dovesti u vezu sa ovom infekcijom.
      Darija Kisić Tepavčević Širenju morbila doprineo je nizak stepen vakcinacije čemu je "kumovala" intenzivna antivakcinaška kampanja na društvenim mrežama.
      - Nizak stepen kolektivnog imuniteta prema virusu malih boginja i velika kontagioznost ovog prouzrokovača doveli su do brzog širenja virusa na teritoriji cele zemlje - objašnjavala je u to vreme prof. dr Darija Kisić Tepavčević zamenica direkotrke "Batuta".
          Naime, kako je istakla, obuhvat MMR vakcinacijom u drugoj godini života je na početku epidemije 2017 .godine na nivou cele zemlje bio 81 odsto, dok je u najvećim gradovima (Beograd, Niš) bio ispod 70 odsto. Da bismo stekli kolektivni imunitet, važno je reći da obuhvat vakcinacijom mora biti iznad 95 odsto.
      Krajem decembra 2017. godine prijavljen je prvi smrtni ishod od malih boginja u Srbiji posle 20 godina. To je potom bila nezaustavljiva lavina koja je odnela i nekoliko dečjih života.
      Činjenica 5: Izvukli smo se, ali nedovoljno
      I danas tri godine kasnije situacija sa morbilama nije do kraja rešena. Poslednji poznati podaci koje nam je dostavio Insitut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut su do kraja 2019. godine. I ne obezbeđuju nam kolektivni imunitet, što znači da i dalje imamo one koji sumnjaju u vakcinu i odbijaju da vakcinišu svoju decu, a što može da bude veoma opasno.
      "Vakcinacija dece u drugoj polovini godine života protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR) na teritoriji naše zemlje u prethodnoj godini sprovedena je obuhvatom od 88 odsto. Obavljena je i revakcinacija dece pre upisa u prvi razred, a tu je obuhvat nešto veći i iznosi 91,9 odsto. Kada je reč o vakcinaciji u drugoj godini života u pitanju ona je niža nego u 2018. godini, dok je obuhvat revakcinacije pred polazak u školu nešto višu u odnosu na prošlogodišnje", naveli su sa Batuta za "Blic".
      - Obavezna vakcinacija mora da nastavi da se sprovodi, tu govora nema - naglasila je 8. aprila dr Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktora Insituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", na redovnoj pres konferenciji posvećenoj preseku stanja oko epidemije korona virusa u Srbiji.
      U suprotnom, upozorila je, "uskoro bi mogli da imamao epidemiju drugih bolesti, a koje vakcinama mogu uspešno da se spreče".
      Inače, a pogotovo sada u situaciji kada se borimo sa koronom, virusom koji je definitivno promenio svet i sve naše navike, to nam sigurno ne treba.
      U prethodnoj godini u Evropskom regionu SZO u prvih šest meseci prijavljeno je 90.000 slučajeva morbila u 48 od 53 zemlje, što je dvostruko veći broj u odnosu na registrovane slučajeve u 2018. godini. Do kraja godine registrovano 104.248 slučajeva, od kojih je 60 odsto bilo u Ukrajini.
      Nijedna zemlja Evropske unije nije registrovala nula slučajeva, a više od 55 odsto obolelih su bile osobe u uzrastu preko 15 godina života.
      - Kod jednog deteta od 20 obolelih male boginje izazivaju zapaljenje pluća, a od svakih hiljadu dece koja dobiju male boginje jedno ili dvoje će umreti - upozoravaju sa Batuta.
      U 2019. godini registrovano je 22 slučaja morbila u našoj zemlji.
      Činjenica 6: Kalendar imunizacije je nezaobilazan
      Vakcine su vremenom postale žrtve svog uspeha, jer se "ne vide" oboleli, već samo oni koji nisu imali prilike da obole od bolesti protiv kojih su vakcinisani. Zato je sačinjen kalendar obavezne imunizacije koje se Srbija uz većinu zemalja sveta pridržavaju.
      Ako ga pogledate dobro, videćete da su u njemu su pobrojane bolesti od kojih su milioni ljudi umirali u prošlosti. Difterija je samo u Americi odnosila početkom prošlog veka po 10.000 života godišnje, a 12,5 miliona njih je umrlo sredinom prošlog veka od rubeola.
      Sada mnoge od ovih bolesti ne pominjemo, a da vakcine nema da nas zaštiti, pretile bi nam pandemije. Zato je važno, izuzeno važno pratiti kalendar imunizacije.
      Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Činjenica nad činjenicama: Vakcinacija nema alternativu
      Šta bi bilo da vakcine nema i treba li dati prostora ljudima na izbor?
      - Sporna je i lako oboriva tvrdnja: "Gde postoji rizik, mora postojati izbor". Civilizovano življenje u kolektivu podrazumeva preuzimanje određenih rizika u ime opšteg dobra. Lakše je bacati pomije kroz prozor nego rizikovati pad silaskom niz stepenice, ali se pitanje izbora uopšte ne postavlja - kazao je epidemiolog Zoran Radovanović.
      Time bismo i završili.
      Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo
      WWW.BLIC.RS Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o...  
    • Од Ćiriličar,
      RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča?
      Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
       

      Piše: Ratko Dmitrović
      Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”.
      Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
      Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa.
      Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja.
      Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma.
      Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek?
      Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu?
      Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni?
      Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju?
      Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva.
      Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže.
      Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu.
      Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije?
      Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić?
      Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića?
      Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana.
      Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato.
      Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje.
      Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli.
      Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru?
      Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat?
      Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže.
      Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas.
      Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa.
      U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba.
      U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija.
      U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija.
      Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to?
      U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje.
      I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture.
      Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema.
       
      Ratko Dmitrović
      INTERMAGAZIN
×
×
  • Креирај ново...