Jump to content

Recommended Posts

пре 5 часа, sanja84 рече

Da baš sam na taj stih pomislila, kada sam se razmišljala u vezi ovog problema.

@Istopljeni kamen svaki čovek je naš bližnji... ali postoji i stih koji je ANA B. pomenula.

Ja sam pitala tu osobu da li je svesna ko joj daje te informacije koje prima..i posle mnogo zaobilaženja rekla je da zna. I šta ćeš onda.

Uh...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

пре 20 часа, Разбојник на крсту рече

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је :) Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

  • Никада не осуђуј чвека;
  • "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 35 минута, Ćiriličar рече

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је :) Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

  • Никада не осуђуј чвека;
  • "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 45 минута, Богољуб 1 рече

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Аха... па да... :bighug:Јест и то.  Xвала... @Ćiriličar 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На велику радост суботичког верног народа, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, у недељу, 27. септембра 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство и ђаконство Епархије бачке.

       
      После прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је упутио очинске речи благочестивом народу, подучавајући о значају празника Крстовдана.
      Сабрали смо се у овом прелепом храму да прославимо један од највећих празника у току богослужбене године. У суштини, сваки дан у животу Цркве, у животу света је Крстовдан. Сваке среде и петка на богослужењу мотив Крста Господњега преовлађује у свакодневном богослужењу, али и мимо тога, и мимо великих празника када се прослављају страдања Христова и Његово распеће на Крсту, од Великог понедељка до Велике суботе, и читаво време пре празника Васкрсења, свакога дана на богослужењу, без изузетка, ми прослављамо Крст Господњи. Крст и Васкрсње су неодвојиви, казао је Епископ бачки.

      У току свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рукоположио је ђакона Дарка Ивковића у чин презвитера, док је Епископ мохачки г. Исихије вероучитеља Лазара Ђачића рукоположио у чин ђакона.
      На молитвеној прослави празника присутни су били градоначелник града Суботице, г. Стеван Бакић са помоћницима, као и представници суботичког Црквеног одбора.
      На крају Литургије, на основу предлога Епископа бачког г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је орден Светог Саве другог степена г. Гојку Радићу, добротвору са Палића, као и г. Зорану Арсићу, дугогодишњем члану и председнику Црквенопштинског управног одбора на Палићу, у знак признања за добра која су чинили и која чине Црквеној општини на Палићу.
      Владика Иринеј је упутио искрене, очинске честитике новорукоположенима, а потом се присутнима обратио протојереј Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички.
       
      Радосне догађаје у Световазнесењском храму – прославу празника и чинове рукоположења, увеличао је својим појањем хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу, и суботички црквени хор Свети Роман Мелод.
       
       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:
      Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.
       
       
      Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.
      Са горућим молитвама,
      Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 
       
      Извор: Православна Охридска Архиепископија
    • Од marija,
      Krštenje

      Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
      Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.
      Znamenje
      Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

      Krštenje
      Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.
      Šta je potrebno za krštenje
      Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

      Majka na krštenju
      Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

      Vreme krštenja
      Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.
      Kum na krštenju
      Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".
      Krštavanje odraslih
      Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.
      Krštenje u nuždi
      Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
      Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.  
      Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.   Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.   Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.   Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.   Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Slobodan Milošević,
      Молебан за успешну обнову Дохије и Игуменарије.
      У Хиландару је у недељу, 2. августа служен молебан за Богом благословен и успешан почетак обнове манастирских конака Дохије и Игуменарије са параклисима Светог Димитрија и Светог Саве Српског. Тиме је обнова Хиландара од последица великог пожара из 2004. године ушла у завршну фазу.
       
      Пројекат обнове овог дела манастирског утврђења је одобрен од стране надлежне грчке службе КеДАК 15. јуна 2020. године.
      У оквиру манастирског комплекса конструктивно најлошија ситуација је у његовом југозападном делу. Ову област чине објекти од куле Св. Ђорђа до Дохије (укључујући и ове објекте) и у њу би требало укључити и другу припрату Саборног храма. Заједнички проблем на свим овим објектима су деформације на конструктивним елементима, изазване проблемима на темељима и земљишту испод објеката. У току обнове, ове зоне, 2020. године, неопходно је санирати проблеме на темељима и другим конструкцијама свих ових грађевина, јер су они и били главни узрок пожара 2004. године.
      Објекти који су предмет овог пројекта су последњи из изгореле целине манастира а такође представљају и место одакле је пожар потекао (објекат Игуменарије). Налазе се у старијем делу манастирског комплекса. Игуменарија је део средњовековне целине из времена Св. Саве и Св. Симеона (почетак 12. века), док Дохија представља његово прво проширење, највероватније из периода пре великог грађења (крајем 13. и почетком 14. века) у време Светог Краља Милутина.
      Дохија, Игуменарија и параклиси.
       

×
×
  • Креирај ново...