Jump to content
Разбојник на крсту

Грешно осуђивање и света ревност

Recommended Posts

пре 5 часа, sanja84 рече

Da baš sam na taj stih pomislila, kada sam se razmišljala u vezi ovog problema.

@Istopljeni kamen svaki čovek je naš bližnji... ali postoji i stih koji je ANA B. pomenula.

Ja sam pitala tu osobu da li je svesna ko joj daje te informacije koje prima..i posle mnogo zaobilaženja rekla je da zna. I šta ćeš onda.

Uh...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 часа, Разбојник на крсту рече

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је :) Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

  • Никада не осуђуј чвека;
  • "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Ćiriličar рече

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је :) Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

  • Никада не осуђуј чвека;
  • "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 45 минута, Богољуб 1 рече

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Аха... па да... :bighug:Јест и то.  Xвала... @Ćiriličar 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке.

      Звучни запис беседе
        Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј.   Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј.   У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје.     Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Поуке.орг - инфо
      Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и некадашњи парох и намесник ваљевски, слжио је Свету Литургију у Недељу Самарјанке у манастиру Ћелије где је и беседио. 
        Осврћући се на јеванђељску причу у којој Христос разговара са женом Самарјанком, отац Стојадин каже да је једна од порука поменуте приче да човек поред потребе за јелом и пићем, има велику потребу за духовном храном. „Прича нас враћа на извор воде живе, а то је Света Литургија“, наглашава отац Стојадин који закључује да у евхаристији човекова душа разговара са Богом.     Извор: Радио Источник
    • By Slobodan Milošević
      СВЕТА ЗЕМЉА,Манастир Светог Ђорђа.
      https://www.youtube.com/watch?v=tEbvSsf2WY0
       
    • By Поуке.орг - инфо
      Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља.   Звучни запис беседе   У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.   Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...