Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Разбојник на крсту

Грешно осуђивање и света ревност

Recommended Posts

ЧЛАН
пре 5 часа, sanja84 рече

Da baš sam na taj stih pomislila, kada sam se razmišljala u vezi ovog problema.

@Istopljeni kamen svaki čovek je naš bližnji... ali postoji i stih koji je ANA B. pomenula.

Ja sam pitala tu osobu da li je svesna ko joj daje te informacije koje prima..i posle mnogo zaobilaženja rekla je da zna. I šta ćeš onda.

Uh...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 20 часа, Разбојник на крсту рече

Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је :) Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

  • Никада не осуђуј чвека;
  • "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 35 минута, Ćiriličar рече

Мислим да је добро да мало окренемо ствар наопачке, па да је одатле сагледамо - мало дип парпл "православља".

Пошто је сад популарно (празно)словити о љубави (некад су само Американци у серијама на сваку другу говирили ај лов' ју), сад је то популарно и код нас. У неким, условно, теолошким круговима главна реч је "љубав". Све је то океј да нема неких изопачености. Навећу једну...ево са форума.

Постављена тема, а сви су/смо форумаши, и сад, валда се подразумева,  људи ће износити мишљења своја. Ем су форумаши под псеудонимима, дакле скоро нико никога не зна, ем је тема нека десета о некој појави. И крене умовање. Неко вели: "Види, то је грех ради тога и тога". Онда други вели: "Ма немаш ти појма каква дивна душа се крије иза тога, само је у заблуди, а ти осуђујеш, немаш љубави".

Сад пази апсурда. Први човек је осудио појаву  као грешну. Ем је то ствар расправе, ем су ту сви да расправљају - али он је, ето, осуђивач. А овај други, "пун љубави", и "созерцава", а у ствари ваља фразу коју и врапци знају да иза сваког скоро, ма како грешио, може бити душа спремна да се покаје ако се ослободи заблуде или порока или ма чега. И не само то, него одмах затим иде квалификација: дакле брани некога непостојећег, јер о појави се прича, а квалификује брата/сестру са којим/којом прича како је "осуђивач". Тако будући проподобни у теорији, чим зину осуди брата поред себе како је овај тобож осуђивач.

У "Оче наш", аман, молитва коју је Син Божији остави људима стоји: "...и опрости нам дугове наше као што и ми..". Дакле, ако осуђујемо, судимо, онда нема шта ни да се молимо. Дакле овај наш "добричина" је брату поред себе одузео право из "Оче наш". Нема он, мученик, шта да се моли јер осуђује и тако ће и њему да се суди - тако резонује наш "добрична". Рећи брату поред себе: "Ти осуђујеш", још то онао паушално "одвалити"...па то је таква лудост, таква гордост да је то ван здраве памети. Лаик не би требао да зуцне икада ту опасну осуду и квалификацију која се претворила у ф_р_а_з_у. То је свештеничко д некоме каже ако му неко исповеди неку саблазан...јер то су претешке речи.

Ето класичне ђавоље обмане и фалсификата: видети добро тамо где је зло (у појави н еу човеку), и тобож барнећи некога кога и нема, напада брата поред себе. А то је постало устаљено. У НАЈбољем случају ради се о класичној "православној" сентименталности. Сентименталност је опасно оруђе лукавога да нас пред нама самима ћини "добричинама", некоме ко све и у свему види лепо.

Православна аксиома је да се: осуђује грех (п/р/ојава) а не грешник (човек). Међутим, фалисфикатор свега, нечастиви, нашм "добричини" лепо "ували" па овај поистовети човека и грех - али тако да оправдава грех, јер тобож "брани" човека. Грех је грех, човек је човек. То је слово "А" православља и то треба да је полазна тачка у сваком сусрету, разговору или виђењу нкога и нечега на улици или у медијима.

Сад одмах "скаче" наш "добричина и говори: "Да, али Оци су рекли да је доброме све добро". Нису, рекли су да је "доброме свако добар". И ма шта суу рекли, ми не треба да понављамо ако нисмо усвојили. У принципу иза тог нашег "добричине" сакрила се велика обмана, гордос која је умислила како је продуховљена и све  све лепо види.воли и е лепо види. Није све ни близу лепог.  Такви су као холивудске серије, где се стално говори и лов' ју, а 'вамо рокају бомбе и уништавају народе.

Зато кад чујем некога дакаже "не осуђуј", "ма то је осушивање" најежим се. Него како него осуживање, али греха, не човека. И то по Николајевој: "Не говори о тужем греху док се не сетиш свога". Јер кад се сетиш свога греха и да хоћеш не можеш осудити човека, него грех - тада не да не осуђујеш човека, него осуђујеш грех и још се кајеш за свој.

Ко разме схватиће...

Има још једна перспектива ових "добричина", али пренапорно је :) Зато увек осушујте грех, али се дрћите две кључне ствари:

  • Никада не осуђуј чвека;
  • "Не говри (не суди) о тушем греху док се не сетиш свога" (Владика Николај).

Што више осуђујемо грехе више ћемо се борити против њих и више ћемо волети грешнике. Сва мисија Цркве је осуда греха али и лечење греха. Нечастивом је набоље кад је људима све у пинк бојама, дип парпл...a овамо Содом и пакао. А наш "добричина" ужива у самољубљу: "Како сам ја добар, не осуђујем никога и све је со дип парпл...ах".

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 45 минута, Богољуб 1 рече

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Аха... па да... :bighug:Јест и то.  Xвала... @Ćiriličar 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Управо сада, Богољуб 1 рече

Ово да залепим на личну карту уместо слике...:ok:

Форум је узет за пример, то ти је на сваком ћошету, обично православци равнодушни на све (егосити) воле да кажу "не осуђуј"...то им је главно. Јер им је све пинк....као да је православље холидеј под сунцобраном, лежањка и коктел....мада Монтенегрини скупо лежањке наплаћују.

То се уклапа савршено са феминизмом, ЛГБТ, #metoo...сви су добри, лепи, имају своја права и то...ако неко зуцне - одмах га на нож. Углавно нечастиви има оруђе за свакога да га наоружа против оних који сагледавају и осуђују грех. Ови поменути "пуни љубави" су ти неки још неосновани #dontjudge

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Управо сада, Богољуб 1 рече

Занима ме и овај други део што је пренапорно. 

Подгрејао си ми сујету, па сам дао сам себи ептимију...не смем да причам неко време :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уочи празника Сретења Господњег наш гост био је јереј Арсеније Арсенијевић, старешина храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија.   Звучни запис емисије    "Уколико смо ми себе и своје срце очистили, можемо видети лик Божији у другоме човеку", рекао је наш гост говорећи о Сретењу - сретању или сусрету са Господом односно са нашим ближњим - "кога треба да осећамо као свог вечног брата". Да би до сусрета дошло, мора човек да буде и стрпљив, попут св. Симеона Богопримца који је ишчекивао Господа.    "Моменат смрти за такве људе је тренутак ослобођења од овога света" каже о. Арсеније. Иако човек са годинама сасвим природно стари, опада његова снага, али телесно назадовање не подразумева и духовно пропадање. Чућемо шта су помисли срца, како се у данашње време пројављује себељубље, зашто људи желе да одложе тренутак одласка из овог света?     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У четвртак 13. фебруара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу, уз саслужење братства овога светога храма.   Звучни запис беседе   У својој беседи, Владика Јован је нагласио: “Кир и Јован, светитељи које наша Црква данас прославља, били су лекари, али су поред земаљских лекова, људе лечили и духовним даровима. Грех отуђује човека, пре свега његова гордост. Свети Кир је болесне пре свега упућивао на покајање. Све што поседујемо је дар од Бога, а највећи дар је душа човека.    У власти човека је да ли ће своју душу спасти или погубити. Господ је послао апостоле да проповедају Јеванђеље, а они су своју благодат и свој дар усадили у душе људи. Они нису злоупотребили свој дар. За ревност човека, Дух Свети дарује дар на дар. Сваки дар је пут од земље до неба и од човека до човека. Зато је Господ наш Исус Христос за себе рекао да је Он Пут, Истина и Живот”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У среду 12. фебруара 2020. године, на дан када Света Православна Црква прославља три велика светила Цркве Божије, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић.   Звучни запис беседе   Говорећи о дивним светитељима које Црква данас прославља Епископ Атанасије је рекао: – Данас празнујемо оне светитеље који украшавају Цркву, који су Цркву у оно време уредили, устројили по правим законима вере и понашања и живота, празник светих тројице Јерараха, Василија Великога, Григорија Богослова, Јована Златоустога. Црква је издвојила ову тројицу светих као пример за угледање. Да се поучавамо њиховом науком, њиховим богословљем, њиховим учењем. Да живимо онако како су они живели. Да чујемо њихове речи.   – Сва тројица ових дивних светитеља су имали свој специфичан задатак у Цркви, и треба додавати и једнога и другога и трећега. У Цркву свако уноси своје дело, и не може се због тога што је нечије дело добро одбацивати добра дела других људи. Многи ту праве грешку. Сви су се добро изразили, свако је донео, унео свој добри дар, и све те дарове треба слагати заједно. Они су се изразили према потреби Цркве. Према потреби Цркве су дали свој прилог, и зато их је Бог и Црква Божија прославила и прославља заједно.   – Сада је потребно највише усмерити пажњу на то да правимо заједницу, да правимо људе који ће бити у слози, који се неће свађати, који неће искључивати један другога, који ће имати саосећање један према другоме. Све треба што је добро додавати једно другоме. Да овај свет напунимо добрим свештеницима, добрим монаштвом, добрим хришћанима, верницима, који неће бити подељени ни по каквим земаљским интересима, који се неће свађати због богатства, због имања, који ће једни друге осећати као браћу и сестре. Такву заједницу треба да градимо, на то нас Бог позива, нагласио је Епископ Атанасије.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар)   У празничном прилогу прочитајте:     Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља

      Житије Света Три Јерарха
      Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха   Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015.   Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха

      Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха   Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду
        Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха

      Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима

      Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду

      Учитељи васељене   Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник    Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха:    

        Извор: Ризница литургијског богословља
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј је у недељу, 09. фебруара 2020. године, началствовао светом архијерејском Литургијом у Лозани поводом прославе парохијске славе Света Три Јерарха.     Епископу Андреју су саслуживали надлежни парох, протојереј Богољуб Поповић и протођакон Иван Толић, уз прислуживање докторанта г-дина Милана Кострешевића из Берна.  За лепоту појања на светој Литургији потрудили су се појци надлежне парохије које је предводила г-ђа Нина Софронски.   У надахнутој празничној беседи, Његово Преосвештенство Епископ Андреј објаснио је настанак празника Света Три Јерарха, као и значај теолошког дела тројице Светитеља, који су били узор великим подвижницима и светитељима који су живели и на подручју Романске Швајцарске. Надлежни парох отац Богољуб је затим поздравио све присутне, а посебно се захвалио Његовом Преосвештенсту на сталној пастирској бризи и благослову.   Након заамвоне молитве, освећени су славски симболи које су припремили кумови овогодишње парохијске славе, породица Максић из Лозане. Кумови славе су затим позвали све присутне на послужење и заједничку трпезу љубави, током које се Епископ Андреј поново обратио присутним гостима одабраним речима.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...