Jump to content

Recommended Posts

                 322481.p.jpg

 

Шта да радиш кад те је стид да исповедиш неки грех? Одговор на то питање може се наћи у било ком приручнику за Исповест, али, ја мислим, не исцељујући одговор. Сигуран сам да зато и тражиш одговор, други одговор, а не тај, који, не сумњам, већ знаш, али који теби у стању у ком се налазиш није ни од какве користи. Зато ти нећу класично одрезати: "Стид је од ђавола, треба га победити и исповедити свој грех!".
   Владика Антоније, епископ сурошки, дирљиво се сећао једног случаја из своје младости који је променио његов живот. Признајем да је тај случај тако утицао и на мој живот.
   Једном, кад се служба завршила, младић је пришао свештенику на миросање и саблазнио се кад је видео да је овај пијан. И поред тога, лицемерно се држећи учтивости, хтео је да му пољуби руку, али свештеник је стидљиво повукао, извињавајући се за своје стање.
   Кад се народ разишао, младић је, дирнут тиме, пришао свештенику да тражи опроштај. Свештеник је изгледао тако убијено да умало није плакао. И признао је младићу да му је жао што је такав, али не може да издржи, јер су му управо у несрећи погинули жена и дете.
   Тада се потоњем митрополиту сурошком открила проста али базична ствар. Схватио је да је једно читати у Библији о трпљењу Јова и наводити га као пример другима, кад их видиш у жалости, а друго - кад се теби самом дешава тако огромна несрећа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Истински хришћански живот почиње од тог простог задатка: схватити да не можемо увек следити савете (иначе добре) светих отаца, па чак ни Самог Спаситеља. Немамо увек снаге за то, храбрости, па ни, једноставно, воље.
   Али, без обзира на то, не заборављајмо да чак и тада (било да нас искушавају демони или смо чак потпали под њихову власт, или нас искушавају нормални пориви природе) ми ништа мање не остајемо хришћани. Рањиви хришћани, али хришћани. Схватимо, зато, да се живот хришћанина не састоји само из победа, не само из среће, него, можда чак и већим делом - из пораза, али само пораза које смо претрпели храбро.
   За нас, хришћане, пораз претрпљен са храброшћу већи је него победа добијена недостојно, то јест са надменошћу. Таква победа те лако може избацити са бојног поља. То јест, у нашем случају, ако неко са лакоћом исповеда своје грехе, може да се запита: а зашто је то тако? Да није зато што му се они не чине тако тешким? Да није зато што нема духа истинског покајања?
Да, твој грех може бити и абортус, и инцест, и хомосексуалност, и некрофилија, и убиство. Али знај само да има људи који те грехе исповедају готово спокојно, а негде тамо, у неком забаченом манастиру, можда постоји послушник који је много жалостан јер је појео јабуку са дрвета са ког није имао благослов да једе. Код нас у Патерику има такав случај, кад се послушник страшно потресао јер је, док је био на послушању у кухињи, пробао уље из лонца.
Тако да, по мом мишљењу, стид који осећамо кад дође време да исповедимо неки грех може зависити не толико од тежине греха, колико од интензивности нашег покајања. Да не би допустио да се покајање, толико храбро и толико угодно Богу, увенча победничким венцем, ђаво се наоружава против нас, и још нам већу збрку прави, набијајући нам не само стид, него, заједно са њим, и очајање.

Share this post


Link to post
Share on other sites

  Али шта значи прогласити себе побеђеним? Можда то што не можеш да исповедиш свештенику одређени грех? Не. Не још. То је само ударац, који, природно, подразумева свака борба. Али то још није пораз, то је још рвање. Пораз је кад почнемо да бежимо не само од свештеника, него чак и од Христа, кад почнеш да размишљаш да те не може разумети не само свештеник, него ни Христос. И чак ти ни Он не може опростити.
   Говорили смо да стид може бити изазван не толико тежином греха, колико интензивношћу покајања. И било би веома тужно пропустити шансу да добијемо победнички венац за покајање само због тога што нам је непријатно. Тај венац чека победника на месту које је више од нас, и замисли овако: немамо ништа на шта бисмо могли да станемо да га дохватимо - ни клупу, ни камен, ни пањ. Једино што имамо при руци је наш грех, на који треба да станемо, као на степеник, као на узвишење, и да дохватимо венац.
   Тако, ако не можеш да га кажеш свештенику код кога се обично исповедаш, иди и кажи га непознатом свештенику, иди у други град, где те нико не зна, и реци га првом свештенику ког сретнеш, само га изреци.
   А ако си престао да верујеш свештеницима - јер можеш пасти и у то искушење - реци га човеку у кога имаш поверење. А ако немаш чак ни таквог човека, реци га директно Богу, и говори га непрестано. Сигуран сам да те сећање на грех на неки начин и без тога прогони, али изреци га, назови га отворено, са надом, не бежећи од Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Узми као пример случај Петра и Јуде. У Јуди се такође разгорело покајање,отрчао је и бацио новац који је стекао крвљу. Јуда је, за разлику од Петра, признао крв Христову као „невину“ (Мт 27, 4), то јест, он је практично иступио против одлуке Јудејаца, иступио против читавог храма који је осудио Христа на смрт.
   Петар није имао снаге да учини то чак ни пред обичном женом која је рекла да га је видела са ученицима. Петар се заклетвом одрекао Христа, док га је Јуда неустрашиво признао недужним, и то не само пред обичном женом, која му није могла ништа учинити, него пред јудејским законицима, који су могли да га убију.
   И при свему томе, велико покајање Јудино није му ништа могло помоћи, јер је Јуда, иако се кајао, побегао од Бога, није имао храбрости да му се исповеди. Јуда, који је имао смелост да исповеда то пред људима, није имао смелости да се исповеда пред Богом, а Петар, иако се уплашио и постидео људи, ипак се, кад је дошло време, исповедио пред Богом.
Какава је била Петрова исповест? Можда је рекао: „Господе, сагрешио сам што сам Те издао, опрости ми“? Не. Петар се исповедио другачије, на начин који нам одузима дах. Петар је рекао: „Господе! Ти све знаш; Ти знаш да те волим“ (Јн 21, 17).
   Тако понављај и ти, чак и ако сам у то не верујеш. Говори баш због тога што је то лаж, али само лаж за коју сањаш да буде истина. Можда је баш то истина, она истина коју мало ко од нас може достићи, али на коју смо љубоморни. Плачи и понављај ту лаж Богу, говори Му у лице:
   - Господе! Ти све знаш; Ти знаш да те волим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог зна наш грех, Он га је знао и пре него што нас је привео у свет. Па ипак то није била препрека нашем рођењу. Зар то не говори о поверењу Бога у нас, зар не указује на огромну наду коју је Он уложио у нас? Зашто разочарати таквог чудесног Богочовека, какав је Христос?
   Исти митрополит Антоније у једној од проповеди на Божић (која, знам добро, није преведена на румунски) предлаже дискусију не толико о вери човека у Бога – о тој теми се и тако нашироко расправља – колико о вери Бога у човека. Владика сликовито описује Савет Свете Тројице при стварању човека. Бог Отац је тада рекао:
   - Створимо човека по образу и подобију Нашем (Пост 1, 26).
   - Да, али тај човек ће пасти, - рекао је Дух, - и Ти ћеш, Сине, морати да умреш за њега.
   - Па да га створимо или не? – питао је Отац.
   - Да, створимо га - одговорио је Син.
   Ето наде коју је Бог положио на човека! Том Богу се ми исповедамо, Њега се стидимо, Њега љубимо.
   Ако још не можеш да исповедиш свој грех свештенику, не очајавај: кажи га Богу. И додај том греху све разлоге због којих не можеш да га исповедиш. Реци Богу све како јесте, просто. И не одлази од Бога.
   Можеш рећи Богу да је Он према теби неправедан, да је баш Он и крив за твој грех, можеш оклеветати пред Њим читав свет, све свештенике и епископе, али само говори све стојећи лицем према Њему, и немој се смирити док не добијеш од Њега одговор. Можда ћеш у неком тренутку схватити да је то што говориш Њему лаж, а можда и не. Али само знај да ће те Он схватити, шта год Му рекао. И умири се.
   Њему можеш рећи све – управо зато да се не би морао обраћати људима. Али пази да не клеветаш свештенике или било ког другог човека пред људима, док се потпуно не успокојиш.
Само пред Богом окривљуј све, јер ће те Он разумети, Он све зна. И увек, колико год да си очајан и огорчен, не заборављај да је све само искушење, искушење привремено, које мораш да победиш.
   Доћи ће и време кад ћеш моћи да кажеш то свештенику, тј. такође Богу, али пред сведоком. Тад ти то већ неће изгледати тако тешко, јер је и он човек, мучен помислима, као и ти, о чему говори свети апостол Павле: зар се сва твар не мучи и не стење уздасима неизрецивим, чекајући усиновљење (Рим 8, 22–23)?
   Замисли да је то само мањи грех, неки грех. Да те живот у будућности може гурнути и у тако велике грехе, да ће то што те сад мучи изгледати као ситница. И ако овај грех не можеш да исповедиш, шта ћеш онда са њима да радиш?
    Не бој се, Ја сам победио свет (Јн 16, 33).
 

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2019/08/blog-post_47.html

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постоје ситуације када неко из злобе,комплекса или ко зна којих разлога,измисли нешто што би се могло третирати као грех,и неки поверују у то,па онда да би њима било лакше,очекују да тај коме су измислили и приписали,то исповеди.Мислим да би то била нереална очекивања,без обзира што је је углавном свакоме жао што је неко сплеткарећи огрешио се о вас.Сећам се коментара једне старије жене,хришћанке,који су неки оптужили чак да је узела нешто некима,и она каже-мањи ми је проблем што су лагали за мене,а већи што су се огрешили о мене.

У времену информационе и виртуелне реалности веће су могућности да се креира мозаик од слика истргнутих из неког контекста и састављених тако да дају лажну реалност.

Мислим да се исповест понекад пренаглашава,у раној Цркви исповест је била јавна,ту су се људи више познавали,данас исповест дође више као разговор са психотерапеутом.Људи су понегде у новије време правили спискове за исповест,погледали су некога попреко,мало су повисили глас у комуникацији са неким...

Нечија опсервација не поклапа се увек са реалношћу,већ је неко рекао да је нешто и до ока посматрача,поготово када је око посматрача више усмерено на другог него на себе,па би неки још и да неко исповеди то што они опсервирају,а неретко пројектују своје жеље и фрустрације на неког другог.

Част онима који разумеју ствари на прави начин и разликују суштинско од формалног,и примарно од секундарног.:blessyou:

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 5 часа, Ana B. рече

A šta mislite o online ispovedanju duhovniku nekom ili na primer ispovedanju iskrenom prijatelju koji je duhovan i to je neka vrsta ispovedanja...

Мени ће изгледа силом прилика то да западне.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам шта ме очекује.

Буде ли ми стигао исповедник који за савете користи фразе и шаблоне, прећи ћу на онлајн. :ani_biggrin:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У петак 6. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог свештеномученика Евтихија и свету мученицу Сиру, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе.    Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља.    Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање.    Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови.   Звучни запис беседе   У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити.   „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика.   Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања.   „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“.   „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив.   „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије.   На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити.   „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“.   „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Логос,
      У среду 28. августа 2019. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви обележена храмовна и градска слава. Преосвећеном Владики је саслуживао велики број свештеника пиротског намесништва и као и гости свештеници који су дошли да увеличају славље.       У току Свете Литургије, у препуном храму верног народа, уз одговарање хора Свети Јован Златоусти, Епископ је рукоположио у чин ђакона г. Немању Шева из Земуна. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач.   Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић.     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Средином месеца августа из штампе је изашао нови јулско-августовски 368. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја саображена је са петом заповешћу Господњом, а она гласи: „Поштуј оца и матер својуˮ. Поред тематских ауторских текстова и катихетског садржаја, овај број посебно употпуњују два разговора.       На првим страницама налази се разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је насловљен:  „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ У оквиру тематског дела у прилици сте да се надахнете и поучите изузетним разговором са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, а овај разговор је насловљен: „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење„.   Нови јулско-августовски 368. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радијаСветигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радијаИсточник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР СВОЈУ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на петој заповести Божијој о поштовању родитеља. Представљање употпуњују и одабрани делови из ауторских текстова сталних аутора који су писали на тему броја и својим надахнутим текстовима приближили велику тајну, поуку и значај поштовања оца и матере. У погледу овог броја посебно истичемо разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је читаоцима упутио мноштво пастирских поука важних за хришћански живот. Представљајући нови 368. број, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, исказао је велику радост јер је у тематском делу овог броја објављен разговор са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, сарадницом Православног мисионара која је дуги низ година својим текстовима и искуством обогаћивала, како странице нашег званичног мисионарског часописа, тако и наше верно читалаштво. Нашим читаоцима и свим људима до којих дође овај број Православног мисионара, препуштамо читање и усвајање душекорисних поука, полажући наду на Господа да ће и овај јулско-августовски 368. број, бити од великог мисионарског значаја, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.   Звучни записи представљања новог броја у црквеним медијима       Представљање на таласима радија "Беседа":   Представљање на таласима радија "Светигора":       Реч уредника: ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉÂ И ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉСТВА     Својевремено нам је један од сарадника Православног мисионара посведочио како му је сусрет са Старцем Тадејем Витовничким потпуно променио живот. Тих бурних деведесетих година прошлог века, када се много штошта ломило – како у друштву, тако и у људима – он је, притиснут великим животним проблемима, отишао пут манастира Витовнице. Однекуд је чуо за благодатног старца, игумана поменутог манастира, и решио је да га пронађе и да покуша да од њега потражи одговор за своју тешку ситуацију. Када је дошао у манастир, сусрео је о. Тадеја и почео да му прича о својим проблемима. У једном тренутку, блажени Старац је прекинуо његово излагање и рекао: Иди и помири се са својим оцем! Човек је остао затечен, с обзиром да о свом оцу (са којим у то време заиста није био у добрим односима) претходно Старцу ништа није говорио. Епилог приче: пошто се убрзо помирио са својим родитељем, неких месец дана касније проблеми у животу тог интелектуалца почели су се решавати готово сами од себе. Од тада је постао верно чадо Старца Тадеја, кога је као духовног оца убудуће поштовао ништа мање него оне који су га телесно родили. (извод из уредничког уводника)    САДРЖАЈ     Реч уредника: Поштовање родитељâ и одговорност родитељства   Реч пастира: Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“   Реч пастира: Богословски преображај међуљудских односа   Историја хришћанства: Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт   Материк: Света мученица Параскева   Сећања: Крвава бајка у Долима пивским   У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V)     ТЕМА БРОЈА:   Катихета Владимир Пекић: Од поштовања ка љубави   Драган Поповић: Родитељи као слика Божија на земљи   Небојша Ћосовић (превод са руског): О правилном односу према сродницима   Катихета Бранислав Илић: Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење“   Др Ђорђе Вуковић: Свети краљ Милутин о својим родитељима   Кристина Давидовић: О породичним вредностима   Вишедетне хришћанске породице: Николићи из Мељака   Православни свет: Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки   Из пера читалаца Православног мисионара: Необично познанство   Земља живих: У потрази за Смислом уместо за узбуђењем     Сведочанства: Благослов Старца Тадеја     Извор: Православни мисионар
    • Од Логос,
      По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у параклису преподобне Мати Ангелине у Гинеколошко-акушерској клиници "Народни фронт" у Београду Његово Преосвештенство епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Литургију поводом славе ове установе.   Прилог радија Слово љубве     Његовом Преосвештенству саслуживали су јереј Владимир Левићанин, старешина храма Св. Георгија у старој Бежанији и протођакон Младен Ковачевић, уз присуство генералног секретара председника Републике Србије г. Николе Селаковића, сарадника клинике, пацијенткиња и верног народа. Пред крај Литургије владика Стефан је пререзао колач који је лично принео за ову прилику.   Потом се Преосвећени обратио присутнима напоменувши речи из данашњег Апостола да нема више ни Јудеја ни Грка и додао, да ми као хришћани не би требало да делимо људе на то ко је Хрват или Албанац, јер смо сви људи пред Богом. Истакавши да је и мати Ангелина била родом из Албаније, Епископ Стефан је говорио о њеном животу и благоугодним делима.   Обраћајући се свима који раде у клиници, Владика је истакао значај параклиса за све који лече и који се лече и похвалио све сараднике који неуморно раде на томе да помогну будућим мајкама. Призвавши Божији благослов да буде што више посла за њих, што значи да се што више деце и рађа, Епископ је подвукао да је "на старијима да васпитају децу у вери како би постали прави људи и хришћани".     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...