Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић).

       
      Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића).
      У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф.
      Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима.
      Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота.
      „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“.
      „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то  је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима.
      „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика.
      Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо.
      „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“.
      „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2020. Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије – Ђурђевим Ступовима.

       
      Преосвећеном Епископу Јоаникију je саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранског и монаштво Манастира.
      Након читања светог Јеванђеља, ријечју јеванђељске проповједи обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић).
      Празник Светог апостола Андреја Првозваног и васкршњи недељни дан сабранима је честитао Владика Јоаникије, обративши се ријечју архипастирске бесједе.
      Празник Светог апостола Андреја Првозваног, по ријечима Владике Јоаникија, долази „да нас укријепи да овај Часни пост постимо како ваља, да се побринемо о својој души и завиримо у своје срце, да видимо гдје гријешимо и којим путем да идемо даље као хришћани“.
      „У вријеме овог поста, спремајући се за празник Рођења Христовог, треба да се исповједимо, али искрено. Од искрене исповјести има вајде, а не оно формално. Човјек ако стане пред лице Божје, онда види колико је нечист и грешан, колико је помрачен. Ако каже да ништа није грешан у овом животу, то значи да је он много далеко од праве вјере, од савјести своје и од лица Божјег“, поучавао је Владика.
      Сваки онај који жели да изађе пред лице Божје, а пред лице Божје излазимо сваке службе, видјеће, навео Епископ Јоаникије, да му још много фали.
      „Светитељи Божји, код којих није било претварања, сваки од њих је осјећао колико је грешан, па се кајао и кроз покајање су чистили своју душу, своје срце и засвијетлили на овом свијету, а посебно са онога свијета свијетле нама, као и Свети Андреј Првозвани“, бесједио је Његово Преосвештенство.
      Говорећи о Светом апостолу Андреју Првозваном, Владика је навео да је био довољан само један сусрет и позив од Христа да он крене за Њим.
      „И не само да крене, очигледно, препородила се његова душа одмах, него је он позвао апостола Петра и остале с којима је био близак и зато је заслужио епитет Првозвани. Сјећамо се много тога што је записано у Јеванђељу и што није записано, његове велике проповједи од Јерусалима до Кијевских гора, гдје је прорекао да ће бити велика светиња, да ће Господ ту припремити да један велики народ и више народа приђе ка Христу. На крају, када је страдао мученички говорили су му да проповједа Христа, Његово распеће и Његов крст и намјеравали су да и њега разапну као Христа“.  
      „Он је одговорио: Нијесам достојан да ме разапнете као Христа, него ме разапните другачије. Имамо крст Светог Андреја Првозваног, тако су га разапели, у облику ћириличног слова Х. Рекао чудесну ријеч коју сви ми хришћани треба да запамтимо: Ако крст проповједам, онда га се и не бојим. Ако проповједам страдање Христово и ако, заиста, видим и осјећам искупитељно, спасоносно дејство Крста Христовог, онда за своју вјеру треба, ако је то потребно, и да пострадам за Христа. Такав био. Ми смо далеко од тога, треба да се сјетимо, каква је то вјера, сила вјере која љуби Крст Христов и која је спрема на страдање. То је и вјера, и љубав, и свјетлост, и истина, и правда и осјећање блискости са Христом распетим и васкрслим“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
      Поручио је да нада ваксрсења све хришћане кријепи да издрже све препреке и искушења што их сналазе на овом свијету, а ако дође вријеме мучеништва и тада, указао је Владика Јоаникије, треба да посвједочимо своју вјеру, јер смо на то призвани.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Иван Ц.,
      Драги моји,
      сећате се да сам најављивао да Поуке због немогућности финансирања, покретања другог пројекта (који свакодневно окупља десетине хиљада људи), разних искушења које и лично имам, немогућности проналажења одговорних админстратора, чланова који ће брже-боље да обавештавају шта се овде пише макар то било и обрисано, заустављено итд, додатно правећи ситуације затегнутим тамо и где их нема итд...... једноставно сматрам да треба да ставимо катанац.
      Поуке су изнедриле много лепих, интересантних пројеката, много пријатељстава за цео живот, дружења... Поносан сам на све вас, искрено вам то кажем.
      Имали смо и падове и успехе, као и све што је живо. Без икакве лажне скромности, то и није нама својствено, учинили смо да многи људи остану уз Цркву, не оду у расколе, да схвате Цркву као место за своје остварење.
       
      Нема љутње, нема нервозе... Дајте да ово сада завршимо најлакше и најбоље.
      Домен Поуке ће бити преусмерен на наш сајт Живе Речи где имамо много тога да понудимо. Формираћемо опет страницу за преузимање књига, литературе итд... све то може поново да се уради.
      Помозите, бар ви којима је стало до Поука, да наставимо дружење тамо. Имамо наш Јутјуб канал који свакодневно емитује програм и преко 15,000 пратилаца.
      А ово да полако оде у пензију.
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима.

       
      1. Метафора губе у раном хришћанству
       
      У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада.
      У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест.
      Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2]
      (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.)
      Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу.
      С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета.
      Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом.
      Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију.
      Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести.
      Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3]
      Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир.
      Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела.
       
      Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски)
       
      Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију.
      Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду.
      Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб:
      А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6]
      Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7:
      Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу.
      […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха.
      Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7]
      Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9]
      Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману:
      И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10]
       
       Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген)
       
      Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона.
      Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије.
      У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити.
      Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију:
      Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13]
       
      Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да
       
      верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14]
      Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење.
      Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16]
      Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека.
      На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења.
      Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17]
       
      Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири)
       
      Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност:
      XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти.
      XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18]
      Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих.
      Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21]
      Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње.
      У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним.

       
      Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час.
      Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести.
       
       Увод
       
      Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.)
      Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте.
      Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест?
      Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת.
      Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу.
      Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα.
      Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа.
      Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест.
      По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће.
      У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је!
       
      Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа
       
      Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at.
      Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2]
      Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест.
      Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3]
      Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5]
      Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7]
      Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије:
      Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8]
      Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују.
      Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре.
      Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима.
      Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9]
      О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу.
      У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други.
       
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...