Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко

Rate this topic

Recommended Posts

DSC_7713.jpg
 
Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља.
 
 
Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље?
 
Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо.
 
Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора.
 
Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних подјела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања.
 
Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, видјеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама.
 
Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи!
 
Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 4. августа 1914. године (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода!
 
Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву!
 
 
Аутор је ректор Цетињске богословије
 
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      “Молимо се једни за друге, будимо сложни и заједно. Своје домове претворимо у мале храмове у којима ћемо узносити молитве Господу и у духу молитве, останимо заједно да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, поручио је јуче на Благовијести протојереј ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, гостујући у поподневном програму Радио Бара.     Он је на почетку разговора са Немањом Јанковићем, честитао свим православним хришћанима Благовијести.   На питање шта савјетује вјерницима и онима са којима је у контакту, парох барски је рекао да је појава вируса корона велика непознаница и за љекаре и медицинске раднике.   “С почетка смо сви мало били опуштени, сматрајући да је можда у питању неки обичан вирус, међутим, како је вријеме одмицало, видјело се да све може да буде опасно и компликовано, па су предузете превентивне мјере како би се ширење вируса успорило и у неко догледно вријеме и зауставило. Од почетка увођења превентивних мјера од стране здравствених институција Црне Горе, наша Митрополија се придржава датих упутстава и сходно томе смо саобразили и наш цјелокупни богослужбени живот. Од првога дана, дакле, обуставили смо све наше активности, изузев богослужења. Пошто су у јеку доношења превентивних мјера још увијек биле литије у црногорским градовима, оне су одмах, истог дана, обустављене. Исто тако и часови вјеронауке, предавања, пробе хорова, разна друга окупљања која су била свакодневна при нашим парохијама. И богослужења су доста редукована и усклађена, колико је то могуће, са мјерама које су на снази“, нагласио је протојереј Слободан Зековић.   Путем црквених медија и друштвених мрежа Митрополија се труди да обавјештава вјернике о свим актуелним дешавањима тако да је и његова препорука вјерницима да прате званична саопштења Митрополије, а ко има било какву недоумицу да буде у контакту са својим парохијским свештеником.   Богослужења су редовна, дакле, сва дневна, недјељна и празнична богослужења се обављају у нашим храмовима, с тим да њима не могу да присуствују вјерници. Он позива све хришћане да, у овим данима који су заиста једно велико искушење које је дошло изненада, буду трпељиви, да по ријечи Господњој, трпљењем спасавају душе своје, да буду у својим домовима, да своје домове претворе у мале храмове у којима ће узносити молитве Господу.   “Знамо да свим вјерницима много недостају заједничка богослужења у нашим храмовима, а прије свега Свете литургије. Али они знају у којим се интервалима та богослужења врше. Она се и даље обављају додуше без њиховог присуства. У то вријеме требало би и наши вјерници у својим домовима да узносе своје молиитве Господу и да на тај начин, у духу молитве, останемо заједно и да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, објашњава парох барски.   Свештеник Зековић је на питање како ће бити организован Васкрс одговорио да све зависи од тога како ће се одвијати ситуација са епидемијом.   “Надамо се да ће епидемолошка ситуација кренути на боље и да ће и временом мјере почети да се постепено укидајју. Тешко је предвидјети шта ће се десити у наредним данима. Ако буде ситуација као што је ових дана, ми ћемо, свакако, дневна, празнична и ова остала богослужења обављати редовно. Уколико и даље буде на снази мјера да богослужења буду без присуства вјерника, мораћемо сви мало да се стрпимо, да умножимо наше молитве у домовима. А опет, ако неко има било какву недоумицу и у вези са прославом празником, мој је савјет да контактира свог свештеника, да од њега добије ријеч и утјехе и поуке како да се сви држимо ових дана. Исто тако да прати званична саопштења која буде објављивала наша Митрополија“, савјетује протојереј Зековић.   Све организације при Митрополији које се баве хуманитарним радом ових дана имају појачане активности, како Народне кухиње Митрополије, тако и добротворни фонд “Човјекољубље”. Такође, при свим црквеним општинама и парохијама дјелују и Кола српских сестара која су ових дана имала пуне руке посла. Сви се труде да, по ријечима пароха барског, сходно својим могућностима, свима који им се обрате за помоћ, изађу у сусрет како бисмо сви ово тешко бреме заједнички, са љубављу, што лакше пребродили.   Његова порука свим слушаоцима Радио Бара и читаоцима портала Бар Инфо, без обзира на вјеру, јесте да покажемо слогу, да водимо рачуна једни о другима, да се трудимо да пошујемо препоруке наших љекара и надлежних институција, да пружимо ријеч утјехе ономе коме је потребна, да помогнемо посебно старијим, немоћним људима који су највише угрожени од вируса и којима је препорука да нипошто не излазе из својих домова. Њима је помоћ у храни и другим намирницама драгоцјена. Да се молимо једни за друге, да се, као хришћани, Богу молимо да ова епидемија што прије престане, да се молимо за оне који су у тешком стању да што прије опораве, а они који су здрави, да у добром здрављу остану.   Да будемо сложни и заједно.   “И ако се то заједништво испољи као некад у сличним тешким временима и ово ће искушење брзо проћи. Надам се да ћемо се у што скорије вријеме вратити нормалном животу“, казао је на крају парох барски, протојереј ставрофор, Слободан Зековић, честитајући предстојећи празник васкрсења Христовог и римокатоличкој браћи и православцима.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви.     Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић.   Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега.   Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао.   Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама.   Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста.   Ивица Живковић     Извор: Епархија нишка
    • By Логос
      Доносимо видео записе пастирске беседе протопрезвитера-ставрофора др Милоша Весина који је говорио о савременом искушењу које нас је задесило, те указао да као хришћани не бисмо смели да губимо веру и да себе испуњујемо страхом.     
    • By Логос
      Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом.     Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала!   Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи.   Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре.   Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”.   Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека.   Бар два разлога за поштовање здравствених прописа   Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”!   Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја!   Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза.   Зашто једна кашика?   А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом?   Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају.   За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива.   Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком.   ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере.   При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа.   Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...