Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко

Оцени ову тему

Recommended Posts

DSC_7713.jpg
 
Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља.
 
 
Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље?
 
Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо.
 
Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора.
 
Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних подјела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања.
 
Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, видјеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама.
 
Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи!
 
Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 4. августа 1914. године (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода!
 
Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву!
 
 
Аутор је ректор Цетињске богословије
 
 
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Свете мироносице Марије Магдалине, 4. августа 2020. лета Господњег, после краће и тешке болести уснуо је у Господу недавно умировљени Архијерејски намесник лепенички и левачки протопрезвитер-ставрофор Саво М. Арсенијевић.   Рођен је 31. јула 1954. године у Гунцатима у свештеничкој породици, од оца Миодрага и мајке Вукосаве, рођ. Богичевић. Основну школу учио је у Гунцатима, Книћу и Мрчајевцима. У периоду од 1969. до 1974. године завршава Призренску богословију. После одслужења војног рока 1976. године прелази у Шумадијску епархију и жени се Мирјаном, кћерком свештеника Лазара Јагличића. Исте године, 5. Јуна рукоположен је у чин ђакона, а 6. јуна у чин свештеника и постављен је за пароха другог забојничког, са црквама у Рогојевцу, манастиру Драчи и манастиру Прекопеча.   Епископ шумадијски Сава га поставља за пароха петог при Старој цркви, а опслужује и доњосабаначку парохију. На овој парохији остаје до 1. децембра 1955. године када одлази у Канаду са породицом. Ангажовао се око обнове цркве Свете Петке у Рогојевцу, доградње звонаре, када је организовао величанствену прославу. Овде је урадио темељ за будући црквенопарохијски дом. Дао је значајан допринос у градњи храма Светог Лазара у Белошевцу од 1992. до 1995. године, храма Часног крста у порти Старе цркве 1994. и 1995. и обнови храма Светог Георгија на Липару и црквене куће 1993-1995.  У времену од 1992-1994. обављао је дужност благајника ЦО у Крагујевцу.   У Канади је постављен за пароха другог у Ванкуверу и опслужује мисионарску парохију у Келони. Постављен је за старешину храма у Ванкуверу где обнавља црквени живот у овој провинцији међу 30.000 Срба. Обнавља цркву, купује плац за нови храм, оснива библиотеку, покреће часопис Гласник, поставља Веб страницу чији је уредник до 2006. године. У мисиионарској парохији организује народ и купују црквено имање, подижу капелу Светог пророа Илије која је освећена 2003. године. Оформио је коло српских сестара „Жене мироноснице“ и фолклорну групу „Јелече“. У фебруару 1999. одликован је чином протојереја.   Године 2006. враћа се у Крагујевац и 17. априла прима парохију Трећу при Старој цркви где остаје до пензије ове 2020. године. Дана 2. октобра постављен је за Архијерејског намесника Лепеничког, а 2008. за в. д.  Архијерејског намесника Левачког. Има две кћерке Анђелију и Ивану које су стекле универзитетске дипломе на универзитетима Британске Колумбије и Северне Америке. Одликован је напрсним Крстом на дан своје храмовне славе 21. новембра 2007. године. Орденом Светог Симеона Мироточивог одликован је 25. јула 2013.   Уређивао је израду више споменица и монографија, 1998. године Споменицу Светог Саве у Ванкуверу, Канада; 2009. године Споменицу Епархије шумадијске; 2013. године Споменицу епископа шумадијског Јована поводом 20 година епископске службе, 2016. године Споменицу Епископа шумадијског Валеријана поводом 40 година од упокојења, 2018. Споменицу Два века старе цркве у Крагујевцу, која је добила признање као издавачки подухват године, а припремао је и Споменицу блаженопочившем епископу Сави.   Вечан ти спомен и Царство небеско, драги прото!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу, седме седмице по Педесетници, на празник када прослављамо Сабор Светог архангела Гаврила, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија, уз поштовање мјера НКТ-а. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, саслуживали су му протојереј-ставрофор: Драган Митровић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз. Сабраном вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је казао да се наша вјера непрестано преиспитује, провјерава још од чина крштења па све до упокојења.     ,,Непрестано је наша вјера на испиту и суду Божијем. А са тврдом, постојаном вјером могуће је све побиједити. Све недостатке, људске слабости, мржњу, злобу, све своје гријехове побјеђујемо и превазилазимо вјером.”   Отац Далибор је такође нагласио да Господ непрестано чудотвори кроз сва времена и епохе исцјељујући нас од слабости и гријеха:   ,,Слушајући света јеванђеља сваке недјеље на служби ви чујете и видите да је Господ непрестано чинио чудеса, чинећи их тако да људи исповиједе вјеру, праву и постојану. А тако Господ чини и дан данас, и у ово наше вријеме Господ чудотвори и исцјељује нас од наших слабости, гријеха и сваког зла својом неисказаном силом и човјекољубљем испитујући и нашу вјеру. Заиста силом Божијом и љубављу можемо задобити Царство Божије. Господ који је силан у слави својој, оваплотио се од Свете Дјеве, родио се у Витлејему, живио међу људима, проповиједао, страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења.”   У пастирском слову отац Далибор се дотакао благовјештења архангела Гаврила, који се у Старом, али и у Новом завјету јављао светим Божијим људима откривајући им неизрециве Божанске тајне:   ,,Архангел Гаврило чији сабор данас прослављамо јављао се пророку Мојсију који је записао то што му је Архангел Гаврило рекао о Божијем стварању човјека, стварању свијета, свега видљивога и невидљивога, описао је велики потоп, Нојеву барку. Јављао се још и пророцима, патријарсима, свима у Старом завјету, а затим и пророку Захарији, рекавши му да ће добити сина – Светог Јована Крститеља. Архангел Гаврило је такође објавио и новозавјетне домостроје спасења – Благовијести Господње, јављајући се непрестано Пресветој Богородици”.   На крају прота Далибор је још једном подвукао битност исповиједања и имања праве, постојане, тврде Божије вјере, пожеливши и помоливши се да такву вјеру, вјеру Светих отаца завлада у срцима свих људи:   ,,Вјеру тврду, праву и постојану, имали су у Свети оци које данас такође прослављамо. А то су Свети оци свих васељенских сабора који су ипсовиједили праву вјеру у Васкрслога Христа, који су донијели каноне и утврдили Цркву Божију овдје на земљи по промислу Божијем. Они су били Свети Божији људи, крштени, проповиједајући и свједочећи цијелог свог живота Христа Васкрслога. Такву вјеру, вјеру Светих отаца, требамо и ми да исповиједамо и да та вјера завлада у срцима нашим”, закључио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира.  
      Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије.   “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко.   Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква.   “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из архиве доносимо звучни запис емисије Живети по Јеванђељу која је емистована на таласима Радио-Беседе, у којој је протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси, говорио о блаженопочившем епископу будимском Данилу (Крстићу).    Звучни запис емисије

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...