Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

obi-wan

Како је интернет створио генерацију надмених идиота

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 54 минута, Natasa. рече

Zorannah je totalni car!

misliš carica!!!

Nataša!?? :)))

cccc

bori se za prava ženske rodne ravnopolnoravnopravnosti!

i sledeći put kad dodjem u KG nemo` pobegneš, nego da se vidimo i da vidim Victora!!! :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Иван ♪♫ рече

tu olovku realno koriste samo umetnici

I hipsteri, a oni su nadmeni idioti koje je ispilila Mreza, niko ne voli hipstere.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Justin Waters рече

Internet po meni nije stvorio te idiote, bili su tu samo je omogućio binu da oni na njoj nastupe. 

Pa to, jednostavno, eksplozija stanovnistva, interneta, informacija, sadrzaja, i raznoraznih poslova je dovela do toga.  Danas je to vidljivo svima dok ranije nije bilo.

Konkretno idiotluk u kontekstu citiranja Nikomahove etike bez detaljnog citanja, udubljivanja i analiziranja je itekako vidljiv na tviteru medju ljudima koji se ideoloski svadjaju tako sto linkuju naucne radove, knjige dijelove, slikaju i cutiraju dijelove knjiga i radova itd., bez razumijevanja sire slike. Uglavnom to nisu naucnici, vec obrazovani ljudi koji se raspravljaju i pumpaju svoj ego na taj nacin. Ima mnogo onih koji ni ne procitaju to sto linkuju, ili ne razumiju. Posto imamo i ekspanziju naucnih radova, logicno je da i tu ima mnogo smeca, rekao bih da 95% radova u abstractu uglavnom pretjeruje u opisu i dometima fenomena koji objasnjavaju ili su objasnili. Mozda jedino u matematici to nije na takav nacin moguce i dijelom u fizici i hemiji i svim oblastima vezanim za te tri, mada i tu se cak i u najboljim casopisima provuku prevare od radova i pored detaljne kontrole, opet u matematici najmanje. U ostalim oblastima, narocito drustvenim i humanistickim naukama ima mnogo losih radova, ali ljudima koji imaju osnovno znanje uz statistike nije tesko da uoce raznorazne propuste i nedostatke, cak iako nisu upuceni u tu oblast. Imas i ove ekstreme kao Taleb koji su eksperti u statistici i vjerovatnoci i i koji cijele oblasti psihologije smatraju pseudonaukom. Ali i njegov ego je preveliki( uglavnom ljude( naucnike)) naziva pogrdnim imenima, i pored visoke inteligencije i nacitanosti zna on dosta pretjerivati.

Druga strana, na primer antinaucna je takodje u ekstremnoj ekspanziji jer pseudonauka, raznorazni teoreticari zavjere cvjetaju sa internetom vise nego ikad u istoriji posto je ogroman, daleko veci broj tih konzumenara nego ovih koji konzumiraju povrsno radove i stiva iz pojedinih naucnih oblasti. Losi konzumenti naucnih radova i knjiga su ograniceni na tviter, dosta manje na facebook( grupe) i pojedine forume dok su konzumenti pseudonauke, teorija zavjere i raznoraznih vjerovanja na svim drustvenim mrezama, forumima itd., a za youtube da ne govorim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али, уопште нисте скапирали  уводни пост ....:smeh1: да вас просветлим :D

Није поента уводног поста да ли је неко идиот или не, нити  да ли је он идиот  са интернетом или без њега, фора текста  је, да  и од људи који иначе нису идиоти, прави идиоте :smeh1: и на крају  суме сумарум....од свих нас који јелте реално нисмо идиоти, ипак  прави мале идиотчиће....  морате признати ако сте искрени сами са собом.:)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није је интернет створио, него књига. Писао је о томе свети владика Николај Велимировић, како је много књига писано још у време премудрог Соломона.

Цитат

Много има књига у свету, Теодуле, ваистину много премного. Ако се буду множиле данашњом брзином биће више учитеља него ученика. И разбиће се памет од књига човеку као огледало кад се разбије у стотине парчета. И нервоза ће бити главна болест човечанства. Кад би се мо гло потврдити, да што више књига више и мудрости, па да се радујемо многим књигама и многим библиотекама. Али то није могуће потврдити. На против, изгледа да и они који књиге пишу, изруче сву памет у књиге, и без памети живе. Не пишу се многе књиге само у наше време, у ово време брзе штампе и јевтине хартије, него су се и у прастаро време писале многе књиге. Пре три хиљаде годи на рекао је мудри цар Соломон: Нема краја састављању многих књига, и много читање умор је телу. Не знам зашто није додао – и забуна духу?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интернет је дао могућност да сви изразе своју мисао и тиме је изнедрио руљу арогантних препотентних неваспитаних фанатика,квантитет није дао квалитет.Огромна већина оних који дрско себи дају за право да узму учешће у некој дискусији имају ментално условљавање, и морално етички код да дискусију виде само кроз избацивање парола и лепљење етикета,и не могу да схвате дискусију као процес међусобног обогаћена кроз различутост али уз поштовање и уважавање онога са киме су се дрзнули да дискутују,
Њихов ментални код је такав да није битно сазнати,него да је битно понизити некога коме се диве али га истовремено и презиру а руља сличних им даје за право и тапше их по рамену дајући још више енергије том безобразлуку. Али за то су криви и они који имају и памети и морала и етике и васпитања,они се склањаја пред таквима јер не желе да троше енергију у борби са њима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од stevanjuric,
      Политика Online - Како су живели Исусови савременици
      WWW.POLITIKA.RS Ако желите да разумете Нови завет, пробајте да разумете живот његових савременика, њихове навике и уверења, традиционалне представе, свакодневне бриге. Овом поруком својим српским...  
    • Од Логос,
      Поједини сматрају да ће се у вештачкој интелигенцији, када електронски роботи довољно овладају комплексним алгоритмима понашања, сасвим природно пројавити и разне људске одлике, попут свести о лепоти и хумору, болу и задовољству, слободној вољи и савести. Како читамо код Роџера Пенроуза у Царевом новом уму, то је једно врло наивно веровање. Вољу је могуће замислити једино у недетерминистичком свету. А да ли је такав наш свет? Зашто је слободна воља камен спотицања за људски ум?     У свету је постојало много великих учитеља мудрости. Они су изнели врхунска учења о доброти, правди, љубави, истини, вољи и сл. тако да су њихови следбеници стекли показатеље за етичан, врлински живот. Ипак, ниједан од ових великана духа није био личносна персонификација својих учења. Једино је Христос лично оваплотио истине о којима је говорио. Он је ипостасна вера, лепота, мудрост, љубав – и ипостасна воља. Ово „ипостасно“ треба разумети тако да Христос своју вољу остварује не просто као импулсе своје природе (натурална реакција), него као самовласно и хтеднуто испољавање природе која је у власти личности. Код Христа воља бива активирана не неким неуролошким дејством (иако као човек Он поседује и природну физиологију) колико личносним „оверавањем“. Њена врхунска овера била је пред Голготу. Зато је могуће да Он онима који га убију не узврати природно (љутњом, осветом и сл.) него на лични начин (ипостасно), што ће рећи слободом која им дарује живот вечни и васкрсење. Закључимо да Христос својом влашћу преображава импулсе природе у дела воље, тако да они не буду резултат природне нужности, као што је случај код нас. Његова ипостас није биолошка него – из нашег угла гледано – есхатолошка, будући да је утемељена у Светој Тројици.   Ово нас подстиче да нагласимо појам (пр)оверавања, верификације. Све што је вредно мора да прође кроз огањ провере. Један монах је на почетку свога подвига – као циљ живота – затражио да му Бог да дар љубави. Његов старац му је на то рекао да пази шта тражи, да се ради о једном ризику. Пре него што дарује љубав Господ хоће да добро провери човека. Историја је поље тог одмеравања и она показује ризичност човековог статуса. Наиме, у стихијним снагама овог света тешко је да се у људском духу, како је писао о. Г. Флоровски, разбуди „воља за вољом“, што ће рећи: смелост слободе услед сазнања о стваралачкој дужности и одговорности човека. У свету који пулсира од кретања и који се представља као „завршен“ (а није), појединац доживљава своју немоћ. Генијалне скулптуре Алберта Ђакометија (једног од најзначајнијих скулптора XX века) показују тај усуд (τὸ πεπρωμένο) фигурâ које подсећају на усамљено дрвеће усред зиме које је изгубило своје листове. Није ни чудо: значајну улогу у његовом делу играла су философска питања о људској ситуацији, као и егзистенцијалне и феноменолошке расправе. У својој вулканској богопламености архимандрит Јустин Поповић је у Философским урвинама написао и ово: „обрести се у овом загонетном свету као човек: то је прво и највеће изненађење“. Но, изненађење може да буде и непријатно. У том зачараном космизму лежи зеница трагизма јер је човек обремењен тајнама око себе. Сићушан је у односу на несагледиви универзум и његова воља се показује слабашном. Па ипак, у јеку таквих и сличних гледишта о човеку, Оци Цркве су развили једну оптимистичну антропологију воље која води ка разумевању човека као макрокосмоса. Патристички VII век ће уздићи вољу до степена једне свеобухватне способности. Како је дошло до тога?   Још у IV веку један Отац Цркве је човека описао као макрокосмос у микрокосмосу (цео свет је мален у поређењу са савршеним човеком), имплицирајући да је човек, будући боголико биће, потенцијално већи од целог света. Можемо замислити колику вољу му је дао Бог када му је поверио да по слици Творца влада светом и усмерава га ка извору постојања. С обзиром на значај воље, хришћанска књижевност је дошла до широке лепезе изразâ за вољни феномен човекове личности (воља, вољност, апетит, хтење, жеља, опредељење, извољење, избор, итд.) Сви ови појмови се међусобно разликују; рецимо, θέλημα указује на моћ, а θέλησις на однос.   Да бисмо још више разумели значај воље, обратимо пажњу да Бог путем своје вољне енергије, „оспољашњује“ начин свог постојања и живота. У Светој Тројици не постоји избирљива воља него „божанска и очинска (πατρικὸν) воља“ (сходно једном максимовском изразу који поставља Оца за првоначално ипостазирање заједничке воље) која је проста и коју деле Три Личности. Истовремено, пошто су створена бића производ његове слободне воље, то Бог познаје сва бића као саму своју вољу или своје жеље. Међутим, за разлику од Бога, човек је „вољно биће“ у конфликтном (палом) стању. Сви знамо како је тешко да се две личности са јаком вољом сложе: тада оспољашњење представља претњу за друго биће. Примери из брачне или монашке заједнице то илуструју. Постоје суптилна или манифестна неслагања између стварног понашања света, човека, црквених власти итд и њиховог описа у класичним уџбеницима.   Да бисмо разумели да је ли слободна воља илузија коју ствара наш мозак (убеђује нас да смо ми начинили слободан избор из расположивих опција док је избор већ био начињен), морамо поћи од чињенице да се постојање света уистину не заснива на природи или вољи света, него на вољи Другог. Међутим, Бог је човекову самовласност „поставио као закон“, сагласно једној антиномичној формулацији Св. Григорија Богослова. Бог, тако, установљује човекову слободну вољу. Тиме Григорије жели да каже да слободни избор не само да је могућ, него је и неопходан. Међутим, природу ове воље треба објаснити.   Максим Исповедник приказује природну вољу као један апетит који је на располагању човековом логосу; воља је логосна, па тиме и самоодређујућа. Међутим, воља је и постављање циља а то садржи и многе фантастичне елементе; Максим Исповедник је дефинише као фантастични апетит. И док воља припада природи само као „пуко (просто) хтење“, воља као начин или „како“ воље припада личности.   Обратимо пажњу, међутим, да су Св. Григорије Ниски и Св. Максим Исповедник сматрали да је воља седиште греха. (Стари Грци нису повезивали грех са вољом него са нечистотом.) Стога није исто исцелити људску природу и њену вољу. Исцељење природе бива кроз Христово свеукупно дело које кулминира у васкрсењу. Међутим, сврха исцељења воље је у њеном слободном преобраћењу а то може доћи само изнутра, љубављу. То не може учинити нико уместо нас самих.   Према томе, воља о којој је овде реч не своди се на слободу избора. Она је оно стање о коме смо говорили: лично хтеднуто постојање пред Богом, човеком и светом. Тако права воља није она која се колеба између чињења и нечињења. Штавише, за њу избор не постоји у виду дилеме, него у виду афирмације богодане логосности. Дакле, ако се слобода избора тиче само средине пута а не циља-предодређења, тада ми као хришћани не тежимо слободи која се испоставља као избор између више могућности, него слободи као начину постојања покретаном љубављу.   Енигма теологије, као и уметности, лежи у непознавању путева сазнања унапред. Уосталом, духовни живот је ризик. У теологији влада правило да оно непредвидљиво постаје део живота. Међутим, постоје одређене константе у богословљу које не дозвољавају замагљивање истине: истина се, према томе, не налази у фалсификату, неправди, самовољи, неслободи, казни, прогону… Највише се треба клонити оних који сматрају да поседују истину, да унапред знају „чињенице“, да им је загарантована доминација контекстом… Procul a Jove procul a fulmine. Стога је мрзовоља (или зловоља) међу антиподима горњих појмова воље. Она је пут у гнев, мелахнолију и пад. Апостол Павле је писао Титу (такође епископу): „А епископ као Божији домоуправитељ треба да буде… не самовољан, не гњевљив, не пијаница“ (Тит. 1, 8). Благодат разбуђује слободно произвољење које, у труду подвига, чува човека од волунтаризма пада.   За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају откуда им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар.   Хеленина маштовитост нас подсећа на то да је φαντασία једна темељна одлика воље у антрополошком смислу, која се потврђује као могућност да превазиђемо себе тако што ћемо предодредити своју вољу на основу блаженог циља. Уосталом, сва блаженства су стављена у перспективу будућности (уп. Мт. 5, 3-11). Фантазија је могућност коју човек има да би постављао циљеве док превазилази своје моћи и своју власт (према којима је у контрадикцији), и да помоћу њих иновира своју вољу. Оци нас уче да интегритет имамо тек када наша љубав наведе слободну вољу да се више не супротставља богоданој природи.   Када си у поднебљу истине, тада нестаје тама јер „прође сенка закона, будући да је наступила благодат“. Истина осветљава и оно што је мрачно. Грчки сликар Јанис Царухис је рекао да „на Атици у подне тело упија сенке“. За такве опсервације треба имати посебан осећај. Кад се предаш „Духу који нема ни почетак ни крај“, тада постајеш слободан и примећујеш како једна врлина почиње да тражи другу. Слично томе, пак, кад човек учини један грех тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио.   Христос, као превечни Логос Бога Оца у Духу Светоме, јесте личност у којој су протолошки „смештени“ нестворени логоси-жеље Божије о творевини. Он дела у историји на такав начин да Тајну његовога личносног отеловљења сви нараштаји могу вољно да прихвате као есхатолошко назначење, тако да њихово да буде вечно да (уп. Јак 5, 12).     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира прослављен је празник Успења Пресвете Богородице. Светом службом Божјом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић и протонамесник Душан Динић парох кладовски.       У литургијској бесједи отац Слободан је истакао да увијек када славимо Мајку Божију то чинимо са великом љубављу и радошћу и ни пред ким хришћани не изливају своја осјећања и своје потребе у молитвама својим као када се моле Мајци Божијој.   „Јер она је Мајка свију нас и са љубављу нам притиче у помоћ увијек када је са вјером и љубављу призивамо“, казао је отац и додао да овај данашњи празник заузима централно мјесто међу свим празницима који су посвећени Пресветој Богородици.   Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ у кући Лазаревих сестара, Марије и Марте, рекао да Марија која је слушала ријеч Његову, док се Марта трудила око послужења , изабрала добар дио, отац Слободан је казао да тај добри дио јесте да слушамо ријеч Божију.   „И да се трудимо да свој живот устројавамо по ријечи Божијој која је једина спасоносна. И зато Господ каже да је Марија добри дио изабрала. Не чита се узалуд ово Јеванђеље на празнике Мајке Божије, зато што је управо Она најљепши примјер дала свима нама како треба бити послушан ријечи Божијој, вољи Божијој и како треба по ријечи Божијој живјети.“   Оном Њеном ријечију: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечима Твојим,“ којима је Богородица одговорила на благу вијест архангела Гаврила, почело је спасење рода људскога, истакао је прота Слободан подсјетивши да је до последњега свога издисаја, Мајка Божија увјек била спремна да твори вољу Божију, послушна ријечи Његовој а по ријечи Господњој: „Заиста су блажени они који ријеч Божију слушају и држе је.“   Отац Слободан је нагласио да је Пресвета Дјева Богородица била најчистији изданак који је икада род људски подарио. И због те своје чистоте је била Божија изабраница:   „Она се удостојила да послужи великој тајни оваплоћења Сина Божијега. Њена утроба, коју у овоме Јеванђељу жена из народа благосиља (Блажена је утроба која те је носила и дојке си сисао), постала је шира од небеса. У своју утробу Она је примила Сина Божијега. Преко Ње се Господ Духом Светим оваплотио, примио на себе људску природу и људско тијело. Постао у свему нама подобан, осим у гријеху. Себе је добровољно унизио да би нас гријехом пале, упрљане и отпале од заједнице са Богом, поново увео у ту заједницу једном заувјек. „   Нагласио је отац да Мајка Божија, која је понијела у утроби својој Спаситеља свијета, најближе стоји престолу Божијем и моли се за спасење рода људскога. Појаснио је да иако је Богомајка била савршена и чиста цијелога свога живота, ипак рођењем, од својих родитеља, Светих и праведних Јоакима и Ане,  наслиједила је прародитељски гријех због којега је и човјек постао смртан.   „Тако да је и Она у данашњи дан окусила смрт, али је Господ, Њу, мајку своју пречисту, удостојио онога што је обећао и свакоме од нас. А то је васкрсење из мртвих. Васкрсење тијела. Што ће се и десити када Господ дође поново да суди живима и мртвима. Када ће бити општи суд свему свијету и свим покољењима људским. Али прије тога општега суда и општега васкрсења, Господ је удостојио те благодати и те радости Мајку Своју. И Она са на данашњи дан упокојила, али је Господ Њу и подигао из гроба, васкрасао тијелом и узнео на небеса“, бесједио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.   У даљој бесједи отац Слободан је испричао да као што је Свети апостол Тома морао да се лично увјери у Христово васкрсење, а преко њега и свако од нас, тако је опет апостол Тома послужио да се открије и ова света и велика тајна да се Мајка Божија удостојила васкрсења из мртвих. Он је трећег дана замолио да се отвори Њен гроб како би цјеливао Њено свето тијело. И гроб је био празан као и оног трећег дана када су мироносице ишле да помажу тијело Христово. Она се удостојила, милошћу и љубављу Сина Свога, васкрсења из мртвих.   „Велика је радост овога празника и ту радост нека увијек носимо у својим срцима. Да се увијек молимо Мајци Божијој да нас заступа пред престолом Сина Свога. Њеним молитвама да нас Господ утврди у вјери, у свакоме доброме дјелу. И молитвама Пресвете Дјеве Богородице, да се и ми удостојимо Царства небескога гдје ћемо у сву вјечност радовати се гледању лица Божијега и сусрету са Пресветом Богородицом и свима светима. Радовати се у вјечности једни другима. Нека би нас Господ молитвама Њеним удостојио те радости, а Њему који је предиван у Пресветој Дјеви Богородици нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин“, закључио је у својој надахнутој бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић.   Вјелики број вјерника који је постио Госпојински пост приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама Господњим.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Јаков.,
      Pored TV Pinka koji je generalno najgore što može da zrači sa TV ekrana, postoje još neke bljuvotine koje se provlače po raznim televizijama.
      Ceca i Anabela ušle kao gošće na Farmu.
      Svi na Pink!!!

      Peticija Pinku sutra za reprizu


    • Од Ćiriličar,
      Пошто је данас на улици све полу-голо да видимо шта теолози кажу на ову тему.
      Ша голотиња (=део или делови голог тела) изазива код осбе супротног (а и код истог) пола? Зашто (не) треба покривати тело и како? Које последице изазива на личном и друптвеном плану разголићеност? Како треба хришћанин да се облачи? Пар примера:
      "Хаљине им говоре, да се Богу не моле" (Владика Николај) Владика Данило Крстић је најавио својој духовној кћери, мати Макарији да га је напусти демон блуда, и то је сматрао као близину смрти - окуд старцу, подвижнику блудне помисли које га нападају? Монах калист, духовно чедо Владике Николаја, ако је истинита забилешка аутора књиге о њему, сведочи, аутору се исповеда да га у сну "посећује" млада лепа жена. Старац Силуан није отишао девствен у манастир, имао је однос са женом, покајао се, наравно, али је, по сведочењу ученика му, потоњег старца Софронија Есешког преко деценије имао борбу са "тим"? Причамо о облачењу, да напоменем, па све што се каже, молим да се контестуализује са тим, а не "с брда, с дола".
      Навео сам драстичне примере подвижника и стараца, ако је тако а јесте, како ћемо ми реаговати на голотињу око нас свуда? И како треба онда да се ми сами облачимо? Видео сам студенте на ПБФ-у у шортцевима, док, рецимо, професорка руског језика на једној духовној академији у Русији носи сукњу испод колена и прекрије главу марамом. Ркли би "зилоткиња", а није, сматра, рецимо, Ткачова да је престрог.
       
      Па изволте...праштајте за многоглаголање.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...