Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

obi-wan

Како је интернет створио генерацију надмених идиота

Оцени ову тему

Recommended Posts

https://www.facebook.com/samospoznaja1026/photos/a.745659128976654/1098475130361717

68282840_1098475133695050_79251220416807

Ми смо (као) нека напредна генерација, која са подсмехљивим тоном говори о прошлим временима. Па се тако говори о мрачном средњем веку, примитивним људима старог века, необразованим припадницима ,,прединтернетске" генерације... Укратко, из појединих прича делује као да је само генерација која је доживела појаву интернета оно што вреди у читавој историји човечанства. Док ово наводим, мислим, пре свега, на област стицања знања. А ми смо га (као) препуни.

А сада, доста са фикцијом, пређимо на реално стање. Ми смо непоправљиви идиоти који мисле да много знају, што је најгоре могуће решење. Чињеница да се све информације налазе на само пар додира екрана, створила је илузију да се све те информације заправо налазе у нашој глави. И налазе се - док се не истроши батерија или не нестане интернет; тада, мање-више, постајемо имбецили.

Тачно, у глави имамо много више информација од неких ранијих генерација, али ту постоји један проблем - ослањањем на интернет изгубили смо моћ коришћења информација за сналажење у животу, доношење закључака и промишљање. Информације нису саме себи циљ, оне су средство. Да не говорим о томе да смо тотално изгубили разборитост, па не умемо да разликујемо стварне информације од лажних и корисне од бескорисних. И такве особе са омаловажавањем гледају на све претходне ,,неуке" генерације.

Насупрот хиперпродукцији надмених идиота, стоји скоро па изумирање правог знања, знања утемељеном на систематском, дуготрајном и свестраном претресању феномена који се посматра. Све више нестаје плодоносно промишљање. Нема ни анализе, ни синтезе.

Ево конкретног примера. Надмени идиот зна пар цитата из Аристотелове ,,Никомахове етике", на које је налетео на некој очајној страници попут ове моје. Није ни прочитао дело, али гаји илузију да јесте, живи у лажи. Припадник наведене изумрле врсте је заиста прочитао ,,Никомахову етику", непрестано промишљајући о њеној садржини и, напослетку, схвата њену поруку, закључује, и те закључке убацује у исту корпу са осталим закључцима које је до тада извео, да би их упоредио и преиспитао себе. Након тог процеса, он је свестан да ништа не зна, док је надмени идиот пун себе, јер може у свако доба да испали пар цитата и одушеви масу.

Интернет је користан све док нам служи као један од извора сазнања и формирања знања. Странице попут ове су корисне, ако се схватају као најситнија плочица у безграничном мозаику знања. Ако се ваш пут ка знању завршава код привременог одушевљења неком објавом, неким цитатом, онда морам да констатујем да сте упали у замку, да сте идиот. Надменост је већ упитна. Чак вас ни то што ћете поделити фотографију на којој читате неко штиво, не раздваја од групације надмених идиота (ко би рекао?!).

Нека моја порука буде схваћена на прави начин - ослободимо се замке и престанимо да лажемо себе. Имамо веће могућности од ранијих генерација, али их не користимо. Имамо модерније пушке, али не знамо да пуцамо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, obi-wan рече

Тачно, у глави имамо много више информација од неких ранијих генерација, али ту постоји један проблем - ослањањем на интернет изгубили смо моћ коришћења информација за сналажење у животу, доношење закључака и промишљање.

Каква глупост. Интернет је као библиотека, само електронска. Ништа мање није идиотски тражити нешто на интернету него у библиотеци. Једина разлика је што нема библиотекара да цензуришу шта улази у библиотеку, што је и добро и лоше. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 55 минута, obi-wan рече

Интернет је користан све док нам служи као један од извора сазнања и формирања знања. Странице попут ове су корисне, ако се схватају као најситнија плочица у безграничном мозаику знања. Ако се ваш пут ка знању завршава код привременог одушевљења неком објавом, неким цитатом, онда морам да констатујем да сте упали у замку, да сте идиот.

ОК, значи он не критикује интернет, него ове социјалне мреже и слично. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Juanito рече

ОК, значи он не критикује интернет, него ове социјалне мреже и слично. 

Ne baš.

1 hour ago, obi-wan рече

док се не истроши батерија или не нестане интернет; тада, мање-више, постајемо имбецили

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Juanito рече

Каква глупост. Интернет је као библиотека, само електронска. Ништа мање није идиотски тражити нешто на интернету него у библиотеци. Једина разлика је што нема библиотекара да цензуришу шта улази у библиотеку, што је и добро и лоше. 

...

пре 10 минута, Juanito рече

ОК, значи он не критикује интернет, него ове социјалне мреже и слично. 

Pa u tome je stvar - sto nema bibliotekara/kormilara je jedno zlo, ali jos vece je to sto bibilotekar na ovakvom internetu nije ni pozeljan. Evo pogledaj samo ovaj forum - kad pokusas da ono sto stvarno znas lepo objasnis ljudima koji to ocigledno ne znaju, cesto naidjes na tvrdovrato i tvrdoglavo insistiranje na njihovom "misljenju". Mnogi i uce nesto novo, ali mnogi i ne (zele da) uce, nego se maskiraju i oblace u oblicje znanja (npr. lansiranjem citata i fragmenata onog o cemu se prica; vazna paralela - "mnogi imaju oblicje poboznosti, ali su se sile njezine odrekli").

Znaci, iako je danas znanje na korak od svakog coveka, nikad stvarna pismenost nije bila niza, niti vise ugrozena. Zar to nije paradoks? E to, koliko vidim, kritikuje i ovaj clanak. Da, kritikuje narocito drustvene mreze i takav neotesan i seljoberski pristup znanju koji se na svim tim mrezama prakticno neguje (tj. podilazi se korisnicima, nema strucnog filtriranja onog sto se negde objavljuje, nego se potencira "pluralizam").

Znaci, kako sam razumeo, clanak opravdano iznosi na videlo i kritkuje povrsnost, salonsko prenemaganje, palanacki mentalitet, pokondirenost.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čini mi se da je autor teksta upao u zamku »Sve je ranije bilo bolje«.

Koliko ljudi bi bilo ko od nas poznavao pre 100/200 godina? Nekoliko desetina, stotina, u najboljem slučaju par hiljada. Izmedju tih desetak,stotinjak... je uvek bio i, kako ih autor naziva, po koji nadmeni idiot. Danas smo, putem medija, u dodiru sa desetinama hiljada. Naravno da je i broj »sveznalic« veći.

Autor pravi grešku, kakvu prave svi sa tim sentimentom prema »dobrim starim vremenima« - poredi najsvetliji primer iz prošlosti sa najtamnijim primerom iz sadašnjosti. Koliko je ljudi i pre Interneta čitalo Aristotela, pa o tome još i duboko promišljalo? Koliko ljudi je pre 100 godina čitalo bilo šta?

Ako je to sve tako, kako se autoru čini, ko nas leči, ko konstruiše i lansira kosmičke brodove, ko piše programe...? Sve neki stogodišnjaci?  

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Branka62 рече

Čini mi se da je autor teksta upao u zamku »Sve je ranije bilo bolje«.

Koliko ljudi bi bilo ko od nas poznavao pre 100/200 godina? Nekoliko desetina, stotina, u najboljem slučaju par hiljada. Izmedju tih desetak,stotinjak... je uvek bio i, kako ih autor naziva, po koji nadmeni idiot. Danas smo, putem medija, u dodiru sa desetinama hiljada. Naravno da je i broj »sveznalic« veći.

Autor pravi grešku, kakvu prave svi sa tim sentimentom prema »dobrim starim vremenima« - poredi najsvetliji primer iz prošlosti sa najtamnijim primerom iz sadašnjosti. Koliko je ljudi i pre Interneta čitalo Aristotela, pa o tome još i duboko promišljalo? Koliko ljudi je pre 100 godina čitalo bilo šta?

Ako je to sve tako, kako se autoru čini, ko nas leči, ko konstruiše i lansira kosmičke brodove, ko piše programe...? Sve neki stogodišnjaci?  

Kad pogledas prepisku ispod clanka videces i sama da nije ni blizu ovog. Ono sto clanak obuhvata kritikom je upravo suprotan stav ovome sto kazes, a to je taj da mnogi danasnji ljudi (kako i kaze lepo u clanku) isticu navodnu neprevazidjenost danasnjeg vremena, i to upravo zbog postojanja opste dostupne informaticke tehnologije, a narocito interneta.

Znaci, nije poenta clanka da je sve nekad bilo bolje, nego da nije sve danas bolje nego nekad.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А што чланак не објасни људима како да користи знање доступно на интернету, него само критикује?

Само немој да ме убеђује да данас, захваљујући интернету, не могу лакше да решим компликован математички проблем него што сам могао пре двасесетак година. Или да не могу брзо да научим неку џез песму која ме занима јер имам учитеља и књигу на два клика. Ако то не значи да сам практично “паметнији”, шта онда значи?

А да ли сам зависан од тог знања и да ли бих био глупљи кад би нестало? Па јесам. Као што сам зависан од водовода, електродистрибуције, превоза, медицине и свега осталог модерног. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Juanito рече

А што чланак не објасни људима како да користи знање доступно на интернету, него само критикује?

To je dobro pitanje, ali ovakav clanak bi bio osnova i pocetak takvog objasnjenja.

пре 1 минут, Juanito рече

Само немој да ме убеђује да данас, захваљујући интернету, не могу лакше да решим компликован математички проблем него што сам могао пре двасесетак година. Или да не могу брзо да научим неку џез песму која ме занима јер имам учитеља и књигу на два клика. Ако то не значи да сам практично “паметнији”, шта онда значи?

Ma ne brate, nije ni blizu toga, ne znam `de si ti video da ikog ubedjuje tako nesto.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Juanito рече

И још једно питање. Да ли смо ми добили право знање у школи или само бесконачно понављање цитата?

Ne znam, jesi li? Ja za sebe mogu da kazem da jesam, bez ostatka.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од stevanjuric,
      Политика Online - Како су живели Исусови савременици
      WWW.POLITIKA.RS Ако желите да разумете Нови завет, пробајте да разумете живот његових савременика, њихове навике и уверења, традиционалне представе, свакодневне бриге. Овом поруком својим српским...  
    • Од Логос,
      Поједини сматрају да ће се у вештачкој интелигенцији, када електронски роботи довољно овладају комплексним алгоритмима понашања, сасвим природно пројавити и разне људске одлике, попут свести о лепоти и хумору, болу и задовољству, слободној вољи и савести. Како читамо код Роџера Пенроуза у Царевом новом уму, то је једно врло наивно веровање. Вољу је могуће замислити једино у недетерминистичком свету. А да ли је такав наш свет? Зашто је слободна воља камен спотицања за људски ум?     У свету је постојало много великих учитеља мудрости. Они су изнели врхунска учења о доброти, правди, љубави, истини, вољи и сл. тако да су њихови следбеници стекли показатеље за етичан, врлински живот. Ипак, ниједан од ових великана духа није био личносна персонификација својих учења. Једино је Христос лично оваплотио истине о којима је говорио. Он је ипостасна вера, лепота, мудрост, љубав – и ипостасна воља. Ово „ипостасно“ треба разумети тако да Христос своју вољу остварује не просто као импулсе своје природе (натурална реакција), него као самовласно и хтеднуто испољавање природе која је у власти личности. Код Христа воља бива активирана не неким неуролошким дејством (иако као човек Он поседује и природну физиологију) колико личносним „оверавањем“. Њена врхунска овера била је пред Голготу. Зато је могуће да Он онима који га убију не узврати природно (љутњом, осветом и сл.) него на лични начин (ипостасно), што ће рећи слободом која им дарује живот вечни и васкрсење. Закључимо да Христос својом влашћу преображава импулсе природе у дела воље, тако да они не буду резултат природне нужности, као што је случај код нас. Његова ипостас није биолошка него – из нашег угла гледано – есхатолошка, будући да је утемељена у Светој Тројици.   Ово нас подстиче да нагласимо појам (пр)оверавања, верификације. Све што је вредно мора да прође кроз огањ провере. Један монах је на почетку свога подвига – као циљ живота – затражио да му Бог да дар љубави. Његов старац му је на то рекао да пази шта тражи, да се ради о једном ризику. Пре него што дарује љубав Господ хоће да добро провери човека. Историја је поље тог одмеравања и она показује ризичност човековог статуса. Наиме, у стихијним снагама овог света тешко је да се у људском духу, како је писао о. Г. Флоровски, разбуди „воља за вољом“, што ће рећи: смелост слободе услед сазнања о стваралачкој дужности и одговорности човека. У свету који пулсира од кретања и који се представља као „завршен“ (а није), појединац доживљава своју немоћ. Генијалне скулптуре Алберта Ђакометија (једног од најзначајнијих скулптора XX века) показују тај усуд (τὸ πεπρωμένο) фигурâ које подсећају на усамљено дрвеће усред зиме које је изгубило своје листове. Није ни чудо: значајну улогу у његовом делу играла су философска питања о људској ситуацији, као и егзистенцијалне и феноменолошке расправе. У својој вулканској богопламености архимандрит Јустин Поповић је у Философским урвинама написао и ово: „обрести се у овом загонетном свету као човек: то је прво и највеће изненађење“. Но, изненађење може да буде и непријатно. У том зачараном космизму лежи зеница трагизма јер је човек обремењен тајнама око себе. Сићушан је у односу на несагледиви универзум и његова воља се показује слабашном. Па ипак, у јеку таквих и сличних гледишта о човеку, Оци Цркве су развили једну оптимистичну антропологију воље која води ка разумевању човека као макрокосмоса. Патристички VII век ће уздићи вољу до степена једне свеобухватне способности. Како је дошло до тога?   Још у IV веку један Отац Цркве је човека описао као макрокосмос у микрокосмосу (цео свет је мален у поређењу са савршеним човеком), имплицирајући да је човек, будући боголико биће, потенцијално већи од целог света. Можемо замислити колику вољу му је дао Бог када му је поверио да по слици Творца влада светом и усмерава га ка извору постојања. С обзиром на значај воље, хришћанска књижевност је дошла до широке лепезе изразâ за вољни феномен човекове личности (воља, вољност, апетит, хтење, жеља, опредељење, извољење, избор, итд.) Сви ови појмови се међусобно разликују; рецимо, θέλημα указује на моћ, а θέλησις на однос.   Да бисмо још више разумели значај воље, обратимо пажњу да Бог путем своје вољне енергије, „оспољашњује“ начин свог постојања и живота. У Светој Тројици не постоји избирљива воља него „божанска и очинска (πατρικὸν) воља“ (сходно једном максимовском изразу који поставља Оца за првоначално ипостазирање заједничке воље) која је проста и коју деле Три Личности. Истовремено, пошто су створена бића производ његове слободне воље, то Бог познаје сва бића као саму своју вољу или своје жеље. Међутим, за разлику од Бога, човек је „вољно биће“ у конфликтном (палом) стању. Сви знамо како је тешко да се две личности са јаком вољом сложе: тада оспољашњење представља претњу за друго биће. Примери из брачне или монашке заједнице то илуструју. Постоје суптилна или манифестна неслагања између стварног понашања света, човека, црквених власти итд и њиховог описа у класичним уџбеницима.   Да бисмо разумели да је ли слободна воља илузија коју ствара наш мозак (убеђује нас да смо ми начинили слободан избор из расположивих опција док је избор већ био начињен), морамо поћи од чињенице да се постојање света уистину не заснива на природи или вољи света, него на вољи Другог. Међутим, Бог је човекову самовласност „поставио као закон“, сагласно једној антиномичној формулацији Св. Григорија Богослова. Бог, тако, установљује човекову слободну вољу. Тиме Григорије жели да каже да слободни избор не само да је могућ, него је и неопходан. Међутим, природу ове воље треба објаснити.   Максим Исповедник приказује природну вољу као један апетит који је на располагању човековом логосу; воља је логосна, па тиме и самоодређујућа. Међутим, воља је и постављање циља а то садржи и многе фантастичне елементе; Максим Исповедник је дефинише као фантастични апетит. И док воља припада природи само као „пуко (просто) хтење“, воља као начин или „како“ воље припада личности.   Обратимо пажњу, међутим, да су Св. Григорије Ниски и Св. Максим Исповедник сматрали да је воља седиште греха. (Стари Грци нису повезивали грех са вољом него са нечистотом.) Стога није исто исцелити људску природу и њену вољу. Исцељење природе бива кроз Христово свеукупно дело које кулминира у васкрсењу. Међутим, сврха исцељења воље је у њеном слободном преобраћењу а то може доћи само изнутра, љубављу. То не може учинити нико уместо нас самих.   Према томе, воља о којој је овде реч не своди се на слободу избора. Она је оно стање о коме смо говорили: лично хтеднуто постојање пред Богом, човеком и светом. Тако права воља није она која се колеба између чињења и нечињења. Штавише, за њу избор не постоји у виду дилеме, него у виду афирмације богодане логосности. Дакле, ако се слобода избора тиче само средине пута а не циља-предодређења, тада ми као хришћани не тежимо слободи која се испоставља као избор између више могућности, него слободи као начину постојања покретаном љубављу.   Енигма теологије, као и уметности, лежи у непознавању путева сазнања унапред. Уосталом, духовни живот је ризик. У теологији влада правило да оно непредвидљиво постаје део живота. Међутим, постоје одређене константе у богословљу које не дозвољавају замагљивање истине: истина се, према томе, не налази у фалсификату, неправди, самовољи, неслободи, казни, прогону… Највише се треба клонити оних који сматрају да поседују истину, да унапред знају „чињенице“, да им је загарантована доминација контекстом… Procul a Jove procul a fulmine. Стога је мрзовоља (или зловоља) међу антиподима горњих појмова воље. Она је пут у гнев, мелахнолију и пад. Апостол Павле је писао Титу (такође епископу): „А епископ као Божији домоуправитељ треба да буде… не самовољан, не гњевљив, не пијаница“ (Тит. 1, 8). Благодат разбуђује слободно произвољење које, у труду подвига, чува човека од волунтаризма пада.   За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају откуда им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар.   Хеленина маштовитост нас подсећа на то да је φαντασία једна темељна одлика воље у антрополошком смислу, која се потврђује као могућност да превазиђемо себе тако што ћемо предодредити своју вољу на основу блаженог циља. Уосталом, сва блаженства су стављена у перспективу будућности (уп. Мт. 5, 3-11). Фантазија је могућност коју човек има да би постављао циљеве док превазилази своје моћи и своју власт (према којима је у контрадикцији), и да помоћу њих иновира своју вољу. Оци нас уче да интегритет имамо тек када наша љубав наведе слободну вољу да се више не супротставља богоданој природи.   Када си у поднебљу истине, тада нестаје тама јер „прође сенка закона, будући да је наступила благодат“. Истина осветљава и оно што је мрачно. Грчки сликар Јанис Царухис је рекао да „на Атици у подне тело упија сенке“. За такве опсервације треба имати посебан осећај. Кад се предаш „Духу који нема ни почетак ни крај“, тада постајеш слободан и примећујеш како једна врлина почиње да тражи другу. Слично томе, пак, кад човек учини један грех тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио.   Христос, као превечни Логос Бога Оца у Духу Светоме, јесте личност у којој су протолошки „смештени“ нестворени логоси-жеље Божије о творевини. Он дела у историји на такав начин да Тајну његовога личносног отеловљења сви нараштаји могу вољно да прихвате као есхатолошко назначење, тако да њихово да буде вечно да (уп. Јак 5, 12).     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира прослављен је празник Успења Пресвете Богородице. Светом службом Божјом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић и протонамесник Душан Динић парох кладовски.       У литургијској бесједи отац Слободан је истакао да увијек када славимо Мајку Божију то чинимо са великом љубављу и радошћу и ни пред ким хришћани не изливају своја осјећања и своје потребе у молитвама својим као када се моле Мајци Божијој.   „Јер она је Мајка свију нас и са љубављу нам притиче у помоћ увијек када је са вјером и љубављу призивамо“, казао је отац и додао да овај данашњи празник заузима централно мјесто међу свим празницима који су посвећени Пресветој Богородици.   Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ у кући Лазаревих сестара, Марије и Марте, рекао да Марија која је слушала ријеч Његову, док се Марта трудила око послужења , изабрала добар дио, отац Слободан је казао да тај добри дио јесте да слушамо ријеч Божију.   „И да се трудимо да свој живот устројавамо по ријечи Божијој која је једина спасоносна. И зато Господ каже да је Марија добри дио изабрала. Не чита се узалуд ово Јеванђеље на празнике Мајке Божије, зато што је управо Она најљепши примјер дала свима нама како треба бити послушан ријечи Божијој, вољи Божијој и како треба по ријечи Божијој живјети.“   Оном Њеном ријечију: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечима Твојим,“ којима је Богородица одговорила на благу вијест архангела Гаврила, почело је спасење рода људскога, истакао је прота Слободан подсјетивши да је до последњега свога издисаја, Мајка Божија увјек била спремна да твори вољу Божију, послушна ријечи Његовој а по ријечи Господњој: „Заиста су блажени они који ријеч Божију слушају и држе је.“   Отац Слободан је нагласио да је Пресвета Дјева Богородица била најчистији изданак који је икада род људски подарио. И због те своје чистоте је била Божија изабраница:   „Она се удостојила да послужи великој тајни оваплоћења Сина Божијега. Њена утроба, коју у овоме Јеванђељу жена из народа благосиља (Блажена је утроба која те је носила и дојке си сисао), постала је шира од небеса. У своју утробу Она је примила Сина Божијега. Преко Ње се Господ Духом Светим оваплотио, примио на себе људску природу и људско тијело. Постао у свему нама подобан, осим у гријеху. Себе је добровољно унизио да би нас гријехом пале, упрљане и отпале од заједнице са Богом, поново увео у ту заједницу једном заувјек. „   Нагласио је отац да Мајка Божија, која је понијела у утроби својој Спаситеља свијета, најближе стоји престолу Божијем и моли се за спасење рода људскога. Појаснио је да иако је Богомајка била савршена и чиста цијелога свога живота, ипак рођењем, од својих родитеља, Светих и праведних Јоакима и Ане,  наслиједила је прародитељски гријех због којега је и човјек постао смртан.   „Тако да је и Она у данашњи дан окусила смрт, али је Господ, Њу, мајку своју пречисту, удостојио онога што је обећао и свакоме од нас. А то је васкрсење из мртвих. Васкрсење тијела. Што ће се и десити када Господ дође поново да суди живима и мртвима. Када ће бити општи суд свему свијету и свим покољењима људским. Али прије тога општега суда и општега васкрсења, Господ је удостојио те благодати и те радости Мајку Своју. И Она са на данашњи дан упокојила, али је Господ Њу и подигао из гроба, васкрасао тијелом и узнео на небеса“, бесједио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.   У даљој бесједи отац Слободан је испричао да као што је Свети апостол Тома морао да се лично увјери у Христово васкрсење, а преко њега и свако од нас, тако је опет апостол Тома послужио да се открије и ова света и велика тајна да се Мајка Божија удостојила васкрсења из мртвих. Он је трећег дана замолио да се отвори Њен гроб како би цјеливао Њено свето тијело. И гроб је био празан као и оног трећег дана када су мироносице ишле да помажу тијело Христово. Она се удостојила, милошћу и љубављу Сина Свога, васкрсења из мртвих.   „Велика је радост овога празника и ту радост нека увијек носимо у својим срцима. Да се увијек молимо Мајци Божијој да нас заступа пред престолом Сина Свога. Њеним молитвама да нас Господ утврди у вјери, у свакоме доброме дјелу. И молитвама Пресвете Дјеве Богородице, да се и ми удостојимо Царства небескога гдје ћемо у сву вјечност радовати се гледању лица Божијега и сусрету са Пресветом Богородицом и свима светима. Радовати се у вјечности једни другима. Нека би нас Господ молитвама Њеним удостојио те радости, а Њему који је предиван у Пресветој Дјеви Богородици нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин“, закључио је у својој надахнутој бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић.   Вјелики број вјерника који је постио Госпојински пост приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама Господњим.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Јаков.,
      Pored TV Pinka koji je generalno najgore što može da zrači sa TV ekrana, postoje još neke bljuvotine koje se provlače po raznim televizijama.
      Ceca i Anabela ušle kao gošće na Farmu.
      Svi na Pink!!!

      Peticija Pinku sutra za reprizu


    • Од Ćiriličar,
      Пошто је данас на улици све полу-голо да видимо шта теолози кажу на ову тему.
      Ша голотиња (=део или делови голог тела) изазива код осбе супротног (а и код истог) пола? Зашто (не) треба покривати тело и како? Које последице изазива на личном и друптвеном плану разголићеност? Како треба хришћанин да се облачи? Пар примера:
      "Хаљине им говоре, да се Богу не моле" (Владика Николај) Владика Данило Крстић је најавио својој духовној кћери, мати Макарији да га је напусти демон блуда, и то је сматрао као близину смрти - окуд старцу, подвижнику блудне помисли које га нападају? Монах калист, духовно чедо Владике Николаја, ако је истинита забилешка аутора књиге о њему, сведочи, аутору се исповеда да га у сну "посећује" млада лепа жена. Старац Силуан није отишао девствен у манастир, имао је однос са женом, покајао се, наравно, али је, по сведочењу ученика му, потоњег старца Софронија Есешког преко деценије имао борбу са "тим"? Причамо о облачењу, да напоменем, па све што се каже, молим да се контестуализује са тим, а не "с брда, с дола".
      Навео сам драстичне примере подвижника и стараца, ако је тако а јесте, како ћемо ми реаговати на голотињу око нас свуда? И како треба онда да се ми сами облачимо? Видео сам студенте на ПБФ-у у шортцевима, док, рецимо, професорка руског језика на једној духовној академији у Русији носи сукњу испод колена и прекрије главу марамом. Ркли би "зилоткиња", а није, сматра, рецимо, Ткачова да је престрог.
       
      Па изволте...праштајте за многоглаголање.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...