Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Грабар Китаровић: Питала сам се гдје су кости 83.000 јасеновачких жртава

Оцени ову тему

Recommended Posts

20190813224212_290524.jpg

Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу “Хрватском тједнику” да јој је жао што су се многи грађани Хрватске осјетили повријеђеним због тога што је 

позвала предсједника Србије да посјети Загреб, половином фебруара прошле године.

Грабар Китаровић је то рекла на констатацију да јој “хрватски народ тешко опрашта позив Вучићу”, не само због његове политике у прошлости, већ и што је управо тих дана имао у УН застрашујући изложбу о Јасеновцу с којом је Хрватску прибијао на стуб срама због лажи о 700.000 жртава”.

Упитана зар то није страшно и која је то конкретна корист од Вучићеве посјете, као и зашто јој је он био толико вриједан да увриједи хрватска бранитељска удружења називајући их “рубним и маргиналним”, Грабар Китаровић каже да је за њу страшно то да 20 година након рата, како каже, има толико несталих Хрвата, чије породице је моле да учини нешто за њих.

“Онда тај проблем желите да ријешите и дужни сте да барем покушате да га ријешите. Нећу рећи да сам учинила мање зло што сам га (Вучића) позвала, него да га нисам позвала. Рећи ћу да сам хтјела да учиним веће добро”, рекла је хрватска предсједница у веома опширном интервјуу за “Хрватски тједник”.

“Хрватски тједник” је иначе портал Хрватског културног вијећа, који дио хрватске јавности доживљава као екстремистичко и “филоусташко” гласило, познато по томе што су папу Фрању прогласили антихристом, а хрватску предсједницу својевремено - бестидницом и лажним патриотом.

На констатацију да Милорад Пуповац, предсједник Самосталне демократске српске странке и посланик у сабору, сваке године, како се наводи, “провокативно обиљежава четнички устанак у Србу, одржава комеморацију у Јадовну над “празном Шарановом јамом”, те на питање види ли она “зло које чини тај човјек”, Грабар Китаровић каже:

“О тзв. устанку мислим што и већина Хрвата мисли - то није био никакав устанак, него покољ Хрвата. Зато у томе ни на који начин не учествујем. Питање је треба ли то забранити или не треба. Мислим да томе не би требало придавати никакву медијску пажњу. Што се тиче Јадовна, проблем је исти као за Јасеновац и друга стратишта, као што су Мацељ или Јазовка, гдје, како сам обавијештена, има индиција да постоји друга јама, а то је проблем што држава није донијела одлуку да се системски и темељно прихвати форензичкога и ''пуповацархивског'' утврђивања броја жртава и починитеља”, рекла је.

Подсјетила је да је у свом предизборном програму имала и ту тачку, али је од ње одустала када је влада основала Вијеће за суочавање с прошлошћу, односно са тоталитарним режимима.

То вијеће је, додала је, дало препоруке, али, с обзиром на то да се с тим у вези ништа не догађа, најављује да ће ту тему поново покренути.

На питање није ли бивши доживотни предсједник СФРЈ, Јосип Броз Тито, највећи хрватски издајник и злочинац којег комунисти славе сваке године у Кумровцу, Китаровић је јасна:

“Ја сам макнула Тита из свог Кабинета. Мислим да јаснија нисам могла бити”.

Сагласивши се да су Југославија и комунизам представљали злочин над Хрватском и хрватским народом, Грабар Китаровић је говорила и о Јасеновцу, рекавши да се, наравно, питала гдје су кости тих “83.000 јасеновачких жртава”.

Добијала је, каже, свакакве одговоре.

Сматра да треба спровести комплетну форензику и додаје да Хрватска још ње проучила архиве који су, како каже, на жалост, још увијек у Београду и које треба вратити у Хрватску.

“Тек тада ћемо поузданије моћи да утврдимо шта је жртвама у Јасеновцу, али и са свим осталим жртвама, од Блајбурга надаље. Понављам: сви су тоталитаризми грозни и свакој жртви треба одати почаст. Не прихватам аргументе оних у Хрватској који жртве Блајбурга и Крижнога пута оправдавају тако што кажу да су то биле убице, па их је требало убити. Не! Свако је невин док му се не докаже кривица”, рекла је Грабар Китаровић.

Не одустаје, додала је, од “међународне истраге” Јасеновца, али да, с обзиром на то да нема извршну власт по том питању, влада треба да одобри тај пројекат.

Предсједница је говорила и о Вуковару, а на питање не чини ли јој се да је форсирање увођења ћирилице у том граду дио “пројекта великосрпске србизације Вуковара како би се сутра, кад се уведе ћирилица на основу вјероватно лажног пописа становништва, Хрватска уцјењивала с подјелом суверенитета и стварања неке српске аутономије”, Китаровић каже да то не долази у обзир, те да је “Вуковар Хрватска и увијек ће бити Хрватска”, без обзира на то колики је постотак Срба у том граду.

 

20190813224212_290524.jpg
WWW.GLASSRPSKE.COM

Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ОПЛЕО ПО КОЛИНДИ ЗБОГ СТАВОВА О ПАВЕЛИЋУ: Шта је са хиљадама убијених Срба, Јевреја и Рома?

Хрвоје Класић, хрватски историчар и професор сматра да је председница Колинда Грабар Китаровић, након интервјуа "Хрватском тједнику", којем је, како каже, једини циљ хушкање, вређање и злонамерно ревидирање историје, заслужила "јавну, јасну и гласну осуду".

hrvoje_klasic_jt.jpg

Класић се, иначе, често у делу хрватске јавности налази на стубу срама, између осталог, и зато јер Тита не сматра диктатором, за Туђмана, којег такође сматра злочинцем, каже да је "партизан с дна каце".

Kласић, познат по томе што у јавности отворено говори о томе да у Блајбургу нису убијени Хрвати, већ непријатељи Хрватске, да се рехабилитацијом Драже Михаиловића "није догодило ништа спектакуларно" и да је "за дом спремни" усташки поклич, сматра да хрватска председница, која се у Јерусалему клања жртвама холокауста, не треба да даје кредибилитет новинарима Хрватског тјединика, из чије сваке странице извире мржња и агресивност.

У анализи делова интервјуа Грабар Китаровић том дневнику, где, између осталог, каже да је "Анте Павелић учинио неке фаталне погрешке" људи су се осетили превареним и изданим. А последица су, уз остало, били разни злочини над Хрватима", Класић каже да, ако је ово опис Павелићевог деловања као поглавника НДХ и усташког покрета, онда Хрватској остали ревизионисти нису ни потребни.

Председница, примећује Класић, ниједном речју није споменула расне законе, геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима.

"Зар су Павелићеве највеће 'грешке' превара и издаја Хрвата, а не десетине хиљада људи који су само због 'криве' националности, расе и вероисповести потпуно невини поубијани и протерани како би се изградила етнички и расно чиста Хрватска", запитао је Класић у колумни објављеној на хрватском Нет порталу.

Поводом председницине изјаве да у вези са костима 83.000 јасеновачких жртава треба спровести комплетну форензику, али и проучити архиве које су, како је рекла, нажалост, још увек у Београду, Класић јој поручује за, како каже, њену информацију да у хрватским, немачким, британским и баш тим београдским архивима његове колеге раде константно већ годинама.

И о томе, додао је, објављују научне чланке, књиге и организиују научне скупове. Хрватску председницу је позвао да ако већ не верује хрватским прочита радове угледних европских историчара, па ће врло поуздано моћи да утврди шта се догодило жртвама споменутог логора.

Класић је замерио Грабар Китаровић то што је и у овом интервјуу поново говорила о поздраву "за дом спремни", подсетивши је да су јој историчари аргументима доказали да тај поздрав није стари хрватски, већи искључио усташки.

Њену констатацију да о тзв. устанку (у Србу, 27.7.1941.) мисли што и већина Хрвата, да то није био никакав устанак него покољ Хрвата, Класић каже да је некада знао да се насмеје изјавама председнице Китаровић, некада се,додао је, чудио њеном незнању, а неких њених поступака се, истиче, стидео.

Никада је, каже, није осуђивао.

"Е па, последњим интервјуом, којим је уједно најавила своју кандидатуру на предстојећим председничким изборима, председница Републике Хрватске заслужила је управо то. Јавну, јасну и гласну осуду", написао је Класић и истакао да председница зна шта о тој теми мисли већина Хрвата.

Навео је да се устанак у Србу заиста догодио и то као, како је истакао, реакција на покољ домаћег, потпуно невиног српског становништва, којег су у том тренутку усташе спроводиле непрестано већ два месеца.

"Дан када су напокон одлучили да се побуне, узме оружје у своје руке и заштите се од даљих покоља, обележавао се као дан устанка. И да, нико нити је оспоравао, нити данас оспорава, да у данима када је уследио обрачун с усташким злочинцима, и сами устаници нису починили злочине, па и према потпуно невиним људима", навео је Класић.

Истиче да тих осветничких злочина, или како председница каже, покоља Хрвата, не би било да Хрвати, или тачније усташе, нису недељама пре тога клали недужне Србе. "Прошлост, госпођо председнице, није самопослуга, па да у њу улазите онда кад ви хоћете и узмете из ње оно што вама у том тренутку највише треба или одговара", поручио је Класиц, уз напомену да га дужина ове колумне спречава да се осврне на још неке њене изјаве из споменутог интервјуа.

А као пример је навео изјаву Китааровић да је баш она "Хрватску извукла из тзв. региона у Средњу Европу", или да су "Југославија и комунизам представљали злочин над Хрватском и хрватским народом" и друге.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи.   Звучни запис беседе     Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      Познат као сјајан проповедник и заштитник православне вере митрополит лимасолски г. Атанасије (Кипарска православна црква) дао је крајем јуна интервују Информативно-просветном одељењу Украјинске православне цркве.
      Тема је била црквена криза у Украјини. Митрополит се осврнууо на то да се кипарски Архиепископ Хризостом ради превазилажења кризе већ састао са александријским, антиохијским и јерусалимским патријархом у Никозији, а посетио је и српског и бугарског патријарха и грчког архиепископа. Такође, у сталној је вези са албанским архиепископом Атанасијем.
      Митрополит лимасолски Атанасије је нагласио да вероватно нико није желео проблем, али он сада реално постоји. А са становишта Кипарске цркве (6. тачка њеног саопштења о Украјини) јесте прихватање у цркву оних који нису канонски рукоположени („филаретовци“) без покајања, и они који немају никакво апостолско прејемство „самосвјати“ („макаријевци“).
      Зато је једина канонска црква у Украјини она коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Митрополит лимасолски је задивљен како смирено он води брод украјинске цркве у овим временима.
      Некада Црква из икономије може да прихвати у општење шизматичке општине, али само уз покајање.
      У томе је јединствен став на Кипру. Кипарски архијереји нису се сложили око тога да свака нова нација има право на аутокефалију. Против таквог става гласао је и сам митрополит Атанасије. Он истиче: Ако би прихватили тај став, требало би да делимо Антиохијску патријаршију на више аутокефалних цркава, у Африци би право аутокефалије имале црква у Кенији, Мозамбику или Танзанији. Да ли је то разумно решење. Да не говоримо о проблемима са Скопљем, садашњом Северном Македонијом, или Црном Гором. То су трагедије.
      Ми сви треба да полазимо од тога да смо јединствено тело православних хришћана. Ми волимо и васељенског патријарха Вартоломеја и руског патријарха Кирила и кијевског митрополита Онуфрија. Верујем да сви они имају добре намере и да ће Господ послати решење. Христос је реако да се саблазни превазилазе великом вером и бројним молитвама, закључио је митрополит лимасолски Атанасије.
      Извор: http://www.pravoslavie.ru/122039.html
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту.

      „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије.
      Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”.

      Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача.
      “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије.
      Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју.
      “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности.
      “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања:
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене?
      Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот.
      Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја.
      Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала.
      “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.”
      Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву.
      “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам.
      Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали.
      Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.
      Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао:
      “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници.
      И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост.
      У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка:
      Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.
      Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира:
      “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света.
      Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу.
      Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје:
      “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме.
      Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити.
      “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика.
      Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије.
       
       
      Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...