Jump to content

Ja sam te rodila, ja ću i…


JESSY

Препоручена порука

пре 30 минута, Trifke рече

Vaspitanje počinje još u majčinoj utrobi. 

Наравно, а прота рече чак и раније, да "сређуејмо себе" и прије него почнемо градити породично гнездо:
"С одгојем вашега детета требали сте да почнете у својој дванаестој години."

:)

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Богољуб 1 рече

Сврха психологије требала би бити уравнотежење, препознавање крижа који треба да носимо, и онога што не треба да носимо

:ok:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Aleks D. рече

Ako su roditelji nezadovoljni, malo dete to sve "preuzme" nesvesno u ranom detinjstvu i onda to ostane za ceo život. Posle, kad počne da "kopa" po prošlosti ne bi li rešio probleme u zrelom dobu svog života, može da osvesti razloge ali je pitanje kako može da ih reši? Ovo je već gotovo nemoguće

Obeshrabrujuće.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Aleks D. рече

Ja bih samo dodala da je tužno ako otac ne podržava majku, pa onda postaje kćerki uzor, a zajedno se podsmevaju majci. Ima i takvih situacija. Roditelji moraju biti složni u vaspitavanju deteta, pre svega pružati i jedno drugom ljubav i o svemu se dogovarati. Vaspitavanje deteta je veliki podvig, jer dete upija najčešće ono nesvesno od roditelja. Ako su roditelji nezadovoljni, malo dete to sve "preuzme" nesvesno u ranom detinjstvu i onda to ostane za ceo život. Posle, kad počne da "kopa" po prošlosti ne bi li rešio probleme u zrelom dobu svog života, može da osvesti razloge ali je pitanje kako može da ih reši? Ovo je već gotovo nemoguće...na primer, nedostatak samopouzdanja jer nije uspeo da zadovolji roditeljske želje, nije bio dovoljno dobar itd.

Da skratim...prvo roditelji treba da srede sebe da bi mogli da pomognu u rastu i razvoju jednog novog čoveka, koji je svoj za sebe. 

Nije nemoguće

Nije lako ali je moguće

Kad se postaje roditelj često to bude i okidač za mnoge bubice koje čovek ni ne zna da ima

Može da se radi na sebi uvek

Ako imaš volje

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Srdjan Kotur рече

Obeshrabrujuće.

Ne bih rekao jer ne mislim da mora da ostane za ceo život

Pa ljudi smo

Ako osvescujemo sebe onda možemo i da se menjamo i donosimo svoje odluke

Itekako je moguće da se čovek trgne od matrice prošlosti i poradi na svom životu 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Драшко рече

Ne bih rekao jer ne mislim da mora da ostane za ceo život

Pa ljudi smo

Ako osvescujemo sebe onda možemo i da se menjamo i donosimo svoje odluke

Itekako je moguće da se čovek trgne od matrice prošlosti i poradi na svom životu 

Slažem se. Hvala na optimizmu :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.8.2019. at 15:03, Istopljeni kamen рече

Ја никога не пуштам у моју везу

Никада нисам друге слушао када су ме саветовали поводом мојих веза, да ли су или нису оне биле за мене, никада. Увек сам себи препуштао да доносим одлуку, онако како ми срце налаже. И увек сам погрешио :) Али, шта ћу, и у наредној исто.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Негде сам давно прочитао да је једна мајка стално ''ишла'' за својим сином и молила се Богу да га изведе на прави пут. И тај човек касније постаде светитељ.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 14.8.2019. at 18:35, Плаво Небо рече

Никада нисам друге слушао када су ме саветовали поводом мојих веза, да ли су или нису оне биле за мене, никада. Увек сам себи препуштао да доносим одлуку, онако како ми срце налаже. И увек сам погрешио :) Али, шта ћу, и у наредној исто.

Можда није на утеху али лепо је да сте послушали срце јер га нисте издали а касније кад сте се разочарали и то разочарање је само Ваше и Ви га носите и опет треба послушати срце..и увек док не дође та права....и молити се Богу....владика Порфирије је не једном него више пута саветовао младима да се моле Господу да им пошаље њихову другу половину...оног другог, што кад дође, даје пуноћу теби.... но, ни онда неће бити лако, али ћете бити испуњени љубављу и имаћете заједнички циљ....ка Христу и .... заједнички живот, брак...породица....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Плаво Небо рече

:)Издало је оно мене, нисам се како треба молио Богу.

Па није Вас издало, ето Вас ту сте. Имате поправни код Господа!:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије.

Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне.

Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост.

Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма).

Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл.

Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа?

Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу.

Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости.

Мир и свако добро

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Karl Hjembo je major Američke mornarice (Navy) i jedan krajnje neobičan čovek, koga je sudbina na krajnje neobičan način vezala za Srbe i Srbiju. Još kao mladića intrigirao ga je istočni svet, onaj komunistički, iza Gvozdene zavese, o kome se u SAD malo znalo. To interesovanje dovelo ga je do toga da napiše knjigu o Prvom svetskom ratu, pređe u pravoslavlje, birajući na krštenju srpskog svetitelja, Svetog Savu, za svoga sveca.
      Dok je službovao po Evropi, putovao je po Bosni i Hrvatskoj i obilazio srpske manastire koji su ga, kako kaže, neobično privlačili. Kasnije, dok je živeo u Kaliforniji, ispostavilo se da je najbliža paravoslavna crkva baš ona srpska, u San Dijegu, u kojoj se godinama molio sa svojom porodicom. Zatim ga je vojnički poziv odveo u Afriku, misiju UN u Centralnoafričkoj republici, gde je već prvog dana zavšio u bolnici, u kojoj ga je lečio – srpski doktor!
    • Од JESSY,
      "Ja sam bezvredan. Ništa dobro za mene i od mene neće biti. Nije ni čudo što me niko ne voli."

      Često srećemo ljude koji misle ovako. Psiholozi smatraju da oni imaju nisko samopoštovanje. Ali zar ne bi trebalo da mi Hrišćani ovako mislimo o sebi. Zar ovo nije razlika između fariseja i mitara. Zar se na ovaj način ne pokazuje poniznost.

      Pod maskom poniznosti

      Sveštenici su zapazili da se ljudi sa niskim samopoštovanjem često mogu naći među parohijanima. Oni uvek sumnjaju u sebe i pitaju za sveštenikov blagoslov kad god treba da naprave neku sitnu odluku, i uvek su skoncetrisani na svoju nesavršenost. Kad god ih neko pita za pomoć oni sa strahom reaguju. Kada ih sveštenik pita da čitaju na Staroslovenskom u Crkvi, da pomognu horu, njihov odgovor je da ne umeju lepo da čitaju i da se nebi usudili da čitaju. Iako ovakvo ponašanje izgleda ponizno, da li ono ima nekakve veze sa duhovnim životom.

      Profesor Doktor Viktor Slobodčikov smatra da nisko samopoštovanje često nije poniznost već nezdravo psihološko stanje. To stanje manifestuje sebe u uzdržavanju zbog straha da se ne pogreši ili ispadne glup ili loš. Tako da čovek u takvom stanje radi sve što može da izbegne situaciju mogućeg pada. Da bi se zaštitili od ovog straha i otklonili odgovornost sa svojih leđa oni misle da bi sigurno pogrešili zbog svoje slabosti ili neiskustva. Ali to se samo dešava kada su oko drugih ljudi, dok kada su sami oni zaboravlljaju na njihovo nisko samopoštovanje.

       Pa šta je onda razlika između poniznosti i niskog samopoštovanja. Protojerej Boris Levšenko, sveštenik Moskovskog Hrama i direktor dogmatskog odeljenja Pravoslavnog Humanitarnog Univerziteta posvećenog Svetom Tihonu, kaže: "Osoba niskog samopoštovanja je previše zauzeta razmišljanima o sebi i depresivna je, dok ponizna osoba radi ono što mora da radi. Ponizna osoba prihvata svoju nesavršenost sa nadom da će joj Bog pomoći. Osoba niskog samopoštovanja misli da ne ispunjava očekivanja drugih i divi se uspešnim ljudima. Ponizna osoba stoji pred Bogom, dok osoba sa niskim samopoštovanjem brine samo o tome šta ljudi misle o njima."

      Razmišljanja kao na primer da smo bezvredni, su blisko povezana sa željom da nešto bude po našoj volji. Pa ako nemože da bude po našoj volji odmah mislimo da smo bezvredni. Kao što Protojerej Boris pita, sčime se najčešće suočavamo? Mi želimo da budemo uspešniji nego što jesmo. Mi hoćemo sve ili ništa i mnogo patimo kad izaberemo ništa. Viktor Slobodčikov dodaje, "Duhovno to je ona ista gordost, samo okrenuta naopačke. Ljudi misle da zaslužuju nešto što nemaju. Oni se plaše da će drugi ljudi da primete da nisu mnogo pametni, što je takođe znak gordosti."

      Ovakvi ljudi često imaju nezdravo ponašaanje prema sebi i prema drugima. Familijarni i dečiji psiholog, Ekatarina Burmistrova, kaže da ponizan čovek nije agresivan i prašta drugima, dok osoba sa niskim samopoštovanjem može da bude agresivna prema ljudima za koje smatra da su gori od nje. Sva njihova lažna poniznost nestaje i mogu da osuđuju druge kako se nisu obukli pristojno za Crkvu ili kako nisu postavili sveću pravilno.

      Lažno ponizni ljudi i ponizni ljudi reaguju drugačije kada se sustrenu sa zlom. Viktor Slobodčikov zapaža da ako je nečiji šef loš i ponaša se loše prema svojim radnicima, onda ponizna osoba pokušava da pomogne i zaštiti druge. Dok osoba sa niskim samopoštovanjem izbegava svađu u ovom slučaju. Ako osoba sa niskim samopoštovanjem ide u Crkvu ona sakriva svoj strah mišljenjem u sebi da nije dobro suditi da joj se nebi sudilo. A da li je ponizno dozvoliti da se širi zlo?
       
    • Од JESSY,
      Da li ste sebi postavili ovo pitanje?
      Znate na koje mislim.
      Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.
      I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.
      Da li sam ja loša osoba?
      Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.
      Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?
      Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.
      Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.
      Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.
    • Од Dragi,
      Da počnem i ja moj blog da ne gnjavim bezveze po kategorijama. A kad možemo na FB, što ne bi i ovde..?  
      FB trenutno progana sve i svakog, Žinjac je sad na nekom američkom forumu, Obi me zove na ruski VK no ja nisam desničar.... pa da pokušam malo ovde.
      Dakle, dobrodošli kod mene na kaficu, vodicu i na slatko^^
       
       
    • Од Danijela,
      Piše:Velimir Grgić 26.02.2016. ‘Ladno, standard i samoća – čudna je ta Švedska… Polovinu zemlje čine samci, svaki četvrti čovjek umire potpuno osamljen, a zemlja usto ima i najduže vrijeme prilagodbe za autsajdere – čak je sedam godina potrebno prosječnom imigrantu da pronađe posao i krene se uključivati u život zajednice.
      Ne nužno zato što je zajednica toliko zatvorena, nego dobrim dijelom zato što je zajednica samo privid, izgrađen na strukturalnom umrežavanju hiperindividua, štovanju kulta pojedinca do te mjere da čak i obiteljski odnosi utihnu jednom kad se napuni čarobna brojka punoljetnosti.
      Čudna je ta zemlja blagostanja, ali uopće nije čudno to da je jedna od najpopularnijih društvenih aktivnosti – volontiranje u traganju za nestalim osobama.
      Samoća kao nuspojava modernog življenja i nesretne, izgubljene atomizirane jedinke koje su individualnu slobodu poistovjetile s međuljudskim driftingom predmet su nove fascinacije Erika Gandinija, talijansko-švedske dokumentarne superzvijezde, autora nezaboravne “Videokracije” / “Videocracy” (2009).
      Iako osvjedočeni ljevičar, Gandini svojim novim uratkom “Švedska teorija ljubavi” / “The Swedish Theory of Love” (2015) u neku ruku brani strahove i tradicionalne desnice, koja “preorganiziran, učinkoviti sustav temeljen na radu, socijalnoj pomoći i osobnoj autonomiji” vidi kao opasnost, a dezintegraciju obiteljskih struktura kao posljedicu.
      Kada je švedska lijeva vladajuća politika prije četrdesetak godina oblikovala stil nordijskog življenja, utabala je put slobode i lagodnog življenja, koji su, eto, rezultirali – samoćom i stravičnom dosadom, društvom u kojem možeš dvije godine ležati mrtav prije nego netko primijeti da te nema.
      Gandinijev narativni pristup standardno je sjajan, taman toliko meditativan i stylish da vas uvuče u sliku modernog svijeta, a opet s taman doziranom razinom emotivne krhkosti; atmosferičan i na trenutke spooky.
      I pri tome je svašta-nešta pospajao: neizostavne sirijske izbjeglice na učenju novog mentaliteta tu su zajedno s montažom lica muškaraca u masturbacijskoj poluekstazi; prizori umjetne oplodnje kao izišli iz medicinske video propagande susreću osobne ispovijesti i filozofske analize… Rezultat je dobar, intrigantan koktel doku-kronike, sociološke analize i eseja.
       
       
×
×
  • Креирај ново...