Jump to content

Ja sam te rodila, ja ću i…


JESSY

Препоручена порука

пре 5 часа, Istopljeni kamen рече

 

Моја мајка је мене притискала за многе ствари али мени је већи узор био отац тако да нисам бринула да морам да је испоштујем, чак сам мислила да није у праву и имале смо сукоб око тога. Радосна сам била у раном детињству да могу да јој се одупрем. Тако је и данас. 

 

Zašto me ovo ne čudi? ;)  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Istopljeni kamen рече

па зашто јел има нешто лоше у томе?

Naprotiv! Gde loše nego je uobičajeno. Ćerka se suprostavlja majci i otac joj je uzor a sin se suprostavlja ocu i sa majkom ima prisniju vezu! To ti dođe stereotip!  :) To je nekako tako Bog uredio da bude, po mom mišljenju! 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 часа, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

To je strašno, radi takvih stvari sam ja sa svojima na "ratnoj nozi" od svoje 14 godine, nekoliko puta sam bježao od njih u Sarajevo, Beograd, u Zagreb, tek mi se povelo za rukom u 28 godini pobjeći daleko van njihovog domašaja u Berlin a na kraju sam završio u Češkoj, na Moravi odakle mi je pradjed.  Htjeli komandovat i sestrama a i te su se razbježale čim su stigle, na kraju su prošli gore negoi mi sva djeca. Očuh si jedva zaradio penziju, mama nije uspjela ni to, otac moj rodjeni s kojim na sreću nisam ni živio, taj je bio nevidjeni arcidiktator, u njegovoj prisutnosti se moralo i disati u istom tom ritmu u kojem diše i on a ostalo da i ne spominjem. Taj je prošao od svih njih najgore, završio bez para i bez penzije a cijeli život držao lekcije drugima kako se obogatiti i biti uspješan u svemu. Roditelji su ko lutrija, šta se izvuče.....dobre moraš tražit medju hiljadama.

10 tipova roditelja

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Zayron рече

To je strašno, radi takvih stvari sam ja sa svojima na "ratnoj nozi" od svoje 14 godine, nekoliko puta sam bježao od njih u Sarajevo, Beograd, u Zagreb, tek mi se povelo za rukom u 28 godini pobjeći daleko van njihovog domašaja u Berlin a na kraju sam završio u Češkoj, na Moravi odakle mi je pradjed.  Htjeli komandovat i sestrama a i te su se razbježale čim su stigle, na kraju su prošli gore negoi mi sva djeca. Očuh si jedva zaradio penziju, mama nije uspjela ni to, otac moj rodjeni s kojim na sreću nisam ni živio, taj je bio nevidjeni arcidiktator, u njegovoj prisutnosti se moralo i disati u istom tom ritmu u kojem diše i on a ostalo da i ne spominjem. Taj je prošao od svih njih najgore, završio bez para i bez penzije a cijeli život držao lekcije drugima kako se obogatiti i biti uspješan u svemu. Roditelji su ko lutrija, šta se izvuče.....dobre moraš tražit medju hiljadama.

10 tipova roditelja

 

Мене си насмејао. Можда да пишеш сценариј за понеку епизоду хумористичних серија о породичном животу.

Битно је да имамо љубави и поштовања према родитељима, макар некада околности захтевају да то буде на даљину...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Само једна напомена око књига аутора Игумена Евменија (Перистија). Приступио бих читању с дозом опреза и пропитивања, будући да има неких знакова претеранога ослањања на људску мисао и провејавања синкретистичких елемената у концепту и методологији његовога рада. Такођер, нешто сам погледао о његовом путу, где се сада налази, тј. куда је њега то одвело и сл.

Овде бих додао још oвo. Појам православне психологије увео је Митрополит Јеротеј Влахос, а заправо није реч ни о чему другом него о науку Светих Отаца и православној аскетици. Оно што се догађа на подручју савремене западне психологије, јесте мешање разнородних теорија, од којих неке могу да буду донекле исправне, а неке то нису по своме пореклу, надахнућу ни по методама, јер нису у духу православне, светоотачке мисли и предања.

Западна психологија може бити у некој мери алат и средство (с обавезном дозом опреза и пропитивања), а да се упути на Свете Оце и православну аскетику у оној мери у којој је човек у датом тренутку за то способан и спреман.

Ако читате саму књигу Православна психотерапија, нећете пронаћи ослањање на терминологију коју користи западна психологија. Пронаћи ћете објашњење пута у срце у складу са светоотачким предањем и православном аскетиком.

Према Светим Оцима три су узрока болести: људска природа, греси и демони. Нагласак је и на освешћивању страсти (путем којих демони ометају човека на путу покајања), затим покајање, преумљење, Благодат Божја итд. Дакле пут очишћења, просветљења и обожења по благодати Божјој кроз покајање, тј. преумљење и подвиг.

Осећао сам обавезу да о томе јасно проговорим, будући да психологија и психотерапија, како је човек данас доживљава, постају методе како се осећати боље или осетити олакшање. Циљ хришћанскога живота је прије свега спасење, а у психотерапији се пречесто остаје на нивоу исповести без покајања. Потешкоће су нам, између осталога, дате и на спасење. Психолошка разина на којој најчешће функционирамо (укључујући и конфликте, нутарње и међусобне), јесте површина воде, која је некада узбуркана. Сврха психологије требала би бити уравнотежење, препознавање крижа који треба да носимо, и онога што не треба да носимо, и помоћ при уласку у дубину, јер, како кажу Свети Оци: "Личност је човек срца".

У томе је кључ исправнога сагледавања и разрешавања потешкоћа на свим нивоима људскога бића.

Једна од битних чињеница у православној аскетици је и постојање сила таме, не као нешто о чему се спекулира, него, стварност коју православни хришћанин не сме губити из вида. Јер демони, тј. отац лажи, сатана, творац сваке лажне мисли као извора погибли, неуспоредиво су бољи познаватељи људских слабости и психе, и креатори су најперфиднијих обмана.

Православни психолог је подршка на путу од узбуркане површине ка дубини срца у коју се улази скрушењем. Дакле, није замена за духовника или исповедника, али може да буде сурадник до неке мере и границе.

Моје мишљење је да је Митрополит Јеротеј Влахос сковао појам православне психотерапије због удаљености савременога хришћанина од православне аскетике и наука Светих Отаца и због повратка њима и продубљивања живота у Цркви. Такођер, да би неверујућима приближио то благо опитне мудрости и упутио на ненадмашнога Лекара, Терапеута и Најбољег Пријатеља – Господа Исуса Христа.

Jош један закључак Светих Отаца, злата вредан, да је проблем човечанства... појединац.

Промена почиње изнутра.

Код ове теме и уопште, идеално је када не паднемо у осуђивање, да не би и сами упали у исте такве грешке. Да парафразирам старца Јована Крестјанкина, наша главна брига треба да буде да ми волимо...

... a дубоко свесни ових речи: "Без мене не можете да учините ништа." (Јн 15, 5), с каквим год се потешкоћама суочавали и чиме год да се бавимо.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 часа, Trifke рече

Naprotiv! Gde loše nego je uobičajeno. Ćerka se suprostavlja majci i otac joj je uzor a sin se suprostavlja ocu i sa majkom ima prisniju vezu! To ti dođe stereotip!  :) To je nekako tako Bog uredio da bude, po mom mišljenju! 

Tako je !

Isti slučaj

Za mamu sam bio vezan i mnogo smo slicniji i srodniji, uprkos mnogim problemima koji su postojali.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja bih samo dodala da je tužno ako otac ne podržava majku, pa onda postaje kćerki uzor, a zajedno se podsmevaju majci. Ima i takvih situacija. Roditelji moraju biti složni u vaspitavanju deteta, pre svega pružati i jedno drugom ljubav i o svemu se dogovarati. Vaspitavanje deteta je veliki podvig, jer dete upija najčešće ono nesvesno od roditelja. Ako su roditelji nezadovoljni, malo dete to sve "preuzme" nesvesno u ranom detinjstvu i onda to ostane za ceo život. Posle, kad počne da "kopa" po prošlosti ne bi li rešio probleme u zrelom dobu svog života, može da osvesti razloge ali je pitanje kako može da ih reši? Ovo je već gotovo nemoguće...na primer, nedostatak samopouzdanja jer nije uspeo da zadovolji roditeljske želje, nije bio dovoljno dobar itd.

Da skratim...prvo roditelji treba da srede sebe da bi mogli da pomognu u rastu i razvoju jednog novog čoveka, koji je svoj za sebe. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 41 минута, Aleks D. рече

Ja bih samo dodala da je tužno ako otac ne podržava majku, pa onda postaje kćerki uzor, a zajedno se podsmevaju majci. Ima i takvih situacija. Roditelji moraju biti složni u vaspitavanju deteta, pre svega pružati i jedno drugom ljubav i o svemu se dogovarati. Vaspitavanje deteta je veliki podvig, jer dete upija najčešće ono nesvesno od roditelja. Ako su roditelji nezadovoljni, malo dete to sve "preuzme" nesvesno u ranom detinjstvu i onda to ostane za ceo život. Posle, kad počne da "kopa" po prošlosti ne bi li rešio probleme u zrelom dobu svog života, može da osvesti razloge ali je pitanje kako može da ih reši? Ovo je već gotovo nemoguće...na primer, nedostatak samopouzdanja jer nije uspeo da zadovolji roditeljske želje, nije bio dovoljno dobar itd.

Da skratim...prvo roditelji treba da srede sebe da bi mogli da pomognu u rastu i razvoju jednog novog čoveka, koji je svoj za sebe. 

У овом контексту, чуо сам једну причу, како код свештеника долази брачни пар да се посаветује, када треба да почну с верским одгојем детета, које сада има шест месеци?
Свештеник одговара:
"Па закаснили сте."
"Како то мислите закаснили?"
"С одгојем вашега детета требали сте да почнете у својој дванаестој години."
Проблеми нове генерације родитеља јесу и трансгенерацијски. тј. последица онога шта се догађало у њиховом детињству. А деца уче имитирајући родитеље.
Нису непромењиви кодови,  али јесу изазов за личност и одгој нових поколења.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Драшко рече

Tako je !

Isti slučaj

Za mamu sam bio vezan i mnogo smo slicniji i srodniji, uprkos mnogim problemima koji su postojali.

 

Znaš, Otac mi je umro na rukama i jedino mi je žao što sam ostao željan da se ispričam sa njime. Celog sam života to želeo ali prosto nije bilo moguće. :((

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Trifke рече

Znaš, Otac mi je umro na rukama i jedino mi je žao što sam ostao željan da se ispričam sa njime. Celog sam života to želeo ali prosto nije bilo moguće. :((

Verujem. Sa tatom sam ipak o mnogo cemu razgovarao, jednom sam i inicirao razgovor jer doteralo "cara do duvara"....pomoglo je. A neke stvari resavamo u hodu.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Драшко рече

Verujem. Sa tatom sam ipak o mnogo cemu razgovarao, jednom sam i inicirao razgovor jer doteralo "cara do duvara"....pomoglo je. A neke stvari resavamo u hodu.

 

Sve što možeš čini sada da ti kasnje ne bude žao! 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Trifke рече

Sve što možeš čini sada da ti kasnje ne bude žao! 

Jasno,  prosao sam sa mamom taj momenat, kad je otisla pa mi kasnije stiglo zaljenje sto nisam bio ljubazniji sto nismo ovo i ono podelili....

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Драшко рече

pa mi kasnije stiglo zaljenje sto nisam bio

прошлост не можемо да променимо, и зато не треба да се оптерећујемо њоме---у сваком  тренутку у прошлости поступио си само онако како си могао и знао...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 38 минута, Богољуб 1 рече

У овом контексту, чуо сам једну причу, како код свештеника долази брачни пар да се посаветује, када треба да почну с верским одгојем детета, које сада има шест месеци?
Свештеник одговара:
"Па закаснили сте."
"Како то мислите закаснили?"
"С одгојем вашега детета требали сте да почнете у својој дванаестој години."
Проблеми нове генерације родитеља јесу и трансгенерацијски. тј. последица онога шта се догађало у њиховом детињству. А деца уче имитирајући родитеље.
Нису непромењиви кодови,  али јесу изазов за личност и одгој нових поколења.

Vaspitanje počinje još u majčinoj utrobi. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Karl Hjembo je major Američke mornarice (Navy) i jedan krajnje neobičan čovek, koga je sudbina na krajnje neobičan način vezala za Srbe i Srbiju. Još kao mladića intrigirao ga je istočni svet, onaj komunistički, iza Gvozdene zavese, o kome se u SAD malo znalo. To interesovanje dovelo ga je do toga da napiše knjigu o Prvom svetskom ratu, pređe u pravoslavlje, birajući na krštenju srpskog svetitelja, Svetog Savu, za svoga sveca.
      Dok je službovao po Evropi, putovao je po Bosni i Hrvatskoj i obilazio srpske manastire koji su ga, kako kaže, neobično privlačili. Kasnije, dok je živeo u Kaliforniji, ispostavilo se da je najbliža paravoslavna crkva baš ona srpska, u San Dijegu, u kojoj se godinama molio sa svojom porodicom. Zatim ga je vojnički poziv odveo u Afriku, misiju UN u Centralnoafričkoj republici, gde je već prvog dana zavšio u bolnici, u kojoj ga je lečio – srpski doktor!
    • Од JESSY,
      "Ja sam bezvredan. Ništa dobro za mene i od mene neće biti. Nije ni čudo što me niko ne voli."

      Često srećemo ljude koji misle ovako. Psiholozi smatraju da oni imaju nisko samopoštovanje. Ali zar ne bi trebalo da mi Hrišćani ovako mislimo o sebi. Zar ovo nije razlika između fariseja i mitara. Zar se na ovaj način ne pokazuje poniznost.

      Pod maskom poniznosti

      Sveštenici su zapazili da se ljudi sa niskim samopoštovanjem često mogu naći među parohijanima. Oni uvek sumnjaju u sebe i pitaju za sveštenikov blagoslov kad god treba da naprave neku sitnu odluku, i uvek su skoncetrisani na svoju nesavršenost. Kad god ih neko pita za pomoć oni sa strahom reaguju. Kada ih sveštenik pita da čitaju na Staroslovenskom u Crkvi, da pomognu horu, njihov odgovor je da ne umeju lepo da čitaju i da se nebi usudili da čitaju. Iako ovakvo ponašanje izgleda ponizno, da li ono ima nekakve veze sa duhovnim životom.

      Profesor Doktor Viktor Slobodčikov smatra da nisko samopoštovanje često nije poniznost već nezdravo psihološko stanje. To stanje manifestuje sebe u uzdržavanju zbog straha da se ne pogreši ili ispadne glup ili loš. Tako da čovek u takvom stanje radi sve što može da izbegne situaciju mogućeg pada. Da bi se zaštitili od ovog straha i otklonili odgovornost sa svojih leđa oni misle da bi sigurno pogrešili zbog svoje slabosti ili neiskustva. Ali to se samo dešava kada su oko drugih ljudi, dok kada su sami oni zaboravlljaju na njihovo nisko samopoštovanje.

       Pa šta je onda razlika između poniznosti i niskog samopoštovanja. Protojerej Boris Levšenko, sveštenik Moskovskog Hrama i direktor dogmatskog odeljenja Pravoslavnog Humanitarnog Univerziteta posvećenog Svetom Tihonu, kaže: "Osoba niskog samopoštovanja je previše zauzeta razmišljanima o sebi i depresivna je, dok ponizna osoba radi ono što mora da radi. Ponizna osoba prihvata svoju nesavršenost sa nadom da će joj Bog pomoći. Osoba niskog samopoštovanja misli da ne ispunjava očekivanja drugih i divi se uspešnim ljudima. Ponizna osoba stoji pred Bogom, dok osoba sa niskim samopoštovanjem brine samo o tome šta ljudi misle o njima."

      Razmišljanja kao na primer da smo bezvredni, su blisko povezana sa željom da nešto bude po našoj volji. Pa ako nemože da bude po našoj volji odmah mislimo da smo bezvredni. Kao što Protojerej Boris pita, sčime se najčešće suočavamo? Mi želimo da budemo uspešniji nego što jesmo. Mi hoćemo sve ili ništa i mnogo patimo kad izaberemo ništa. Viktor Slobodčikov dodaje, "Duhovno to je ona ista gordost, samo okrenuta naopačke. Ljudi misle da zaslužuju nešto što nemaju. Oni se plaše da će drugi ljudi da primete da nisu mnogo pametni, što je takođe znak gordosti."

      Ovakvi ljudi često imaju nezdravo ponašaanje prema sebi i prema drugima. Familijarni i dečiji psiholog, Ekatarina Burmistrova, kaže da ponizan čovek nije agresivan i prašta drugima, dok osoba sa niskim samopoštovanjem može da bude agresivna prema ljudima za koje smatra da su gori od nje. Sva njihova lažna poniznost nestaje i mogu da osuđuju druge kako se nisu obukli pristojno za Crkvu ili kako nisu postavili sveću pravilno.

      Lažno ponizni ljudi i ponizni ljudi reaguju drugačije kada se sustrenu sa zlom. Viktor Slobodčikov zapaža da ako je nečiji šef loš i ponaša se loše prema svojim radnicima, onda ponizna osoba pokušava da pomogne i zaštiti druge. Dok osoba sa niskim samopoštovanjem izbegava svađu u ovom slučaju. Ako osoba sa niskim samopoštovanjem ide u Crkvu ona sakriva svoj strah mišljenjem u sebi da nije dobro suditi da joj se nebi sudilo. A da li je ponizno dozvoliti da se širi zlo?
       
    • Од JESSY,
      Da li ste sebi postavili ovo pitanje?
      Znate na koje mislim.
      Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.
      I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.
      Da li sam ja loša osoba?
      Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.
      Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?
      Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.
      Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.
      Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.
    • Од Dragi,
      Da počnem i ja moj blog da ne gnjavim bezveze po kategorijama. A kad možemo na FB, što ne bi i ovde..?  
      FB trenutno progana sve i svakog, Žinjac je sad na nekom američkom forumu, Obi me zove na ruski VK no ja nisam desničar.... pa da pokušam malo ovde.
      Dakle, dobrodošli kod mene na kaficu, vodicu i na slatko^^
       
       
    • Од Danijela,
      Piše:Velimir Grgić 26.02.2016. ‘Ladno, standard i samoća – čudna je ta Švedska… Polovinu zemlje čine samci, svaki četvrti čovjek umire potpuno osamljen, a zemlja usto ima i najduže vrijeme prilagodbe za autsajdere – čak je sedam godina potrebno prosječnom imigrantu da pronađe posao i krene se uključivati u život zajednice.
      Ne nužno zato što je zajednica toliko zatvorena, nego dobrim dijelom zato što je zajednica samo privid, izgrađen na strukturalnom umrežavanju hiperindividua, štovanju kulta pojedinca do te mjere da čak i obiteljski odnosi utihnu jednom kad se napuni čarobna brojka punoljetnosti.
      Čudna je ta zemlja blagostanja, ali uopće nije čudno to da je jedna od najpopularnijih društvenih aktivnosti – volontiranje u traganju za nestalim osobama.
      Samoća kao nuspojava modernog življenja i nesretne, izgubljene atomizirane jedinke koje su individualnu slobodu poistovjetile s međuljudskim driftingom predmet su nove fascinacije Erika Gandinija, talijansko-švedske dokumentarne superzvijezde, autora nezaboravne “Videokracije” / “Videocracy” (2009).
      Iako osvjedočeni ljevičar, Gandini svojim novim uratkom “Švedska teorija ljubavi” / “The Swedish Theory of Love” (2015) u neku ruku brani strahove i tradicionalne desnice, koja “preorganiziran, učinkoviti sustav temeljen na radu, socijalnoj pomoći i osobnoj autonomiji” vidi kao opasnost, a dezintegraciju obiteljskih struktura kao posljedicu.
      Kada je švedska lijeva vladajuća politika prije četrdesetak godina oblikovala stil nordijskog življenja, utabala je put slobode i lagodnog življenja, koji su, eto, rezultirali – samoćom i stravičnom dosadom, društvom u kojem možeš dvije godine ležati mrtav prije nego netko primijeti da te nema.
      Gandinijev narativni pristup standardno je sjajan, taman toliko meditativan i stylish da vas uvuče u sliku modernog svijeta, a opet s taman doziranom razinom emotivne krhkosti; atmosferičan i na trenutke spooky.
      I pri tome je svašta-nešta pospajao: neizostavne sirijske izbjeglice na učenju novog mentaliteta tu su zajedno s montažom lica muškaraca u masturbacijskoj poluekstazi; prizori umjetne oplodnje kao izišli iz medicinske video propagande susreću osobne ispovijesti i filozofske analize… Rezultat je dobar, intrigantan koktel doku-kronike, sociološke analize i eseja.
       
       
×
×
  • Креирај ново...