Jump to content
  1. Trifke

    Trifke

  2. JESSY

    JESSY

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Karl Hjembo je major Američke mornarice (Navy) i jedan krajnje neobičan čovek, koga je sudbina na krajnje neobičan način vezala za Srbe i Srbiju. Još kao mladića intrigirao ga je istočni svet, onaj komunistički, iza Gvozdene zavese, o kome se u SAD malo znalo. To interesovanje dovelo ga je do toga da napiše knjigu o Prvom svetskom ratu, pređe u pravoslavlje, birajući na krštenju srpskog svetitelja, Svetog Savu, za svoga sveca.
      Dok je službovao po Evropi, putovao je po Bosni i Hrvatskoj i obilazio srpske manastire koji su ga, kako kaže, neobično privlačili. Kasnije, dok je živeo u Kaliforniji, ispostavilo se da je najbliža paravoslavna crkva baš ona srpska, u San Dijegu, u kojoj se godinama molio sa svojom porodicom. Zatim ga je vojnički poziv odveo u Afriku, misiju UN u Centralnoafričkoj republici, gde je već prvog dana zavšio u bolnici, u kojoj ga je lečio – srpski doktor!
    • Од JESSY,
      "Ja sam bezvredan. Ništa dobro za mene i od mene neće biti. Nije ni čudo što me niko ne voli."

      Često srećemo ljude koji misle ovako. Psiholozi smatraju da oni imaju nisko samopoštovanje. Ali zar ne bi trebalo da mi Hrišćani ovako mislimo o sebi. Zar ovo nije razlika između fariseja i mitara. Zar se na ovaj način ne pokazuje poniznost.

      Pod maskom poniznosti

      Sveštenici su zapazili da se ljudi sa niskim samopoštovanjem često mogu naći među parohijanima. Oni uvek sumnjaju u sebe i pitaju za sveštenikov blagoslov kad god treba da naprave neku sitnu odluku, i uvek su skoncetrisani na svoju nesavršenost. Kad god ih neko pita za pomoć oni sa strahom reaguju. Kada ih sveštenik pita da čitaju na Staroslovenskom u Crkvi, da pomognu horu, njihov odgovor je da ne umeju lepo da čitaju i da se nebi usudili da čitaju. Iako ovakvo ponašanje izgleda ponizno, da li ono ima nekakve veze sa duhovnim životom.

      Profesor Doktor Viktor Slobodčikov smatra da nisko samopoštovanje često nije poniznost već nezdravo psihološko stanje. To stanje manifestuje sebe u uzdržavanju zbog straha da se ne pogreši ili ispadne glup ili loš. Tako da čovek u takvom stanje radi sve što može da izbegne situaciju mogućeg pada. Da bi se zaštitili od ovog straha i otklonili odgovornost sa svojih leđa oni misle da bi sigurno pogrešili zbog svoje slabosti ili neiskustva. Ali to se samo dešava kada su oko drugih ljudi, dok kada su sami oni zaboravlljaju na njihovo nisko samopoštovanje.

       Pa šta je onda razlika između poniznosti i niskog samopoštovanja. Protojerej Boris Levšenko, sveštenik Moskovskog Hrama i direktor dogmatskog odeljenja Pravoslavnog Humanitarnog Univerziteta posvećenog Svetom Tihonu, kaže: "Osoba niskog samopoštovanja je previše zauzeta razmišljanima o sebi i depresivna je, dok ponizna osoba radi ono što mora da radi. Ponizna osoba prihvata svoju nesavršenost sa nadom da će joj Bog pomoći. Osoba niskog samopoštovanja misli da ne ispunjava očekivanja drugih i divi se uspešnim ljudima. Ponizna osoba stoji pred Bogom, dok osoba sa niskim samopoštovanjem brine samo o tome šta ljudi misle o njima."

      Razmišljanja kao na primer da smo bezvredni, su blisko povezana sa željom da nešto bude po našoj volji. Pa ako nemože da bude po našoj volji odmah mislimo da smo bezvredni. Kao što Protojerej Boris pita, sčime se najčešće suočavamo? Mi želimo da budemo uspešniji nego što jesmo. Mi hoćemo sve ili ništa i mnogo patimo kad izaberemo ništa. Viktor Slobodčikov dodaje, "Duhovno to je ona ista gordost, samo okrenuta naopačke. Ljudi misle da zaslužuju nešto što nemaju. Oni se plaše da će drugi ljudi da primete da nisu mnogo pametni, što je takođe znak gordosti."

      Ovakvi ljudi često imaju nezdravo ponašaanje prema sebi i prema drugima. Familijarni i dečiji psiholog, Ekatarina Burmistrova, kaže da ponizan čovek nije agresivan i prašta drugima, dok osoba sa niskim samopoštovanjem može da bude agresivna prema ljudima za koje smatra da su gori od nje. Sva njihova lažna poniznost nestaje i mogu da osuđuju druge kako se nisu obukli pristojno za Crkvu ili kako nisu postavili sveću pravilno.

      Lažno ponizni ljudi i ponizni ljudi reaguju drugačije kada se sustrenu sa zlom. Viktor Slobodčikov zapaža da ako je nečiji šef loš i ponaša se loše prema svojim radnicima, onda ponizna osoba pokušava da pomogne i zaštiti druge. Dok osoba sa niskim samopoštovanjem izbegava svađu u ovom slučaju. Ako osoba sa niskim samopoštovanjem ide u Crkvu ona sakriva svoj strah mišljenjem u sebi da nije dobro suditi da joj se nebi sudilo. A da li je ponizno dozvoliti da se širi zlo?
       
    • Од JESSY,
      Da li ste sebi postavili ovo pitanje?
      Znate na koje mislim.
      Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.
      I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.
      Da li sam ja loša osoba?
      Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.
      Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?
      Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.
      Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.
      Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.
    • Од Dragi,
      Da počnem i ja moj blog da ne gnjavim bezveze po kategorijama. A kad možemo na FB, što ne bi i ovde..?  
      FB trenutno progana sve i svakog, Žinjac je sad na nekom američkom forumu, Obi me zove na ruski VK no ja nisam desničar.... pa da pokušam malo ovde.
      Dakle, dobrodošli kod mene na kaficu, vodicu i na slatko^^
       
       
    • Од Danijela,
      Piše:Velimir Grgić 26.02.2016. ‘Ladno, standard i samoća – čudna je ta Švedska… Polovinu zemlje čine samci, svaki četvrti čovjek umire potpuno osamljen, a zemlja usto ima i najduže vrijeme prilagodbe za autsajdere – čak je sedam godina potrebno prosječnom imigrantu da pronađe posao i krene se uključivati u život zajednice.
      Ne nužno zato što je zajednica toliko zatvorena, nego dobrim dijelom zato što je zajednica samo privid, izgrađen na strukturalnom umrežavanju hiperindividua, štovanju kulta pojedinca do te mjere da čak i obiteljski odnosi utihnu jednom kad se napuni čarobna brojka punoljetnosti.
      Čudna je ta zemlja blagostanja, ali uopće nije čudno to da je jedna od najpopularnijih društvenih aktivnosti – volontiranje u traganju za nestalim osobama.
      Samoća kao nuspojava modernog življenja i nesretne, izgubljene atomizirane jedinke koje su individualnu slobodu poistovjetile s međuljudskim driftingom predmet su nove fascinacije Erika Gandinija, talijansko-švedske dokumentarne superzvijezde, autora nezaboravne “Videokracije” / “Videocracy” (2009).
      Iako osvjedočeni ljevičar, Gandini svojim novim uratkom “Švedska teorija ljubavi” / “The Swedish Theory of Love” (2015) u neku ruku brani strahove i tradicionalne desnice, koja “preorganiziran, učinkoviti sustav temeljen na radu, socijalnoj pomoći i osobnoj autonomiji” vidi kao opasnost, a dezintegraciju obiteljskih struktura kao posljedicu.
      Kada je švedska lijeva vladajuća politika prije četrdesetak godina oblikovala stil nordijskog življenja, utabala je put slobode i lagodnog življenja, koji su, eto, rezultirali – samoćom i stravičnom dosadom, društvom u kojem možeš dvije godine ležati mrtav prije nego netko primijeti da te nema.
      Gandinijev narativni pristup standardno je sjajan, taman toliko meditativan i stylish da vas uvuče u sliku modernog svijeta, a opet s taman doziranom razinom emotivne krhkosti; atmosferičan i na trenutke spooky.
      I pri tome je svašta-nešta pospajao: neizostavne sirijske izbjeglice na učenju novog mentaliteta tu su zajedno s montažom lica muškaraca u masturbacijskoj poluekstazi; prizori umjetne oplodnje kao izišli iz medicinske video propagande susreću osobne ispovijesti i filozofske analize… Rezultat je dobar, intrigantan koktel doku-kronike, sociološke analize i eseja.
       
       
×
×
  • Креирај ново...