Jump to content
JESSY

Ja sam te rodila, ja ću i…

Recommended Posts

U Diznijevom animiranom filmu Tangled, majka Gotel drži Zlatokosu zatočenu u visokom tornju. Međutim, Zlatokosa je psihički koliko i fizički zatvorenik, a pesma Mother Knows Best lepo ilustruje emocionalno zlostavljanje kojem je stalno izložena:

Me, I’m just your mother, what do I know?

I only bathed, and changed, and nursed you

Go ahead and leave me, I deserve it

Let me die alone here, be my guest!

When it’s too late, you’ll see, just wait

Mother knows best.

 

Zvuči poznato?

Majka Gotel je stručnjak za ono što zovemo roditeljskom psihološkom kontrolom (u ovom slučaju, ekstremnom), iliti pokušajem roditelja da kontroliše detetov psihološki svet taktikama koje ga čine zavisnim i isprepletanim toliko da gubi svoje Ja. Dete se ponaša, misli i oseća onako kako roditelj očekuje.

Psihološka poslušnost se postiže na tri načina. Prvi način je izazivanje krivice, kao što Gotel podseća Zlatokosu šta joj sve duguje za to što je brinula o njoj, uz optužbu da je odgovorna za njene emocije („Ostavi me slobodno ovde da umrem“). U realnom životu to su one roditeljske rečenice „i to mi je hvala za sve..“ ili „jel ti hoćeš da se ja razbolim..(ako ne uradiš ono što je roditelj zamislio)?“.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Drugi način je pružanje uslovne ljubavi, tačnije ljubav se pruža ili uskraćuje u zavisnosti od toga da li je dete ispunilo određene standarde i očekivanja. Roditelj ignoriše dete ili je hladan i nepristupačan kada se ono ne ponaša po njegovoj želji.

Treći način psihološke kontrole je ograničavanje/poništavanje dečje ekspresije emocija i misli. To su, recimo, one situacije kada roditelji instistiraju na tome da tačno znaju šta deca misle i osećaju, umesto da im dozvole da se sami izraze. Naizgled bezazlen primer je uvođenja čvrste hrane u ishranu bebe, pa dok beba žvaće pokazujući gađenje na licu, majka je ubeđuje „mmm… kako je ovo lepo…njamnjam“. Majka ne samo da manipuliše bebinim iskustvom i briše razliku između svojih i detetovih potreba, već i zbunjuje dete time što pogrešno imenuje emocije koje oseća. Gotel “zadirkuje” Zlatokosu, a kada se ona zbog toga rastuži, kaže joj da prestane da shvata stvari toliko ozbiljno, čime joj oduzima pravo da je uvrede njeni zlobni komentari.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Teorije koje se bave roditeljskom kontrolom zaključuju isto – ona frustrira osnovne detetove psihološke potrebe za sigurnošću, bliskošću, povezanošću, kompetentnošću i autonomijom. Roditelji koji se često služe psihološkom manipulacijom svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe, a ne kao odvojene ličnosti. To posebno otežava detetu da postane samostalno i da razvije sopstveni identitet.

Istraživanja redom pokazuju da su deca odrasla u porodici visoke psihološke kontrole sklona internalizaciji (tj depresiji, anksioznosti, nedostatku samopouzdanja), ali i eksternalizaciji problema (tj delikvenciji, antisocijalnom ponašanju). Takođe se pokazalo da su deca kontrolišućih majki češće stidljiva i povučena.

Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Sa frustriranošću se nose tako što zloupotrebljavaju svoj položaj autoriteta i prenose je na dete. Roditelji perfekcionisti češće projektuju visoke standarde i kritički reaguju kada im nisu ispunjena očekivanja. Roditelj sa visokim nivoom separacione anksioznosti (strahom od razdvajanja) poseže za kontrolom posebno kada se bliži momenat detetovog osamostaljivanja.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Obično se pravi razlika između dva vida kontrole – one orjentisane na zavisnost (kada pritiskaju dete poput majke Gotel da im bude fizički i emocionalno blizu) i orjentisane na postignuće (visoko zahtevni roditelji koji pritiskaju dete da, recimo, doktorira na prestižnom fakultetu).

U svom članku za Huff Post psiholog Avidan Milevski navodi da su kontrolišući roditelji i oni koji instistiraju na tome da deca nikada ne rade stvari zbog kojih će oni da brinu („nemoj da mi moramo da brinemo“). Čest je obrazac i na našim prostorima da deca nose takvo breme, zbog čega prećutkuju i ustručavaju se da zatraže i dobiju roditeljsku toplinu i podršku kada im je potrebna.

Istraživanja pokazuju da kada deca percipiraju roditelje kao kontrolišuće, češće pokazuju neprilagođenost, što je efekat koji se ponavlja kroz različite zemlje i kulture. To znači da kontrolišuće roditeljstvo frustrira univerzalne potrebe deteta za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću. Pitanje je jedino ŠTA deca percipiraju kao kontrolu. Recimo, u Istočnoj Aziji efekat roditeljske kontrole je manje negativan nego u Americi i Velikoj Britaniji, što se objašnjava time da azijska deca interpretiraju kontrolu kao roditeljsku brigu ili uključenost. Verovatno bi se slični nalazi dobili i kod nas.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

 

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, JESSY рече

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

 

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/

Наравно да мајка не зна увек шта је најбоље за дете...велика је одговорност да мајка  мисли да све зна..мора да пусти детету чак и лош избор да погреши, да се опече, да научи. То говорим из искуства мајке. Јер само Бог зна шта је најбоље за дете. Велика је одговорност васпитати децу..пуно молитве..смирења...вере...и уздање у Богородицу да надомести где мајке греше.

Моја мајка је мене притискала за многе ствари али мени је већи узор био отац тако да нисам бринула да морам да је испоштујем, чак сам мислила да није у праву и имале смо сукоб око тога. Радосна сам била у раном детињству да могу да јој се одупрем. Тако је и данас. 

Већи утицај на мене је имала бака, очева мајка и захвална сам Богу за то, то је једна света старица.. Бисер мога одрастања и живота.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То је веома, веома осетљиво питање. Најбитнија је  слобода а она носи одговорност. Мени је отац у веома битним животним моментима и важним одлукама увек оставио да сама одлучом и тако ме је учио слободи и одговорности коју она носи. Неизмерно сам захвална и тати и Богу за то.

Та опуштеност од родитеља је благотворна...слобода је непроцењива...то је радост живота.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

и мом оцу је слично било, стога је он исправио грешку на мени. И тек сам пре месец дана сазнала да је хтео журналистику и списатељство а завршио је као одличан студент техничке науке. Али пише сад из хобија, можда нешто и објави. Бог нека свима помогне. Јеротић каже да се покајањем и причешћем могу однети многе грешке из детињства и погрешног васпитања.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Generalno je ta sloboda u svakom odnosu najbitnija. Da ništa ne očekujemo za uzvrat i da budemo mirni. Da ne možemo naterati da nas voli, bilo ko. I da damo mogućnost izbora svima oko nas. To stvara harmoniju i  mir u srcu. Sve se iskristališe oko nas...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 40 минута, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

јако ми је жао због тога, Срки...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

toplo preporucujem knjigu 

Iguman Evmenije "Anomalije roditeljske ljubavi" 


evo jednog odlomka:

 

Četiri vrste roditeljske privrženosti


Dakle, roditeljska privrženost se iz korena razlikuje od ljubavi. Ona se najčešće ispoljava u četiri oblika, u četiri vrste.Prva vrsta koju ćemo razmotriti jeste posednička ljubav. Obično se ona izražavau težnji roditelja da izazovu u detetu osećanje globalne zavisnosti od njih.Razume se, dok je dete malo, vezanost roditelja za dete očigledna je i apsolutna.Ali ako se tokom odrastanja deteta ona ne smanjuje, postaje prepreka na putu duševnog razvoja. 

Mnogi roditelji, pokušavajući da zadrže decu u potčinjenosti, koriste svoju roditeljsku vlast, a ponekad čak idu i na moralnu ucenu. Majka apeluje na najviša osećanja odraslog deteta: "Ja sam te odgajila, noćima zbog tebe nisam spavala, a u starosti nema ko čašu vode da mi da". Ovakvi roditelji gledaju na dete kao na svoje vlasništvo, smatrajući da imaju na sina ili na kćer sva prava. Klasičan primer posedničke ljubavi je ljubav trgovkinje Kabanove prema svom sinu Tihonu, opisana u drami Ostrovskog - Oluja: "Kabanova: Ako hoćeš da poslušaš majku onda ti, kada dođeš tamo učini onako kako sam ti odredila."

Po pravilu, roditelji-posednici od malih nogu usmeravaju svoje dete tome da je ono samo njihovo vlasništvo, koje oni potpuno poseduju. Vaspitavajući malog čoveka na ovakav način, oni ga ne pripremaju za samostalan život odrasle osobe, ne formiraju u njemu potrebu za samostalnošću i nezavisnošću. Roditelji moraju da poštuju u detetu pravo da bude samosvojno, što svakako ne znači odustajanje od ograničenja prihvaćenih u društvu, niti dozvolu da ono radi šta hoće. 

Treba podsticati dete da misli i ispoljava neposrednost, da se oseća kao samostalan čovek koji mora sve više i više da preuzima na sebe odgovornost za svoje misli i postupke. Ako roditelji ignorišu pravo deteta na nezavisnost, ono može odrasti kao ličnost potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ličnost pokorna i nesposobna čak i da shvati pravo na izbor svog mesta u ovom svetu. Takvi ljudi lako postaju plen vlastoljubivih i uticajnih lidera različitih kriminalnih ili sektaških skupina zato što nemaju volju i samostalni životni stav.

U meri u kojoj dete raste, njegovi odnosi s roditeljima će se najverovatnije pogoršavati - pre ili kasnije ono će početi moralno da se sveti roditeljima zbog preterano jakih "zagrljaja" koji su kao stege gušili samostalni razvoj njegove ličnosti, svetiće se za nasilje, teror i ucenu. Majčinska ljubav je u stanju da bude čudovišno egoistična. Da, majka voli svog sina, iskreno i jako ga voli - dok je mali, dok je u njenoj vlasti; ali kad počinje da odrasta, te postaje samostalan i počne da ispoljava svoja sopstvena mišljenja koja se ne podudaraju s majčinim - upravo tada za njega otpočinje borba.



Borba s kim? Pa s njim, s njegovom ličnošću, s njegovim "ja". Borba za šta? Za ljubav. Za to da sin koji odlazi od nje (a on odlazi u svet, u život) kao i pre u potpunosti pripada njoj. Ali "potpuno pripadanje" jeste potpuna potčinjenost; a potpuno se potčiniti može samo stvar. Njen mali sin je za nju i bio samo stvar, omiljena igračka. Nije bio čovek. To je užasna istina, ali to je istina. Medicinska istina. I to je prvo što moramo naročito da istaknemo.

Drugo počinje nešto kasnije - kada se pojavljuje ona koja stiče pravo da mu umesto majke sprema doručak; ona kojoj će on sada umesto majke davati novac; i sada će njoj pričati o svojim poslovima; i s njom će se, a ne sa majkom, sada savetovati. Tuđinka, neznanka, koja se ko zna odakle stvorila, mršavica, namiguša, ona će komandovati njenim sinom i uzimati onu pažnju koju je sin poklanjao majci; i što je glavno! - ona dobija pravo da zahteva od njenog sina, i to da zahteva ono sa čime se uopšte ne slaže majka - majka koja ga je odgajila, dala mu toliko snage, dala mu samu sebe... 

Ili, jednostavno i kratko: sada će on pripadati drugoj.To je nepodnošljivo! Pa prema tome, to je i nedopustivo. I to je u suštini sve. A sada zamislite da je majka još i bolesna. Ili se razbolela da bi zadržala sina uz sebe. Nije se razbolela smrtno, već zahteva stalnu negu. To je, da ako kažemo,uobičajena praksa koja je odlično poznata medicini. Braneći se od sloma, od duševne katastrofe, organizam bira manje zlo i odlazi u fizičku bolest. Ako se osvrnete, otkrićete da se sistem odnosa "majka - neoženjeni odrasli sin sreće daleko češće nego što vam se čini".

Roditelj mora uvek imati na umu da je dete veliki dar koji mu Gospod daje radi toga da bi vaspitao dete za Boga i za njega samog, a nipošto vlasništvo roditelja, mora shvatiti da treba da se kaje pred Gospodom zbog posedničkih osećanja. Novomučenica carica Aleksandra koja je ne rečima, već čitavim svojim životom pokazala kakva može biti majka i supruga i koju sve majke, koje vole svoju decu i žele da od njih odgaje prave ljude, mogu uzeti za uzor - ovako piše u svom dnevniku o vaspitanju dece: 

"Na ruke roditelja položeno je sveto breme, besmrtni život koji oni treba da sačuvaju, i to uliva roditeljima osećanje odgovornosti, primorava ih da se zamisle. Deca su apostoli Boga, Koje nam iz dana u dan On šalje da bismo govorili o ljubavi, miru i nadi!
Velika je stvar preuzeti na sebe odgovornost za te nežne mlade živote koji mogu obogatiti svet lepotom, radošću i snagom, ali koji takođe lako mogu propasti; velika je stvar odgajiti ih, formirati njihov karakter - eto o čemu treba misliti kada gradiš tvoj dom. To mora biti dom u kojem će deca rasti za istinskii plemeniti život, za Boga".

Ako roditelj otkrije u sebi posednička osećanja - a ona su, nesumnjivo, u većoj ili manjoj meri izražena kod mnogih, naročito kod majki - mora da nauči da ih odvoji od prirodne brige o napretku deteta. Treba stalno da prati ispoljavanje tih osećanja, da ih savladava, da se kaje zbog njih na ispovesti, da se uči da umeri sazrevanja deteta ovome daje sve više odgovornosti, prepuštajući sinu ili kćeri pravo da vrše samostalni izbor u raznim životnim situacijama.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Наравно дете је Божији дар.

Најбитнија је љубав и молитва. Поверење. Деца воле поверење. Да се пусте са леђа у наручје очево и да су сигурна при пуштању да их отац неће испустити. 

Слажем се велика ствар и одговорност за родитеља да нежне душе дечије одгаја. Деца траже љубав, игру али и границу...родитељ од малих ногу дечијих мора поставити границу шта не може али то није лако. 

Мајке пуно греше али и деца. Ја бих саветовала сваког сина да буде срећан тако би и свом рекла. Само нека си ти сретан у односу са твојом иѕабраницом...зар није то најбитније. Синова срећа, а мајка мора да се повуче и да се радује а они заједно да помогну ако је стара и болесна и притом удовица можда или нема више деце.

Јер то је зачарани круг и та мајка је себична, небитно што га је одгајала и све му дала она је била само Божији помоћник да се то дете спреми на пут свог живота и то јесте улога мајке...и да пусти крила своме сину а не да их реже.

А син треба да смогне снаге и да каже драга старице хвала ти на свему до сада учињеном за мене Бог те благословио али ја имам право на сопствени живот и одлуке.

И тад ће његова крила да се рашире а окови да попуцају а мајка мора да се смирава  а ако неће опет добро. Нека се моли Богу за њу и иде јер млади тићи из гнезда одлазе и стварају своја нова гнезда...

Нормалан ток живота....праштај моје виђење...читала сам одломке књиге, мада мени је старац Порфирије број 1. Ја сам код њега све потребно нашла.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Туга је кад се двоје не слажу а још већа туга је кад дозволе да им се неко меша у брак или везу.

Од старта треба да се заузме такав став то је наше и то нико не сме да дира нити да се меша.

Ми смо паметни људи и волимо се и решићемо ако има нешто а не да допусте да им неко звоца не, не.

Ја никога не пуштам у моју везу, никога. Мој лични однос и моја интима.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Дејан,
      Nek’ se zna: Amfilohijevo sam kopile i Vučićeva sam kurva
      AUTOR: DRAGO PILSEL / 17.02.2020.
      Drago Pilsel
      Poznati i utjecajni bosanski fratar, osobito zbog mirovnoga rada (ime mu neću navesti jer mi je poslao privatnu poruku) smatra da sam se, u slučaju iskazivanja stava o događanjima u Crnoj Gori “izravno stavio na velikosrpsku stranu”.
      Kaže da je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori “velikosrpski projekt”. Taj mi fratar imputira da ne poznajem razloge raspada Jugoslavije, da negiram genocid nad Hrvatima, Bošnjacima i Albancima i da postoji veliki ponor među nama, ponavljam, jer ne priznajem i ne razumijem velikosrpsku ideologiju.
      Njegovo pismo sam doživio kao jednu u nizu poruka u kojima se naglašavaju sljedeće moje obiteljske i seksualne karakteristike: da sam Amfilohijevo kopile i da sam Vučićeva kurva.
      Pošto sam već navikao na razočarenja, nisam napravio veliku dramu nakon “mirotvornog diskursa” dotičnog fratra o mojoj malenkosti: konstatirao sam da je naše prijateljstvo okončano (a moglo bi se obnoviti tek ako odustane od toga da me naziva četnikom i velikosrbinom i ako bi se zbog toga, naravno, ispričao). Da stvar dobije neku simboliku, odfrendao sam ga i na fejsbuku.
      Ponavljam, nisam napravio tom fratru veliku dramu, ali to ne znači da njegov necivilizirani i nekršćanski nasrtaj ne zaslužuje osvrt jer­ – jesam li ja četnik? Ako je Miljenko Jergović nekima onomad postao četnik, onda je moguće da sam i ja četnik.
      Dakle, nisam napravio tom fratru veliku dramu, ali to ne znači da njegov necivilizirani i nekršćanski nasrtaj ne zaslužuje osvrt jer­ – jesam li ja četnik? Ako je Miljenko Jergović nekima onomad postao četnik, onda je moguće da sam i ja četnik
      Jesam li pak velikosrbin?
      Ako je ta etiketa cijena mog prijateljstva s mitropolitom Porfirijem Perićem ili vladikom Jovanom Ćulibrkom, ili pak što sam pozitivno potaknut i motiviran da se usavršavam čitanjem teoloških radova vladike Irineja Bulovića (osobito njegove impresivne doktorske disertacije obranjene 1980. u Ateni, a objavljene lani u Novom Sadu na našem jeziku), zato što sam se više puta našao s patrijarhom srpskim Irinejem (a onda i dobio i dao u javnost njegova pisma papi Franji gdje osporava Stepinca) ili zbog toga što sam odlučio doktorirati na Pravoslavnom teološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (nakon čeka planiram obraniti još jednu disertaciju na Univerzitetu u Sarajevu), onda u redu – neka budem velikosrbin pa ću onda postati i velikobošnjak.
      Čini se, očito, uzaludno da ponavljam sve što sam pisao o situaciji u Crnoj Gori, da je komunistička crnogorska vlast gotovo satrala pravoslavnu crkvu u toj republici, da je Amfilohija 1990. dočekalo jedva dvadesetak prestravljenih i izmućenih svećenika i monaha (danas ih je preko 600, s monahinjama), da su manastiri bili pretvoreni u štale krcate balegom, da su na tisuće pravdoljubivih crnogorskih komunista išli kamenovati manastir na Cetinju, da, da, da… Jer rečeni fratar sve zna, sve mu je jasno, dobar je on i oštar sudac pa je tako sudjelovao u kažnjavanju i u protjerivanju važnog i dragog nam franjevca.
      To što dižem svoj glas protiv nepravdenog Đukanovićevog Zakona, donesenog samo zato da se razvlasti SPC, ne znači da sam potpisnik svih Amfilohijevih izjava, pa tako ni onih na odru Zorana Đinđića. To što se šalim na račun don Mile, koji se je možda umorio od mafijaškog posla pa bi pod stare dane želio postati patrijarh crnogorske crkve ne znači da negiram postojanje crnogorske nacije: to neki u SPC-u čine, ali ja ne. Osim toga, ja ne osporavam onim Crnogorcima koji bi željeli napraviti raskol, vlastitu crkvu (Dedeića, nekad vatrenog Miloševićevog Srbina, i njegovu skupinu ne nazivamo crkvom, to je cirkus), ali zna se u pravoslavlju kako se stvara crkva (to sam već pojasnio u mojim kolumnama, u svakom slučaju ne na tuđoj imovini, a svakako s vlastitim svećenstvom i vlastitom hijerarhijom!).
      A rješenje nisu nacionalne crkve ili crkve s nacionalnim predznakom. Valjda vratiti naziv Pećka patrijaršija i u njoj će biti sve eparhije/mitropolije: od beogradske, preko crnogorsko-primorske do zagrebačko-ljubljanske i tako dalje.
      Ali, zašto bih se ja trebao opravdavati idiotskom fratru koji u meni vidi četnika i velikosrbina? Radije neka progovori sam Milo Đukanović.
      Predsjednik Crne Gore rekao je ovih dana za novinsku agenciju France-Presse da je Crnoj Gori potrebno da ima “sopstvenu pravoslavnu crkvu kako bi učvrstila svoj nacionalni identitet i suprotstavila se miješanju iz Srbije”.
      Prema njegovima riječima, Crna Gora treba da ima “sopstvenu crkvu” kao način potvrđivanja svog nacionalnog identiteta. I brani to Đukanović izravnim zagovaranjem etnofiletizma (vjerskim nacionalizmom). Dakle tako.
      “Vođeni smo nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svijest građana o sopstvenom identitetu”, rekao je on i dodao da bi u Crnoj Gori trebalo da postoji autonomna Pravoslavna crkva koja bi okupila sve pravoslavne vjernike, “kako pripadnike srpske, tako i pripadnike crnogorske nacionalnosti”.
      To su ljudi, uostalom, koji se nikad nisu odrekli ili ogradili od odlikovanja koje je nadbiskup zagrebački primio od ustaškog Poglavnika ”Redom za zasluge – Velereda sa zviezdom”. I to, navedimo zbog preciznosti: ”Što je kao nadbiskup razkrinkavao u zemlji i izvan zemlje odmetnike s područja Nezavisne Države Hrvatske”, kako stoji u službenom glasilu NDH ”Narodne novine” te 1944. godine, kad je tiskana odredba o odlikovanju na prijedlog ustaškog Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja
      To da državna vlast “gradi crkvu” u 21. stoljeću, teška je budalaština. To da jedan bosanski fratar, koji se inače zalaže za odvajanje državnih i crkvenih poslova, to podržava, teški je kretenizam.
      Đukanovićeva izjava o reagiranju SPC-a i trećine građana Crne Gore koji mirno prosvjeduju: “Varaju se moji protivnici ako misle da ćemo im učiniti uslugu i omogućiti im vlast bez izbora”, ravna je idiotluku Milorada Dodika koji je zalajao u bosanskohercegovačkom izdanju Večernjeg lista i kazao: “Ako se ne dogovorimo, od proljeća sljedeće godine više neće biti BiH. Ni Amerika nas neće zaustaviti”. Riječi su to koje podsjećaju na grmljavinu topova i druge artiljerije Radovana Karadžića i Ratka Mladića postavljene oko Sarajeva u doba opsade glavnog grada BiH.
      Jesam li ja sada, kao četnik i velikosrbin, izjavio herezu? Gukni, fratre. Ili začepi.
      Ima jedna rečenica u jednoj od posljednih kolumni Miljenka Jergovića koju valja ovdje navesti: ”Naše vam je novinarstvo kao dom zdravlja u Srbu, u Donjem Lapcu, u Dvoru na Uni. Herojsko, na svoj način, ali nije u stanju više ni o čemu drugom da ima ozbiljno mišljenje, osim o kućama i okućnicama. A bez ozbiljnog mišljenja, da vas i tome poučim, nema pozitivnih stvari. Samo mrak”.
      Moje novinarstvo možda nije herojsko, gospodine fratre, ali je akt ozbiljnoga mišljenja.
      ***
      Još i ovo imam reći: kao eho svima onima koji su se javili od prošlog ponedjeljka kada se obilježila 60. godišnjica smrti Alojzija Stepinca. Stvari stoje tako da ako ne misliš mentalitetom ”dobrih Hrvata”, šalju ti prijetnje smrću ili te u novinama ili portalima i u privatnim porukama proglašavaju agentom KOS-a i glavnim logističarem srbijanske vlade, pa ću si ipak uzeti pravo da ponovim konstataciju Slobodana Šnajdera da imade i nas Hrvata koji mislimo da je Aloizije Stepinac pomogao uspostaviti najmračniju državnu tvorevinu ikad nastalu na ovom tlu, da se sasvim nedovoljno usprotivio zlodjelima te iste državne vlasti, te da se ne može, niti smije nametnuti (Bozanićev) stav da bi baš on bio neka hrvatska vertikala u zlu vremenu.
      U radu kojim sam obranio magisterij znanosti napisao sam ono što je moja vjera građanina – ”ne postoji ta država koja bi bila neko dobro per se, već da je ona, država, tek prazan okvir koji se može popuniti svačime, mi želimo da se to popuni kvalitetom, vrlinama, a ne onime čime se punilo pod Poglavnikovom vladavinom, čistim užasom”.
      Isto tako, Crna Gora ili Kosovo, a ovo se tiče i poslova Milorada Dodika (i Dragana Čovića) upadaju u ”domoljubnu blokadu duha”. Toliko se želi država, toliko je taj cilj važan, da će se zažmiriti na očita kršenja ljudskih prava. Mi kršćani na to ipak nemamo pravo, niti je država najsvetiji ideal. Tko poistovjećuje svoj moral s nacijom i državom, taj je po definiciji fašist.
      U komunističkom proganjanju Aloizija Stepinca ima elemenata teške nepravde i samo budala može govoriti da se suđenje Stepincu 1946. (uhićen je 18. rujna, a osuđen je 11. listopada po svim točkama optužnice) može isključivo promatrati kao pravna stvar u pravnoj državi. Tko ne vidi elemente osvetništva od strane režima (a režim je ubijao svećenike kao pseta), taj neka ide optičaru po nove naočale.
      To što dižem svoj glas protiv nepravdenog Đukanovićevog Zakona, donesenog samo zato da se razvlasti SPC, ne znači da sam potpisnik svih Amfilohijevih izjava, pa tako ni onih na odru Zorana Đinđića. To što se šalim na račun don Mile, koji se je možda umorio od mafijaškog posla pa bi pod stare dane želio postati patrijarh crnogorske crkve ne znači da negiram postojanje crnogorske nacije: to neki u SPC–u čine, ali ja ne
      Kada je Ivan Pavao II. beatificirao Stepinca ja sam tumačio da je Crkva uzela u razmatranje život zagrebačkog nadbiskupa od kraja Drugog svjetskog rata pa sve do smrti u kućnom pritvoru u župnom dvoru rodne župe Krašić (10. veljače 1960.), ne da neutraliziram žestoke kritičare beatifikacije, već da istaknem činjenicu da Crkva ima ozbiljan problem s ratnim Stepincem.
      I ovo: da se komunisti nisu osvetili Stepincu, da je umro od raka krvi (policitemija vera) u Nadbiskupskom dvoru u Zagrebu (od čega je umro u Krašiću, a ne od Bateljinih izmišljotina o zračenju i trovanju), povijest ga ne bi zapamtila jer je bio oklijevalo i tek prosječni svećenik koji je, uostalom, veću pažnju posvećivao psovkama nego rasnim zakonima i genocidu).
      Nije sporno da je Stepinac pomagao ljudima u nevolji ali to spašavanje se mitologizira i preuveličava. Mjeru Stepincu određuje i Nataša Mataušić tek obranjenim doktoratom o akciji Diane Budisavljević. Dakle, da, Stepinac je neke spašavao ali, primijetio je Šnajder, ”ostaje valjda slobodno pitati koliko je sâm pridonio uspostavi jednoga stanja u kojem je spašavati ove ili one bilo uopće potrebno”.
      U ovim ratovima oko ”državne stvari”, dobri moj bosanski fratre, naizgled pobjeđuju oni koji galame više, pa i mise koriste za svoje verbalne akrobacije, mada ja kao vjernik vjerujem da u toj igri, kao i uvijek, gubi čovjek, a s njim, u krajnjoj liniji, i Bog, u kojeg ja ne sumnjam jer je Bog postao jedan od nas.
      Pa makar ostao sam samcat u ovim stvarima: da Đukanović provodi nasilje nad vjernicima pravoslavnima i njihovom crkvom i da je Aloizije Stepinac većinu zala odšutio da bi nešto kasnije progovorio, a osobito kada je i zadnjoj budali u Zagrebu bilo jasno da je stvar sa ustašama i njemačkim patronima jedna propala avantura, premda mnogi u enklavama hrvatske uskogrudnosti svršavaju na spomen Stepinca jer je bio za državu, bez obzira na to kakva ona bila (a meni nije svejedno ni kakva će biti Crna Gora ako neće biti demokratska i uljudna), ja neću odstupiti.
      Sve sam ovo ispisao zbog povijesne istine, zbog sebe, ali i zbog budućnosti.
      U toj budućnosti naš horizont smije biti samo ekumenski i mirotvorno definiran. Pa ja nemam poteškoća u tome da slušam srbijanska protivljenja Stepincu ali niti fratarska mojoj prijateljskoj gesti prema pravoslavnima. Imaju Srbi i Crnogorci pravoslavni jedne jedine crkve pravo na skepsu pa i na pobunu!
      I dalje ću pružiti jednu optimističku panoramu koju prepoznajem u događajima o kojima svjedočim (npr. o propovijedi Ivana Pavla II. 11. rujna 1994. na zagrebačkog hipodromu) i o onima o kojima se ne piše jer nema volje, nema slobodarskog duha, a nema ni spremnosti. Ja sam voljan, ja sam slobodan i ja sam educiran. Pa, evo što ću još istaknuti.
      Istinoljubiv će čovjek znati da se čudo može pripisati i licemjeru, da blaženikom može postati i onaj koji je pravdao rasne zakone i lamentirao Paveliću i Artukoviću što se Židove odvode u logore u plombiranim i krcatim vagonima za stoku umjesto, što, u kočijama?
      U radu kojim sam obranio magisterij napisao sam ono što je moja vjera građanina – ”ne postoji ta država koja bi bila neko dobro per se, već da je ona, država, tek prazan okvir koji se može popuniti svačime, mi želimo da se to popuni kvalitetom, vrlinama, a ne onime čime se punilo pod Poglavnikovom vladavinom, čistim užasom”
      Nekima se ova kolumna neće uopće sviđati, ali mi nije zadatak da se svima dopadam. Meni je žao što ću nekima pokvariti raspoloženje i poremetiti idilu.
      To su ljudi, uostalom, koji se nikad nisu odrekli ili ogradili od odlikovanja koje je nadbiskup zagrebački primio od ustaškog Poglavnika ”Redom za zasluge – Velereda sa zviezdom”. I to, navedimo zbog preciznosti: ”Što je kao nadbiskup razkrinkavao u zemlji i izvan zemlje odmetnike s područja Nezavisne Države Hrvatske”, kako stoji u službenom glasilu NDH ”Narodne novine” te 1944. godine, kad je tiskana odredba o odlikovanju na prijedlog ustaškog Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja.
      Ako neki ljudi smatraju da je Alojzije Stepinac uzor i mjera Hrvatima, ili pak Milo Đukanović primjer državničkog duha i demokratičnosti, ja kažem, meni nije!
      Možda će naša budućnost biti kvalitetnija i određena time što ćemo pokazati umijemo li artikulirati adekvatnu politiku razlika, odnosno politiku jednakog dostojanstva i poštivanja drugosti ili ćemo u tome promašiti naš poziv na slobodu stvaranja i su-stvaranja.
      Konačno, drugost je sinonim za solidarnost, a ovaj novinar i teolog zna da je vrhunac solidarnosti postignut u drami Velikog petka, na Golgoti, kada se Isus solidarizirao s ljudima i podijelio, vlastitim tijelom, patnje svih ljudi, posebno onih siromašnih i slabih (mislim sada na ubijene i pregažene pravoslavne sveštenike i monahe u Crnoj Gori za ratno i socijalističko doba) kojima je, ponajviše, ova kolumna i posvećena
      Izvor: Autograf
    • Од Иван Ц.,
      Čuveni srpski hirurg, lekar Kliničkog centra u Nišu dr Miodrag Lazić, preminuo je danas od posledica korona virusa. Osećajući da će izgubti bitku, on je, kako navodi njegova prijateljica, ostavio oproštajnu poruku i zamolio je da prenese njegove poslednje reči.
      Poruku koju je ona objavila na društvenim mrežama prenosimo u celosti:
      "Danas nas je napustio prim. dr Miodrag Lazić, hirurg, veliki čovek, moj veliki prijatelj, učitelj, drugi otac. Zamolio me je da prenesem njegove poslednje reči:
       
       
      - Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme nato bombardovanja.
      Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica.
      Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv.
      Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred.
      Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Suncica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom.
       
      Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
      U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.
      Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom "Marš na Drinu".
      Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda."
       
      БЛИЦ
    • Од JESSY,
      Svaki dan sam nezadovoljna svojim izgledom pa na društvene mreže postavljam slike iz starih vremena. Želim da smršam. Slučajno pročitam neki članak da je neophodno da želju formiram u cilj ako želim uspeh. Sve elemente za uspeh imam. Jeste, ostvarljiv je, sve resurse imam, vreme sam sebi odredila i motiv je jak. Želim, pardon, biću vitka, atraktivna i privlačna sebi i drugima. Biću zavodnica.
      Puno, posla, splet okolnosti uz to pregršt izazova i hormona i pokleknuh pred hranom. Dok sam jela sreći nikad kraja. Ipak, kraj je došao vrlo brzo, malo posle jela. Tuga, šta drugo reći. Pih, kakav slab karakter i volja. Živo biće sam, počeću sledeću dijetu već od ponedeljka, statistike kažu, efektnije je od utorka.
      Koliko mi je važan cilj, čitam, mogu da odredim po neurologičkim nivoima. E, baš da vidim, sebe da preispitam koliko mi je zaista važno da smršam.
    • Од JESSY,
      FOTO: FACEBOOK, ILIJA VUČEVIĆ / SCREENSHOT Ilija Vučević, koji je pretučen u piceriji Trg u Beogradu, jer su dvojica muškaraca mislila da je homoseksualac zbog ljubičaste torbe za psa, kaže za N1 da misli da organi reda treba da urade karakterisanje krivičnog dela, ali da se nada da će biti okarakterisan kao napad iz mržnje. "Iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga. Nisam bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu", rekao je Vučević.
        Kako je saopšteno iz MUP-a, policija je u vezi sa ovim napadom uhapsila dve osobe.
      Vučević je za N1 objasnio šta se te večeri dogodilo.
        - Supruga i ja smo, sa dvoje prijatelja i psom, izašli na piće, a posle toga svratili u piceriju Trg. Moj drug je stao u red, ali nije mogao sve sam da ponese, pa me je zamolio da mu pomognem. Optužila su me dvojica momaka da ulazim preko reda, na šta sam ja rekao da smo zajedno, što su oni shvatili da smo par. Videli su i moju torbu za psa, a to im je bio znak da smo homoseksualci. Krenuli su verbalni napadi, a onda i fizički - kaže Vučević.
      Kako kaže, uvrede koje su mu upučivali bile su homofobične.
        - Iako ja nisam našao za shodno da im se pravdam, smatrao sam da nije u redu da to govore i rekao sam im to. To je možda bila jedina moja krivica, što sam se usudio da odgovorim, što nisam ćutao - kaže on.
      Dodaje da su ljudi pokušali da spreče tuču.
      - To je veoma mali prostor, ispalo je da su prilikom razdvajanja mene ljudi držali, a napadače nisu uspeli, pa sam završio kao boks vreća - kaže.
      Ističe da je policija brzo stigla.
      - Moja supruga je zaustavila dalji napad tako što je pokazala burmu, tek na to su napadači pobegli. Ona je odmah zvala policiju, za pet minuta su stigli i policija i Hitna pomoć - kaže Vučević.
        Vučević od posledica ima razbijenu arkadu i tri polomljena, odnosno dislocirana, zuba. - Druge povrede, osim nagnječenja i modrica, srečom, nisam imao - kaže.
      Nada se da će moći da identifikuje napadače, a dodaje da to "nisu bili mladići koji su nesvesni svojih postupaka, već su ljudi od 25, 26 godina".
      - Nadam se da će policija uzeti izjave od svih svedoka, kao i da će iz picerije ustupiti snimke - navodi Vučević.
        Ističe da karakterisanje krivičnog dela treba da urade organi reda i pravosuđe, kao i da se "usuđuje da im veruje".
      - Nadam se da će biti okarakterisano kao napad iz mržnje, iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga - kaže.
      Kako kaže, nije bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu. - Koliko nisu sigurni nigde. Hvala ljudima koji se sa tim problemima susreću svakodnevno, jer su našli vremena da meni izraze podršku u ovome što se desilo - kaže Ilija Vučević.
       
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ilija-vucevic-napad-beograd/tvsl9hl
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...