Jump to content
JESSY

Ja sam te rodila, ja ću i…

Recommended Posts

U Diznijevom animiranom filmu Tangled, majka Gotel drži Zlatokosu zatočenu u visokom tornju. Međutim, Zlatokosa je psihički koliko i fizički zatvorenik, a pesma Mother Knows Best lepo ilustruje emocionalno zlostavljanje kojem je stalno izložena:

Me, I’m just your mother, what do I know?

I only bathed, and changed, and nursed you

Go ahead and leave me, I deserve it

Let me die alone here, be my guest!

When it’s too late, you’ll see, just wait

Mother knows best.

 

Zvuči poznato?

Majka Gotel je stručnjak za ono što zovemo roditeljskom psihološkom kontrolom (u ovom slučaju, ekstremnom), iliti pokušajem roditelja da kontroliše detetov psihološki svet taktikama koje ga čine zavisnim i isprepletanim toliko da gubi svoje Ja. Dete se ponaša, misli i oseća onako kako roditelj očekuje.

Psihološka poslušnost se postiže na tri načina. Prvi način je izazivanje krivice, kao što Gotel podseća Zlatokosu šta joj sve duguje za to što je brinula o njoj, uz optužbu da je odgovorna za njene emocije („Ostavi me slobodno ovde da umrem“). U realnom životu to su one roditeljske rečenice „i to mi je hvala za sve..“ ili „jel ti hoćeš da se ja razbolim..(ako ne uradiš ono što je roditelj zamislio)?“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Drugi način je pružanje uslovne ljubavi, tačnije ljubav se pruža ili uskraćuje u zavisnosti od toga da li je dete ispunilo određene standarde i očekivanja. Roditelj ignoriše dete ili je hladan i nepristupačan kada se ono ne ponaša po njegovoj želji.

Treći način psihološke kontrole je ograničavanje/poništavanje dečje ekspresije emocija i misli. To su, recimo, one situacije kada roditelji instistiraju na tome da tačno znaju šta deca misle i osećaju, umesto da im dozvole da se sami izraze. Naizgled bezazlen primer je uvođenja čvrste hrane u ishranu bebe, pa dok beba žvaće pokazujući gađenje na licu, majka je ubeđuje „mmm… kako je ovo lepo…njamnjam“. Majka ne samo da manipuliše bebinim iskustvom i briše razliku između svojih i detetovih potreba, već i zbunjuje dete time što pogrešno imenuje emocije koje oseća. Gotel “zadirkuje” Zlatokosu, a kada se ona zbog toga rastuži, kaže joj da prestane da shvata stvari toliko ozbiljno, čime joj oduzima pravo da je uvrede njeni zlobni komentari.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Teorije koje se bave roditeljskom kontrolom zaključuju isto – ona frustrira osnovne detetove psihološke potrebe za sigurnošću, bliskošću, povezanošću, kompetentnošću i autonomijom. Roditelji koji se često služe psihološkom manipulacijom svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe, a ne kao odvojene ličnosti. To posebno otežava detetu da postane samostalno i da razvije sopstveni identitet.

Istraživanja redom pokazuju da su deca odrasla u porodici visoke psihološke kontrole sklona internalizaciji (tj depresiji, anksioznosti, nedostatku samopouzdanja), ali i eksternalizaciji problema (tj delikvenciji, antisocijalnom ponašanju). Takođe se pokazalo da su deca kontrolišućih majki češće stidljiva i povučena.

Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Sa frustriranošću se nose tako što zloupotrebljavaju svoj položaj autoriteta i prenose je na dete. Roditelji perfekcionisti češće projektuju visoke standarde i kritički reaguju kada im nisu ispunjena očekivanja. Roditelj sa visokim nivoom separacione anksioznosti (strahom od razdvajanja) poseže za kontrolom posebno kada se bliži momenat detetovog osamostaljivanja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Obično se pravi razlika između dva vida kontrole – one orjentisane na zavisnost (kada pritiskaju dete poput majke Gotel da im bude fizički i emocionalno blizu) i orjentisane na postignuće (visoko zahtevni roditelji koji pritiskaju dete da, recimo, doktorira na prestižnom fakultetu).

U svom članku za Huff Post psiholog Avidan Milevski navodi da su kontrolišući roditelji i oni koji instistiraju na tome da deca nikada ne rade stvari zbog kojih će oni da brinu („nemoj da mi moramo da brinemo“). Čest je obrazac i na našim prostorima da deca nose takvo breme, zbog čega prećutkuju i ustručavaju se da zatraže i dobiju roditeljsku toplinu i podršku kada im je potrebna.

Istraživanja pokazuju da kada deca percipiraju roditelje kao kontrolišuće, češće pokazuju neprilagođenost, što je efekat koji se ponavlja kroz različite zemlje i kulture. To znači da kontrolišuće roditeljstvo frustrira univerzalne potrebe deteta za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću. Pitanje je jedino ŠTA deca percipiraju kao kontrolu. Recimo, u Istočnoj Aziji efekat roditeljske kontrole je manje negativan nego u Americi i Velikoj Britaniji, što se objašnjava time da azijska deca interpretiraju kontrolu kao roditeljsku brigu ili uključenost. Verovatno bi se slični nalazi dobili i kod nas.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

 

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, JESSY рече

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

 

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/

Наравно да мајка не зна увек шта је најбоље за дете...велика је одговорност да мајка  мисли да све зна..мора да пусти детету чак и лош избор да погреши, да се опече, да научи. То говорим из искуства мајке. Јер само Бог зна шта је најбоље за дете. Велика је одговорност васпитати децу..пуно молитве..смирења...вере...и уздање у Богородицу да надомести где мајке греше.

Моја мајка је мене притискала за многе ствари али мени је већи узор био отац тако да нисам бринула да морам да је испоштујем, чак сам мислила да није у праву и имале смо сукоб око тога. Радосна сам била у раном детињству да могу да јој се одупрем. Тако је и данас. 

Већи утицај на мене је имала бака, очева мајка и захвална сам Богу за то, то је једна света старица.. Бисер мога одрастања и живота.

Share this post


Link to post
Share on other sites

То је веома, веома осетљиво питање. Најбитнија је  слобода а она носи одговорност. Мени је отац у веома битним животним моментима и важним одлукама увек оставио да сама одлучом и тако ме је учио слободи и одговорности коју она носи. Неизмерно сам захвална и тати и Богу за то.

Та опуштеност од родитеља је благотворна...слобода је непроцењива...то је радост живота.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

и мом оцу је слично било, стога је он исправио грешку на мени. И тек сам пре месец дана сазнала да је хтео журналистику и списатељство а завршио је као одличан студент техничке науке. Али пише сад из хобија, можда нешто и објави. Бог нека свима помогне. Јеротић каже да се покајањем и причешћем могу однети многе грешке из детињства и погрешног васпитања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Generalno je ta sloboda u svakom odnosu najbitnija. Da ništa ne očekujemo za uzvrat i da budemo mirni. Da ne možemo naterati da nas voli, bilo ko. I da damo mogućnost izbora svima oko nas. To stvara harmoniju i  mir u srcu. Sve se iskristališe oko nas...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 40 минута, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

јако ми је жао због тога, Срки...

Share this post


Link to post
Share on other sites

toplo preporucujem knjigu 

Iguman Evmenije "Anomalije roditeljske ljubavi" 


evo jednog odlomka:

 

Četiri vrste roditeljske privrženosti


Dakle, roditeljska privrženost se iz korena razlikuje od ljubavi. Ona se najčešće ispoljava u četiri oblika, u četiri vrste.Prva vrsta koju ćemo razmotriti jeste posednička ljubav. Obično se ona izražavau težnji roditelja da izazovu u detetu osećanje globalne zavisnosti od njih.Razume se, dok je dete malo, vezanost roditelja za dete očigledna je i apsolutna.Ali ako se tokom odrastanja deteta ona ne smanjuje, postaje prepreka na putu duševnog razvoja. 

Mnogi roditelji, pokušavajući da zadrže decu u potčinjenosti, koriste svoju roditeljsku vlast, a ponekad čak idu i na moralnu ucenu. Majka apeluje na najviša osećanja odraslog deteta: "Ja sam te odgajila, noćima zbog tebe nisam spavala, a u starosti nema ko čašu vode da mi da". Ovakvi roditelji gledaju na dete kao na svoje vlasništvo, smatrajući da imaju na sina ili na kćer sva prava. Klasičan primer posedničke ljubavi je ljubav trgovkinje Kabanove prema svom sinu Tihonu, opisana u drami Ostrovskog - Oluja: "Kabanova: Ako hoćeš da poslušaš majku onda ti, kada dođeš tamo učini onako kako sam ti odredila."

Po pravilu, roditelji-posednici od malih nogu usmeravaju svoje dete tome da je ono samo njihovo vlasništvo, koje oni potpuno poseduju. Vaspitavajući malog čoveka na ovakav način, oni ga ne pripremaju za samostalan život odrasle osobe, ne formiraju u njemu potrebu za samostalnošću i nezavisnošću. Roditelji moraju da poštuju u detetu pravo da bude samosvojno, što svakako ne znači odustajanje od ograničenja prihvaćenih u društvu, niti dozvolu da ono radi šta hoće. 

Treba podsticati dete da misli i ispoljava neposrednost, da se oseća kao samostalan čovek koji mora sve više i više da preuzima na sebe odgovornost za svoje misli i postupke. Ako roditelji ignorišu pravo deteta na nezavisnost, ono može odrasti kao ličnost potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ličnost pokorna i nesposobna čak i da shvati pravo na izbor svog mesta u ovom svetu. Takvi ljudi lako postaju plen vlastoljubivih i uticajnih lidera različitih kriminalnih ili sektaških skupina zato što nemaju volju i samostalni životni stav.

U meri u kojoj dete raste, njegovi odnosi s roditeljima će se najverovatnije pogoršavati - pre ili kasnije ono će početi moralno da se sveti roditeljima zbog preterano jakih "zagrljaja" koji su kao stege gušili samostalni razvoj njegove ličnosti, svetiće se za nasilje, teror i ucenu. Majčinska ljubav je u stanju da bude čudovišno egoistična. Da, majka voli svog sina, iskreno i jako ga voli - dok je mali, dok je u njenoj vlasti; ali kad počinje da odrasta, te postaje samostalan i počne da ispoljava svoja sopstvena mišljenja koja se ne podudaraju s majčinim - upravo tada za njega otpočinje borba.



Borba s kim? Pa s njim, s njegovom ličnošću, s njegovim "ja". Borba za šta? Za ljubav. Za to da sin koji odlazi od nje (a on odlazi u svet, u život) kao i pre u potpunosti pripada njoj. Ali "potpuno pripadanje" jeste potpuna potčinjenost; a potpuno se potčiniti može samo stvar. Njen mali sin je za nju i bio samo stvar, omiljena igračka. Nije bio čovek. To je užasna istina, ali to je istina. Medicinska istina. I to je prvo što moramo naročito da istaknemo.

Drugo počinje nešto kasnije - kada se pojavljuje ona koja stiče pravo da mu umesto majke sprema doručak; ona kojoj će on sada umesto majke davati novac; i sada će njoj pričati o svojim poslovima; i s njom će se, a ne sa majkom, sada savetovati. Tuđinka, neznanka, koja se ko zna odakle stvorila, mršavica, namiguša, ona će komandovati njenim sinom i uzimati onu pažnju koju je sin poklanjao majci; i što je glavno! - ona dobija pravo da zahteva od njenog sina, i to da zahteva ono sa čime se uopšte ne slaže majka - majka koja ga je odgajila, dala mu toliko snage, dala mu samu sebe... 

Ili, jednostavno i kratko: sada će on pripadati drugoj.To je nepodnošljivo! Pa prema tome, to je i nedopustivo. I to je u suštini sve. A sada zamislite da je majka još i bolesna. Ili se razbolela da bi zadržala sina uz sebe. Nije se razbolela smrtno, već zahteva stalnu negu. To je, da ako kažemo,uobičajena praksa koja je odlično poznata medicini. Braneći se od sloma, od duševne katastrofe, organizam bira manje zlo i odlazi u fizičku bolest. Ako se osvrnete, otkrićete da se sistem odnosa "majka - neoženjeni odrasli sin sreće daleko češće nego što vam se čini".

Roditelj mora uvek imati na umu da je dete veliki dar koji mu Gospod daje radi toga da bi vaspitao dete za Boga i za njega samog, a nipošto vlasništvo roditelja, mora shvatiti da treba da se kaje pred Gospodom zbog posedničkih osećanja. Novomučenica carica Aleksandra koja je ne rečima, već čitavim svojim životom pokazala kakva može biti majka i supruga i koju sve majke, koje vole svoju decu i žele da od njih odgaje prave ljude, mogu uzeti za uzor - ovako piše u svom dnevniku o vaspitanju dece: 

"Na ruke roditelja položeno je sveto breme, besmrtni život koji oni treba da sačuvaju, i to uliva roditeljima osećanje odgovornosti, primorava ih da se zamisle. Deca su apostoli Boga, Koje nam iz dana u dan On šalje da bismo govorili o ljubavi, miru i nadi!
Velika je stvar preuzeti na sebe odgovornost za te nežne mlade živote koji mogu obogatiti svet lepotom, radošću i snagom, ali koji takođe lako mogu propasti; velika je stvar odgajiti ih, formirati njihov karakter - eto o čemu treba misliti kada gradiš tvoj dom. To mora biti dom u kojem će deca rasti za istinskii plemeniti život, za Boga".

Ako roditelj otkrije u sebi posednička osećanja - a ona su, nesumnjivo, u većoj ili manjoj meri izražena kod mnogih, naročito kod majki - mora da nauči da ih odvoji od prirodne brige o napretku deteta. Treba stalno da prati ispoljavanje tih osećanja, da ih savladava, da se kaje zbog njih na ispovesti, da se uči da umeri sazrevanja deteta ovome daje sve više odgovornosti, prepuštajući sinu ili kćeri pravo da vrše samostalni izbor u raznim životnim situacijama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Наравно дете је Божији дар.

Најбитнија је љубав и молитва. Поверење. Деца воле поверење. Да се пусте са леђа у наручје очево и да су сигурна при пуштању да их отац неће испустити. 

Слажем се велика ствар и одговорност за родитеља да нежне душе дечије одгаја. Деца траже љубав, игру али и границу...родитељ од малих ногу дечијих мора поставити границу шта не може али то није лако. 

Мајке пуно греше али и деца. Ја бих саветовала сваког сина да буде срећан тако би и свом рекла. Само нека си ти сретан у односу са твојом иѕабраницом...зар није то најбитније. Синова срећа, а мајка мора да се повуче и да се радује а они заједно да помогну ако је стара и болесна и притом удовица можда или нема више деце.

Јер то је зачарани круг и та мајка је себична, небитно што га је одгајала и све му дала она је била само Божији помоћник да се то дете спреми на пут свог живота и то јесте улога мајке...и да пусти крила своме сину а не да их реже.

А син треба да смогне снаге и да каже драга старице хвала ти на свему до сада учињеном за мене Бог те благословио али ја имам право на сопствени живот и одлуке.

И тад ће његова крила да се рашире а окови да попуцају а мајка мора да се смирава  а ако неће опет добро. Нека се моли Богу за њу и иде јер млади тићи из гнезда одлазе и стварају своја нова гнезда...

Нормалан ток живота....праштај моје виђење...читала сам одломке књиге, мада мени је старац Порфирије број 1. Ја сам код њега све потребно нашла.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Туга је кад се двоје не слажу а још већа туга је кад дозволе да им се неко меша у брак или везу.

Од старта треба да се заузме такав став то је наше и то нико не сме да дира нити да се меша.

Ми смо паметни људи и волимо се и решићемо ако има нешто а не да допусте да им неко звоца не, не.

Ја никога не пуштам у моју везу, никога. Мој лични однос и моја интима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од vetrometina,
      Ko bude imao živaca da pročita ovo do kraja, pa ako se nađe u tekstu ili mu je materija jasna, udeli bratu neki savet, biću zahvalan.
      Slušam neki dan nekog Isusovca, kaže "pustinja" u duševnom smislu je kod čoveka velika nagrada, jer to znači da onda čovek tu pustinju oseća i pokušava da ju otkloni i pronađe smisao i veru.
      A unutrašnja previranja me uništiše. Odrastao sam u porodici 'neverujućih'. Ono, poslednjih 20 godina slava, pre toga čak ni to, ćale bio zakleti titoista. Nikada veronauka, jer je u mom kraju (na "Zapadu") nije bilo, uvek to neko srastanje folklora i pravoslavlja, kako to kanda ide kod naših ljudi. Što će reći - polazna tačka mi je sve pre nego idealna.
      Odrastao i školovao sam se u sekularnim ustanovama, nauka, humanistika, studirao takođe humanističke smerove, ceo moj etos i svetonazor je formiran kroz taj svet.
      Pa kao što rekoh, zbog “uslova odrastanja” razvih anksiozni poremećaj, u mladosti i depresiju, lečio se od nje, zlo, ne ponovilo se.
      Posao, porodica, ide.
      Duša nikad punija zbog klinca (ima vas Bogu hvala koji razumete tu radost), a meni se mota po glavi pitanje, a šta posle? Lako je biti sada formalista, lako je brinuti samo o tehničkoj strani života od jutra do večeri, gledajući da dete ima sve što treba, kako mogućnost sopstvenog razvoja, kako normalan odgoj. Ali, šta posle? Dete ode jednog dana. Tad ćemo, Bože zdravlje, polako zalaziti u jesen života. Šta onda? U čemu ćemo pronaći smisao, kada nas već ionako brz život počne preticati i sa leve i sa desne. Kada bagavi više nećemo moći da ispratimo miris mladosti. Kada, ostvareni, nemamo više da težimo nikakvom napretku, boljitku? 
      Gospođa je neverujuća, neće da se venča u crkvi odnosno ne dopušta veliku mogućnost da se to desi, jer u tome smisla ne vidi (iako je, nominalno, “naša”). Ako bude, biće da udovolji meni, kaže. Nije antiteista, samo bi joj se činilo licemerno to činiti. Dopušta mogućnost da se dete krsti, više da udovolji roditeljima, koji, opet, ne veruju, ali kako da dete bude nekršteno, pobogu! Nedeljom se tradicionalno porodično doručkuje, ne ide u crkvu. A kakv sam to pravoslavac bez liturgije? Praznici nisu problem, oni su noću. A nedeljom ima štošta “pametnije” da se odradi.
      I na sve to nemam zamerke, prosto, to nije dugi niz godina bio deo moje rutine. Sad kad smo zajednica, uzurpiram ju stvarima koje u mladosti nisam činio.
      Onda sam život. Odgajan sam na prirodnjačko-humanističkim školama. I čitam diskusije ovde već mesecima. U kakve dubine se zalazi za evolucijom, sa osnovnim postulatima nauke … meni je ponekad naporno, jer se ne osećam na ‘pravoj’ strani. A znate kako je sa dokazima, primamljivi su… 
      Pa onda kao neki izlaz čitam knjige, teološke, a onda bum - u istoj piše neki Grk, profesor pravoslavne teologije u Gracu - nema teoretisanja bato, ili živiš sve postulate vere u sekularnom društvu i time ga menjaš i živiš veru, ili jednostavno nisi to što treba da budeš. I onda jednostavno nisam to što trebam da budem.
      Pa mi onda bude teret, jer nisam onakav kako mi izgleda da bi trebalo da budem. Ustanem ujutru, pomolim se za zdravlje bližnjih, sredim se za posao, sredim dete, vodim u vrtić, pokupim kad završim s poslom, idemo na igralište, okupam ga, gospođa nahrani, uspavam, posle toga još sat vremena posredimo po kući stvari, nabrzaka jedna serija ili malo knjige, legam u krevet, prekrstim se i zaspim. Kratka molitva ujutru, prekrstim se pred spavanje, i to je to od moje vere. Tanko. 
      Super mi isto da pustim malo vatopedsku bratiju na slušalice, ali ne mogu to po kući da puštam kao muziku za razonodu, jer ona to nije. Tad ide neki džez, amerikana, kantri. Volim kvalitetnu literaturu, pa makar ista bila otvoreno bezbožna. Pa tehnologija, pa brz život, pa teško sve to postići i ovako, a kamoli da verujem kako dolikuje. 
      A ne želim da robujem ovom trubokapitalizmu i orgijanju u hedonističkoj trci. U svemu treba uživati i praviti rituale. Gledaj kako kuvaš čaj, pazi temperaturu, uzmi ovu kremu, ona previše suši kožu, brijanje je hobi - kupi 5 brijača, ne taj afteršejv, ali ova govedina stvarno ne valja, kupi Kobe, H&M, DM, DSANČĆŠĐ, iz svega, iz svake jebene biološke potrebe treba napraviti užitak i ritual. Rezultat: novčanik prazan a da nisam kupio ništa infrastrukturno. Katastrofa.
      Sekularni, t.j. “realan” život istiskuje potrebu za Bogom, polako, ali sigurno. To je rat u kojem planira pobediti. A time traži bogoslovlje svoje mesto pod suncem, jer mi se čini da su ljudi svoje odabrali. I živa crkva nestaje. A mi čitamo debate o tome kako je tehnički Bog stvorio svet.
      Ne znam kako se okrenuti i kako ostati principijelan. Jer mi se sve više čini da u hrišćanskom životu doslednost znači i perfekciju. A grize me jer ne mogu da je ispratim jer mi je karakter, svetonazor i vrednostni kompleks urođen od malena “neplodno tlo”, ili  drugačije - pošto nisam odrastao u okolini gde je pravoslavlje deo predanja, teško ga primenim i “primim prirodno”. Jedino mi ostaje da okrenem koju stranicu jevanđelja i Šmemana i vičem slava Bogu ko pomahnitao. A postajem sve više i više ljuštura čoveka. Nekada mi je tu prazninu punila umetnost, ista me retko dodirne u poslednje vreme na način kao nekad.
      I onda mislim, ma, biće kako bude. Nastavim život bez Boga. I deklarativno zatvrdim da mi ne treba Bog. A onda vidim milinu atonskih manastira, božanstvenu ikonu, mediteransko šipražje i osećam se potpunijim. 


       
      Vernik sam bez posta, bez pričešća, bez liturgije. I osećam licemerje. A nemam uslova da to promenim a da ne zagorčam život i sebi i svojoj porodici. 
    • Од Милан Ракић,
      "AKO BIH SE POLITIČKI ANGAŽOVAO I AKO BIH DOŠAO NA VLAST, BIO BIH VRLO OPASAN ZA OLIGARHIJU. NEMA RAZLOGA DA KRIJEM. NEKE STVARI SE NE MOGU BEZBOLNO REŠAVATI. NEGDE MORA HIRURŠKI NOŽ DA SE UPOTREBI. KAD JE BOLEST UZNAPREDOVALA, KORISTI SE HIRURŠKI NOŽ. LEKOVI NE POMAŽU. OVO JE TUMOR. VELIKO JE PITANJE DA LI JE METASTAZIRAO JER AKO JESTE, NAMA NEMA SPASA"

      Odnedavno vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odseku sociologije, Jovo Bakić prvi je univerzitetski predavač koji je posle dužeg vremena pozvan u policiju na informativni razgovor zbog javno izgovorene reči. Naime, Bakić je u intervjuu nedeljniku NIN rekao da je upad u zgradu Radio-televizije Srbije "budalast, osim ukoliko se ne ide dugim cevima". U Dnevniku 2 RTS-a njegova izjava shvaćena je kao "da je trebalo upasti u zgradu RTS sa dugim cevima". To je bio dovoljan razlog da se Ministarstvo unutrašnjih poslova zainteresuje da li možda profesor Bakić javno zagovara nasilje. Malo kasnije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavom da prezire lažnu elitu kojoj pripada profesor Ognjen Radonjić, obrušio se na Bakićevog kolegu sa Filozofskog fakulteta jer se usudio da u emisiji "Utisak nedelje" govori o siromaštvu u Srbiji i o tome kako se manipuliše siromašnim stanovništvom. Zatim su Dragan Đilas i Boško Obradović javno rekli da ministar unutrašnjih poslova, za koga se već godinama osnovano sumnja da je plagirao svoj doktorat, nije ni osnovne studije završio na legalan način. Ta je kap Vučiću prelila čašu te je u "Politici" objavio autorski tekst "Elita i plebs", kojim je pokušao da se obračuna sa svojim obrazovanim protivnicima. O nasilju, mafiji, eliti i, naravno, Aleksandru Vučiću sa Jovom Bakićem razgovaramo dan pošto se vratio sa promocije svoje najnovije knjige "Evropska krajnja desnica 1945–2018." u izdanju kuće Clio, koja se održala u Loznici.
      "Predstavljanje knjige u Loznici održali smo u kafani, zato što tamošnja kulturna ustanova ne sme da nam da svoju salu", priča Jovo Bakić i nastavlja: "Prvo su pristali, verovatno direktorka nije znala o kome je reč, pa kad je saznala, odmah je Zoran Hamović (direktor izdavačke kuće Clio) dobio obaveštenje da ne može. Na kraju smo promociju održali u jednoj kafani. Šteta što je padala kiša, mogli smo na otvorenom gde bi bilo znatno više ljudi. Moj izdavač masovno biva odbijan i u drugim gradovima, pa i od višegodišnjih saradnika. To je smešna situacija jer knjiga uopšte nije o domaćoj politici u Srbiji, već o politici u EU i to u njenom zapadnom delu. To je samo jedna ilustracija stanja u ovoj zemlji, jer knjiga jednog univerzitetskog nastavnika, u kojoj se čak ni ne obrađuju domaće teme, ne može da bude predstavljena u javnim kulturnim ustanovama zbog političke nepodobnosti samog autora. Pri tome, uopšte nisam aktivan u stranačkoj politici. Tu i tamo se povezujem sa ljudima koji su meni slični, ali mislim da šira javnost to ni ne zna. Pa ipak, ako bude bilo drugog izdanja, u predgovoru ću se zahvaliti predsedniku države na izvrsnom marketingu koji je obezbedio neočekivano dobru prodaju knjige. Čovek je pomogao. Kad je jedna akademska studija imala tako masovnu publiku? U Beogradu, Novom Sadu, posećene promocije, masovna kupovina knjige. To se retko dešava. Ko je za to zaslužan? Pa, Aleksandar Vučić. Dugujem mu iskrenu blagodarnost."
      "VREME": Kad pominjete ljude koji su vama slični, mislite li na one okupljene u neformalnoj grupi "Samoodbrana"? JOVO BAKIĆ: Naravno, i na njih.
      Ima li "Samoodbrana" neke konkretne političke ciljeve? Mi smo duboko zabrinuti ljudi za sadašnjost i budućnost naše republike koju je mafija otela. U ovom trenutku bilo bi neodgovorno da kažem bilo šta drugo.
      Onaj deo javnosti koji vas poznaje zna i da ste oštar kritičar postojeće vlasti. I to je, očigledno, za vlast sasvim dovoljno, što govori o nenormalnosti situacije, jer bar u ovom trenutku nisam konkurent za osvajanje vlasti. Ako kao predsednik države napadate nekoga ko nije takmac u političkoj utakmici, to znači da, u najmanju ruku, živimo u jednoj državi u kojoj predsednik apsolutno nije svestan svojih ustavnih ovlašćenja, odnosno ograničenja. Jer Ustav je ustava vlasti. Potpuno je nenormalno kada čovek koji treba da predstavlja sve građane napada nekog od njih, a da taj čak i nije vođ neke stranke. Nenormalno je da sa predsedničke funkcije napada i potencijalne takmace pošto bi trebalo da se ne meša u stranačku politiku jer predstavlja sve građane. On predstavlja i Dragana Đilasa i Sergeja Trifunovića, kao što predstavlja i vas i mene. E, to je tragedija što on odbija svoja ustavna ovlašćenja i ograničenja. On deluje kao neobuzdani vođ navijača koji je istovremeno i vođ stranke, a nije predsednik države.
      Pritom se Aleksandar Vučić bavi i državnim poslovima koji su u isključivoj nadležnosti Vlade. On je sve – i predsednik Vlade i predsednik Skupštine i predsednik Vrhovnog suda. Dakle, svuda gde su ljudi – čast izuzecima – koji nemaju svoje ja, nego ih predstavlja on. On je taj koji, kad treba, prozove tužilaštvo što ne radi svoj posao, sudije kada tvrdi da su ih "namestili žuti lopovi". To je nešto što predsednik države ne bi smeo da radi. Da smo mi pravna država, Ustavni sud bi ga pozvao na odgovornost, jer je to dužnost Ustavnog suda kada neki organ izvršne ili zakonodavne vlasti krši svoja ovlašćenja. Taj sud određuje kada je neki organ vlasti prekršio Ustav. Međutim, kod nas su stvari poremećene. Mi nemamo institucije koje delaju, već imamo jednog čoveka koji ih je uzurpirao i radi umesto njih. Naravno, kad god jedan čovek uzurpira više institucija – dovoljno je jednu, a kamoli više – vi imate apsolutni haos u zemlji.
      U našoj zemlji stvari su poremećene veoma dugo, više od 70 godina. Imali smo, možda, jedan kraći period od 2000. do dolaska Aleksandra Vučića na vlast koji je bio koliko-toliko normalan. Ima li ta istorija uticaja na ovakvo Vučićevo ponašanje? Mislim da su poslednje tri decenije veliki nazadak u odnosu na socijalističku Jugoslaviju. Živeo sam i u socijalističkom dobu, tada je nekoliko bitnih društvenih službi bilo u značajno boljem stanju nego što su danas. Recimo, obrazovanje i zdravstvo bili su neuporedivo bolji.
      Čak i pravosuđe. Čak i pravosuđe, iako su tu postojali veliki problemi. Čim imate jednostranački sistem, nema nezavisnosti sudstva. Ali, čak i to je delovalo bolje nego danas. A u privredi naš BDP još uvek nije dostigao 1989. Dobro, bio je rat, katastrofa, sankcije, bombardovanje, sve je to tačno, ali mi još uvek nismo dostigli ‘89. To govori o jednom užasnom nazadovanju u poslednje tri decenije. Bilo je i nepotizma i toga da politički funkcioneri završavaju studije u Prištini ili Skoplju, baš kao što ovi danas "zarađuju" diplome na Megatrendu. Dakle, bilo je sličnih pojava, ali ovo sad je epidemija potpuno nenormalnog ponašanja gde imate ministra unutrašnjih poslova kome se jasno kaže: "Čoveče, pokaži svoju diplomu." Koji je problem da to uradi? Ili njegov doktorat koji je plagiran. Na stranu to što su uglavnom korišćene dve knjige da bi se napisao doktorat. To su zbornici radova, pa onda ispadne da je citirano dosta autora. Doktorat Nebojše Stefanovića je besmislen sa stanovišta naučnog doprinosa, nema nikakav naučni značaj. Onda imate ministra finansija i njegov doktorat za koji naša akademska zajednica, na svoju ogromnu sramotu, još uvek ne može da utvrdi da li je plagiran. Formira se komisija koja se strašno iskompromituje. Jer, ako vi kažete da je neko koristio kao osnovu za doktorat rad jednog kolege iz Eritreje, a da taj rad uopšte nije naveden, onda morate da utvrdite da je reč o plagijatu. Priča o plagiranom procentu rada je onda sasvim bespredmetna. Na stranu to što profesor Karapandža iznosi veoma ubedljive dokaze da nije reč samo o blizu sedam procenata plagiranog sadržaja.
      Zašto neko uopšte ima potrebu da poseduje doktorsku titulu? Pa, treba zaseniti prostotu. Kad neko ima "dr" ispred imena, mora da je mnogo pametan. Ne mora da znači, ima doktora magaraca koliko želite.
      Ali pravih doktora. Čak i kod onih koji nisu plagirali, ali zbog manjkavosti obrazovnog sistema njihovi doktorati su vrlo problematični. Šta su oni novo dali nauci? Kad bi se to ispitalo, videlo bi se da je – sad govorim odokativno jer nisam to istraživao – makar šestina doktorata, i to pre ove poplave i ovog ludila od doktorskih titula, veoma sporna sa stanovišta naučnog doprinosa. Recimo, doktorat Mire Marković "Sociološki aspekti obrazovanja za samoupravljanje". Ona tu nije citirala ni jednu jedinu bibliografsku jedinicu sa stranog jezika. A o samoupravljanju su levičarski naučnici pisali veoma mnogo po čitavoj Evropi. Čak i u Sjedinjenim Državama. Ona nije našla za shodno nijedan jedini strani rad da pročita. U tom smislu, naš obrazovni sistem pati od velikih nedostataka. Kad političari ukradu intelektualnu svojinu, to nije ništa drugo do krađa. Da li su vama iz džepa izvukli novčanik ili su nekome ukrali 20 ili 30 strana njegovog rada, etički gledano to je potpuno isto. U tom smislu, onaj ko je spreman za akademsku krađu, spreman je i za ovu drugu. I nije slučajno što je Siniša Mali upleten u različite afere – 24 stana u Bugarskoj, pa razne kompanije, sve je to vrlo, vrlo sporno. Jednog dana će za to morati da odgovara.
      I sad, kad ova vlast Sinišu Malog postavi na čelo tela za sprečavanje pranja novca, šta su nam time poručili? Poručili su nam da nas smatraju idiotima. I ima osnova za to. Jer ako mi prelazimo preko toga, a znamo pod kakvom je sumnjom Siniša Mali, to znači da nas oni smatraju idiotima i da se mi u skladu s tim ponašamo. Mi moramo da se bunimo jer to je nenormalno stanje. Sa sociološkog stanovišta, elita su oni koji imaju više moći, bogatstva i viši društveni ugled od ostalih. Kada su u pitanju bogatstvo i moć, onda su "naprednjaci" elita, iako više volim da o njima govorim kao o delu političke oligarhije. Oni nisu lažna, oni su prava elita moći. Znate, nemaju univerzitetski nastavnici kolekciju skupocenih vina, nego predsednik države u svom vinskom podrumu u Jajincima.
      Predsednik države je nedavno u svom autorskom tekstu objavljenom u "Politici" pod nazivom "Elita i plebs" koristio i neke formulacije za koje bismo slobodno mogli da kažemo da ste ih i vi izrekli, samo upućene baš njemu. Vučić, recimo piše o "sveprisutnoj kampanji omalovažavanja svih koji misle drugačije" ili o onima "koji bi da upravljaju našim životima samo zato što oni misle da to tako treba". Aleksandar Vučić je demagog, i to vrlo darovit. On demagogiju sprovodi na jedan vešt način i otud i jeste na vlasti. Čim imate opšte biračko pravo, onaj koji veštije zavodi šire društvene slojeve, ima više uslova da pobedi na izborima. To nije karakteristika političkog života samo u Srbiji, već i u svim državama u kojima postoji opšte biračko pravo. U Srbiji je interesantno licemerje onoga koji to govori. On je čovek koji omalovažava svakoga koji drugačije misli, koji se bukvalno smeje u lice tom istom narodu na kojeg se poziva. On se svima nama podsmeva. Siniša Mali u borbi protiv pranja novca!? Smeju nam se svima u lice i kažu: "Pogledajte kakvi ste magarci! Vidite kako vas stalno magarčim. A to mogu jer prolazi." On obezbeđuje poslušnost svog kadra tako što ih stalno drži u v.d. stanju. Ja sam vršilac dužnosti nečega. A onda, posle dve godine, prebace me na neku drugu takvu poziciju i opet sam u v.d. stanju, a na moje mesto dođe drugi takođe kao v.d. Ako bi oni bili stalno na nekom mestu, imali bi i mogućnost da samostalno delaju. Ovako to nije moguće. Tako se, s jedne strane, disciplinuje stranački kadar, a s druge strane, pogledajte Komunalnu miliciju. Sad tamo postoji mogućnost neograničenog zapošljavanja. Učlanite se u Srpsku naprednu stranku i idete u Komunalnu miliciju, možete da radite u civilu, možda dobijete i uniformu, eto vam posla. Na taj način se kupuju ljudi, a istovremeno dolazi do militarizacije društva što je jedan vrlo negativan i potencijalno opasan trend.
      Zar ta militarizacija nije već sprovedena? Ovako je samo nađen pravni okvir kako te ljude formalno zaposliti. Imate na lokalu ljude koji, u stvari, i nisu dobili neki konkretan posao, ali su dobili svojevrsnu malu lokalnu moć. Oni imaju određeni autoritet i njih se strašno plaše osobe koje su niže od njih u hijerarhiji kao što se i oni sami plaše onih iznad sebe. Sad ih treba samo legalizovati, kao što je Jedinica za specijalne operacije napravljena posle ratova u Bosni i Hrvatskoj da bi se učesnici rata u raznim specijalnim i manje specijalnim jedinicama od Arkanovih Tigrova do Škorpiona zvanično zaposlili u mirnodopsko vreme. To je nasleđe devedesetih dvadesetog veka. Vrlo teško smo se s tim borili jer je sa najznačajnijim delom tih snaga postignut dogovor. Zoran Đinđić je to uradio. Na taj način je spaseno dosta života jer da su poslušali naredbu Slobodana Miloševića, bilo bi mnogo mrtvih. S druge strane, postignut je dogovor s đavolom. Posledica toga je da je sam premijer Đinđić platio životom kad je shvatio da će ili da ima pravnu državu ili će da ima mafiju; ne može i jedno i drugo. Preduhitrili su ga. Mi smo u stalnom stanju borbe za slobodu republike od raznih mafijaških zarobljavanja. U ovom trenutku naša država je zarobljenija nego ikad. Naša republika ne postoji, ona je oteta. Građani nemaju svoju republiku. Mafija ima svoju državu. Država ima svoju mafiju. Na taj način se odvija društveni život u Srbiji. Osim toga, postoje mafijaške strukture koje nadilaze nivo Srbije. Ako u Kotoru, jednoj maloj varoši, postoje dva klana koja se bore za prevlast na tržištu droge na čitavom Balkanskom poluostrvu, pa i šire, onda je to znak da je potrebna saradnja na mnogo višem međunarodnom nivou za borbu protiv mafije. A vrlo često iz političkih razloga vi nemate tu spremnost. Niko ne može da me ubedi da Sjedinjene Države i Evropska unija ne mogu Milu Đukanoviću da kažu: "Čekaj, čoveče, imaš dva klana na sopstvenoj teritoriji koji trguju drogom na čitavom Balkanu i šire, reši to odmah!" Nemoguće je da se to ne može rešiti, ali zbog toga što je Milo Đukanović, protivno volji naroda, uveo Crnu Goru u NATO i time sprečio uticaj Rusije na Balkanu, on ima carte blanche za mafijaško delanje. To je jedan od glavnih mafijaša na Balkanu. On je, izgleda, blizak Škaljarskom klanu, a ovaj ovde je blizak Kavačkom, bar po onome što se može prozreti.
      Koji? Naš predsednik? Jeste. I sad pazite, imate predsednike koji su bliski klanovima u jednoj maloj varoši u Boki Kotorskoj. To nije normalna situacija. Jer ubistvo Saleta Mutavog izaziva ministra unutrašnjih poslova da objavi rat mafiji. U stvari, on je objavio rat jednom mafijaškom klanu koji je ubio pripadnika drugog mafijaškog klana. Ubijen je pripadnik Kavačkog klana, a on je, u stvari, objavio rat Škaljarskom klanu. Na taj način je jasno pokazano da je država Srbija, zapravo, u vlasti jednog mafijaškog klana koji ima sedište van republike. U Kotoru. Vidite svu tragediju. U kakvoj državi mi živimo? To nije država, to je razbojnička družina. Zapravo, razbojnička družina je otela državu. Od koga je otela? Pa, od nas, građana ove republike. Da li smo mi toga svesni i da li znamo posledice toga? To je osnovno pitanje. Kada jedan predstavnik opozicije kaže: "Da, da, to je mafijaška država i da, da, mi treba da imamo dijalog sa vlašću." Pa, to ne ide jedno sa drugim. Sa mafijom nema razgovora. Ni o čemu. Jer onog trenutka kad razgovarate, pristajete na njihove uslove.
      Pritom vlasti imaju podršku zapadnih sila. Naravno. Jer se još uvek očekuje da će ova garnitura nešto uraditi u vezi sa Kosovom.
      U svom nedavnom intervjuu NIN-u vi ste elaborirali kako bi borba protiv ove vlasti mogla da izgleda. Sve se svodi na to da jedini način na koji vi vidite kako to može da se izvede jeste oružanom silom. Tako je. Ključno je pitanje da bude što manje krvi i treba razmišljati na koji način to ostvariti. Jer ova vlast sigurno dobrovoljno otići neće. Ona može izgubiti na izborima, ali neće to priznati. Kao ni što Miloševićeva vlast nije priznala da je izgubila izbore. Morala je da se upotrebi sila. A pazite, da je general Pavković poslušao naredbu i izveo tenkove, da je Legija poslušao naredbu i otvorio vatru na demonstrante, bilo bi na stotine mrtvih.
      Ali tada ne bi bilo ni Pavkovića ni Legije. Najverovatnije. To bi bila ogromna cena. Ljudski životi su najdragoceniji i zato treba sve učiniti, ali ne po cenu sklapanja dogovora sa mafijom. Jer ako smo sklopili dogovor s mafijom, a izgleda da je jedan deo opozicije na to spreman, onda smo džaba krečili. Onda je to samo zamena autoritarne oligarhije jednom čistom oligarhijom koja će, takođe, imati veze s mafijom.
      Međutim, kada hoćete da smenite režim, vi morate neke ljude iz tog režima, pa čak i neke koji su vrlo visoko u njemu, prevesti na svoju stranu. Drugačije se takva vlast ne može smeniti. Neke od njih da, ali mafijaše sigurno ne. Mafijaši se moraju goniti, goniti i goniti dok ne budu tamo gde zaslužuju. Ljudi iz ove vlasti će iz straha od otkrivanja mafijaške aktivnosti praviti sve veće i veće greške. Jedini je problem što cena koja se na kraju bude platila može biti visoka. I sve treba učiniti da ona bude što niža.
      Po cenu da TV Pink još jednom preživi? To nikako. Svojevremeno je profesor Čedomir Čupić kazao da Pink treba sravniti sa zemljom. Možda ne bih bio tako radikalan, ali vlasnik Pinka mora da odgovara za sve što svih ovih decenija čini. Trebalo je da odgovara i 2000. pa nije. Nije odgovarao pošto su neki svirali klavir na Pinku.
      Ko bi sada mogao da zasvira klavir na Pinku? Ne znam. Ne bih tek tako da unapred osuđujem bilo koga. Ali, znamo šta se desilo 2000. i to je bilo katastrofalno za kulturu u zemlji. A znate, kad su Čedomir Čupić i Željko Mitrović razmenjivali teške reči, pokojni Zoran Đinđić je rekao da su to vrapci koji se u prašini bore. U tom smislu nikome, bez obzira na određene zasluge, koje su nesumnjive, ne smemo zaboraviti šta je radio, računajući tu i onoga koji s vama sada razgovara. Svako mora da ima svest o odgovornosti. Petog oktobra je propuštena velika šansa. Onda, vidite, ko je uveo te užasne rijaliti programe koji truju duh naroda? Pa, Dragan Đilas. Njegova agencija je uvela rijalitije na televizije sa nacionalnom pokrivenošću. I sada mi svi treba da kažemo: "Bravo, majstore, bićeš super kada dođeš na vlast." Pošto si već prethodno pokazao koliko ti je stalo do medijskih sloboda sa preprodajom minuta na RTS-u. Neke stvari moraju da nam budu jasne jer ako nisu, onda ćemo ponavljati greške.
      Kad bi rijaliti bio problem broj jedan u Srbiji, nama bi svi drugi problemi izgledali lako rešivi. To jeste jedan od bitnih problema. Nemate civilizovanu zemlju u kojoj se rijaliti pušta na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, naročito ne pre ponoći. Zato što su to programi ravni pornografiji. Ako biste imali pornografiju koja se pušta preko celog dana, onda je normalno da imate i rijaliti. U dobro uređenim medijskim prostorima najčešće se takvi programi puštaju na kablovskim kanalima i dodatno se naplaćuju, kao što se i za pornografiju dodatno plaća. Zato bi članovi Saveta REM-a trebalo da vrate sav novac koji su do sada zaradili jer nisu radili posao za koji su plaćeni. Njihov je posao bio da kažu Mitroviću, Peconiju i kome već treba da ne smeju da emituju takav program ili da ga emituju samo posle ponoći.
      Zar mislite da se taj problem može rešiti zabranom? Svakako. Neke stvari se mogu zabraniti. Postoji revolucionarna pravda. Revolucija bi tako nešto mogla da uradi – suspenduje se postojeće pravo, koje svakako nije zasnovano na pravdi, a nije ni primenjivano, i uvodi se novo, na pravdi zasnovano, pravo. To revolucije rade. To jeste opasno, ali je mnogo bolje nego ova katastrofa u kojoj živimo.
      Čekajte, da li ste vi onda opasan čovek? Možda jesam, naročito za neke. Za oligarhiju bih voleo da budem veoma opasan ako bih došao na vlast. I to odmah javno kažem i obećavam: ako bih se politički angažovao i ako bih došao na vlast, bio bih vrlo opasan za oligarhiju. Nema razloga da krijem. Neke stvari se ne mogu bezbolno rešavati. Negde mora hirurški nož da se upotrebi. Kad je bolest uznapredovala, koristi se hirurški nož. Lekovi ne pomažu. Ovo je tumor. Veliko je pitanje da li je metastazirao jer ako jeste, nama nema spasa. Mi vrlo verovatno kasnimo, ali još uvek postoji nada. A da bi se nada ostvarila, potreban je hirurški nož kako bi se tumor odstranio.
      Radoslav ĆEBIĆ

    • Од Поуке.орг инфо,
      Željko Mitrović imao je problem da pronađe lokaciju na kojoj je, kako kaže, Radoš Bajić zamolio sveštenika da osvešta novu seriju "Preživeti Beograd".
       
       On je u video-materijalu, koji je postavio na svoj Instagram naveo da je zamolio popa da osvešta i rejtinge!
      Dodao je, šaljivo: "Neću da čujem zlurade jezike koji kažu 'Radošu ni pop neće pomoći'".
       
    • Од Милан Ракић,
      "KAD NEMAŠ NIKAKAV DRUGI NACIONALNI IDENTITET, KADA NISI UTEMELJEN NI U JEDNOM OBLIKU KULTURE, KADA JOŠ NEMAŠ SVOJE JA A VEĆ IMAŠ DRŽAVU I ZASTAVU, LOGIČNO JE DA TAJ NEDOSTATAK POKUŠAVAŠ DA KOMPENZIRAŠ PROMJENOM ISTORIJE. ČAK I PRISVAJAŠ TUĐI JEZIK I NAZIVAŠ GA SVOJIM IMENOM"
      Nele Karajlić je već decenijama prisutan u eks-YU javnosti: prvobitno je, u sarajevskom periodu, osamdesetih i devedesetih sa svojim saradnicima na projektima "Top lista nadrealista" i "Zabranjeno pušenje" sa mnogo humora, spontanosti ali i umetničke težine odražavao duh burnog i komplikovanog vremena, nastavio je u Beogradu sa albumom Ja nisam odavle i serijom Složna braća, a potom se otisnuo na svetsku turneju sa grupom "Emir Kusturica & No Smoking Orchestra". Sa scene se povukao zbog zdravstvenih razloga, ali je u prethodnih petnaestak godina snimio još jednu televizijsku emisiju satiričnog karaktera Nadrealna televizija i objavio knjige Fajront u Sarajevu i, prošle godine, Solunska 28 (nagrada "Momo Kapor"), obe u izdanju "Lagune".
      Ovog petka, na beogradskom Tašmajdanu, Nele Karajlić koji je oduvek bio timski igrač, održaće prvi solistički koncert. Biće to prilika da predstavi dve nove pesme – Nedelja kad se vratio Hase 2 i Ja to ne razumem. Komičar, rokenrol zvezda, pisac, scenarista i ko zna šta još, Nele Karajlić i dalje drži pažnju javnosti i odupire se godinama, kategorizaciji, ali i življenju na staroj slavi i poručuje da i te kako ima šta da kaže publici dvadeset prvog veka.
      "VREME": Otkud povratak na scenu? Da li je kreativni impuls jači od impulsa za preživljavanje? NELE KARAJLIĆ: Kreativni impuls je način preživljavanja. Pre koju godinu sam zaista mislio da je sa muzičkom karijerom gotovo. Dao sam muzici i previše za ono odakle dolazim. Bilo je i prirodno da se Nele muzičar skloni sa scene i da svoje mjesto prepusti Neletu piscu. Ali, avaj, đavo ne da mira! Osjetio sam neku vrstu odgovornosti prema svima onima koji mi prilaze na ulici, pijaci, kafiću i kažu da su odrasli uz moju muziku. Ja se zamislim i shvatim da niko od njih, mlađih, mene nikada nije vidio uživo! Sve te pjesme oni znaju samo preko jutjuba i kaver bendova. To me je natjeralo da ponovo skočim na scenu.
      Na šta mislite kad kažete "dao sam muzici i previše za ono odakle dolazim"? Roditi se u Sarajevu, u nekoj tamo zemlji koje odavno nema, a svirati na svim kontinentima svoju muziku u preko 40 zemalja svijeta, podvig je ravan slijepcu koji sam, i bez štapa, prođe od Autokomande do Terazija i nazad.
      Da li je ovo novi početak ili zaokruživanje karijere? Kod mene nema gledanja unazad. Imam retrovizore, ali ih rijetko upotrebljavam. Svaki put kad uđem u neku novu avanturu, na nju gledam kao na nešto najvažnije što sam u životu radio. Tako je bilo i sa Nadrealistima, i sa Pušenjem, i sa Složnom braćom... Tako gledam i na nove projekte koji stoje ispred mene. Prije svega, nastavak Solunske 28, koji će biti umnogome drugačiji od prvog dijela, a zatim i na serijal pjesama koji bi trebalo da se sukcesivno pojavljuje na mojoj jutjub stranici od danas pa do Nove godine. Gladan sam izazova... Zašto? Ne znam. Vjerovatno zbog toga što sam se predugo odmarao.
      Kako je bilo osamdesetih na početku karijere, a kako je danas? Šta posle pankmladosti? Osamdesetih nas je nosio neki poseban zanos kojeg danas nema. To je osnovna razlika između ta dva vremena. Samo zbog tog zanosa mi se osamdesetih sjećamo sa nostalgijom. Inače, to nisu bile nimalo lijepe godine. Slutile su na raspad, katastrofu. Na njihovom početku umro je drug Tito, pa se ušlo u ekonomsku krizu, pa političku, pa društvenu, da bi na kraju sve to kulminiralo strašnim ratom. Ali, zahvaljujući tom zanosu, ideji da se sa gitarom u ruci može napraviti neki bolji i pravedniji svijet, te godine ostaće zlatom upisane u istoriju naše popularne kulture. Danas tog zanosa nema. A kada nema zanosa, onda nema ni umjetnosti. Kada zanos postoji, kao nagrada dolaze Bitlsi, kada ga nema, dobijate Rijanu!
      Da li to znači da ono što stvarate vi ili drugi muzičari danas ne može da bude veliko jer nema tog zanosa? Zanos nije samo u autorima, već i u publici. Ona je taj koja bi trebalo da inspiriše, da od umjetnika traži djelo. U suprotnom, čak i ako napraviš veliko djelo, a publika to od tebe ne traži, ono će ostati skrajnuto.
      Kome se obraćate danas? Ako je odgovor u naslovu nove pesme Ti to ne razumeš – zašto i dalje stvarate? Ja nisam od onih koji, kad pišu pjesme, imaju svoju ciljnu grupu. Ja se uvijek obraćam sebi i svome ukusu. Pokušavam da radim nešto što će me radovati. Obožavam eksperimente. Cjela naša svjetska avantura sa "No smoking orchestrom" bila je rezultat jednog eksperimenta. Kako da sklopimo pank muziku sa srpskim kolom. I uspjeli smo! Danas pola planete svira nešto slično! I pjesma Ti to ne razumeš je jedan od tih mojih eksperimenata. Uživao sam dok sam radio sa Palkom i Burazom. Bez obzira koliko sam ja udaljen od te muzike, bilo mi je interesantno da proniknem u njene zakonitosti. Ali, na kraju, kada smo sve završili, ja mogu samo da potvrdim naslov te pjesme. Ja to ne razumijem.
      Za moju generaciju koja je rođena devedesetih serija Složna braća bila je jedna od prvih koje smo gledali, znali smo napamet sve replike. Da li se nekad plašite da sve što ste nekad stvarali jednog dana ljudi neće razumeti? Ne, ne plašim se. I Nadrealisti, ali i Složna braća govorili su o nekim svevremenskim stvarima koje, kako vidite, još uvijek funkcionišu. Opasno je, kada pravite političku satiru, da se upletete u dnevno političke teme. Tada vas već nakon pola godine niko neće moći da razume. Zamislite samo neke šale na Titov račun iz osamdesetih! Vama to ništa ne bi bilo jasno. Ja sam uvijek radio na drugome nivou. Mene je interesovao mentalitet, sociopsihološka struktura, i na svakog od svojih junaka gledao sam sa simpatijama. To je bila tajna Nadrealista i Složne braće. Koliko god da su negativni, oni nose šarm kome ne možete da odolite.
      Takođe, veliki deo opusa "Zabranjenog pušenja" slušali smo na žurkama kao ex-YU rok koji je alternativa dominantnoj folk kulturi, ali pre svega pripada popularnoj muzici. Šta se dešava sa garage rock bendom kad uđe u mejnstrim? "Zabranjeno pušenje", izašavši iz garaže u velike sale, trebalo je da se odmah raspadne. Taj bend je zamišljen kao neka teška socijalna alternativa, ali su dvije stvari okrenule istoriju u drugom smjeru. Prva je bila serija Top lista nadrealista koja se pojavila u isto vrijeme kao i prvi album, a u kojoj sam ja imao vodeću ulogu, a druga je bila pjesma Zenica bluz. Kao rezultat nesklada između tematika naših pjesama i velikih prostora u kojima smo nastupali, iskrsla je afera "crko maršal" . Tad počinju moji kompromisi koji ni danas ne staju. Viktor Igo je rekao da je sam život kompromis. Bog ti ga pokaže, da ti uslove, a ti pristaneš. Izlazak iz garaže na velike scene podrazumijeva drugačiji pogled na svijet koji te okružuje. Ne moraš da pristaneš, ali se onda baviš nekim drugim poslom na kome ćeš svakako naletiti na situaciju u kojoj ćeš morati da pristaneš na kompromis. Ja sam to rano shvatio i zato mi je lakše da jedem g....
      Šta bi danas bilo sa vašim (anti) junacima Pišonjom i Žugom da su preživeli? Da li bi ih snašla slična sudbina kao junake iz serije Grlom u jagode? Previše su njih dvojica brzo vozili da bi preživili. Njihov život bio je sasvim drugačiji od života junaka iz Karanovićeve serije. Ona je lijepa upravo zbog toga što nam daje do znanja da je pogled u mladost jedino čime se u starosti možemo podičiti.
      Čini mi se da se vraćate socijalnim temama, sudeći po Nedelja kad je otišao Hase 2. Kako je biti umetnik u sistemu koji ima osobine kapitalističkog, a kako je bilo u doba socijalističkog samoupravljanja? Da li je moguće furati ajfon a kritikovati kapitalizam? Da nema Kine, pomislio bih da ste u pravu kada kažete da je ajfon produkt kapitalizma a ne tehnologije. Kina nas, međutim, demantuje i pokazuje da i komunizam konja za trku ima. Umjetnik u socijalističkom samoupravljanju bio je ozbiljan faktor na koga je vlast gledala sa podozrenjem. One koje nisu uspjeli da zauzdaju, morali su da izopšte iz društva. To je i logično jer je komunizam ideja, pa je samim time i neko ko je nosilac neke druge ideje opasan. U kapitalizmu, umjetnik je roba kao i svaka druga. Ima svoju cijenu, stoji u izlogu i nudi se potrošačima.
      U romanu Solunska 28 mnogi vaši junaci su došljaci na koje Beograđani gledaju sa podozrenjem, naročito Hercegovka prema kojoj je pripovedač naročito blagonaklon. Da li je ovde na neki način ispripovedana i vaša lična drama? Ma, ne! Ne mislim da Beograd na došljake gleda sa podozrenjem. Da je tako, ne bi ovako naglo rastao. Kad sam ja prvi put došao u Beograd kod moje tetke na Dunav stanicu, bilo je to krajem šezdesetih. Beograd je tad imao oko pola miliona stanovnika. Danas ima četiri puta više, znači da prima, a ne da odbija. Moj rodni grad ima isti broj stanovnika već skoro pola vijeka. Jedni došli, drugi otišli.
      Rekli ste da će treći roman biti o raspadu Jugoslavije. Na koji način ćete prići temi i da li je to potreba da se sada zaokruži i istorijsko iskustvo i ono što ste proživeli? Treći nastavak Solunske 28 trebalo bi da vremenski bude smješten u osamdesete i devedesete. Još uvijek nemam neku jasnu okosnicu tog romana iako pojedini likovi već žive u mojoj glavi. Ali, htio – ne htio, roman će sigurno biti natopljen mojim gorkim iskustvom. To ne znači da će biti gorak. Naprotiv, ja pokušavam da najbolnije stvari predstavim kroz humor.
      Godinama ste se šegačili na račun nacionalnih identiteta. Od svih svojih vokacija, danas ste najmanje komičar. Da li vam je rat ubio smisao za humor? Nisam siguran da li sam ja ikada imao smisao za humor. U Nadrealistima mnogo su smiješniji bili Đuro, Zena, Minka... Ja sam donosio osnovnu ideju, a oni su je razrađivali na svoj način. Kada vidite koliko su Nadrealisti danas gledani na svim mogućim društvenim mrežama, očigledno je da je to bilo nešto više od humora. Rat je tu činjenicu samo podebljao.
      Kako objašnjavate da danas svaki narod kreira svoju istorijsku istinu i čemu to vodi? Kad nemaš nikakav drugi nacionalni identitet, kada nisi utemeljen ni u jednom obliku kulture, kada još nemaš svoje ja a već imaš državu i zastavu, logično je da taj nedostatak pokušavaš da kompenziraš promjenom istorije. Čak i prisvajaš tuđi jezik i nazivaš ga svojim imenom. Zašto Austrijanci svoj jezik ne zovu austrijskim, već ga zovu njemačkim? Zato što imaju Mocarta! Ko ima Mocarta, drugi identitet mu nije potreban. U prvih sto godina takvog razvoja situacije sigurno da će doći do nesporazuma među balkanskim narodima, jer se među njima oficijelna povijest slaže samo u periodu praistorije, ali kasnije, neminovno je da dođe do otrežnjenja i pokušaja da se identitet traži u onim domenima kulture u kojima će ti narodi biti jaki.
      Kaže se da ste nekim pesmama sa albuma Male priče o velikoj ljubavi predvideli raspad Jugoslavije, ali ja u njemu više vidim potišteno mirenje sa neizbežnim istorijskim procesima. Da li je danas u vremenu koje je relativizovalo sukobe i vrednosti dvadesetog veka moguće pisati pesme sa ovakvom težinom? Naravno da jeste. Nije problem u pjesmama, problem je u sebi naći smisao, odnosno izgraditi i vjerovati u moguću promjenu. Kada ispred sebe imate neku utopiju, tada postajete stvaralac. Kada vjerujete u nemoguće, tada ste čovjek. Bez vjere u utopiju, ma kakve boje ona bila, vi ste samo konzument brojnih proizvoda koje imate da nabavite po izuzetno povoljnim cijenama. Utopijska slika je uslov da djelo bude blagorodno. Danas nema zanosa zato što nas reklame koje gledamo (čitaj kapitalizam) uvjeravaju da smo već u raju. A ako si u raju, nema potrebe da snivaš. "A znamo da života nema bez snova..."
      U tekstu Putevi popularne muzike u 21. veku Dragan Ambrozić piše da je rokenrol nekad bio veliki jer su muzičari bili glasnogovornici generacija, a danas svako može sebe da izrazi na internetu. O čemu vi onda danas pevate? Ove dvije pjesme koje sam već izbacio govore o mojoj poziciji u dvadeset prvom vijeku. U pjesmi Nedelja kad je otišao Hase 2, koja nosi određenu religioznu notu, govorim o onome šta nam se sve izdogađalo u poslednjih pedesetak godina i o potrebi ljudskoga bića da u nešto vjeruje... u povratak Haseta. U ovoj drugoj, Ti to ne razumeš, tema je moje nesnalaženje u novome dobu u kome su i estetski i etički kriteriji potpuno suprotni od onih koje sam ja otkrivao u svojoj kući, u školi, u knjigama koje sam pročitao, filmovima koje sam gledao. Ja sam, u stvari, muzejski eksponat, doduše, eksponat koji još uvijek može da digne sto hiljada ljudi na noge. Ali kad se to sve završi, vraćam se u muzej i zauzimam mjesto ispod kojeg piše: dr Nele, rok star, XX vek.
      Nevena MILOJEVIĆ

       
    • Од Драгана Милошевић,
      Deset godina Ledena i Rade Životić iz Požarevca pokušavali su da dobiju dete. Kako u tome nisu uspeli, rešili su da usvoje malenog Vukana, koji je tad imao svega 13 meseci. Ali život se poigrao sa njima, pa je nakon devet meseci od usvajanja Ledena ostala trudna. Rodila se Milica, koja ima Daunov sindrom. Ona će sa svojim drugarima danas obeležiti Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom, koji se širom sveta obeležava 21. marta.
      PORODICA ŽIVOTIĆ IZ POŽAREVCA: RADE, MILICA, VUKAN I LEDENAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA Kad sam ga prvi put videla, Vukan je imao 13 meseci. U sobu u kojoj smo sedeli unela ga je sestra. Pogledam, a ono krupne crne oči i kosa u loknama. Lep kao lutka i gleda pravo u mene. Sestra mi ga stavlja u krilo. Pogledam ga, a on se okrene i zalepi mi se snažno za grudi. Ja kažem: „Zdravo, sine“ i tu sve počinje – priseća se Ledena Životić prvog susreta sa Vukanom, usvojenim sinom, koji je danas odrastao čovek. Bilo je to u Zvečanskoj, u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu pre 19 godina.
      Pre toga celu deceniju suprug Rade i ona pokušavali su da dobiju dete. Borili su se, išli kod raznih lekari i svi su govorili isto – da zdravstveni problem nemaju i da je u njihovom slučaju prepreka u glavi. Za sve to vreme Ledena je znala da postoji i drugi način da postanu roditelji, a to je usvajanje. Jednog dana to je izgovorila i naglas pred suprugom.
      – Moj muž je čovek koji u suštini neće da pokvari ništa što će mene da usreći. I sam je jako želeo decu, tako da nismo dugo razmišljali. Odmah smo krenuli u proceduru usvajanja, koja je jako stroga i komplikovana, što je i razumljivo – otkriva nam Ledena dok sedimo u njihovoj kući u Požarevcu.
      Sa 16 godina Vukan je otvorio dosije
      I tako posle skoro godinu otkad su ušli u proceduru usvajanja, želja im se ostvarila. U kući su se najzad čuli dečji smeh i plač, a Ledena je postala majka u 33. godini. Imala je mnogo nepoznanica, nije znala kako Vukan spava, šta voli da jede, čega se plaši. U početku je spavala sa njim u sobi i nije htela da ga ostavi ni na tren.
      – Čekali smo ga tolike godine, a sad kako je došao, to je totalno nebitno – kaže Rade dok u tom trenutku u sobu ulazi Vukan.
      Danas je on vedar, voljen i nasmejan mladić, ima 20 godina, a još kao petogodišnjaku rekli su mu da mu oni nisu biološki roditelji. Tako su im savetovali psiholozi, a kako je postajao stariji, pitanja o njegovom poreklu bila su sve češća i složenija. Rade i Ledena nikad ništa nisu krili od Vukana, a sa 16 godina je tražio da otvori dosije. Tad je saznao za svoje poreklo, mada ga neka pitanja i dalje kopkaju.
      – U našoj porodici svi su ga odmah prihvatili. Nikada ga niko nije gledao drugim očima, a najvažnije je da smo ostali zajedno i podržavali jedni druge u teškim trenucima koji su nas snalazili – ističe ova hrabra i snažna žena velikog srca.
      MILICA I VUKAN SE LEPO SLAŽU I NA TO JE LEDENA NAJVIŠE PONOSNAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA U porodilištu mi nisu rekli da Mica ima Daunov sindrom
      Vraćamo se opet u Vukanovo detinjstvo. Otkad su ga dobili, Ledena više nije razmišljala o trudnoći, pregledima kod ginekologa, terapiji. Uživala je sa njim, a onda je posle tačno devet meseci od njegovog usvajanja usledio šok. Ostala je trudna i život im je doneo nov izazov. Iako je imala divnu trudnoću bez ikakvih tegoba, tek kad se porodila, saznala je da njena devojčica Milica ima Daunov sindrom.
      – Tačnije, u porodilištu niko mi ništa nije rekao. Na otpusnoj listi videla sam dijagnozu. Znala sam šta to znači jer sam 10 godina pokušavala da ostanem u drugom stanju i čitala sam uglavnom medicinsku literaturu. Ne znam samo da li je to Bog tako namestio, ali tokom trudnoće baš sam dosta tekstova pročitala o Daunovom sindromu – priča u dahu.
      Njihova borba je zapravo tek tad počela. Na svojoj koži osetili su šta znače surovost i odsustvo podrške sistema. Ledena ističe da pojedini lekari polaze od pretpostavke da ćete dete sa Daunovim sindromom odbaciti i smestiti ga u neku ustanovu.
      – Jedna od najtežih situacija za mene desila se kad je Milica imala svega nekoliko meseci. Došli smo u savetovalište za bebe pri Domu zdravlja da primi vakcinu. Doktorka koja je tad radila napravila je haos. Izvrištala se na mene zašto sam dozvolila da se dete rodi iako ništa nije znala o našoj životnoj priči. Samo sam joj rekla da nisam sama sebi vodila trudnoću već njen kolega, koji tokom tih devet meseci ni reč o tome nije pomenuo. Uzela sam Milicu i izašla iz ordinacije – priseća se očiju punih suza.
      Od tog stresa izgubila je mleko. Bio je to period kad je iskreno mislila da će skratiti život i sebi i njoj. Ali ne zato što je nije volela, volela je više nego oči svoje, nego iz straha šta će se desiti. Kako će se ona boriti kroz život sa tim, jer deca i okruženje znaju da budu vrlo okrutni. A onda se setila Vukana. Njemu se zarekla da ga nikad neće ostaviti.
      – I on me je spasao. Sad kad ih pogledam kako se lepo igraju i slažu, znam da sam uradila pravu stvar.
      Nakon te situacije u domu zdravlja promenili su lekara. Doktorka kod koje su otišli rekla im je da je njihova Mica kao i svako drugo dete, samo što će morati malo više da joj se posvete.
      – I danas mi odzvanjaju njene reči u ušima. Rekla nam je: „Idite kući i volite je kao da je najsavršenije biće na svetu.“ I mi to činimo 17 godina – kaže Ledena.
      Njihova Milica završila je osnovnu školu i prvo je dete u Požarevcu koje je iz specijalnog odeljenja išlo na malu maturu sa zdravorazvojnom decom. Ona inkluziju sprovodi na svoj način, osmehom i zagrljajem. To najbolje znaju njeni drugari iz dnevnog boravka za decu i omladinu ometenu u razvoju, u koji sada ide. I to sa radošću, jer je tamo čeka dečko.
      link
           

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...