Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Држи ум свој у аду и не очајавај

Оцени ову тему

Recommended Posts

episkop_krusevacki_gospodin_david_2.jpg
 
Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе.
 
 
Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1
 
Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем;  а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2
 
Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4
 
 
Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај
 
На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте  речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања.
 
На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и  Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7
 
 
Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај
 
 
Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да  помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје  моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога.
 
Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума.
 
Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10
 
 
Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај
 
 
Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању  палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13
 
 
Поема Држи ум свој у аду и не очајавај
 
 
Моли се као да си већ у Аду
јер се пакла дотичеш, о опакљени.
 
Незгасивом пламу препуштај се
пристајући да само кончић ужарени
незгасиве свеће јеси, о већ угашени.
 
Иначе си својеручна плазма14 страсти
што крепава од властита смрада,
ништећ себе божански обдареног.
 
Срце ти је идолиште Пантеон
из ког бризга отров на све стране
бића твога небитовног.
 
Ум ти корифеј идола
расколник и клети јеретик,
или јоште смешна луда још луђега двора.
 
Где то зајде његова ил’ твоја лепота?
Некад светао, дојенац Синаја и Тавора
 
Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја
 
сада само зрачак од тебе остао јесте,
поробљеник таме непробојне.
 
Бестидничко срце то пустоши раба,
 
шаљући му потоп за потопом,
катран прелести што жестином кипти,
бљузгавицу сваке нечистоте.
 
Ти опогањено јестество, без мара,
почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада,
 
или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај;
јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо
да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна,
 
нас од Адама из Едема.
 
Него, сматрај да сви други спас’ти ће се,
 
само ти једини да ћеш пропанути15,
сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако.
 
Зато баш и праштај другима онако
к’о што прашташ себи
брго16, неприметно, лако.
 
Зато баш и воли другога
к’о што себе волиш самога
неуморно, неисцрпно, радо.
 
За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Празник Преображења Господњег свечано је прослављен, 19. августа 2019. године у сокобањском храму, празничним вечерњим богослужењем и литијским опходом око храма. На дан празника, свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ Иларион, уз саслужење свештенства сокобањског архијерејског намесништва.     -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Литургији су присуствовали представници општине Сокобања, народни посланик у Скупштини Републике Србије г-ђа Драгана Костић, представници културних институција града, верни народ Сокобање и бањски гости. Владика је честитао празник, храмовну и градску славу свим житељима Сокобање и њиховим гостима, истакавши да сада, у светлу празника, треба свакодневно радити на личном преображају и управљати се јеванђељем Христовим. Након тога владика је благословио и освештао грожђе које је подељено верном народу. Домаћин овогодишње храмовне славе био је г. Александар Ранђеловић из Сокобање, члан Савета Епархије тимочке.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Служењем свете архијерејске Литургије и благосиљањем славког колача и кољива свечано је прослављен празник Светих Зосима и Јакова Туманских Чудотвораца.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Уз учешће многобројног свештенства, монаштва и вернога народа службом Божјом крај кивота прослављених чудотвораца у манастиру Тумане началствовао је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије. Читавог дана у туманску светињу пристизали су верни из свих крајева приступајући са вером моштима Божјих угодника.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У среду, 21. августа 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља светог Емилијана Исповедника и Зосиму Туманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован, као и Михаил Голић, студент богословља у Либертвилу.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован који је у беседи говорио да постоје две врсте људи. “Прву врсту људи чине они који испуњавају Божју вољу, а другу врсту чине они људи који не испуњавају вољу Божју. Богу је послушан онај који испуни нешто, а не онај који обећа а ништа не испуни. У Царство Небеско се искључиво улази покајањем, без обзира које грехе је човек имао пре тога. Покајање је исто што и васкрсење. Човек може да пресече те грехе једино онда када му се они огаде, и тада се враћа у покајање. Свети оци кажу да ђаво царује у човеку кроз грех, а Бог кроз врлине. Где је грех ту је пакао, а где је врлина ту је Царство Небеско, а Царство Небеско је Бог у нама”, истакао је Епископ Јован.   “Шта је главно у самом покајању? То је покајничко расположење, што значи да без покајања нема радости. Господ нам говори да човек не треба да буде лењ јер лењост је опасан грех. Сарадник Божји је сваки човек који је крштен и који је у Цркви и живи животом Цркве”, слово је Епископа Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Епископ баришевски Виктор (КоцабаИ, викар Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, који је јуче Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручио писмо подршке Предстојатеља Украјинске православне цркве, казао је Радио-Светигори да је Митрополит Онуфриоје, упутивши писмо Митрополиту Амфилохију, такође подржао вјернике у Црној Гори, као што је и Митрополит Амфилохије храбрим ријечима подржао милионе православних вјерника у Украјини.     „Многи наши вјерници, хиљаде, милиони који су такође изложени гоњењу, саосјећају са својом браћом у Црној Гори. Надамо се да ћемо сви заједно братском подршком, а прије свега молитвом, савладати све тешкоће и искушења која су пала на наша плећа“, казао је Епископ баришевски.   Казао је да украјинско питање данас, нажалост, није само украјинско већ читавог васељенског православља.   „Ми веома тугујемо и жалимо због тога што се дешава. Прошли смо кроз један сложени временски период последњих година када су од наше канонске УПЦ отимали храмове, – и то се, нажалост, и данас наставља, – када су се чуле ријечи мржње, када су државни органи доносили законе да ограниче и дискриминишу УПЦ. И то што се дешава у Украјини, нажалост, не може бити локално, јер када страда један, страдају сви дјелови Цркве Христове“, каже он.   Владика Виктор додаје да су све помјесне Цркве то осјетиле и осјећају.   „Благодарни смо за молитву и подршку и надамо се да ће сва та искушења која су данас задесила свјетско православље проћи, да неће бити неких дубљих подјела, да ћемо опет молитвено подржати једни друге и да ће проћи оно што је било“, увјерен је Владика Виктор.   Архијереј УПЦ вјерује да су ова искушења Цркву у Украјини већ ојачала.   „Наравно, тужно је што су многи људи страдали штитећи своје храмове, као што је случај једне дјевојке у Западној Украјини. И многи други случајеви болно одјекују у нашим срцима. Али треба казати да је после таквих случајева Црква ојачала јер су људи почели једни друге да подржавају са свих страна свијета, да се моле једни за друге“, објасио је он.   Додаје да постоје случајеви да су се људи, који живе у једном мјесту, а нису знали једни друге, не само почели молити једни за друге него су почели да помажу једни другима у конкретним случајевима у свакодневном животу.   „То је лијепо видјети и схватити да су кроз такве тешкоће људи некако постали ближи. И својим јединством су потврдили то заједничко јединство“, наглашава Епископ баришевски.   На подсјећање да су подгорички саборни храм Христовог Васкрсења, у чијим просторијама се налази и Радио-Светигора, заједнички освештали Патријарх цариградски Вартоломеј и Патријарх московски Кирило, Владика Виктор је рекао да се моли и да се нада да ће они опет заједно служити у Подгорици, Кијеву или Москви.   „Дај Боже. Ми се сви за то молимо и вјерујемо да је само привремено ово што нема евхаристијског општења између васељенске и руске Цркве, да ће то ускоро бити прошлост“, поручио је он.   Владика каже да вјерници у Украјини осјећају молитвену подршку вјерника из Црне Горе.   „И то је драгоцјено. Молитва је наше оружје. Молитвена подршка једних другима је пројава оне вјере и љубави коју нам је заповиједио Господ – да волимо ближњега, јер у сваком човјеку треба видјети образ и подобије Божје. И ако ми волимо свога ближњега, кроз ту љубав ми, уствари, јачамо своју љубав према Богу“, поручује Владика Виктор.   На питање може ли се тзв. украјински модел примијенити и у Црној Гори, што је мишљење многих из црногорског државног руководства, Владика каже да је тај модел само показао да је животно неспособан.   „Овдје се можемо присјетити јеванђелске епизоде о кући која је подигнута на пијеску и кући која је подигнута на чврстом тлу. Она која је подигнута на пијеску, када наиђе киша – срушиће се. Слично се десило и у Украјини“, казао је Владика Виктор.   Владика је објаснио да Црква не може да подржава само дио становништва.   „Црква има свјетску мисију и то се веома јасно показало у Украјини када је у оружаном сукобу на истоку наше земље наша Црва заузимала, и данас заузима, позицију миротворца. Не треба узимати само страну, јер су и на другој страни житељи Украјине, чеда наше Украјинске цркве. Такву позицију ће УПЦ, на челу са нашим Предстојатељем Митрополитом Онуфријем и даље имати“, казао је Владика Виктор (Коцаба).     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...