Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Личне границе у породици

Recommended Posts

Наравно, ви знате да се породица састоји од појединаца, да свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима. Однос са Богом је интимна сфера и однос двоје људи је интиман, био он романтичан или другарски. Зато када неко са стране упадне у ту сферу, чак и са најбољим намерама, здрав човек изгони незваног госта са своје територије. То је отприлике као да сте залутали у туђи дом, док се људи тамо баве својим стварима, не знајући уопште за ваше присуство. Шта ће даље бити, питање је њихове љубазности – или ће вам тихо рећи: „Извините, а како сте се ви ту нашли? Ово је приватна територија!“, или ће заурлати: „Марш напоље из моје куће, будало!“. Друга је ствар што понекад примамо госте, али само када смо спремни за њихов долазак. Ја могу да у своје односе са другим људима упутим своје пријатеље, духовника, мужа, али само делимично, у оној мери у којој ја желим, ни мање ни више. Њихово интересовање за мој лични живот је непристојно. Није лепо вирити кроз кључаоницу.

Мислите да су то очигледне истине? Уверавам вас да сам много пута патила због тога што су се људи без питања уплитали у моје односе са другим људима, читајући моја писма, дневнике (наглас, за столом, замислите само!), пратећи ме погледом и прислушкујући моје личне разговоре. Била сам разјарена и изборила сам се за признање да је то моја лична територија. Сада код мене долазе мајке наркомана и алкохоличара и, нимало не сумњајући у своју исправност, предлажу да прочитају писма своје деце (не упућена мени, наравно), предлажу да претражимо садржај њихових џепова и препричавају прислушкиване разговоре. Притом сматрају да племенит циљ, оздрављење наркомана, оправдава сва средства, укључујући и оваква. Мајке се чуде када одбијем да читам та писма и када их молим да не читају електронску пошту своје деце. „Ја сам тако и сазнала да је он наркоман!“, каже мајка. То је тачно, али не смете користити доказе добијене тим путем. Син ће се разљутити што су му нарушене границе и то ће за њега бити најважније. На крају ће разговор о наркоманији бити неуспешан, након чега ће се створити ланац међусобних увреда и сумњи и што мајка буде више тражила такве „доказе“, то ће их син лукавије скривати. Тај „кућни детектив“ горе од било чега, чак и од физичког обрачу- на и туча, уништава односе блиских људи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

С друге стране, мајка наркомана, такође, има своје границе. На пример, садржај свог новчаника, њен миран сан и речи којима је син назива јер је одбила да му да новац за дрогу; те речи, премда и оштре, за њу могу бити прихватљиве или не. Рецимо, за мене би у тој ситуацији била прихватљива уцена: „Сам ћу наћи новац на улици!“, зато што ја разумем да ће он то можда и урадити и свесно се у то упуштам, не дајући му новац за дрогу. Улична крађа је озбиљно кривично дело и надам се да ће се дете предомислити када изађе из куће. Ако се не уразуми, свеједно га не бих зауставила тиме што би му данас дала новац за дозу. Ако је он спреман да узме дрогу, то ће се пре или касније и догодити. Међутим, ја га нећу снабдевати дрогом, чак и ако га то за сада може сачувати од затвора. Таква или слична расуђивања као одговор на његову уцену помажу ми да му кажем: „Твоја ствар, али боље би ти било да пођеш да се лечиш“ и да затворим то питање. Мени је апсолутно неприхватљиво да вичена мене, отимање на силу, тим пре вређање и псовање. Нормална реакција на такве ствари мора да буде заштита мојих граница, по могућству на што мање љубазан начин. Мени, на пример, помаже иронија: „Какав мачо мушкарац…“. Она ми помаже да ме не увуче у своју игру, да се дистанцирам од надметања речима са њим.Међутим, нису сви људи исти и понекад иронија може да испровоцира негативне поступке. Не постоје конкретни савети. Одлучите у складу са ситуацијом, али своје границе морате бранити. Ако осећате да ће вас „мачо“ ударити, једноставније је дати му новац, али на такав начин да он схвати да га нисте дали својевољно („Узми и одлази и не прилази ми више“), и што је најважније – више никад не смете држати новац у кући! Зато што ће он сигурно покушати да понови „успешну“ операцију, а то не сме да се дозволи. Дешава се чак и да морате да се штитите од вољеног човека гвозденим вратима или чак уз помоћ полиције.

Узгред, о полицији. Наравно, ја износим своју тачку гледишта, али сматрам да је боље да се полиција не меша у ваше породичне размирице. Људи у униформи са пиштољем могу да уразуме наркомана који је изгубио осећај за реалност, али то никада не доприноси каснијим блиским односима. Зато ми се не допада коришћење полиције као аргумента у препирци. Постоје минимум два изузетка од тог правила. Као прво, када је угрожена физичка безбедност слабијих чланова породице (нека се јаки сами снађу), укључујући и моју. Као друго, ако полицију позове неко други (суседи) зато што се син понаша противзаконито, на пример, лупа усред ноћи на ваша врата, захтевајући да га пустите унутра након што сте га већ једном избацили напоље. Он лупа, јер рачуна на то да ће укућане бити срамота од суседа и да ће зато пустити безобразника унутра. Из тог разлога треба сачекати док полиција не стигне, чак и ако ће га због тога затворити. Он лупа на врата, а не ви, нека се сам сналази.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У животу се наше границе нарушавају на сваком кораку. Син-наркоман је дао моје минђуше у залог; дошао је у пет ујутру, не дозволивши ми да на миру одспавам; попричао је са мојом пријатељицом, оговарајући ме; дао је другу на читање часопис који нисам прочитала. Украо је и слупао очев аутомобил; ставио нас пред свршен чин када хитно морају да се отплате дугови од његових кредита, иначе ће суд продати његову собу, а наш стан ће добити новог сувласника. Критиковао и исмевао моје односе са мужем; подсмевао се мојој интелигенцији и рекао ми да сам будала. Ћерка је обукла моју вечерњу хаљину за клуб; појела је сама вечеру спремљену за троје и написала црним фломастером у спаваћој соби огромним словима по целом зиду: „Рођени смо да бисмо сутра умрли“ (тако!). Мислим да је довољно (Боље да не настављам)…

Генерално, треба рећи да су у свакој породици границе различите. У породици мојих родитеља, на пример, могла сам да узмем мајчину блузу ако је претходно питам и добијем дозволу. За накит нисам морала ни да питам. У породици моје блиске пријатељице две сестре су носиле исту одећу, а она је условно била „Ољина“ или „Ленина“. Некада су се свађале у стилу: „Ја сам то хтела да обучем, а ти си то носила и ниси опрала!“, али сама чињеница да се одећа узимала без питања је била нормална. Неко сматра да му у купатило може ући близак човек, а други се труде да закључавају врата. Понекад разлика у границама изазива шок. Мој познаник никако није могао да се навикне на то да је ташта разговарала с њим телефоном док се налазила у тоалету. Касније су се они некако договорили… Најважније је ипак то да код сваког човек постоје границе и да се оне не смеју нарушавати без његовог питања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нарушавање личних граница изазива емоционалну бол. Увређени смо, повређени, постиђени, одвратно се осећамо: како се усудио да тако поступи! Наша безбедност је нарушена и као да се сигурносни аларм активирао изнутра: боли! Та осећања не треба игнорисати, треба схватити шта она значе и повратити своју безбедност. Навешћемо неколико примера.

У нашем Центру посуђе је заједничко. Али ја имам своју шољу из које све време пијем чај. То сви знају и ја у шали некад истичем ту границу и нико је не узима. Ја сам генерално захвална што је наша спремачица пере, али ми је нелагодно јер је то моја шоља, могу ја то и сама. Када дођу гости, неко је узме са стола и ја проналазим своју омиљену шољу у рукама неког типа… (код мене се одмах појављују негативна осећања, злоба!), ја то трпим да не бих увредила госта, али је затим пажљиво перем и односим код себе у кабинет. Он, наравно, није знао да је то моја шоља! Не, ја нисам себична, радо ћу је дати некоме ако нема довољно шоља, али само ја располажем њом. Чини ми се да је чак и мојој шољи непријатно када из ње пију други људи, мада је то, наравно, фантазија.

Синоћ у 12 сати зачуло се звоно на вратима. Укључујем интерфон и видим непознатог човека. Хвата ме лака забринутост: ја сам сама, шта ли он хоће?! Испоставља се да је неки момак дошао код комшинице, њено звоно не ради, а он мени звони да га пустим унутра. Осећам раздражење, јер је могао да је позове телефоном, а не да мене буди у сред ноћи. Непријатно ми је да звоним на врата комшиници, можда спава, знам да има дете… И још схватам једну ствар, код комшинице долазе разни гости, често касно, а ја не желим да јој будем секретарица. Зато одлучно говорим момку: „Нажалост, не могу да вам отворим“ и одлазим да спавам. У метроу мушкарац око педесет година прекопута мене безобразно ме загледа. Одвратно се осећам, осећа се сексуална конотација. Немам куда, око мене је много људи, али да стојим испред њега сигурно нећу. Пробијајући се кроз гужву, одлазим, на мом лицу је гнев. Трпим тај гнев док не дочекам своју станицу и брзо ходам до пешачког прелаза да избацим ту негативну енергију кроз физички напор.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Касно увече завршавам посао у Центру и спремам се да идем кући. Телефонски позив ме је приморао да се вратим у канцеларију: „Да ли је то Центар? Како је добро што сте ту, да ли бих могао да се посаветујем са вама?“. „Слушам вас…“. „Не, сад ћу доћи, ту сам близу вас. Треба да попричамо лично“. „Шта се догодило?“. „Не могу да престанем да пијем, пре три дана сам се вратио на посао након последњег опијања, морам нешто да учиним поводом тога“. „Добро, али не могу да вас примим данас, хајде да се договоримо за неки други дан“. „Не, доћи ћу данас, ту сам близу“. „Извините, не могу данас да вас примим. Позовите унапред кад будете одлучили да дођете“, и прекинула сам разговор. У мом гласу се осећа чврстина, а снагу ми даје моја раздраженост.

Ситуација није хитна, касно је увече, а једино о чему он размишља је да је ту близу, а то што ће мени после бити касно да путујем далеко, њега не занима. Али ја ћу се сама побринути за себе и ако му је заиста потребна помоћ, позваће ме поново или ће позвати неког другог. Да је ситуација хитна, рецимо, да је у невољи, или да има јаку жељу за алкохолом или да жели, не дај Боже, да се убије, остала бих, јер сам ја сама господарица својих граница, а благостање тог човека би ми било важније од враћања кући касно увече. Али у овом случају ја сама морам да бринем о себи. Отишла сам кући.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Још један пример. У терапеутској групи за подршку субота је дан када радимо са домаћим задацима. Већ неколико састанака уназад нико не доноси написане задатке, преферирајући да раде с актуелним стањима. Ја водим групу, а игнорише се то што сам ја задужена за њен концепт. Када се задаци не доносе, ја сам приморана да радим нешто за шта је предвиђено неко друго време. На крају упозоравам групу да инсистирам да се испоштују моја права као вође групе. Следећег пута поново нико није донео задатке. Прошавши круг осећања, затварам групу, а њени чланови, не постигавши оно што су желели, приморани су да оду кућама. Многи се буне: „Зар смо узалуд устали тако рано у суботу и изгубили време у путу?“. Ја сам, такође, устала рано у суботу, али се чврсто држим свог става: „Група је предвиђена да буде са домаћим задацима, ако нема задатака, нема ни групе“.

То су врло прости примери, али на основу њих се јасно виде осећања која нам дају сигнал да нешто није у реду. Најважније правило овде јесте – не трпети та осећања, не потискивати бол, већ урадити нешто да би се ситуација нормализовала и да би бол престала. Често вам може поћи за руком да се одмах вратите у нормалу, да успоставите ред. У другим случајевима, пак, нећете моћи одмах да надокнадите штету, али ће те се макар заштитити у будућности: ако сте однели злато на посао, син више неће моћи да га да у залог.

Некад осећања ипак остају, не одлазе из душе, иако сте успоставили границе. Онда се запитајте зашто вас то толико дуго боли, да можда не „чачкате рану“ изнова и изнова, вртећи у глави ситуацију, љутећи се и негодујући? Можда вам то помаже да се осећате да сте у праву и да сте јаки (што је увек тако пријатно)? Можда причате о томе својим пријатељима, да би изнова и изнова добијали подршку? Онда ствар није у границама већ у вашем страху, несигурности у себе и нездравим односима. Попричајте о томе са неким у кога имате поверења.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/07/28/licne_granice_u_porodici/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сувише уске или сувише круте границе су такође нездраве. На пример, мајка своју потпуну контролу над животом сина оправдава његовом зависношћу. У оквиру тих граница је немогуће лепо живети и мајка мора да се дистанцира да би однос „продисао“. Супротан пример нездравих односа: син не дозвољава никоме да приђе вратима његове собе, или када мајка на све одговара „не“, само да не би улазила у полемику с њим. Овде има много страха са обе стране и потребно им је зближавање да би открили да можда она „противничка“страна није тако непријатељски настројена.

Тема личних граница је веома деликатна. Она много личи на границе држава. Као што је познато, дипломате су веома паметни и образовани људи, па тако и ми треба да се угледамо на њихов ум, тактичност и таленат да се суседне „државе“, рецимо наш рођени син или комшиница, не би ушуњали на нашу „територију“ и да не бисмо ушли са њима у отворени „оружани“ сукоб. Хајде да повучемо неке паралеле у тој метафори.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јасност. Границе држава су јасно означане, то сви знају. Да ли сви знају какав је ваш став када:

–    син долази у три сата ноћу, а ви сутра морате на посао?

–    вама копају по ташни да би нашли кључеве?

–    ви одлазите на групе?

–    друшво вашег сина испразни цео садржај вашег фрижидера?

Можда се надате да ће се они сами схватити? Али зар се тако поступа са државним границама? Не, држава се сама брине о томе да сви добро знају где су њене границе!

Неутрална зона. Ако други прелазе ваше границе и то вас веома боли, ви плачете и свађате се. Зашто их онда нисте упозорилио приближавању вашим границама? Удаљивши се од прљавог субјекта у метроу, ви својим поступком јавно дајете до знања да не смеју да вас додирују. Значи, требате унапред да обавестите о могућем нарушавању граница ако:

–    се син задржао до 12 у ноћ

–    су вам узели ташну пред вашим очима

–    негодују због тога што имате намеру да одлазите на групе

–     је новац предвиђен за намирнице био потрошен на нешто друго (чак и на нешто веома важно)

Јасна заштитна реакција. Знате ли шта ради држава са преступником? Ако она не научи да штити своје границе (сетите се „свештеног дуга пред отаџбином“ и др.), та држава ће бити уништена! За заштиту граница постоји војска, оружје. А да ли ви можете да:

–   строго кажете „не“ и да се не осећате кривом због тога?

–    се предомислите?

–  се не правдате и не објашњавате своје понашање?

–   кажете: „не знам“, „то ме не занима“, „не слажем се“, „не разумем“?

– будете нелогични, не објашњавајући своје интуитивне мотиве?

–     изражавате свој гнев безопасно по друге и себе?

„Визни режим“. Као што држава отвара своје границе за држављане других земаља, свесно практикујући отвореност да би се они осећали безбедно (непознато и тајанствено плаши), тако и ми можемо да дозволимо људима (што је можда у нашем интересу), да понекад прелазе оквире наших граница. На пример, позивамо госте кући, бивамо отворени, дозвољавамо другима више него иначе, склањамо за сином постељину и дајемо му последњу чоколадицу. Али то никако не значи да сад уопште нема граница! Ми то радимо онда и само онда када сматрамо да је то потребно. Као што виза има јасне границе места и времена након чега престаје да важи (ако то прекршиш, више нећеш добити визу), тако и наше „повлађивање“, компромиси и излажење у сусрет морају да имају јасан оквир и онај коме дозвољавате да пређе границе, мора да има јасну представу о њима! А да ли умете:

–    да дате гостима до знања да треба да иду кући, и да то постигнете тако да се они не увреде?

–  да не склањате до краја живота синовљеву постељину ако сте је једном склонили, него да га само подстакнете тим вашим чином да сређује своју собу?

–   да, ако сте се поверили човеку, не дозволите да он искористи ту вашу отвореност против вас?

–    да га не осуђујете ако сазнате да се све то ипак догодило већ да размислите: да ли сте правом човеку поверили оно што вам је драго?

–   да једноставно не дозволите гостима да остану заувек у вашој кући?

Границе нису вечне. Као што држава може да мења своје границе из ових или оних разлога, тако и ми можемо да „померамо“ наше границе ако сматрамо да је то исправно. На пример, да дозволимо сину да долази када год жели зато што је он одрастао и не можемо више да сносимо одговорност за његову безбедност ноћу.

–  Како су се мењале ваше границе у последње време?

–    Ко их је мењао, ви или неко други уместо вас?

–    Да ли вам се то свиђа?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Границе подразумевају одговорност. Како ће те се понети према суседима који никога не пуштају у свој стан (то је њихова територија), али баш отуда долази најезда стеница и бубашваба према вама? Тако је, позваћете санитарну службу, без обзира на то што ће они да се буне. Како сте се понели према захтеву сина да никад не улазите у његову собу ако сте га једном нашли у закључаној соби на поду, како једва дише, без свести, након што се предозирао? Тачно је, он губи право на ту границу док не почне да оздравља. У реду је куцати на врата, али ако нема одговора… имате право да уђете. Ствар је у томе да смо ми одговорни за ред и благостање унутар наших граница. Ако, на пример, мајка сматра да вереник њене ћерке није добра прилика, то јој ипак не даје за право да чита њене дневнике. Наше границе дефинише још и то да ли можемо да живимо довољно добро у оквиру њих. Као и државе у капитализму или социјализаму, ми пристајемо да толеришемо једни друге. Али, ако постоји опасност за суседе, очекујте рат, промене и насилне промене граница.

–  Да ли се разликују права вашег ближњег од ваших сопствених? Зашто?

–     Да ли сте ви променили границе вашег ближњег без његовог одобрења због његовог алкохолизма или наркоманије? Да ли сматрате да су те промене адекватне?

–    Шта одређује ваше границе данас?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, и други људи имају своје границе и иста права као и ми. И исте дужности! Узгред, право на границе, као што се сећате, добили смо самим тим што смо се родили и живимо, а не по заслугама. То је једноствано наше „место под сунцем“. И други људи имају иста права:

–    Шта дефинише границе ваше деце? Да ли су те границе безбедне? Да ли оне дозвољавају деци да расту и да се развијају?

–  Сетите се случајева револта ваших ближњих, када вам кажу : „Ти немаш права!“. Можда ви тада прелазите њихове границе? А да ли ви другима дозвољавате да са вама поступају на такав начин? Да ли ви, на пример: читате писма која нису упућена вама; јављате се на телефон и када вас замоле да позовете сина који седи у суседној соби, говорите: „Он није код куће“; проверавате ко су му пријатељи; терате га да једе супу; одређујете шта он треба да ради итд.

–    Да ли живите свој живот? Или живите на туђој територији? Зашто?

Како пронаћи своје истинске границе? Кроз искуство учења на својим грешкама, али и на основу искуства других људи. То је као плес: размак између двоје људи је пола корака, они се усклађено крећу, али не газе, не псују и не одгурују једни друге. Можете да научите да чувате границе исто као што можете да научите да плешете.

Дакле, да ли сте присталица чврстих и флексибилних граница? Ако нисте, не брините се, „појешће“ вас. Тако вам и треба. Ако заслужујете да живите и то да живите срећно, имате тело, разум, осећања, жеље, прошлост, искуство, дух… нађите за то одговарајуће, достојно место. Имате право на благостање, на осећај личне вредности, самопоштовање, дом, безбедност, здравље, на крају крајева и новац… Ви сте личност. И тада, између осталог, ТЕК тада вас је могуће волети… Зато учините нешто по том питању.

–   Ваша злоба, страх и увређеност су показатељи да су можда ваше границе нарушене. Проверите да ли је то тако.

–   Када схватите да је неко пришао близу ваших граница, означите их: „Стоп! То не смете радити“. Учините то чврсто, јасно и оштро.

–    Можда ће то бити неочекивано за друге. Па шта, ми можемо да мењамо своје понашање!

–  Можда ће се они наљутити или увредити, али то је њихова ствар: тешко је чувати границе и бринути о туђим осећањима. Само проверите да ли има нешто сувишно у вашим поступцима и речима?

–  Ваше границе ће се тестирати на издржљивост, будите опрезни!

–   Будите доследни, не мењајте границе сваки час, људима је потребна јасност.

–  Изненадићете се, али некима ће се чак и допасти ваше границе!

– Поставите само оне границе које можете да сачувате.

–  Будите спремни да ће и вама бити постављене одговарајуће границе! И то је праведно…

–   Дозволите себи „визни режим“: одређено померање граница у складу са вашим жељама.

–   Промените своје границе када застаре.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/07/29/licne_granice_u_porodici-1/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, JESSY рече

. Ја могу да у своје односе са другим људима упутим своје пријатеље, духовника, мужа, али само делимично, у оној мери у којој ја желим, ни мање ни више

хммм....да ли се ово уклапа са нашим хришћанским-православним схватањем? конкретно у  примеру  свете тајне брака и духовног руковођења?за пријатеље у зависности која је категорија пријатељства  и подразумевају се неке границе. може ли неко да појасни ову моју недоумицу?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisha ovako...

primetio si da je tekst fokusiran pre svega na odnose u porodici...što se tiče izvora, u pitanju je pravoslavna psihologija tako da tu nema odstupanja od hrišć.-pravosl. mišljenja...u svakom slučaju poenta teksta je da svako od nas ima neki svoj minimum intime koji ne deli ni sa kim...niko nam nigde nije rekao da sve svoje misli treba da podelimo...možda si mislio na svetu tajnu ispovesti...ne brini, Gospod sve zna, i ono što nisi rekao...zna sve tvoje misli...

пре 17 часа, JESSY рече

свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима. Однос са Богом је интимна сфера и однос двоје људи је интиман, био он романтичан или другарски.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Bokisha  evo još jednog teksta sa istog sajta, možda tu nađeš odgovore na neka svoja pitannja....

 

Колико нам jе дозвољено бити отвореним?

Отвореност….откровење….откривеност….откриј….
Код свих тих речи је исти корен.
А људи их разумеју другачије.
Једни у том виде наивност и простоту…
Други чак лукавство и корист.
Да ли jе лако бити отворен?
Шта отвореност даје ономе ко је поседује?
Сигурно је да отвореност уништава страхове. Зато што, чим се човек открио – више нема шта да изгуби, „осим својих окова“.
Значи – човек стичу неку слободу.
Но поред тога пролази и испит.
Зато што, за све у овом свету треба платити.
А за отвореност тродупло.

Што је боља душа то је компликованија судбина

Као минимум, човек ће за своју отвореност добити одобрење, или ће га осудити. Као максимум – завист, са свима последицама које из ње проистичу.
И потребно је бити унутарње веома слободан, да би себи то дозволили.
И још је потребно имати веома снажну веру (поверење) у људе и видети у њима другове, чак имати разумевања када зло говре.
То јест – возљуби ближњега као самога себе – безусловном љубављу.
И притом се не разочаравати.
Зато што је разочарење сродно неповерењу и затворености. А значи – ограничности и страху, да ће ме опет осудити.
Боље је да ја ипак прећутим… и сам се „кувам у свом соку“.
Отвореност даје нови опит због другог мишљења и, као неког погледа са стране.
То је као „скок у непознато“.
1 – скочио.
2 – испливао.
3 – и одахнуо с олакшањем.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Отвореност – уопште није наивност. Зато што у наивности нема филтрирајуће функције… свему верујеш, као дете, све схваташ буквално.
А отвореност – је добро промишљена одлука и спремност прихватити различита мишљења. То је као неки провокациони начин да провериш своје мишљење по поводу неке за вас узнемиравајуће и значајне ситуације. И што је стуација значајнија – то она више интересовања изазива код окружења.
Остаје само да сачекамо… да би искористили различита мишљења као лакмусов папир.
При отворености, на човека који се отктио пред публиком, енергија дува споља,
Дува и позитивна и негативна. То је – или одобрење – или осуђивање и негодовање.

С годинама почињеш да схваташ, да сувишна отворност ничему добром не води.

Но то уопште није опасно.

Штавише – нас не могу увредити, ако се ми сами не вређамо.

Зато се после самораскривања не требамо заносити, нити се увлачити у расправу, него тихо и љубазно посматрати.

Пошто су и негативне и позитивне похвале заразне – потребно је приложити усиља, да се не би увукли у „игре одраслих“ и да не би заборавили на веру (поверење) у свет и себе[1]. Просто знајте да погрешити може свако.

Чак и негативна енергија оних који вас осуђују није управљена на вас. Ваша отворена историја се дотакла њихове Сенке (по Јунгу), њихове трауме и ви им само напомињете њихову животну историју.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“     ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу.   Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло.   Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу.   Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“.   Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе.   Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике.   Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море.   Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“.   Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази.   Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације.   ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ   Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања.   – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Милоша Весина, пароха јужночикашког и ленсишког, на тему: „Савремени изазови пред православним браком и породицом“. Отац Милош је одржао предавање 3. новембра 2018. године, у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.  
    • Од Логос,
      Породица се већ више од десет година бори за Милошево здравље. Милош је имао прву операцију 13. октобра 2004. године на Kлиници за максилофацијалну хирургију на ВМА у Београду, када му је одстрањен тумор са једне стране вилице. У марту 2013. му је дијагностикован тумор и на другој страни вилице.
      Због тога је имао и другу операцију, а има и проблеме с коштано-зглобним системом због чега је имао и операцију колена. Данас тешко хода, и константно трпи јаке болове који му онемогућавају нормално функционисање.
      Према речима његове мајке, којој је Милош син јединац, вилица му крвари, боле га кости услед неадекватне хране и услова за живот. Kости су му се проредиле због чега се тешко креће. Из финансијских разлога није био ни на контролама за вилицу и ногу, као ни на терапијама за ногу које му је докторка препоруцила.
      – Нас троје једе пола хлеба и то је све што можемо да купимо. Новца више немамо – испричао је Милошев отац Горан Стојановић који, како каже, „гребе рукама и ногама“ да обезбеди и основне потребе.
      Kако трпи болове због болести, Милош трпи и глад. Његови родитељи немају новца како би му обезбедили нормалан живот, али ни довољно хране. Милош је био одличан ђак и завршио је Техничку школу у Прокупљу и то смер за компјутерско конструисање. Kако би му се макар мало смањили болови неопходно му је бањско лечење, али његови родитељи тренутно о томе могу само да сањају.
      Ако сте у стуацију да помогнете овој породици, то можете да урадите уплатом на један од рачуна:
      Жиро-рачун за помоћ Милошу Стојановићу:
      Агрицоле банка:
      330-4700100324934-62
      За уплате из иностранства
      Инструцтионс фор цустомер трансферс ЕУР цорресподент ис:
      АГРИФПП-Цредит Агрицоле Парис
      Ацц. Wитх Институтион: 57А
      МЕБАРС22
      ЦРЕДИТ АГРИЦОЛЕ СРБИЈА АД, Нови Сад
      ИБАН: РС35330473020129756036
      Милос Стојановић Доња Kоњуша ББ Сербиа
      Уколико сте у могућности помозите Милошу како не би добио тумор коже, а више информација можете добити ОВДЕ
    • Од Логос,
      Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.
       
      Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?
      Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.
      У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?
      Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
      Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.
      Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?
      Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
      О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.
      Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?
      Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви.     Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије.   „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је.   Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице.   „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је.   Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...