Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 26 минута, Ćiriličar рече

Многи Хрвати су тајно православни, а многии побожни Хрвати масовно читају Николаја кришом, никоме не говорећи тек у поверењу....један ми је то исповедио, диван човек, верник, католик.

Misliš mnogi katolici su tajno pravoslavni, pa vrijedi i obrnuto jer Crkva je jedna.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U priči o papi Franji, Stepincu i ‘Crkvi u Hrvata’ više je neuralgičnih točaka. Prvo, ma koliko Puljić ponavljao da je ‘Stepinac bio takav kritičar NDH, da možda ni Srbi nisu bili tako kritični prema poglavniku. I Stepinac je jadnik patio zbog toga’, to naprosto nije istina. Stepinčev odnos prema ustašama nije bio jednoznačan. Zagrebački je nadbiskup još 1944. primio odlikovanje od Pavelića i sve do travnja 1945. slavio mise zadušnice za NDH, čime je potpomagao legitimitet režima dugo nakon što je obaviješten o genocidu. Najkasnije u ljeto 1941. Stepinac doznaje za jezive ustaške pokolje, o čemu mu piše mostarski biskup Alojzije Mišić. Jasenovački župnik Jure Paršić Stepincu je 1943. rekao da je u tamošnjem logoru ubijeno najmanje 30 tisuća ljudi. Upitno je, eufemistički rečeno, predstavlja li takva osoba ikakav moralni uzor, a to što se masa ‘običnih’ vjernika poistovjećuje s njim i štuje ga, odvojeni je problem.

http://www.veritas.org.rs/portal-novosti-18-05-2019-papa-heretik/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро сте закували дискусију...

Смета ми што је плоча постављена у Улици Суза! Крајње несмотрено и дебилно!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kopitar рече

Misliš mnogi katolici su tajno pravoslavni, pa vrijedi i obrnuto jer Crkva je jedna.

Ја говорим о Хрватима католицима. Црква јесте једна, Света, Саборна и Апостолска. Један епископ се погордио, одвојио у хтењу да буде "викарус фили", у Петрово име и "непогрешив" - то је за Цркву непознато и неприхватљиво и тај епископ, римски, је одвојен од Чаше. Међутим, то не значи да у тој одвојенох епархији римској нема благодати. Она сигурно није "једна Света, Саборна и Апосттолска", али по речима Флоровског, у њој делује "инертност Духа Светога"...чекајући покајање и евентуално присајидење поновно Телу Христовом - једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Православној.

Римски епископ и његова паства би можда и хтела да прође кроз неку катарзу, али ствари су отипле предалеко да је и практично то скоро неизводљиво. Ипак што је људима немогуће Богу је могуће.

За западни свет, у злу раскола, добро је то да се католичанство одржало колико-толико, да се није сво "попротестантизовало"...има наде за неку даљу будуићност. И баш у контесту тога, кејс Степинац је фарса, а црква у Орвата млински камен о врату Ватикана.

ПС

Најбољег човека, и најлепшу душу у свом 2 деценије живљењу на Западу, коју сам срео - био је Хрват, католик. Знали смо на -10 стајати на улици и сатима расправљати о вери. Био је чиста душа, а мени је било жао због празнина у њему које су га бацале у недоумице. "Непогрепивост" папе коју није прихватао и др. Стидео сам се себе колико је бољи од мене као човек. И ја сам у његовој доброти гледао Христа, а не Хрвата, као што у злу и мржњи Хрвата неких гледам сатанизам који крвљу мученика прља Христову икону у њима - и жао ми их је.

Под два: Никоај је толико дубок и широк, да они који су прочитали и враћају се његовом делу (треба добра деценија) само могу да се више и више чуде "распеваној Лири Духа Светога" - Степинац је фарса и камен спотицања и Хрватима и Ватиокану, једна духовна нула. Не кажем да је злочинац, али једна нула духовна и хришћанска.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Ćiriličar рече

Ја говорим о Хрватима католицима. Црква јесте једна, Света, Саборна и Апостолска. Један епископ се погордио, одвојио у хтењу да буде "викарус фили", у Петрово име и "непогрешив" - то је за Цркву непознато и неприхватљиво и тај епископ, римски, је одвојен од Чаше. Међутим, то не значи да у тој одвојенох епархији римској нема благодати. Она сигурно није "једна Света, Саборна и Апосттолска", али по речима Флоровског, у њој делује "инертност Духа Светога"...чекајући покајање и евентуално присајидење поновно Телу Христовом - једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Православној.

Римски епископ и његова паства би можда и хтела да прође кроз неку катарзу, али ствари су отипле предалеко да је и практично то скоро неизводљиво. Ипак што је људима немогуће Богу је могуће.

За западни свет, у злу раскола, добро је то да се католичанство одржало колико-толико, да се није сво "попротестантизовало"...има наде за неку даљу будуићност. И баш у контесту тога, кејс Степинац је фарса, а Црква у Орвата млински камен о врату Ватикана.

Nema tu nikakve poslovične milosti DS jer Crkva ili jeste ili nije.

Ako postoji neprekinuto apostolsko nasljeđe onda su ti i valjani sakramenti i punina DS(Duha Svetoga).

" Crkva u Hrvata" ima određeni problema sa nacionalizmom koje će se morati korigirati u univerzalnost katoličkog kršćanstva i to se upravo provodi smjenom biskupa.

Ali nije ni situacija kod Srba puno bolja samo što nema nikoga u pravoslavlju koji može pozvati na odgovornost a trenutno su i puno veći problemi od ovog etnofilitizma u SPC.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, kopitar рече

Ako postoji neprekinuto apostolsko nasljeđe onda su ti i valjani sakramenti i punina DS(Duha Svetoga).

To није православно учење. Наше схватање тајни другачије, није механичко. Уколико нема православне вере, свете тајне не могу деловати. 

Зато је код нас тајна свештенства нешто што се не добија у посед, свештеник може бити рашчињен и враћен у ред лаика, а и света тајна брака није неразрешива. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Панарет рече

To није православно учење. Наше схватање тајни другачије, није механичко. Уколико нема православне вере, свете тајне не могу деловати. 

Зато је код нас тајна свештенства нешто што се не добија у посед, свештеник може бити рашчињен и враћен у ред лаика, а и света тајна брака није неразрешива. 

Izvor svetih tajni je Isus Krist a ne pravoslavna ili katolička vjera i njihovo djelovanje ovisi o Duhu Svetom.

Ako je neko oženjen ili ako je svećenik onda zauvjek ostaje to da je taj bio oženjen ili da je bio svećenik.

Zato se u crkvi ne daje rastava nego se na neki način ne želi čovjeka otjerati od crkve i sakramenata nego zadržati pa mu crkva daje svoj blagoslov a ne rastavu jer sakramenata ženidbe ne udjeljuje svećenik već mladenci jedan drugome. Crkva samo potvrđuje kao svjedok njihovu privolu.

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kopitar рече

Ako postoji neprekinuto apostolsko nasljeđe onda su ti i valjani sakramenti i punina DS(Duha Svetoga)

Види, брате, слажем се и ово је одлично запажање: "Аko postoji neprekinuto apostolsko nasljeđe...". Не бих да разглабамо овде, има тема о томе других, само да додам пар ствари:

  1. Постоји и мора да постоји Апостолско наслеђе кроз "полагање руку", Свету Тајну Хиротоније, међутим ту имамо један проблем, а он се зове - Саборност. Рецимо Први апостолски сабор као узор где се рече, а апостол Јаков записа на почетку: "Изволе се Духу Светом и нама (Апостолима)...". Питање-констатација: Свако зна да се "није изволело" наследницима Апостола (тада 4 катедре: јерусалимској, антиохијској, констатинопољској и александријскиј) да римски епископ ради шта и како он хоће - дакле покидане су везе и престало је заједничарење у Чаши. Око тога се морамо сложити, зар не - саборности нема. А Свете Тајне (има их безборој, нису само оних 7 набројаних јер "Дух дише где хоће")? Сматрам да није наше да "меримо" нити можемо нити где Дух дише нити колико дише. Саборност мора да се успостави по угледу на Апостоле, а пут се зна - Сабором. Не верујем да римски папа може сам са собом да саборује. Након боравка у Италији све моје предрасуде о КЦ су полупане, јер сам КЦ гледао кроз цркву у Орвата - то су два света. Дакле осим жала што нисмо браћа у Чаши и саборно, немам никавих "мржњи", имам чак пошптовање и сматрам да, рецимо, Православље треба од католика да узме део, да се научи око каритативне делатности (не да постане социјална служба, него у мери).
  2. Што се Николаја тиче - опрости ако сам био груб, не наступам са становишта: Србин ја, брани Србина Николаја - мала је премала Србија и Срби, мада је Николај неизмерно волео свој народ, за Николаја. Он је универзалан, као, усоталом и свака Светост. Бесмислица је поредити Степнца и Николаја, чак да је Степинац православац и Србин - то једноставо не иде.
  3. Патријарх Павле је рекао, парафраза: Браћо, боље је да нестанемо као народ, да не буде ни мале Србије, камоли велике (иначе форе о тзв. великој Србији су пропаганда, знју хрватски историчари и говоре да Хрватска постоји данас захваљујући Краљевини СХС) - него да будемо нељуди. Дакле: свети човек говори: боље да нас нема, него зло да чинимо. Чинили су Срби зо, нађалост, али говорим о перцепцији ка злу светог човека. Шта је Степинац урадио док су усташе комадале српску одојчад у сатанситичким пировима? Много мање или ништа од једне Дијане Будисављевић. Једна жена, лаик да може да уради више против сатанистичко-усташког зла од архиепископа/надбискупа помесне цркве (у КЦ, надбискупије) - па то је асурдна лаж и лицемерје! Наравно да је могао да уради много да је хтео. Грех није само чинити зло, грех је НЕ чинити добро.
  4. О универзалности Светости: Током комунизма долазаше Шиптари да се моле у Дечане, манстир наш на КиМ, пред оштима Светог Краља Стефана. Дошао Шиптар, довео жену нероткињу, питао игумана да је пусти код моштију у храм да се помоли. Игуман јој дозволи, наравно, и док се ова Шиптарка (мууслиманка) молила, напољу пита Игуман (Јустин) Шиптара; "Је ли, што се ви муслимани долазите молити нашим Свецима"? Игуман га мало искушавао, да чује како овај муслима гледа на све. А Шиптар му каже: "Еее, оче, ису Свеци ваши само, Свеци су свих нас"!

 

Не верујем, и ти то знаш, да се за Степнца много отимају, Талијани, Ппанци и др. Кад би рекао једном Русу да је Николај само српски - сматрали би те/ме лудаком...Грку, Бугарину. Бугари су убијали Србе, али једва су дали тело/мошти Св. Саве Србима. Светост је универзална...упитај се сам, ко у Шпанији, Аргентини, Италији чита списе Степнца и плаче душе надахнуте? Нико и никад неће. Николајева реч не да разгаљује душе, него из темеља мења животе људима широм света, по Русији, Грчкој, Америци, Србији, Хрватској (тајно), па чак по Јужној Америци бивши индијанци, католици постају "српски" попови...Хрватима Срби требају, али они срљају у духовну и физичку провалију мржње и нестанка као народ. Нико их не воли, ни Немци, ни Аустријанци поготово не Талијани и Словенци - вашу католици? Упитајте се зашто. Све најбље:

Овде имаш  - онлајн - Николајева дела (па упреди их са Степичевим "духовним благом"):

https://svetosavlje.org/biblioteka-index/#vladikanikolaj

 

162970.p.jpg?0.7992813654709607

    

 

Када данашњи нараштај буде сасвим изумро, Николај Велимировић биће легенда и историчари ће скупљати сваки делић који би могао да пружи обавештење о њему. Његов живот, ако икада буде написан, показаће свету какав може да буде српски свештеник. Њиме ће се његов народ увек поносити.

Стивен Грам

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ćiriličar рече

Види, брате, слажем се и ово је одлично запажање: "Аko postoji neprekinuto apostolsko nasljeđe...". Не бих да разглабамо овде, има тема о томе других, само да додам пар ствари:

  1. Постоји и мора да постоји Апостолско наслеђе кроз "полагање руку", Свету Тајну Хиротоније, међутим ту имамо један проблем, а он се зове - Саборност. Рецимо Први апостолски сабор као узор где се рече, а апостол Јаков записа на почетку: "Изволе се Духу Светом и нама (Апостолима)...". Питање-констатација: Свако зна да се "није изволело" наследницима Апостола (тада 4 катедре: јерусалимској, антиохијској, констатинопољској и александријскиј) да римски епископ ради шта и како он хоће - дакле покидане су везе и престало је заједничарење у Чаши. Око тога се морамо сложити, зар не - саборности нема. А Свете Тајне (има их безборој, нису само оних 7 набројаних јер "Дух дише где хоће")? Сматрам да није наше да "меримо" нити можемо нити где Дух дише нити колико дише. Саборност мора да се успостави по угледу на Апостоле, а пут се зна - Сабором. Не верујем да римски папа може сам са собом да саборује. Након боравка у Италији све моје предрасуде о КЦ су полупане, јер сам КЦ гледао кроз цркву у Орвата - то су два света. Дакле осим жала што нисмо браћа у Чаши и саборно, немам никавих "мржњи", имам чак пошптовање и сматрам да, рецимо, Православље треба од католика да узме део, да се научи око каритативне делатности (не да постане социјална служба, него у мери).
  2. Што се Николаја тиче - опрости ако сам био груб, не наступам са становишта: Србин ја, брани Србина Николаја - мала је премала Србија и Срби, мада је Николај неизмерно волео свој народ, за Николаја. Он је универзалан, као, усоталом и свака Светост. Бесмислица је поредити Степнца и Николаја, чак да је Степинац православац и Србин - то једноставо не иде.
  3. Патријарх Павле је рекао, парафраза: Браћо, боље је да нестанемо као народ, да не буде ни мале Србије, камоли велике (иначе форе о тзв. великој Србији су пропаганда, знју Хрватски историчари и говоре да Хрватска постоји данас захваљујући Краљевини СХС) - него да будемо нељуди. Дакле: свети човек говори: боље да нас нема, него зло да чинимо. Чинили су Срби зо, нађалост, али говорим о перцепцији ка злу светог човека. Шта је Степинац урадио док су усташе комадале српску одојчад у сатанситичким пировима? Много мање или ништа од једне Дијане Будисављевић. Једна жена, лаик да може да уради више против сатанистичко-усташког зла од архиепископа/надбискупа помесне цркве (у КЦ, надбискупије) - па то је асурдна лаж и лицемерје! Наравно да је могао да уради много да је хтео. Грех није само чинити зло, грех је НЕ чинити добро.
  4. О универзалности Светости: Током комунизма долазаше Шиптари да се моле у Дечане, манстир наш на КиМ, пред оштима Светог Краља Стефана. Дошао Шиптар, довео жену нероткињу, питао игумана да је пусти код моштију у храм да се помоли. Игуман јој дозволи, наравно, и док се ова Шиптарка (мууслиманка) молила, напољу пита Игуман (Јустин) Шиптара; "Је ли, што се ви муслимани долазите молити нашим Свецима"? Игуман га мало искушавао, да чује како овај муслима гледа на све. А Шиптар му каже: "Еее, оче, ису Свеци ваши само, Свеци су свих нас"!

 

Не верујем, и ти то знаш, да се за Степнца много отимају, Талијани, Ппанци и др. Кад би рекао једном Русу да је Николај само српски - сматрали би те/ме лудаком...Грку, Бугарину. Бугари су убијали Србе, али једва су дали тело/мошти Св. Саве Србима. Светост је универзална...упитај се сам, ко у Шпанији, Аргентини, Италији чита списе Степнца и плаче душе надахнуте? Нико и никад неће. Николајева реч не да разгаљује душе, него из темеља мења животе људима широм света, по Русији, Грчкој, Америци, Србији, Хрватској (тајно), па чак по Јужној Америци бивши индијанци, католици постају "српски" попови...Хрватима Срби требају, али они срљају у духовну и физичку провалију мржње и нестанка као народ. Нико их не воли, ни Немци, ни Аустријанци поготово не Талијани и Словенци - вашу католици? Упитајте се зашто. Све најбље:

Овде имаш  - онлајн - Николајева дела (па упреди их са Степичевим "духовним благом"):

https://svetosavlje.org/biblioteka-index/#vladikanikolaj

 

162970.p.jpg?0.7992813654709607

    

 

Када данашњи нараштај буде сасвим изумро, Николај Велимировић биће легенда и историчари ће скупљати сваки делић који би могао да пружи обавештење о њему. Његов живот, ако икада буде написан, показаће свету какав може да буде српски свештеник. Њиме ће се његов народ увек поносити.

Стивен Грам

 

 

Slažem se oko teološke veličine i nisam to htio uspoređivati jer bi onda bi izabrao nekog drugog recimo biskupa Štrosmajera.

Rekao sam da je sličnost samo u tom djelu da ih neki vide u suradnji sa nacističkim idejama .

A već sam rekao da su za mene obojica sveti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kopitar рече

A već sam rekao da su za mene obojica sveti.

Од среца, опрости, ако сам, а мора да јесам, рекао ружне ствари ка човеку којегга сматраш светим - искрен сам! Требао сам бирати речи. Ипак, не одричем се суштине реченог.

Сад ме већ нагониш у расправу: Можеш ли, такстативно, сађети, исписати своје познавање Степинчевог дела и зашто га сматраш светим?

Ја, признајем, познајем Николаја, Степинца, не. Гледам га из контеста ужаса којег је проводила НДХ и усташе, те његове позиције надбискупа. Молба, ако ти се да, испиши по тачкама, због чега ти сматраш Степинца светим? Унапред хвала (и није провакације).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 55 минута, kopitar рече

Izvor svetih tajni je Isus Krist a ne pravoslavna ili katolička vjera i njihovo djelovanje ovisi o Duhu Svetom.

Ako je neko oženjen ili ako je svećenik onda zauvjek ostaje to da je taj bio oženjen ili da je bio svećenik.

Zato se u crkvi ne daje rastava nego se na neki način ne želi čovjeka otjerati od crkve i sakramenata nego zadržati pa mu crkva daje svoj blagoslov a ne rastavu jer sakramenata ženidbe ne udjeljuje svećenik već mladenci jedan drugome. Crkva samo potvrđuje kao svjedok njihovu privolu.

 

 

 

 

Управо заговараш католичку теологију. То је ваш екуменизам и теорија о раздробљеној Цркви (али ви сте чувари Истине). 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ćiriličar рече

Од среца, опрости, ако сам, а мора да јесам, рекао ружне ствари ка човеку којегга сматраш светим - искрен сам! Требао сам бирати речи. Ипак, не одричем се суштине реченог.

Сад ме већ нагониш у расправу: Можеш ли, такстативно, сађети, исписати своје познавање Степинчевог дела и зашто га сматраш светим?

Ја, признајем, познајем Николаја, Степинца, не. Гледам га из контеста ужаса којег је проводила НДХ и усташе, те његове позиције надбискупа. Молба, ако ти се да, испиши по тачкама, због чега ти сматраш Степинца светим? Унапред хвала (и није провакације).

Ima samo ovo:

  • Katehetske propovijedi, sv. 1 i 2, (uredio: Nikola Borić), Nadbiskupski duhovni stol u Zagrebu, Zagreb, 1956.[29] (2. izd. Postulatura blaženoga Alojzija Stepinca, Zagreb, 2015., prir. Juraj Batelja)
  • Propovijedi o Deset zapovijedi Božjih, Postulatura blaženoga Alojzija Stepinca, Zagreb, 2013., (prir. Juraj Batelja)[30]

Nažalost nisam još ništa pročitao.

  •  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Самим тиме што 'католици' мисле да су испред других хришћана, чини их немоћним да буду хришћани. Исус Христос нема везе са таквим понашањем.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kopitar рече

Nažalost nisam još ništa pročitao.

Брате, онда је то идеологија, разумеш. Светост није: ствеостизам, комунизам, троцкизам, либерализам, феудализам, капитализам.

Ја бих ти о Николају могао писати дисертације, и о његовом духовном, писаном, благу, и о његовом животу. Могао бих са тобом, а и са високообразованим, образованијим од мене, православним теолозима, да дискутујем о најдубљим догматским стварима цитирајући или парафразирајући Николаја. Боље парафразирајући, али тачно, јер бих тиме показао колико га познајем - његово дело, не њега. Николајеве висине, брате - плаше.

Рецимо почетак његових "Нових беседа под гором" где тумачи Јованово Јеванђење плаши - води у висине за које нисмо спремни.

Његове "Молитве на језеру" су нешто најдубље и најлепше написано у историји Цркве (ако очеш у ваше, католичке, западне епископије) од Давидових Псалама на овамо.

Мислим, немој да се "лупамо" идеологијама о "светости" - то је унижење за теологију и хришћанство уопште.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Панарет рече

Управо заговараш католичку теологију. То је ваш екуменизам и теорија о раздробљеној Цркви (али ви сте чувари Истине). 

Pa normalno , ja na te stvari gledam tako. I dopuštam i drugčiju praksu što nema veze sa ekumenizmom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Mladen Sekulović, odnosno Karl Malden, dobio je danas spomenik u Beogradu ispred Jugoslovenske kinoteke. 
       
      Na svečanom otvaranju obratio se i veliki glumac Majkl Daglas koji je poslao video poruku, izrazivši zahvalnost našoj zemlji. Video poruku poslale su i Maldenove ćerke koje su se takođe zahvalile na ukazanoj časti.
      - Pozdrav za Srbiju. Žao mi je što danas nisam u Beogradu. Mnogo mi je žao što danas ne mogu da odam počast mom dragom srpskom i američkom prijatelju, mom mentoru Mladenu Selukoviću. Ponosan sam što će dobiti ovaj divni spomenik u svojoj domovini. Imao sam privilegiju da radim četiri godine sa Karlom šest dana u nedelji i osam meseci. Karl i ja smo snimali 104 sata programa za TV. Sve sam naučio od njega. On je imao dve ćerke, ali ja sam bio njegov usvojeni sin. Nikada neću moći dovoljno da mu se zahvalim što me je naučio da slušam druge ljude, što je prava umetnost. Njegova radna etika bila je bez premca, a uz to bio je predivan čovek. U mislima sam s njegovom prelepom ženom Simonom, koja je i dalje sa nama. Pružam podršku svim njegovim srpskim prijateljima i mnogo vam hvala što odajete počast Karlu Maldenu, velikom, velikom čoveku - poručio je glumac u video poruci.
      Uvod u otkrivanje spomenika bila je promocija autobiografske knjige Mladena Sekulovića, "Kako sam uspeo". Knjiga je nedavno predstavljena na Sajmu knjiga i u Jugoslovenskoj kinoteci.
      Veliki prijatelj slavnog glumca Dan Tana je podvukao da je sa Maldenom sarađivao u snimanju filma Gorana Paskaljevića "Suton" iz 1982. godine, u kome se govori o životu emigranata.
      - Malden je bio ponosan na svoje poreklo i govorio je srpski jezik, kazao je Tana.
      Karl Malden je rođen u SAD 1912. kao Mladen Sekulović, a Oskara za najbolju sporednu ulogu je dobio za rolu u filmu "Tramvaj zvani želja".
      Maldenova karijera je trajala više od 60 godina, a umro je 2009. godine.
      Karl Malden je rođen 1912. godine u Čikagu od oca Petra Sekulovića, emigranta iz Bileće i majke Marije, češkog porekla.



      link
    • Од Милан Ракић,
      Prošle srijede, 3. listopada, navršilo se 20 godina od beatifikacije zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ceremonije koju dobro pamtim i koju je 1998. predvodio sveti papa Ivan Pavao II. u okviru svog drugog pohoda Hrvatskoj, ali ne pred više od pola milijuna vjernika kako iznosi Tiskovni ured zagrebačke nadbiskupije ovih dana.

      Nije mi jasno čemu takva pretjerivanja. Znamo koliki je prostor ispred svetišta u Mariji Bistrici, a savršeno dobro pamtimo misu na punom zagrebačkom hipodromu, kod prve posjete Ivana Pavla II. Hrvatskoj u rujnu 1994., kada nas je tamo bilo gotovo 700.000 duša.
      Elem, možda Bozanićevi PR-ovci pretjeruju jer im obilježavanje ove 20. godišnjice nije prošlo odviše zapaženo, osim u tzv. katoličkim medijima. Malo tko je zapamtio što je kardinal Bozanić kazao pred biskupima, svećenicima i bogoslovima koji su te srijede pohodili župni dvor i crkvu u Krašiću, gdje je Stepinac bio konfiniran po izlasku iz Lepoglave i gdje je 10. veljače 1960. preminuo, nikako mučenički kako izmišlja katolička kaptolska propaganda (zračenje, trovanje… kajgod!), već od posljedice raka krvi – policitemije vere, kako sam već dobrano pojasnio i argumentirao u nekoliko navrata.
      Zapravo, ništa novo Bozanić nije rekao, a trebao je, osobito jer je kanonizacija, za koju se opet u Krašiću molilo, odgođena ad calendas graecas, što će reći da nije na vidiku, točnije, da je vrlo upitno da se za naših života i dogodi.
      Bozanić je već mutio. I to sam in extenso pojasnio, jer je znao da papa Franjo ima namjeru formirati mješovitu katoličko-pravoslavnu komisiju, što je čuo iz prve ruke u Vatikanu, ali je gotovo godinu dana to sve tajio od domaće publike i bio je prisiljen progovoriti, na Trsatu (30.08.2015.), kada se njegova šutnja u samom Vatikanu i u hrvatskim medijima činila odviše ridikulozna i kompromitirajuća. Tako da ne čudi što muti i sada te što s njime muti cijela pokrajinska crkvena hijerarhija i kler, pa im ne preostaje nego papagajski ponavljati da je ”Stepinac najodličniji sin Hrvatske u novije vrijeme, svjetionik našem hrvatskom narodu te je simbol očuvanja katoličke vjere u hrvatsko” (župnik Hrvatske Dubice u Sisačkoj biskupiji Željko Jurković).
      A što bi Bozanić mogao i morao napraviti da ne muti? Fino: kazati istinu o Stepincu: napustiti hagiografiju i prijeći na historiografiju.
      Evo, ja mu danas želim kratko, ali značajno pripomoći.
      Naime, papagajski se ponavlja i to da je Stepinac stradao samo zato što se suprotstavio komunistima. Hajde da malo osvijetlimo to poglavlje.
      U više je navrata (u katoličkoj publicistici napose) elaboriran susret Tita i Stepinca. Najopširnije je to napravio prvi pouzdani hrvatski katolički biograf Alojzija Stepinca fra Aleksa Benigar (Zagreb, 28. 1. 1893. – Rim, 2. 11. 1988.) čija je knjiga ”Alojzije Stepinac, hrvatski kardinal” najprije izašla u Rimu 1974. (u nakladi ZIRAL-a), a pod nazivom ”Stepinac” godine 1993. u Zagrebu (kao suizdanje Glasa Koncila i Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda).
      Ali Benigar ne donosi transkript susreta Tita i Stepinca (tek ga prepričava) jer pošteno kaže da pri pisanju Stepinčeve biografije nije mogao dobiti uvid u izvorne isprave koje se nalaze u Vatikanskom arhivu papina Državnoga tajništva (s obzirom na to da prema važećim propisima tada to nije bilo moguće), a nije ih našao niti u državnim arhivima Kraljevine Jugoslavije, Nezavisne Države Hrvatske ni komunističke Jugoslavije (premda smatra da to za njegov rad i nije bio veliki propust; danas bismo drugačije sudili, a i moramo suditi drugačije nakon rada mješovite katoličko-pravoslavne komisije o Stepincu).
      Vratimo se onim napetim danima nakon kapitulacije Hitlerove Njemačke i bijega Ante Pavelića i ustaških glavešina iz Zagreba. Vrlo brzo se opazilo da su nove vlasti uzele nadbiskupa Stepinca na nišan. Već nekoliko dana nakon njihova dolaska, 15. svibnja (sasvim slučajno se to poklopilo s predajom ustaških trupa kod Bleiburga), bio mu je zaplijenjen automobil. Iako su ga poslije vratili, don Giuseppe Masucci (tajnik opata Ramira Marconea, papinskog legata pred vlastima NDH) konstatira u svojim spisima da je to bila najava represije prema nadbiskupu.
      Nedugo prije sloma mons. Svetozar Rittig, koji je za rata konspirativno surađivao s partizanima, poručio je Stepincu da će partizanska komanda doći najprije k njemu i da dočeka jugoslavensku vojsku naredbom zvonjave svih zagrebačkih crkvenih zvona. Rittig je pojasnio nadbiskupu da imenovani partizanski komandant Zagreba Većeslav Holjevac želi baš kod Stepinca preuzeti vlast nad Zagrebom.
      Rano poslijepodne toga 8. svibnja 1945. partizani su počeli ulaziti u Zagreb. Emisari su stigli na Kaptol u 13.30 sati. Ali vrlo brzo će početi uhićivanja ne samo svećenika nego i biskupa.
      Dana 17. svibnja don Masucci, tajnik papina izaslanika, u svom dnevniku piše: ”U 12.30 sati su jedan potpukovnik i dvije osobe u građanskim odijelima došli uhapsiti nadbiskupa Stepinca”. Najprije je odveden u jednu kuću u Mlinarskoj ulici gdje mu je priopćeno da je lišen slobode. Stepinac je prosvjedovao i zatražio da se o tomu obavijesti generalni vikar biskup dr. Franjo Salis-Seewis, koji je odmah preuzeo upravu nadbiskupije i naredio da se na svim misama moli za nadbiskupa.
      U toj ga je kući posjetio mons. Rittig, dotadašnji župnik sv. Marka na Gornjem gradu u Zagrebu, ali je Stepinac bio odrešit prema Rittigu. Nije ga podnosio. Neki Ranogajac je zatim optužio Stepinca da je ”surađivao s okupatorima”, na što mu je Stepinac odvratio: ”A što je to okupator?” ”Nijemci i ustaše”, reče ovaj, pa je Stepinac odgovorio: ”Što se tiče Nijemaca, stvar je jasna. A što se tiče ustaša, mogu reći samo to da nitko ne može okupirati svoju vlastitu zemlju na kojoj je”.
      Više je ljudi ispitivalo Stepinca, ali on se sve više zatvarao u sebe.
      Približavalo se Tijelovo, pa je naredio da se održi uobičajena procesija.
      Jednoga dana, dok je Stepinac još bio u Mlinarskoj, kaže Rittig, koji je u međuvremenu postao ministar za vjerska pitanja, da Tito, predsjednik savezne Vlade, dolazi u Zagreb i da se želi susresti s klerom. Tito se sastao sa Salisom-Seewisom i grupom kanonika u prisustvu predsjednika hrvatske Vlade dr. Vladimira Bakarića i mons. Svetozara Rittiga 2. lipnja 1945. na građanskom terenu.
      Salis je u ime Crkve zatražio oslobađanje Stepinca pozivajući se na načelo deklaracije o slobodi vjeroispovijesti i savjesti jugoslavenskih partizana te o slobodi kršćanskog odgoja na području školstva, ali i zagovarajući suradnju novih i crkvenih vlasti.
      Na to je Tito pozitivno odgovorio izjašnjavajući se kao Hrvat i kao katolik (vidi dokument 359. Josip Broz ”Tito katoličkom kleru u Zagrebu” u Jure Krišto, ”Katolička Crkva i Nezavisna Država Hrvatska – Dokumenti, 1941-1945”, knjiga druga, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 1998., str. 372 i 373) te obećao da će jugoslavenska vlada raditi u duhu spomenutih načela.
      Međutim, Tito je rekao da, ”kao Hrvat i kao katolik”, baš tako, ”nije bio zadovoljan držanjem jednog dijela katoličkog svećenstva” tijekom rata.
      Dodao je da ne osuđuje ”svećenstvo (kao takvo) uopće”, nego one koji su se ”odbili” od ”velikog Strossmayera, sljedbenika jugoslavenske ideje”.
      Kazao je Tito da je jasno da se stvari ne mogu ”riješiti dekretima” i da je pitanje religije ”duboko ukorijenjeno u našem (hrvatskom) narodu”. Zatim je predložio da predstavnici klera uz pomoć Rittiga učine jedan elaborat kako riješiti odnose Crkve i države, ali je dodao ono što će se kasnije pokazati kao kamen spoticanja, što pak crkveni hrvatski historičari tumače kao glavni argument za obračun sa Stepincem.
      Tito je kazao: ”Ja bih sa moje strane rekao da naša Crkva treba da bude nacionalna, da se više prilagodi naciji (…) da katoličko svećenstvo u Hrvatskoj bude dublje povezano s narodom nego sada”.
      Kritizirao je Tito Vatikan koji je ”uvijek više naginjao Italiji nego našem narodu”, pa je zatražio ”više samostalnosti za Katoličku Crkvu u Hrvatskoj”. Kazao je da je to ”osnovno pitanje” i da je sve drugo ”sekundarno” te je to stavio u kontekst stvaranja ”velike zajednice Južnih Slavena”. Dakle, kaptolska je laž da je Tito tražio prekid odnosa domaće Crkve sa Svetom Stolicom.
      Zatim se razgovor malo zaoštrio jer su klerici oponirali Titu pojašnjavajući što Sveta Stolica znači Hrvatima, da je poštivala crkvenu vlast Stepinca i hrvatskih biskupa na okupiranim (predanim) teritorijima od strane Mađara (Međimurje) i Talijana (Dalmacija), pa su se napokon zauzeli za slobodu Stepinca argumentirajući to njegovom veličinom u suprotstavljanju ustašama i u spašavanju ”hrvatskih pravoslavaca, Židova i Cigana”.
      Tito je onda prigovorio zbog tolikih svećenika koji su bili ustaše i ustaški službenici te zbog onih koji su s ustašama pobjegli iz zemlje.
      Tito se obavezao ispitati slučajeve svećenika koji su nevini u logorima.
      Došlo je i do prepirke između Rittiga i kanonika, jer je Rittig optužio svećenike da su pogriješili i da moraju ”učiniti pokoru”, a klerici su uzvraćali da su to bili neki, ali ne i svi. Tito je zaključio sastanak kazavši da je to točno i da ne treba generalizirati.
      Tito popušta ili čini manevar povjerenja. Sljedećeg dana, tj. 3. lipnja, u 10.15 sati Stepinac je bio vraćen u nadbiskupski dvor na Kaptolu. Posjetio je bogosloviju, dobro raspoložen, ali je rekao, u kratkom obraćanju da će ”biti borbe”, najviše ”za odgoj mladeži”.
      Istoga dana u podne Tito je uz Bakarića primio opata Ramira Marconea i njegova tajnika Masuccija. Papin legat je upozorio Tita da njegova politika, komunistička, nije ispravna i žalio se na partizanski tisak koji je uvjeravao čitatelje da je Vatikan žarko želio Hitlerovu pobjedu. Opat je upozorio i na ateizaciju društva.
      Tito je obećao da će za 40 dana biti uspostavljeni mir i da će vladati ”najveća sloboda savjesti” (npr., hrvatske su vlasti 6. lipnja opatu vratile telefon, ali mu nikada nisu vratile i njegov konfiscirani automobil).
      Sljedećeg dana, 4. lipnja, Tito se sastao sa nadbiskupom Stepincem u današnjem Lovačkom muzeju u Ulici V. Nazora 63 u Zagrebu.
      Na sastanku je bio i Bakarić. Svrha sastanka, izrečena odmah na početku, bila je da se prilike srede i spriječe sukobi između svjetovne i crkvene vlasti.
      Dok sam još pisao za tjednik Nacional, donijeli smo (lani, zahvaljujući istraživanjima Gordana Akrapa u HDA) faksimil zapisnika toga povijesnoga susreta, dokument br. 5997 Nadbiskupskog duhovnog stola u Zagrebu koji je ovjeren pečatom i potpisom crkvene vlasti u Zagrebu dana 1. 10. 1946. (za potrebe suda) potvrđujući da se prijepis slaže s izvornikom.
      Budući da je bio informiran o onome što se dogodilo dva dana prije na susretu Tita i zagrebačkog klera, Stepinac je priznao da je uređenje države složen zahvat, ali da ”mudri državnici poštuju vjerski osjećaj državljana i slobodu savjesti”.
      Pojasnio je da je Kraljevina Jugoslavija pravno uredila položaj pravoslavaca, ali ne i katolika, što je imalo teške posljedice. Za uređenje toga položaja nadležna je Sveta Stolica, dodao je nadbiskup.
      ”Razgovori s pojedinim biskupima mogu biti vrlo korisni, ali nijedan katolik ne može, čak ni uz cijenu vlastitog života, mimoići svoju vrhovnu vlast, Svetu Stolicu, jer inače prestaje biti katolik.”
      Stepinac je, drugim riječima, bacio rukavicu Titu u lice, pa je predložio konkordat ili neki drugi način, neki modus vivendi kakav je nađen ”u bivšoj Čehoslovačkoj”. Založio se i za uspostavu diplomatskih odnosa Jugoslavije i Katoličke Crkve, jer je to za opće dobro i za međunarodni prestiž nove države vrlo važna stvar.
      Tito je izlaganje pomno slušao i izjavio da razumije važnost pitanja i da ga je načelno spreman urediti, no izrazio je bojazan s obzirom na ”premalu sklonost Svete Stolice prema slavenskim narodima, posebno prema Jugoslaviji”.
      Nadbiskup mu je odgovorio da je ta bojazan bez temelja i argumentirao je to slično kao Salis-Seewis. Podsjetio je Tita da kardinal Maglione, državni tajnik Svete Stolice, nije popustio Mađarima i održao zadanu riječ Stepincu da se ne mijenja status quo dok se rat ne završi. Slično je bilo i u Dalmaciji.
      Sveta Stolica, rekao je Stepinac Titu, ”ni za čas nije pomislila da bi dalmatinske biskupije pripojila Italiji i time ih odrezala od hrvatskih biskupa”. Tito je izrazio želju da Vatikan podupre jugoslavensku vlast u pitanju Istre, jer je ona ”slavenska pokrajina”. Stepinac je uzvratio da je Istra ”još danas Hrvatska zahvaljujući katoličkom svećenstvu koji je uz silne muke održalo materinski jezik”.
      Kako bi argumentirao posebnu skrb Svete Stolice prema Slavenima, nadbiskup je pojasnio važnost dozvole da se rabi staroslavenski jezik u bogoslužju, povlasticu koju nisu dobili ni najveći narodi na svijetu kao što su Nijemci, Francuzi ili Englezi.
      Ako je tada već bilo napetosti između Tita i Stepinca, čini se da je Stepinac učinio potez koji se Titu uopće nije dopao jer je stao zagovarati dijalog s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke i sa ”čestitim pristašama ustaškog pokreta”, te je dodao: ”Razgovarat se može sa svakim, prihvatiti se ne mora. Tko god hoće pošteno i iskreno surađivati na sređenju zemlje, neka bude dobro došao. Ako suradnju odbiju, krivi su sami. Zašto se ne bi pokušali porazgovarati? Mudar državnik ne propušta ništa, što može pomoći sreći i zadovoljstvu zemlje.”
      Među povjesničarima i teolozima koji nisu opterećeni hagiografskim pristupom Stepincu možda bi se trebalo raspraviti koliko se Stepinac tim nastupom definitivno ukopao i pokazao kao dobronamjeran, ali nedovoljno mudar i za politiku potpuno netalentiran čovjek.
      Konačno je nadbiskup stavio Titu na srce da se štedi život gdje god je moguće. Tito je odgovorio da je to i njemu važno, ali da se ”pravdi mora udovoljiti za (poradi) najteže povrede čovječnosti”.
      Na samome kraju Stepinac je kazao da je mišljenja kako se svi problemi mogu riješiti uz obostranu dobru volju ”jer se Katolička Crkva drži Kristova načela prema kojem treba dati caru carevo, a Bogu što je Božje”.
      Ta Stepinčeva izjava, smatra Benigar, kao i sam razgovor dokazuju da kasniji sukob koji je nastao između Crkve i države nije nadbiskup niti htio niti ga je izazvao (Pastirsko pismo od 22. rujna 1945. je bila reakcija Biskupske konferencije Jugoslavije na neodrživo stanje komunističkog nasilja smatra Benigar).
      Riječi koje stoje u zapisniku susreta Tita i Stepinca sadržavaju program koji je, tvrdi Crkva, režim mogao prihvatiti budući da se predstavljao kao narodni i demokratski te kao pobornik narodnosne ravnopravnosti i slobode.
      Dokument svjedoči i o nadbiskupovom dijaloškom duhu (mada nije dokaz njegove nevinosti iz perspektive, počnimo od Srpske Pravoslavne Crkve jer se ona sada računa u Vatikanu, koja u pismima papi Franji, koje sam dao na uvid šire javnosti, osporava Stepinčevu najavljenu kanonizacija već svima poznatim argumentima ”Stepinčeva ćutanja o genocidu nad Srbima”).
      Recimo na samome kraju i to da je novi režim, usprkos obećanju što ga je Tito dao predstavnicima klera i samom Alojziju Stepincu da se u stvarima vjere i Crkve neće ništa određivati nego sporazumno raditi, te da je spreman odgovoriti na pitanja koja ”tište hrvatski kler” (Stepinac je napisao mnoge predstavke počevši od one Vladimiru Bakariću, br. 64/BK, od 21.7.1945,), jer se Stepinac pozivao na Titove riječi, ”dane u jednom svečanom času, te su imale biti temelj dobrim odnosima između državnih i crkvenih vlasti”, zastupao i provodio protuvjerski, pa i u mnogočemu zločinački smjer.
      Za mnoge je 1945. došla sloboda, ali za Katoličku Crkvu u Hrvatskoj je počela strahovlada. Problem je u tome što ni nadbiskup Bozanić niti bilo koji drugi (nad)biskup nije sposoban razlučiti, pojasniti i prihvatiti odgovornost Katoličke Crkve za grozne zločine ustaša, barem onako kako je Argentinska biskupska konferencija 2000. godine prihvatila odgovornost i pokajala se zbog zločine generala tijekom posljednje vojne diktature (1976. – 1983.), poduprte (podsjetimo) episkopatom (ili njegovim većim djelom) ili kako se papa Franjo i mnogi (nad)biskupi kaju zbog užasa pedofila u redovima klera. Takvih usporedbi ima više.
      Problem je, dakako, u tome što mnogi u Crkvi danas potpuno krivo misle da je ta Titova strahovlada (koju se naravno osuđuje kao što je to, npr. činio pokojni Slavko Goldstein), sudeći prema njenim učincima, bila groznija od strahovlade nacista, fašista i ustaša. Ne, nije!
      Stepinac je, sasvim sigurno i kao posljedica bijesa koji je zavladao među komunistima nakon objave i čitanja Pastriskoga pisma, postao meta hajke u štampi. Atmosfera se zahuktala.
      Uhićen je ponovo u srijedu, 18. rujna 1946. kada su milicionari nahrupili u kapelicu nadbiskupskoga dvora dok se nadbiskup pripremao služiti misu. Nosili su uhidbeni nalog javnog tužioca Jakova Blaževića od 17. rujna 1946. Stepinac je odgovorio: ”Idem s vama. Ako ste žedni moje krvi, eto me!”
      Glavna je rasprava počela 30. rujna 1946. Četvrti dan rasprave, 3. listopada, dopušteno je Stepincu da govori: ”…Savjest mi je čista, pripravan sam svaki čas i umrijeti…”.
      Dana 11. listopada 1946. Stepinac je osuđen na kaznu lišenja slobode s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, te na gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od pet godina. To Crkva Titu i jugoslavenskim komunistima ne može i, što je važnije i preciznije, ne želi zaboraviti.
      Gospodin Josip Bozanić bi trebao, čini mi se da je odavno kucnuo taj čas, smoći snage i unutarnje slobode duha da o važnim obljetnicama Stepinca (120 godina rođenja i 20 godina beatifikacije) kaže ili počne kazivati da shvaća kako je poziv Ivana Pavla II. na čišćenje memorije i na kajanje (Tertio millennio adveniente, upućen, hej! 10. studenog 1994., a kamoli da se najiskrenije bavimo homilijom Ivana Pavla II. na zagrebačkom hipodromu 11. rujna 1994. koju Bozanić, Glas Koncila et al. sustavno prešućuju!) prioritetan zadatak.
      Može li sve što je Stepinac pretrpio od komunista njega ekskulpirati od drugih očitih ogromnih propusta? (Naime, hoće li se stići priznati da Stepinac nije samo ”ćutao” već i na svoj način govorio kao kada je koncem 1943., naravno prekasno, osudio rasizam?) Može li izaći neokaljan nakon suda povijesti? Ili će prevagnuti zaključak da je morao manje moliti Svevišnjega, pak više glasno tražiti pravdu za progonjene (Židove, Srbe, Rome i druge), a ne 1945. pred Titom i Bakarićem tražiti suradnju i izgradnju nove države s ”čestitim ustašama”?!
      Pada mi na pamet mogućnost da kardinal Franjo Kuharić onda predloži Franji Tuđmanu koaliciju s Milom Martićem ili da Alija Izetbegović, nakon nagovora kardinala Vinka Puljića, pohrli u bratski zagrljaj Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću… Imali biste pravo da me nazovete političkom budalom kada bih ikoga nekako tako, ”u duhu Stepinca”, nagovarao, iako bih vam kazao da je to – dogovor i suradnja bivših neprijatelja – cilj kršćanskog humanizma među inima.
      Da, točno, ali brate, Alojzije je bio do grla umočen u ustaška sranja pak ga je strašno mučilo što Hrvati psuju i što žene, oh da, to ga je osobito nerviralo dok je mudrovao u Krašiću, tamo gdje se Bozanić ”nadahnjuje”, oblače hlače i zarađuju, pa će takve prokleti nazivajući ih (1955.) ”nakazama” i ”odvratnima i Bogu i poštenim ljudima”.
      Mislim, da zaključim ovaj gotovo pa roman, kako nešto u Stepinčevom (i Bozanićevom) poimanju ”čestitosti” i ”poštenja” temeljito ne valja.

    • Од Поуке.орг инфо,
      https://www.bizlife.rs/aktuelno/izjava-dana/dijalog-dana-zeljko-mitrovic-dobio-kulturan-odgovor-od-ministra-kulture/ Izjava ministra kulture Vladana Vukosavljevića da bi rijaliti programi trebalo da se emituju na posebnim kanalima koji se plaćaju, isprovocirali su vlasnika Pinka Željka Mitrovića koji se ministru ovako obratio:
      Ubrzo je usledio i odgovor:
    • Од Danijela,
      Godine 1937. španska republikanska vlada Pablu Pikasu, tada već uveliko poznatom slikaru, poručila je sliku koja će na predstojećoj, velikoj svetskoj izložbi, predstaviti Španiju. Manjak inspiracije u početku je Pikasa ometao u radu. Ali ne zadugo.
      U Španiji, za to vreme, skoro godinu dana je besneo građanski rat između španskih nacista predvođenih generalom Frankom i republikanaca. Godine 1937, 26. aprila, nemačka i italijanska avijacija, podržana od strane generala Franka, obasipa bombama Gerniku, tadašnju prestonicu Baska. Tokom svirepog čina stradao je veliki broj ljudi, a grad je gotovo uništen.
      U takvoj situaciji nejakom čoveku, pred naletom sile mnogo jače od njega samog, preostaje samo da nemoćno posmatra zlo koje pred njim kulminira. Međutim, ako je taj nejaki čovek umetnik, pokupiće prkosno svoje boje i za samo nekoliko nedelja naslikati jedno od najznačajnijih dela u istoriji umetnosti, Gerniku.
      Pikaso je na osmometarskom platnu ostavio svedočanstvo o tom tužnom događaju. Ovu sliku mnogi smatraju simbolom mira.

      Gernika, “2009_1102_06_Madrid” flickr photo by peatc https://flickr.com/photos/peatc/4245955142 shared under a Creative Commons (BY-SA) license
      Nastanku slike prethodilo je nekoliko skica. Neodređeni oblici koji podsećaju na ljudske i životinjske prilike čine kompoziciju slike koja podseća i opominje u isto vreme. Na levoj strani kompozicije naslikana je glava minotaura, koja je za slikara predstavljala simbol tiranije. Odsustvom boja dočarao je prisustvo ratnih užasa. A prisustvom pokreta koji sugerišu krikove, paniku i očaj, manjak ljudskosti kod zločinaca koji rat iniciraju.
      Slika je prvi put izložena u junu iste godine, na velikoj svetskoj izložbi održanoj u Parizu, kako je i bilo predviđeno.
      Jedna anegdota opisuje dolazak nemačkog oficira u Pikasov atelje. Ugledavši Gerniku oficir je upitao:

      Pikaso, koji je za vreme rata boravio u Parizu, nije dopuštao da se slika prebaci u Španiju, dokle god u njegovoj zemlji ne bude uspostavljena demokratija. Na samrti je svom advokatu, Rolanu Dimi, tražio da ni po koju cenu ne dozvoli prebacivanje slike iz Muzeja moderne umetnosti, sve dok je na vlasti general Franko.
      Tako je i bilo. Slika je prebačena u Španiju tek 1981. godine, nekoliko godina nakon smrti generala. Od tada se nalazi u Muzeju kraljice Sofije u Madridu.
      Gernika je danas lep i već odavno obnovljen gradić na severu Španije. U njemu se održavaju obrazovne radionice, seminari i konferencije sa temom mira. Pored toga, svake godine se tradicionalno proglašava dobitnik Gernika nagrade za mir.
      Piše: Marija Mladenović
      https://kultivisise.rs/gernika-pikaso/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...