Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 8 минута, ana čarnojević рече

kako reskirati zivot?  tako sto ce ostati ziv? 

da je stradao od ustaskog noza, polozio zivot za drugog, da je nekakva njegova zrtva dostojna nekakvog svetitelja pa i da pricamo o tome..

nama je J od Jasenovac trauma koja ne prolazi. ali...lako je sa Srbima.

sa ovim u Jerusalimu sipali su so na ranu i Jevrejima a njihova trauma je jos veca i uzasnija i oni to drugacije. ..pa...videcemo.

 

Tom logikom bi isto mogli reći da je i sveti vladika Nikolaj bio nacista i da nije dao svoj život za Židove i ako je spašavao ali mogao je više.

https://www.google.com/url?sa=t&source=web&rct=j&url=https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Nikolaj_Velimirovi%C4%87&ved=0ahUKEwjd1aqGrvrjAhVjx4sKHTF5Am0QmhMIcTAN&usg=AOvVaw18OKwzkgAfl5sfbNFgA-pz&cshid=1565510784248

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, kopitar рече

Tom logikom bi isto mogli reći da je i sveti vladika Nikolaj bio nacista i da nije dao svoj život za Židove i ako je spašavao ali mogao je više.

https://www.google.com/url?sa=t&source=web&rct=j&url=https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Nikolaj_Velimirovi%C4%87&ved=0ahUKEwjd1aqGrvrjAhVjx4sKHTF5Am0QmhMIcTAN&usg=AOvVaw18OKwzkgAfl5sfbNFgA-pz&cshid=1565510784248

mislite na Vladiku Nikolaja koji je nekad nesto rekao o Jevrejima? koji je bio u nacistickom logoru? koji je umro i od posledica boravka u logoru? koji je uticao da se dese demonstracije 27 marta  sa kojima smo oprali svoje lice pred Bogom?  na njega mislite? na pripadnika srpskog naroda koji je stradao zajedno sa Jevrejima?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, ana čarnojević рече

mislite na Vladiku Nikolaja koji je nekad nesto rekao o Jevrejima? koji je bio u nacistickom logoru? koji je umro i od posledica boravka u logoru? koji je uticao da se dese demonstracije 27 marta  sa kojima smo oprali svoje lice pred Bogom?  na njega mislite? na pripadnika srpskog naroda koji je stradao zajedno sa Jevrjeima?

Ja sam našao ovo:

Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај. Велимировић је школован на Западу и у младости је био велик заступник либералних идеја и екуменизма. Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској православној цркви, посебно у односима са Западом. У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму. Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма. Сматра се духовним инспиратором Љотићеве организације ЗБОР. Често је критикован због антисемитских ставова. Када су у Другом светском рату Немциокупирали Југославију, Велимировић је стављен у кућни притвор и на крају одведен у логор Дахау, где је провео три месеца пре него што су га Немци ослободили да би помогао у образовању обједињавању југословенских квислинга против надируће НОВЈ и Црвене армије. По завршетку рата, Велимировић је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти. Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.

Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес. Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности. Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, kopitar рече

Када су у Другом светском рату Немциокупирали Југославију, Велимировић је стављен у кућни притвор и на крају одведен у логор Дахау,

upravo...hvala sto ste sami sebe opovrgli. znaci ne stoji Vam to da je mogao da se zrtvuje za Jevreje ili za bilo koga, prosto fizicki nije mogao.

ostalo se moze interpretirati ovako ili onako. ali na bilo koji nacin porediti Stepinca i ep Nikolaja...pa niko Vam nece  pristati na razgovor o tome.

o 90im mozemo razgovarati, tu cemo se sloziti mnogo puta, ali ovo...jednostavno bolje Vam je da se o tome ne izjasnjavate ako mislite to sto mislite. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, kopitar рече

Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма.

Ово је пука интерпретација неких савремених аутора. 

 

пре 4 минута, kopitar рече

Немци ослободили да би помогао у образовању обједињавању југословенских квислинга против надируће НОВЈ и Црвене армије.

Како је обједињавао квислинге и које? 

 

У књизи "Кроз тамнички прозор" Николај јесте износио одређене ставове који би се могли подвести под антисемитизам. То је за осуду, али он се није посветио због тога што је све што је радио и говорио било непогрешиво већ зато што је доживљавао драматичне сусрете са живим Богом, што је свој траг оставило у "Молитвама на језеру". Николај није никада благосиљао Недићеву Србију нити посредно или непосредно доприносио холокаусту и кампањи геноцида. "Кроз тамнички прозор" је написао као заточеник и логораш, не као поглавар цркве у центру  квислиншке творевине. 

 

С друге стране, покрштавње Срба уз помоћ усташке Хрватске је било опредељење А. Степинца: 

 

Osim toga, koje su sporne točke iz Stepinčeve ratne biografije u Vatikanu se i bez Irineja dobro zna. Jedna od glavnih je prevođenje pravoslavaca na katoličku vjeroispovijest pod prijetnjom ustaškog noža. On se na sudu branio da je njegov jedini motiv bio spašavanje ljudi od ustaških pokolja, a optužba je kao dokaz drukčijih namjera priložila jedan njegov izvještaj papi Piju XII. iz godine 1943. (tada je već bilo očito da njemačka kola idu nizbrdo) u kojem kaže: ‘Mlada hrvatska država, rođena u strašnijim i težim prilikama nego bilo koja država kroz više vijekova, boreći se očajnički za svoj opstanak, pokazuje sa svim tim u svakoj prilici, da želi ostati vjerna svojim sjajnim katoličkim tradicijama i osigurati bolje i jasnije uvjete Katoličkoj crkvi u tom kutu kugle zemaljske. U protivnom, njenom propašću ili fatalnim smanjenjem – tisuće najboljih hrvatskih vjernika i svećenika žrtvovale bi dragovoljno i rado svoje živote da spriječe tu strahovitu mogućnost – ne bi bilo uništeno samo onih 240.000 prijelaznika sa srpskog pravoslavlja nego i čitavo katoličko pučanstvo tolikih teritorija sa svim svojim crkvama i svojim samostanima. Prema prirodnom poretku stvari, ako Bog ne bi učinio neko veliko čudo, napredak je katolicizma usko povezan s napretkom Hrvatske Države, njegov opstanak uz njezin opstanak, njegov spas uz njezin.’

Optužba je time dokazivala da je prevođenje s pravoslavlja na katoličanstvo bio interes zagrebačkog Kaptola i da je on na tom poslu kolaborirao s ustašama, odnosno Stepinac s Pavelićem. Branitelji, dr. Natko Katičić i dr. Ivo Politeo, tvrdili su da je riječ o krivotvorini. ‘Taj su izvještaj falsificirali ustaše’, rekao je ovom autoru i veliki kritičar Stepinca Zvonko Ivanković Vonta. Teza o ustaškom falsificiranju Stepinca i sad je aktualna u obrani njegove buduće svetosti. Jedini povjesničar od formata koji je krenuo u potragu za originalom bio je američki profesor rodom s Pelješca, dr. Jozo Tomašević. U svom kapitalnom djelu ‘Rat i revolucija u Jugoslaviji 1941 – 1945. Okupacija i kolaboracija’ on opisuje kako je punih devet godina tražio taj dokument. Prvo je od vatikanskog državnog tajnika molio uvid u prepisku između papinskog poslanika u Zagrebu, opata Marconea i Stepinca, koja se nalazi u vatikanskom arhivu. Odbijen je na uljudan način. Onda je u Zagrebu pitao nadbiskupa Šepera koliko je pravoslavaca prevedeno na katoličanstvo. ‘Više se ne sjećam broja’, odgovorio je Šeper. Zatim je ponovno posjetio Državno tajništvo u Vatikanu, gdje mu je rečeno da preda pismenu molbu. ‘Kad sam monsinjora koji me primio zamolio da mi iskreno kaže kakve su šanse da će mojoj molbi biti udovoljeno, iskreno mi je odgovorio da su ravne nuli’, piše Tomašević. Nakon toga obratio se još i novom zagrebačkom nadbiskupu Franji Kuhariću, a odgovorio mu je tajnik Biskupske konferencije, velečasni Nikola Soldo, kako o tome nemaju dokumentiranih podataka. Kad je već izgubio svaku nadu, odgovor je našao na neočekivanom mjestu, u britanskom Public Record Officeu u Londonu. Jozo Tomašević piše: ‘…našao sam britanske dokumente koji se odnose na Jugoslaviju u vrijeme Drugog svjetskog rata i koji definitivno pokazuju da je izvještaj nadbiskupa Stepinca Vatikanu iz svibnja 1943., koji je on pred sudom navodno poricao i koji je njegov branitelj okarakterizirao kao krivotvorinu, doista autentičan. 

 

https://www.portalnovosti.com/istina-o-stepincu 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Без ватиканских пара тешко да је овако нешто могло да се деси. Ово је само потврда да нови Израел нема много везе са јеврејском државом већ је и то масонски пројекат који се само крије иза библијске приче о обнови Израела

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Панарет рече

Kad je već izgubio svaku nadu, odgovor je našao na neočekivanom mjestu, u britanskom Public Record Officeu u Londonu. Jozo Tomašević piše: ‘…našao sam britanske dokumente koji se odnose na Jugoslaviju u vrijeme Drugog svjetskog rata i koji definitivno pokazuju da je izvještaj nadbiskupa Stepinca Vatikanu iz svibnja 1943., koji je on pred sudom navodno poricao i koji je njegov branitelj okarakterizirao kao krivotvorinu, doista autentičan

Ovom možemo ili ne moramo vjerovati na riječ, njegov iskaz nije dokaz.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, ana čarnojević рече

upravo...hvala sto ste sami sebe opovrgli. znaci ne stoji Vam to da je mogao da se zrtvuje za Jevreje ili za bilo koga, prosto fizicki nije mogao.

ostalo se moze interpretirati ovako ili onako. ali na bilo koji nacin porediti Stepinca i ep Nikolaja...pa niko Vam nece  pristati na razgovor o tome.

o 90im mozemo razgovarati, tu cemo se sloziti mnogo puta, ali ovo...jednostavno bolje Vam je da se o tome ne izjasnjavate ako mislite to sto mislite. 

O tome znam samo nešto sa vikipedije i nije mi namjera bila nešto dokazivati protiv Nikolaja samo sam želio navesti sličan primjer i kako lako možemo upasti u zamku.

Što se mene tiče obojica su sveti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, kopitar рече

O tome znam samo nešto sa vikipedije i nije mi namjera bila nešto dokazivati protiv Nikolaja samo sam želio navesti sličan primjer i kako lako možemo upasti u zamku.

Što se mene tiče obojica su sveti.

pa gospon Kopitar ne mozemo navoditi slicne primere podacima sa vikipedije, slicnost tih primera ne postoji.

pa onda nista, kriterijumi za svetost su nam ocigledno drugaciji. 

za mene licno ovo u Jerusalimu nije bezobrazno nego monstruozno. vrlo tesko koristim teske reci ali ovde je primereno. tako se osecam povodom svega.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, ana čarnojević рече

pa gospon Kopitar ne mozemo navoditi slicne primere podacima sa vikipedije, slicnost tih primera ne postoji.

pa onda nista, kriterijumi za svetost su nam ocigledno drugaciji. 

za mene licno ovo u Jerusalimu nije bezobrazno nego monstruozno. vrlo tesko koristim teske reci ali ovde je primereno. tako se osecam povodom svega.

Kakve ti dokaze imaš protiv blaženog Stepinca da ti to u Jeruzalemu toliko smeta?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, kopitar рече

Ovom možemo ili ne moramo vjerovati na riječ, njegov iskaz nije dokaz.

Ја сам за то да проверимо речи које је овај научник јавно изнео. Да онај ко има могућност приступи изворима које је навео Томашевић. Међутим, херметичка затвореност ватиканских и загребачких архива која траје 70 година, говори барем толико да поставање табли и канонизација представљају  нешто што би требало избећи.

 

Наравно, ово се може гледати и као чисто унутаркатолички процес, али онда је стварно лицемерно очекивати даљу укљученост СПЦ у екуменски дијлог, побољшавање односа са светском јеврејском заједницом, са деловима друштва и светске заједнице који се руководе хуманистичким начелима итд. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kopitar рече

Ja sam našao ovo:

Брате, дискутовати са тобом о Николају је већа лудост него са Јеховим сведоком о Оваплоћењу...ја сам Николаја читао нешто више од пола деценије, и то у континуитету. О Николају има 3 тома само историјске грађе и небројно томова његовег духовног блага.

Знаш ли ти на шта личиш са тим небулозама - које пројављују једно ооооогромно незнање. Кад немамо појма о нечему, требамо бар да знамо да ништа о томе не знамо. Јустин Попвић се себе назвао "комарцом који треба да муца о орлу"...знаш шта си ти у "анализи" Николаја? Па нема рече...мислим, призови се памети.

Николај је својим речима "обарао" на колена енглеску властлу...памети се призови.

Николајева рече је привела више Срба Христу, савремених, него сви попови и владике. Николај васкрсава и Русију...Ткачов је рецимо "глсноговрник" Николаја. Степинац може само Томпсона и усташе да "васкрсне<" и мржњу. То су будалаштине незлаица и лицемеера...

И да ти цитирам мало Николаја:

"Увек су вукови клали јагањце, али увек је било више јагањаца него вукова"! Зврц! Чуј степинас сотонин синац...Хрвати су мученници лажи идентитеске у којој живе и прогањаће их у век векова, и једино што им остаје је: покајање и Истина, или мржња и све дубље тоњење у лаж. Жао ми их је. Поразмисли о вуковима и јагањцима. Жив био.

 

ПС

Многи Хрвати су тајно православни, а многии побожни Хрвати масовно читају Николаја кришом, никоме не говорећи тек у поверењу....један ми је то исповедио, диван човек, верник, католик.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, ana čarnojević рече

evo Panaret Vam je odgovorio, do dokaza se ne moze tako lako doci. slucajno?

ne znam sta sve zna nasa delegacija.

Pa nismo dobili taj izvještaj da bi imali dokaz, neznamo sigurno da li postoji ili ne.

Način na koji se obraća Stepinac papi ne odgovara onome što je pričao u propovjedima.

Da li je moguće da nemamo baš ni jedan dokaz koji upućuje da je Stepinac surađivao sa ustašama osim službeno a sa druge strane imamo puno dokaza u kojima je upozoravao na nacizam i osuđivao ustaške zločine.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, kopitar рече

Pa nismo dobili taj izvještaj da bi imali dokaz, neznamo sigurno da li postoji ili ne.

Način na koji se obraća Stepinac papi ne odgovara onome što je pričao u propovjedima.

Da li je moguće da nemamo baš ni jedan dokaz koji upućuje da je Stepinac surađivao sa ustašama osim službeno a sa druge strane imamo puno dokaza u kojima je upozoravao na nacizam i osuđivao ustaške zločine.

postavljen je ovde film u kome jedna starica koja je prezivela Jasenovac kaze...ko nije tamo bio ne zna se Bogu moliti.

ne znamo da li ima dokaza...upozoravao i osudjivao.. to je dovoljno za svetost...

u redu.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Mladen Sekulović, odnosno Karl Malden, dobio je danas spomenik u Beogradu ispred Jugoslovenske kinoteke. 
       
      Na svečanom otvaranju obratio se i veliki glumac Majkl Daglas koji je poslao video poruku, izrazivši zahvalnost našoj zemlji. Video poruku poslale su i Maldenove ćerke koje su se takođe zahvalile na ukazanoj časti.
      - Pozdrav za Srbiju. Žao mi je što danas nisam u Beogradu. Mnogo mi je žao što danas ne mogu da odam počast mom dragom srpskom i američkom prijatelju, mom mentoru Mladenu Selukoviću. Ponosan sam što će dobiti ovaj divni spomenik u svojoj domovini. Imao sam privilegiju da radim četiri godine sa Karlom šest dana u nedelji i osam meseci. Karl i ja smo snimali 104 sata programa za TV. Sve sam naučio od njega. On je imao dve ćerke, ali ja sam bio njegov usvojeni sin. Nikada neću moći dovoljno da mu se zahvalim što me je naučio da slušam druge ljude, što je prava umetnost. Njegova radna etika bila je bez premca, a uz to bio je predivan čovek. U mislima sam s njegovom prelepom ženom Simonom, koja je i dalje sa nama. Pružam podršku svim njegovim srpskim prijateljima i mnogo vam hvala što odajete počast Karlu Maldenu, velikom, velikom čoveku - poručio je glumac u video poruci.
      Uvod u otkrivanje spomenika bila je promocija autobiografske knjige Mladena Sekulovića, "Kako sam uspeo". Knjiga je nedavno predstavljena na Sajmu knjiga i u Jugoslovenskoj kinoteci.
      Veliki prijatelj slavnog glumca Dan Tana je podvukao da je sa Maldenom sarađivao u snimanju filma Gorana Paskaljevića "Suton" iz 1982. godine, u kome se govori o životu emigranata.
      - Malden je bio ponosan na svoje poreklo i govorio je srpski jezik, kazao je Tana.
      Karl Malden je rođen u SAD 1912. kao Mladen Sekulović, a Oskara za najbolju sporednu ulogu je dobio za rolu u filmu "Tramvaj zvani želja".
      Maldenova karijera je trajala više od 60 godina, a umro je 2009. godine.
      Karl Malden je rođen 1912. godine u Čikagu od oca Petra Sekulovića, emigranta iz Bileće i majke Marije, češkog porekla.



      link
    • Од Милан Ракић,
      Prošle srijede, 3. listopada, navršilo se 20 godina od beatifikacije zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ceremonije koju dobro pamtim i koju je 1998. predvodio sveti papa Ivan Pavao II. u okviru svog drugog pohoda Hrvatskoj, ali ne pred više od pola milijuna vjernika kako iznosi Tiskovni ured zagrebačke nadbiskupije ovih dana.

      Nije mi jasno čemu takva pretjerivanja. Znamo koliki je prostor ispred svetišta u Mariji Bistrici, a savršeno dobro pamtimo misu na punom zagrebačkom hipodromu, kod prve posjete Ivana Pavla II. Hrvatskoj u rujnu 1994., kada nas je tamo bilo gotovo 700.000 duša.
      Elem, možda Bozanićevi PR-ovci pretjeruju jer im obilježavanje ove 20. godišnjice nije prošlo odviše zapaženo, osim u tzv. katoličkim medijima. Malo tko je zapamtio što je kardinal Bozanić kazao pred biskupima, svećenicima i bogoslovima koji su te srijede pohodili župni dvor i crkvu u Krašiću, gdje je Stepinac bio konfiniran po izlasku iz Lepoglave i gdje je 10. veljače 1960. preminuo, nikako mučenički kako izmišlja katolička kaptolska propaganda (zračenje, trovanje… kajgod!), već od posljedice raka krvi – policitemije vere, kako sam već dobrano pojasnio i argumentirao u nekoliko navrata.
      Zapravo, ništa novo Bozanić nije rekao, a trebao je, osobito jer je kanonizacija, za koju se opet u Krašiću molilo, odgođena ad calendas graecas, što će reći da nije na vidiku, točnije, da je vrlo upitno da se za naših života i dogodi.
      Bozanić je već mutio. I to sam in extenso pojasnio, jer je znao da papa Franjo ima namjeru formirati mješovitu katoličko-pravoslavnu komisiju, što je čuo iz prve ruke u Vatikanu, ali je gotovo godinu dana to sve tajio od domaće publike i bio je prisiljen progovoriti, na Trsatu (30.08.2015.), kada se njegova šutnja u samom Vatikanu i u hrvatskim medijima činila odviše ridikulozna i kompromitirajuća. Tako da ne čudi što muti i sada te što s njime muti cijela pokrajinska crkvena hijerarhija i kler, pa im ne preostaje nego papagajski ponavljati da je ”Stepinac najodličniji sin Hrvatske u novije vrijeme, svjetionik našem hrvatskom narodu te je simbol očuvanja katoličke vjere u hrvatsko” (župnik Hrvatske Dubice u Sisačkoj biskupiji Željko Jurković).
      A što bi Bozanić mogao i morao napraviti da ne muti? Fino: kazati istinu o Stepincu: napustiti hagiografiju i prijeći na historiografiju.
      Evo, ja mu danas želim kratko, ali značajno pripomoći.
      Naime, papagajski se ponavlja i to da je Stepinac stradao samo zato što se suprotstavio komunistima. Hajde da malo osvijetlimo to poglavlje.
      U više je navrata (u katoličkoj publicistici napose) elaboriran susret Tita i Stepinca. Najopširnije je to napravio prvi pouzdani hrvatski katolički biograf Alojzija Stepinca fra Aleksa Benigar (Zagreb, 28. 1. 1893. – Rim, 2. 11. 1988.) čija je knjiga ”Alojzije Stepinac, hrvatski kardinal” najprije izašla u Rimu 1974. (u nakladi ZIRAL-a), a pod nazivom ”Stepinac” godine 1993. u Zagrebu (kao suizdanje Glasa Koncila i Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda).
      Ali Benigar ne donosi transkript susreta Tita i Stepinca (tek ga prepričava) jer pošteno kaže da pri pisanju Stepinčeve biografije nije mogao dobiti uvid u izvorne isprave koje se nalaze u Vatikanskom arhivu papina Državnoga tajništva (s obzirom na to da prema važećim propisima tada to nije bilo moguće), a nije ih našao niti u državnim arhivima Kraljevine Jugoslavije, Nezavisne Države Hrvatske ni komunističke Jugoslavije (premda smatra da to za njegov rad i nije bio veliki propust; danas bismo drugačije sudili, a i moramo suditi drugačije nakon rada mješovite katoličko-pravoslavne komisije o Stepincu).
      Vratimo se onim napetim danima nakon kapitulacije Hitlerove Njemačke i bijega Ante Pavelića i ustaških glavešina iz Zagreba. Vrlo brzo se opazilo da su nove vlasti uzele nadbiskupa Stepinca na nišan. Već nekoliko dana nakon njihova dolaska, 15. svibnja (sasvim slučajno se to poklopilo s predajom ustaških trupa kod Bleiburga), bio mu je zaplijenjen automobil. Iako su ga poslije vratili, don Giuseppe Masucci (tajnik opata Ramira Marconea, papinskog legata pred vlastima NDH) konstatira u svojim spisima da je to bila najava represije prema nadbiskupu.
      Nedugo prije sloma mons. Svetozar Rittig, koji je za rata konspirativno surađivao s partizanima, poručio je Stepincu da će partizanska komanda doći najprije k njemu i da dočeka jugoslavensku vojsku naredbom zvonjave svih zagrebačkih crkvenih zvona. Rittig je pojasnio nadbiskupu da imenovani partizanski komandant Zagreba Većeslav Holjevac želi baš kod Stepinca preuzeti vlast nad Zagrebom.
      Rano poslijepodne toga 8. svibnja 1945. partizani su počeli ulaziti u Zagreb. Emisari su stigli na Kaptol u 13.30 sati. Ali vrlo brzo će početi uhićivanja ne samo svećenika nego i biskupa.
      Dana 17. svibnja don Masucci, tajnik papina izaslanika, u svom dnevniku piše: ”U 12.30 sati su jedan potpukovnik i dvije osobe u građanskim odijelima došli uhapsiti nadbiskupa Stepinca”. Najprije je odveden u jednu kuću u Mlinarskoj ulici gdje mu je priopćeno da je lišen slobode. Stepinac je prosvjedovao i zatražio da se o tomu obavijesti generalni vikar biskup dr. Franjo Salis-Seewis, koji je odmah preuzeo upravu nadbiskupije i naredio da se na svim misama moli za nadbiskupa.
      U toj ga je kući posjetio mons. Rittig, dotadašnji župnik sv. Marka na Gornjem gradu u Zagrebu, ali je Stepinac bio odrešit prema Rittigu. Nije ga podnosio. Neki Ranogajac je zatim optužio Stepinca da je ”surađivao s okupatorima”, na što mu je Stepinac odvratio: ”A što je to okupator?” ”Nijemci i ustaše”, reče ovaj, pa je Stepinac odgovorio: ”Što se tiče Nijemaca, stvar je jasna. A što se tiče ustaša, mogu reći samo to da nitko ne može okupirati svoju vlastitu zemlju na kojoj je”.
      Više je ljudi ispitivalo Stepinca, ali on se sve više zatvarao u sebe.
      Približavalo se Tijelovo, pa je naredio da se održi uobičajena procesija.
      Jednoga dana, dok je Stepinac još bio u Mlinarskoj, kaže Rittig, koji je u međuvremenu postao ministar za vjerska pitanja, da Tito, predsjednik savezne Vlade, dolazi u Zagreb i da se želi susresti s klerom. Tito se sastao sa Salisom-Seewisom i grupom kanonika u prisustvu predsjednika hrvatske Vlade dr. Vladimira Bakarića i mons. Svetozara Rittiga 2. lipnja 1945. na građanskom terenu.
      Salis je u ime Crkve zatražio oslobađanje Stepinca pozivajući se na načelo deklaracije o slobodi vjeroispovijesti i savjesti jugoslavenskih partizana te o slobodi kršćanskog odgoja na području školstva, ali i zagovarajući suradnju novih i crkvenih vlasti.
      Na to je Tito pozitivno odgovorio izjašnjavajući se kao Hrvat i kao katolik (vidi dokument 359. Josip Broz ”Tito katoličkom kleru u Zagrebu” u Jure Krišto, ”Katolička Crkva i Nezavisna Država Hrvatska – Dokumenti, 1941-1945”, knjiga druga, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 1998., str. 372 i 373) te obećao da će jugoslavenska vlada raditi u duhu spomenutih načela.
      Međutim, Tito je rekao da, ”kao Hrvat i kao katolik”, baš tako, ”nije bio zadovoljan držanjem jednog dijela katoličkog svećenstva” tijekom rata.
      Dodao je da ne osuđuje ”svećenstvo (kao takvo) uopće”, nego one koji su se ”odbili” od ”velikog Strossmayera, sljedbenika jugoslavenske ideje”.
      Kazao je Tito da je jasno da se stvari ne mogu ”riješiti dekretima” i da je pitanje religije ”duboko ukorijenjeno u našem (hrvatskom) narodu”. Zatim je predložio da predstavnici klera uz pomoć Rittiga učine jedan elaborat kako riješiti odnose Crkve i države, ali je dodao ono što će se kasnije pokazati kao kamen spoticanja, što pak crkveni hrvatski historičari tumače kao glavni argument za obračun sa Stepincem.
      Tito je kazao: ”Ja bih sa moje strane rekao da naša Crkva treba da bude nacionalna, da se više prilagodi naciji (…) da katoličko svećenstvo u Hrvatskoj bude dublje povezano s narodom nego sada”.
      Kritizirao je Tito Vatikan koji je ”uvijek više naginjao Italiji nego našem narodu”, pa je zatražio ”više samostalnosti za Katoličku Crkvu u Hrvatskoj”. Kazao je da je to ”osnovno pitanje” i da je sve drugo ”sekundarno” te je to stavio u kontekst stvaranja ”velike zajednice Južnih Slavena”. Dakle, kaptolska je laž da je Tito tražio prekid odnosa domaće Crkve sa Svetom Stolicom.
      Zatim se razgovor malo zaoštrio jer su klerici oponirali Titu pojašnjavajući što Sveta Stolica znači Hrvatima, da je poštivala crkvenu vlast Stepinca i hrvatskih biskupa na okupiranim (predanim) teritorijima od strane Mađara (Međimurje) i Talijana (Dalmacija), pa su se napokon zauzeli za slobodu Stepinca argumentirajući to njegovom veličinom u suprotstavljanju ustašama i u spašavanju ”hrvatskih pravoslavaca, Židova i Cigana”.
      Tito je onda prigovorio zbog tolikih svećenika koji su bili ustaše i ustaški službenici te zbog onih koji su s ustašama pobjegli iz zemlje.
      Tito se obavezao ispitati slučajeve svećenika koji su nevini u logorima.
      Došlo je i do prepirke između Rittiga i kanonika, jer je Rittig optužio svećenike da su pogriješili i da moraju ”učiniti pokoru”, a klerici su uzvraćali da su to bili neki, ali ne i svi. Tito je zaključio sastanak kazavši da je to točno i da ne treba generalizirati.
      Tito popušta ili čini manevar povjerenja. Sljedećeg dana, tj. 3. lipnja, u 10.15 sati Stepinac je bio vraćen u nadbiskupski dvor na Kaptolu. Posjetio je bogosloviju, dobro raspoložen, ali je rekao, u kratkom obraćanju da će ”biti borbe”, najviše ”za odgoj mladeži”.
      Istoga dana u podne Tito je uz Bakarića primio opata Ramira Marconea i njegova tajnika Masuccija. Papin legat je upozorio Tita da njegova politika, komunistička, nije ispravna i žalio se na partizanski tisak koji je uvjeravao čitatelje da je Vatikan žarko želio Hitlerovu pobjedu. Opat je upozorio i na ateizaciju društva.
      Tito je obećao da će za 40 dana biti uspostavljeni mir i da će vladati ”najveća sloboda savjesti” (npr., hrvatske su vlasti 6. lipnja opatu vratile telefon, ali mu nikada nisu vratile i njegov konfiscirani automobil).
      Sljedećeg dana, 4. lipnja, Tito se sastao sa nadbiskupom Stepincem u današnjem Lovačkom muzeju u Ulici V. Nazora 63 u Zagrebu.
      Na sastanku je bio i Bakarić. Svrha sastanka, izrečena odmah na početku, bila je da se prilike srede i spriječe sukobi između svjetovne i crkvene vlasti.
      Dok sam još pisao za tjednik Nacional, donijeli smo (lani, zahvaljujući istraživanjima Gordana Akrapa u HDA) faksimil zapisnika toga povijesnoga susreta, dokument br. 5997 Nadbiskupskog duhovnog stola u Zagrebu koji je ovjeren pečatom i potpisom crkvene vlasti u Zagrebu dana 1. 10. 1946. (za potrebe suda) potvrđujući da se prijepis slaže s izvornikom.
      Budući da je bio informiran o onome što se dogodilo dva dana prije na susretu Tita i zagrebačkog klera, Stepinac je priznao da je uređenje države složen zahvat, ali da ”mudri državnici poštuju vjerski osjećaj državljana i slobodu savjesti”.
      Pojasnio je da je Kraljevina Jugoslavija pravno uredila položaj pravoslavaca, ali ne i katolika, što je imalo teške posljedice. Za uređenje toga položaja nadležna je Sveta Stolica, dodao je nadbiskup.
      ”Razgovori s pojedinim biskupima mogu biti vrlo korisni, ali nijedan katolik ne može, čak ni uz cijenu vlastitog života, mimoići svoju vrhovnu vlast, Svetu Stolicu, jer inače prestaje biti katolik.”
      Stepinac je, drugim riječima, bacio rukavicu Titu u lice, pa je predložio konkordat ili neki drugi način, neki modus vivendi kakav je nađen ”u bivšoj Čehoslovačkoj”. Založio se i za uspostavu diplomatskih odnosa Jugoslavije i Katoličke Crkve, jer je to za opće dobro i za međunarodni prestiž nove države vrlo važna stvar.
      Tito je izlaganje pomno slušao i izjavio da razumije važnost pitanja i da ga je načelno spreman urediti, no izrazio je bojazan s obzirom na ”premalu sklonost Svete Stolice prema slavenskim narodima, posebno prema Jugoslaviji”.
      Nadbiskup mu je odgovorio da je ta bojazan bez temelja i argumentirao je to slično kao Salis-Seewis. Podsjetio je Tita da kardinal Maglione, državni tajnik Svete Stolice, nije popustio Mađarima i održao zadanu riječ Stepincu da se ne mijenja status quo dok se rat ne završi. Slično je bilo i u Dalmaciji.
      Sveta Stolica, rekao je Stepinac Titu, ”ni za čas nije pomislila da bi dalmatinske biskupije pripojila Italiji i time ih odrezala od hrvatskih biskupa”. Tito je izrazio želju da Vatikan podupre jugoslavensku vlast u pitanju Istre, jer je ona ”slavenska pokrajina”. Stepinac je uzvratio da je Istra ”još danas Hrvatska zahvaljujući katoličkom svećenstvu koji je uz silne muke održalo materinski jezik”.
      Kako bi argumentirao posebnu skrb Svete Stolice prema Slavenima, nadbiskup je pojasnio važnost dozvole da se rabi staroslavenski jezik u bogoslužju, povlasticu koju nisu dobili ni najveći narodi na svijetu kao što su Nijemci, Francuzi ili Englezi.
      Ako je tada već bilo napetosti između Tita i Stepinca, čini se da je Stepinac učinio potez koji se Titu uopće nije dopao jer je stao zagovarati dijalog s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke i sa ”čestitim pristašama ustaškog pokreta”, te je dodao: ”Razgovarat se može sa svakim, prihvatiti se ne mora. Tko god hoće pošteno i iskreno surađivati na sređenju zemlje, neka bude dobro došao. Ako suradnju odbiju, krivi su sami. Zašto se ne bi pokušali porazgovarati? Mudar državnik ne propušta ništa, što može pomoći sreći i zadovoljstvu zemlje.”
      Među povjesničarima i teolozima koji nisu opterećeni hagiografskim pristupom Stepincu možda bi se trebalo raspraviti koliko se Stepinac tim nastupom definitivno ukopao i pokazao kao dobronamjeran, ali nedovoljno mudar i za politiku potpuno netalentiran čovjek.
      Konačno je nadbiskup stavio Titu na srce da se štedi život gdje god je moguće. Tito je odgovorio da je to i njemu važno, ali da se ”pravdi mora udovoljiti za (poradi) najteže povrede čovječnosti”.
      Na samome kraju Stepinac je kazao da je mišljenja kako se svi problemi mogu riješiti uz obostranu dobru volju ”jer se Katolička Crkva drži Kristova načela prema kojem treba dati caru carevo, a Bogu što je Božje”.
      Ta Stepinčeva izjava, smatra Benigar, kao i sam razgovor dokazuju da kasniji sukob koji je nastao između Crkve i države nije nadbiskup niti htio niti ga je izazvao (Pastirsko pismo od 22. rujna 1945. je bila reakcija Biskupske konferencije Jugoslavije na neodrživo stanje komunističkog nasilja smatra Benigar).
      Riječi koje stoje u zapisniku susreta Tita i Stepinca sadržavaju program koji je, tvrdi Crkva, režim mogao prihvatiti budući da se predstavljao kao narodni i demokratski te kao pobornik narodnosne ravnopravnosti i slobode.
      Dokument svjedoči i o nadbiskupovom dijaloškom duhu (mada nije dokaz njegove nevinosti iz perspektive, počnimo od Srpske Pravoslavne Crkve jer se ona sada računa u Vatikanu, koja u pismima papi Franji, koje sam dao na uvid šire javnosti, osporava Stepinčevu najavljenu kanonizacija već svima poznatim argumentima ”Stepinčeva ćutanja o genocidu nad Srbima”).
      Recimo na samome kraju i to da je novi režim, usprkos obećanju što ga je Tito dao predstavnicima klera i samom Alojziju Stepincu da se u stvarima vjere i Crkve neće ništa određivati nego sporazumno raditi, te da je spreman odgovoriti na pitanja koja ”tište hrvatski kler” (Stepinac je napisao mnoge predstavke počevši od one Vladimiru Bakariću, br. 64/BK, od 21.7.1945,), jer se Stepinac pozivao na Titove riječi, ”dane u jednom svečanom času, te su imale biti temelj dobrim odnosima između državnih i crkvenih vlasti”, zastupao i provodio protuvjerski, pa i u mnogočemu zločinački smjer.
      Za mnoge je 1945. došla sloboda, ali za Katoličku Crkvu u Hrvatskoj je počela strahovlada. Problem je u tome što ni nadbiskup Bozanić niti bilo koji drugi (nad)biskup nije sposoban razlučiti, pojasniti i prihvatiti odgovornost Katoličke Crkve za grozne zločine ustaša, barem onako kako je Argentinska biskupska konferencija 2000. godine prihvatila odgovornost i pokajala se zbog zločine generala tijekom posljednje vojne diktature (1976. – 1983.), poduprte (podsjetimo) episkopatom (ili njegovim većim djelom) ili kako se papa Franjo i mnogi (nad)biskupi kaju zbog užasa pedofila u redovima klera. Takvih usporedbi ima više.
      Problem je, dakako, u tome što mnogi u Crkvi danas potpuno krivo misle da je ta Titova strahovlada (koju se naravno osuđuje kao što je to, npr. činio pokojni Slavko Goldstein), sudeći prema njenim učincima, bila groznija od strahovlade nacista, fašista i ustaša. Ne, nije!
      Stepinac je, sasvim sigurno i kao posljedica bijesa koji je zavladao među komunistima nakon objave i čitanja Pastriskoga pisma, postao meta hajke u štampi. Atmosfera se zahuktala.
      Uhićen je ponovo u srijedu, 18. rujna 1946. kada su milicionari nahrupili u kapelicu nadbiskupskoga dvora dok se nadbiskup pripremao služiti misu. Nosili su uhidbeni nalog javnog tužioca Jakova Blaževića od 17. rujna 1946. Stepinac je odgovorio: ”Idem s vama. Ako ste žedni moje krvi, eto me!”
      Glavna je rasprava počela 30. rujna 1946. Četvrti dan rasprave, 3. listopada, dopušteno je Stepincu da govori: ”…Savjest mi je čista, pripravan sam svaki čas i umrijeti…”.
      Dana 11. listopada 1946. Stepinac je osuđen na kaznu lišenja slobode s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, te na gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od pet godina. To Crkva Titu i jugoslavenskim komunistima ne može i, što je važnije i preciznije, ne želi zaboraviti.
      Gospodin Josip Bozanić bi trebao, čini mi se da je odavno kucnuo taj čas, smoći snage i unutarnje slobode duha da o važnim obljetnicama Stepinca (120 godina rođenja i 20 godina beatifikacije) kaže ili počne kazivati da shvaća kako je poziv Ivana Pavla II. na čišćenje memorije i na kajanje (Tertio millennio adveniente, upućen, hej! 10. studenog 1994., a kamoli da se najiskrenije bavimo homilijom Ivana Pavla II. na zagrebačkom hipodromu 11. rujna 1994. koju Bozanić, Glas Koncila et al. sustavno prešućuju!) prioritetan zadatak.
      Može li sve što je Stepinac pretrpio od komunista njega ekskulpirati od drugih očitih ogromnih propusta? (Naime, hoće li se stići priznati da Stepinac nije samo ”ćutao” već i na svoj način govorio kao kada je koncem 1943., naravno prekasno, osudio rasizam?) Može li izaći neokaljan nakon suda povijesti? Ili će prevagnuti zaključak da je morao manje moliti Svevišnjega, pak više glasno tražiti pravdu za progonjene (Židove, Srbe, Rome i druge), a ne 1945. pred Titom i Bakarićem tražiti suradnju i izgradnju nove države s ”čestitim ustašama”?!
      Pada mi na pamet mogućnost da kardinal Franjo Kuharić onda predloži Franji Tuđmanu koaliciju s Milom Martićem ili da Alija Izetbegović, nakon nagovora kardinala Vinka Puljića, pohrli u bratski zagrljaj Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću… Imali biste pravo da me nazovete političkom budalom kada bih ikoga nekako tako, ”u duhu Stepinca”, nagovarao, iako bih vam kazao da je to – dogovor i suradnja bivših neprijatelja – cilj kršćanskog humanizma među inima.
      Da, točno, ali brate, Alojzije je bio do grla umočen u ustaška sranja pak ga je strašno mučilo što Hrvati psuju i što žene, oh da, to ga je osobito nerviralo dok je mudrovao u Krašiću, tamo gdje se Bozanić ”nadahnjuje”, oblače hlače i zarađuju, pa će takve prokleti nazivajući ih (1955.) ”nakazama” i ”odvratnima i Bogu i poštenim ljudima”.
      Mislim, da zaključim ovaj gotovo pa roman, kako nešto u Stepinčevom (i Bozanićevom) poimanju ”čestitosti” i ”poštenja” temeljito ne valja.

    • Од Поуке.орг инфо,
      https://www.bizlife.rs/aktuelno/izjava-dana/dijalog-dana-zeljko-mitrovic-dobio-kulturan-odgovor-od-ministra-kulture/ Izjava ministra kulture Vladana Vukosavljevića da bi rijaliti programi trebalo da se emituju na posebnim kanalima koji se plaćaju, isprovocirali su vlasnika Pinka Željka Mitrovića koji se ministru ovako obratio:
      Ubrzo je usledio i odgovor:
    • Од Danijela,
      Godine 1937. španska republikanska vlada Pablu Pikasu, tada već uveliko poznatom slikaru, poručila je sliku koja će na predstojećoj, velikoj svetskoj izložbi, predstaviti Španiju. Manjak inspiracije u početku je Pikasa ometao u radu. Ali ne zadugo.
      U Španiji, za to vreme, skoro godinu dana je besneo građanski rat između španskih nacista predvođenih generalom Frankom i republikanaca. Godine 1937, 26. aprila, nemačka i italijanska avijacija, podržana od strane generala Franka, obasipa bombama Gerniku, tadašnju prestonicu Baska. Tokom svirepog čina stradao je veliki broj ljudi, a grad je gotovo uništen.
      U takvoj situaciji nejakom čoveku, pred naletom sile mnogo jače od njega samog, preostaje samo da nemoćno posmatra zlo koje pred njim kulminira. Međutim, ako je taj nejaki čovek umetnik, pokupiće prkosno svoje boje i za samo nekoliko nedelja naslikati jedno od najznačajnijih dela u istoriji umetnosti, Gerniku.
      Pikaso je na osmometarskom platnu ostavio svedočanstvo o tom tužnom događaju. Ovu sliku mnogi smatraju simbolom mira.

      Gernika, “2009_1102_06_Madrid” flickr photo by peatc https://flickr.com/photos/peatc/4245955142 shared under a Creative Commons (BY-SA) license
      Nastanku slike prethodilo je nekoliko skica. Neodređeni oblici koji podsećaju na ljudske i životinjske prilike čine kompoziciju slike koja podseća i opominje u isto vreme. Na levoj strani kompozicije naslikana je glava minotaura, koja je za slikara predstavljala simbol tiranije. Odsustvom boja dočarao je prisustvo ratnih užasa. A prisustvom pokreta koji sugerišu krikove, paniku i očaj, manjak ljudskosti kod zločinaca koji rat iniciraju.
      Slika je prvi put izložena u junu iste godine, na velikoj svetskoj izložbi održanoj u Parizu, kako je i bilo predviđeno.
      Jedna anegdota opisuje dolazak nemačkog oficira u Pikasov atelje. Ugledavši Gerniku oficir je upitao:

      Pikaso, koji je za vreme rata boravio u Parizu, nije dopuštao da se slika prebaci u Španiju, dokle god u njegovoj zemlji ne bude uspostavljena demokratija. Na samrti je svom advokatu, Rolanu Dimi, tražio da ni po koju cenu ne dozvoli prebacivanje slike iz Muzeja moderne umetnosti, sve dok je na vlasti general Franko.
      Tako je i bilo. Slika je prebačena u Španiju tek 1981. godine, nekoliko godina nakon smrti generala. Od tada se nalazi u Muzeju kraljice Sofije u Madridu.
      Gernika je danas lep i već odavno obnovljen gradić na severu Španije. U njemu se održavaju obrazovne radionice, seminari i konferencije sa temom mira. Pored toga, svake godine se tradicionalno proglašava dobitnik Gernika nagrade za mir.
      Piše: Marija Mladenović
      https://kultivisise.rs/gernika-pikaso/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...