Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Добро и са моје стране метанија, посебно јер нисам баш благ и обзиран, и у неком сам жару, такав сам. Опростите.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Добро и са моје стране метанија, посебно јер нисам баш благ и обзиран, и у неком сам жару, такав сам. Опростите.

Хвала на одговору... :)

Чујте...  Ви праштајте. Расправе на овакве теме могу покренути и нека сећања и то треба уважити. Форум јест, али је и православни и заједница. Као што је и нека породица. Износите аргументе на чврст начин, јер у реду је дати до знања да интернет не значи пренебрегавање сваке границе...  Ништа се не брините.

Ако неко дође у госте из друге породице, сасвим је нормално да се понаша као гост и да уважи то и код начина комуникације и да прати помало и време, календарско и породичну хисторију.

Знају гости и сами колико је ко већ дуго члан форума итд. Нема места да било ко каже да нема толеранције на православном форуму ЖРУ или да Срби као народ немају толеранције. Само што снисхођење остаје непрепознато. :ok:

Share this post


Link to post
Share on other sites

О овој конкретној отвореној теми изнио сам неке личне ставове, колико сам мислио да има смисла. Мислим да је пресложено да би се могло мирно размењивати мишљења, a да приоритет РКЦ (и у Хрватској) не би требао бити усмерен на канонизацију, него на разобличавање неких појава, које нису никоме донеле добра.

Да коригујем у вези "снисхођења" да "није препознато". Па зато што није ни познато као појам, није освештено, па немојте ни замерити гостима.

За њих, ако већ нису у међувремену читали о томе, реч је заправо о овоме:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Икономија

Има о томе и на форуму као тема:
https://pouke.org/forum/index.php?/topic/32770-снисхођење/

Можда сам мало претерао, тако да не бих желео никоме бити препрека у упознавању православља, православне теологије, и доборнамерном упоређивању, размени мишљења, ћаскању, дружењу, и на тему размене блага културнога наслеђа и неке најнормалније општељудске комуникације итд. 

Свети Силуан је лепо приметио да код римикатолика има, између осталога о побожности према Богородици Дјеви и других паралела у вери. @kopitar и @Zayron - Ево, још једном , опростите на грубости с моје стране. Превише сам се ослањао на себе. Требао сам мало размислити о Златномe правилу, па овако неке ствари написати у инбокс раније, а нисам. Мој пропуст и опростите. Нисам за захлађење било чијих односа.

Можда сте ту стекли и нека лична пријатељства и тако... А вероватно сте и навикли већ на заједницу, богатство личности, пуно корисних информација, добар хумор итд., па да баш мој коментар пресуди о суделовању било чијем на форуму, не треба ни тако тумачити...

:mazenje:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovog čoveka zaokuplja zid ćutnje. Mnogi koji su učestvovali u Holokaustu nikada o tome nisu govorili. „Podsvesno su ovu neobrađenu krivicu i sram preneli i na sledeću generaciju. Činjenica da desničarske parole i antisemitizam opet bujaju u Nemačkoj može biti posledica ovakvog ponašanja“, smatra Pogani-Vnent.

Moj deda, nacista – mračne porodične tajne u Nemačkoj

Nemačka se smatra primerom kako se suočiti sa neslavnom prošlošću. Ali jedno je ono što se uči u školi i priča u javnosti, a drugo su porodične tajne. Tako mračne da se o njima nikada ne progovara. Tabu traje do danas.

Gabrijele Palm-Funke se još dobro seća trenutka kada je pre dvanaest godina počela da istražuje porodičnu prošlost. Sa sinom i majkom je obišla majčino rodno mesto u Šleziji, u današnjoj Poljskoj. Za večerom su sedeli za stolom i pričali o prošlim vremenima, o Gabrijelinom pokojnom dedi. I odjednom je majka rekla: „Te ljude sa žutom zvezdom nikad neću zaboraviti.“

Palm-Funke je u tom trenutku doživela šok ali to nije pokazivala. Iste večeri je saznala da je njen deda bio čuvar u koncentracionom logoru Tšebinja nedaleko od Aušvica. Kao šestogodišnjakinja je Gabrijelina majka posetila ovo mesto i seća se logoraša sa žutom Davidovom zvezdom na rukavu.

Nakon povratka u Nemačku je teološkinja Palm-Funke počela da istražuje po datotekama sve dok u jednoj knjizi nije pronašla svedočenje jednog preživelog logoraša koji je njenog dedu zbog brutalnosti nazvao „životinjom“.

„U tom trenutku mi je gotovo pozlilo“, priča Palm-Funke. Obuzeo ju je beskrajan osećaj ljutnje i srama. I pre svega pitanje: zašto niko u porodici nije govorio o dedi koji nikad nije bio kažnjen iako je ubio jednog 17-godišnjaka.

No to nije izuzetak. Procenjuje se da je za vreme nacionalsocijalizma između 200 i 250 hiljada stanovnika Nemačke i Austrije kao i mnogi Folksdojčeri iz cele Evrope učestvovalo u ratnim zločinima. Tek je mali deo osuđen nakon rata.

Kad je u pitanju odnos prema razdoblju između 1933. i 1945. Nemačka se međunarodno uzima kao primer nekim drugim zemljama koje se teško nose sa istorijskom istinom. U Nemačkoj postoji veliki broj spomenika i spomen-ploča. U školama se uči o nacionalsocijalizmu. Ali uprkos tome je tema u porodičnim krugovima ostala tabu – do dan danas.

Lojalnost prema porodici

50130638_401.jpg

Lena Dite Nisen (32) od svoje 14 godine zna da je u njenoj porodici bilo zločinaca. U svom stanu u Kelnu nam pokazuje fotografije svoje prabake Nane Konti, predsednice strukovnog udruženja babica za vreme Trećeg Rajha.

Ta žena je odgovorna za sistematsko ubijanje novorođenčadi s invaliditetom. Tu su i slike ujaka njenog oca Lea Kontija koji je kao šef zdravstvene uprave učestvovao u eksperimentima na ljudima.

Ove jeseni će Nisen sećanja svoje prabake obraditi kroz umetničko delo. Snimci koji je prikazuju kao brižnu majku i istovremeno ubeđenu nacistkinju. Lena Dite se intenzivno pozabavila prošlošću porodice otkako su desničarsi populisti u Nemačkoj ponovo počeli da ostvaruju dobre rezultate na izborima.

„Upravo sada je važno govoriti o zločincima u sopstvenoj porodici mada ponekad postoji unutrašnji otpor“, kaže Nisen. A taj otpor povezuje sa odanošću porodici. „Ne želite da budete neko ko baca ljagu na porodicu.“

Već nekoliko meseci kelnska umetnica je deo grupe koju sačinjavaju članovi porodica počinilaca i žrtava iz. Peter Pogani-Vnent pripada ovim potonjim. Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, preživeli su Holokaust, ali njegovi deda i baka nisu. U njegovoj psihoterapeutskoj ordinaciji u Kelnu na zidu stoji njihova slika.

Ovog čoveka zaokuplja zid ćutnje. Mnogi koji su učestvovali u Holokaustu nikada o tome nisu govorili. „Podsvesno su ovu neobrađenu krivicu i sram preneli i na sledeću generaciju. Činjenica da desničarske parole i antisemitizam opet bujaju u Nemačkoj može biti posledica ovakvog ponašanja“, smatra Pogani-Vnent.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Трудио сам се стварно бирати речи. А ове теме што се тиче исто тако. Овде да се оградим од било чијих шала на овој теми на било чији рачун. Кад сам рекао добар хумор, мислио сам на неке свакодневне животне ситуације које се уопште спомињуу на разним темама. А теме у вези нације, вјере, рата и сл... ту нисам за никакву шалу. Озбиљне су то ствари и теме и треба одвагнути речи о коме год да је реч. јер начин је такође битан. 

Препирања на веома ружан... ваља се чувати. Овако је закључио Владимир Бурсаћ у тексту (на страници о Јадовном) у којему се осврнуо на текстовe неких аутора на црквенохисторијске теме:

"Истина је једна, необорива, она не хаје за људским жељама и потребама. Истина не зависи од тврдњи, већ од доказа. Поједини аутори текстова, покушавају да у одређеном тексту пронађу једну грешку и потом цијели текст, на основу тога прогласе неточним, “фалсифицираним“ или “митским“. Ако досљедно примјењују такво правило, морају бити спремни да се такво правило примијени и на текстове које они пишу. Много је одговорније да се прије објављивања текста, провјере докази који се износе.

Ово је важно због двије ствари. Прва је што нема чистилишта, већ се због гријеха директно иде на испаштање истих. Друга је што се људи који читају текстове на тај начин могу информирати, одгајати и учити о повијести, умјесто да се препиру и вријеђају на веома ружан начин.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије.

Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне.

Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост.

Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма).

Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл.

Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа?

Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу.

Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости.

Мир и свако добро

Share this post


Link to post
Share on other sites
Gideon-Grajf-1.jpg
WWW.PECAT.CO.RS

Јасеновац мора бити уписан у колективну меморију човечанства као поприште најмонструознијих злочина

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Srbima nije problem samo ustaški režim kao takav, ni genocidna politika NDH kao takva, ni pojedini rasni zakoni kao takvi. Srbima kao narodu je problem NDH kao takva, jer oni u njoj vide isključivo genocidnu tvorevinu, dakle, nešto što je samo po sebi zlo, pri čemu ne pomažu činjenice pojedinačnih spašavanja ili osuda rasističkih postupaka. Srbi su kompletnu NDH, kao skup vojnika, policajaca, državnih činovnika, školskih učitelja, službenika itd., zapamtili kao zločinačku, kao pokušaj brisanja s lica zemlje srpskog naroda, pravoslavlja, SPC i svega povezanog s time. Za njih je bilo kakvo sudjelovanje u životu te države, zapravo sudjelovanje u zločinu. Stepinac, bez obzira na pojedina spašavanja i osude, nije nikada doveo u pitanje samu NDH, štoviše, pozdravio je nastanak te države, bio joj je lojalan do kraja, nosio je odlikovanje te države, bio je vojni vikar u vojsci te države, onoj vojsci koja je genocid i provodila. Hrvatima je to teško razumjeti, jer, budimo iskreni, za znatan dio njih je NDH ipak bila neka vrsta ili pokušaj nacionalne države, od koje oni, kao vladajući narod, većinom nisu iskusili zla. Međutim, Srbi su doživjeli pokušaj uništenja od strane te države, i u tom pokušaju nisu sudjelovali samo ustaše ili dio njih, već su sve strukture te države na neki način bile uključene u to.

            Ovo što opisujem nije stav vrha SPC ili srpske politike, nego treba biti svjestan da je ogromna većina srpskog naroda istraumatizirana tom NDH. To je iskustvo cijelog jednog naroda. Pokušajte iskreno razgovarati s bilo kojim Srbinom iz Hrvatske ili Bosne, da vam ispričaju obiteljske uspomene iz tog razdoblja, i u preko 90 % slučajeva čut ćete jako jezive stvari. Nekima su obitelji ubijene, neki su protjerani, a nekima je teško pričati o ponižavajućim iskustvima prevjeravanja. Nekima ni to mijenjanje vjere nije pomoglo, jer su i kao katolici bili ubijeni. Zar autorica misli da ne postoje svjedočanstva nekadašnje „kozaračke djece“? Neki od njih su i danas živi, i iz njihove perspektive stvari ne izgledaju onako kako bi nam to htjeli predstaviti razna jasenovačka društva i Glas koncila."

https://orthodoxhr.wordpress.com/2017/11/03/odgovor-na-odgovor/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Богољуб 1 рече

"Srbima nije problem samo ustaški režim kao takav, ni genocidna politika NDH kao takva, ni pojedini rasni zakoni kao takvi. Srbima kao narodu je problem NDH kao takva, jer oni u njoj vide isključivo genocidnu tvorevinu, dakle, nešto što je samo po sebi zlo, pri čemu ne pomažu činjenice pojedinačnih spašavanja ili osuda rasističkih postupaka. Srbi su kompletnu NDH, kao skup vojnika, policajaca, državnih činovnika, školskih učitelja, službenika itd., zapamtili kao zločinačku, kao pokušaj brisanja s lica zemlje srpskog naroda, pravoslavlja, SPC i svega povezanog s time. Za njih je bilo kakvo sudjelovanje u životu te države, zapravo sudjelovanje u zločinu. Stepinac, bez obzira na pojedina spašavanja i osude, nije nikada doveo u pitanje samu NDH, štoviše, pozdravio je nastanak te države, bio joj je lojalan do kraja, nosio je odlikovanje te države, bio je vojni vikar u vojsci te države, onoj vojsci koja je genocid i provodila. Hrvatima je to teško razumjeti, jer, budimo iskreni, za znatan dio njih je NDH ipak bila neka vrsta ili pokušaj nacionalne države, od koje oni, kao vladajući narod, većinom nisu iskusili zla. Međutim, Srbi su doživjeli pokušaj uništenja od strane te države, i u tom pokušaju nisu sudjelovali samo ustaše ili dio njih, već su sve strukture te države na neki način bile uključene u to.

            Ovo što opisujem nije stav vrha SPC ili srpske politike, nego treba biti svjestan da je ogromna većina srpskog naroda istraumatizirana tom NDH. To je iskustvo cijelog jednog naroda. Pokušajte iskreno razgovarati s bilo kojim Srbinom iz Hrvatske ili Bosne, da vam ispričaju obiteljske uspomene iz tog razdoblja, i u preko 90 % slučajeva čut ćete jako jezive stvari. Nekima su obitelji ubijene, neki su protjerani, a nekima je teško pričati o ponižavajućim iskustvima prevjeravanja. Nekima ni to mijenjanje vjere nije pomoglo, jer su i kao katolici bili ubijeni. Zar autorica misli da ne postoje svjedočanstva nekadašnje „kozaračke djece“? Neki od njih su i danas živi, i iz njihove perspektive stvari ne izgledaju onako kako bi nam to htjeli predstaviti razna jasenovačka društva i Glas koncila."

https://orthodoxhr.wordpress.com/2017/11/03/odgovor-na-odgovor/

 

Dobar pokušaj...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 16.10.2019. at 23:37, kopitar рече

Dobar pokušaj...

Спомињао си негде светогa краља Милутина. Данас је:
https://www.pravoslavnacrkva.ch/ci/datum/12-11-crkveni-kalendar.html

Када одеш у Јасеновац... Пости строго који дан пре тога и отиђи сам у миру, пусти интернет, текстове, све.

Моли се светом старцу Вукашину и светим Новомученицима Јасеновачким. Питај што те занима и чућеш шта тишина говори.

Можеш посетити и православну цркву у месту

Ако хоћеш...

Мир Христов

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Богољуб 1 

Јеси ли ти нормалан? Па они, римокалупници, готово су сигурни да су погубљени Срби у паклу. Окопнио је стид њихов тако да га нема, те им је Степинац и рају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ploču sa natpisom na kamenom spomeniku partizanima poginulim u borbi sa bugarskim okupatorima u Drugom svetskom ratu u mestu Ljubiš u opštini Čajetina, koji je grupa entuzijasta nedavno obnovila, uništili su nepoznati vandali, objavio je danas meštanin Srećko Prentović.

      On je, u otvorenom pismu predsedniku opštine Čajetina Milanu Stamatoviću ukazao da je prinuđen da mu se po drugi put obraća povodom spomenika na Smiljanića brdu, jer ranije, kad ga je obavestio šta je potrebno još učiniti na tom memorijalu, niko se nije udostojio da ga kontaktira. Grupa meštana je dobrovoljnom akcijom i radom dovela spomenik u koliko-toliko pristojno stanje, i uputili su molbu za pomoć kako bi „spomenik ostao spomenik“, ali odgovor nije dobijen ni od Saveta mesne zajednice Ljubiš, ni od organa Opštine.

      „U međuvremenu je nad spomenikom izvršen vandalsko-huliganski čin od nepoznatog učinioca – izvađena je mermerna spomen ploča sa natpisom, i potom razbijena. Ovaj vandalizam ulazi u ozbiljnu fazu i ne može se više tolerisati“, upozorio je Prentović. On je ukazao da je to sramota za Ljubiš, opštinu Čajetina, „za antifašističku Srbiju, ako je još igde ima“.

      „Hrabro, nema šta! Kao i uvek što su hrabri bili da se iživljavaju nad nemoćnim i slabijim. Ponovo ste ih, već decenijama mrtve ubili? Svaka čast. Šta je sledeće? Likvidacija onih koji su spomenik želeli da obnove“, zapitao je Prentović.

      Spomenik posvećen partizanima stradalim 7. novembra 1943 godine u borbi sa Bugarima, do prošlog vikenda je bio zarastao u šiblje i zatrpan smećem, a onda je grupa meštana raskrčila okoliš i obnovila bojom slova na spomen ploči, koja je nekom „zasmetala“, iako je tu od 1951. godine.
       
      Vandali uništili spomenik partizanima
      WWW.DANAS.RS Ploču sa natpisom na kamenom spomeniku partizanima poginulim u borbi sa bugarskim okupatorima u Drugom svetskom ratu u mestu Ljubiš u opštini Čajetina, koji je grupa entuzijasta...  
    • Од Драгана Милошевић,
      Mladen Sekulović, odnosno Karl Malden, dobio je danas spomenik u Beogradu ispred Jugoslovenske kinoteke. 
       
      Na svečanom otvaranju obratio se i veliki glumac Majkl Daglas koji je poslao video poruku, izrazivši zahvalnost našoj zemlji. Video poruku poslale su i Maldenove ćerke koje su se takođe zahvalile na ukazanoj časti.
      - Pozdrav za Srbiju. Žao mi je što danas nisam u Beogradu. Mnogo mi je žao što danas ne mogu da odam počast mom dragom srpskom i američkom prijatelju, mom mentoru Mladenu Selukoviću. Ponosan sam što će dobiti ovaj divni spomenik u svojoj domovini. Imao sam privilegiju da radim četiri godine sa Karlom šest dana u nedelji i osam meseci. Karl i ja smo snimali 104 sata programa za TV. Sve sam naučio od njega. On je imao dve ćerke, ali ja sam bio njegov usvojeni sin. Nikada neću moći dovoljno da mu se zahvalim što me je naučio da slušam druge ljude, što je prava umetnost. Njegova radna etika bila je bez premca, a uz to bio je predivan čovek. U mislima sam s njegovom prelepom ženom Simonom, koja je i dalje sa nama. Pružam podršku svim njegovim srpskim prijateljima i mnogo vam hvala što odajete počast Karlu Maldenu, velikom, velikom čoveku - poručio je glumac u video poruci.
      Uvod u otkrivanje spomenika bila je promocija autobiografske knjige Mladena Sekulovića, "Kako sam uspeo". Knjiga je nedavno predstavljena na Sajmu knjiga i u Jugoslovenskoj kinoteci.
      Veliki prijatelj slavnog glumca Dan Tana je podvukao da je sa Maldenom sarađivao u snimanju filma Gorana Paskaljevića "Suton" iz 1982. godine, u kome se govori o životu emigranata.
      - Malden je bio ponosan na svoje poreklo i govorio je srpski jezik, kazao je Tana.
      Karl Malden je rođen u SAD 1912. kao Mladen Sekulović, a Oskara za najbolju sporednu ulogu je dobio za rolu u filmu "Tramvaj zvani želja".
      Maldenova karijera je trajala više od 60 godina, a umro je 2009. godine.
      Karl Malden je rođen 1912. godine u Čikagu od oca Petra Sekulovića, emigranta iz Bileće i majke Marije, češkog porekla.



      link
    • Од Милан Ракић,
      Prošle srijede, 3. listopada, navršilo se 20 godina od beatifikacije zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ceremonije koju dobro pamtim i koju je 1998. predvodio sveti papa Ivan Pavao II. u okviru svog drugog pohoda Hrvatskoj, ali ne pred više od pola milijuna vjernika kako iznosi Tiskovni ured zagrebačke nadbiskupije ovih dana.

      Nije mi jasno čemu takva pretjerivanja. Znamo koliki je prostor ispred svetišta u Mariji Bistrici, a savršeno dobro pamtimo misu na punom zagrebačkom hipodromu, kod prve posjete Ivana Pavla II. Hrvatskoj u rujnu 1994., kada nas je tamo bilo gotovo 700.000 duša.
      Elem, možda Bozanićevi PR-ovci pretjeruju jer im obilježavanje ove 20. godišnjice nije prošlo odviše zapaženo, osim u tzv. katoličkim medijima. Malo tko je zapamtio što je kardinal Bozanić kazao pred biskupima, svećenicima i bogoslovima koji su te srijede pohodili župni dvor i crkvu u Krašiću, gdje je Stepinac bio konfiniran po izlasku iz Lepoglave i gdje je 10. veljače 1960. preminuo, nikako mučenički kako izmišlja katolička kaptolska propaganda (zračenje, trovanje… kajgod!), već od posljedice raka krvi – policitemije vere, kako sam već dobrano pojasnio i argumentirao u nekoliko navrata.
      Zapravo, ništa novo Bozanić nije rekao, a trebao je, osobito jer je kanonizacija, za koju se opet u Krašiću molilo, odgođena ad calendas graecas, što će reći da nije na vidiku, točnije, da je vrlo upitno da se za naših života i dogodi.
      Bozanić je već mutio. I to sam in extenso pojasnio, jer je znao da papa Franjo ima namjeru formirati mješovitu katoličko-pravoslavnu komisiju, što je čuo iz prve ruke u Vatikanu, ali je gotovo godinu dana to sve tajio od domaće publike i bio je prisiljen progovoriti, na Trsatu (30.08.2015.), kada se njegova šutnja u samom Vatikanu i u hrvatskim medijima činila odviše ridikulozna i kompromitirajuća. Tako da ne čudi što muti i sada te što s njime muti cijela pokrajinska crkvena hijerarhija i kler, pa im ne preostaje nego papagajski ponavljati da je ”Stepinac najodličniji sin Hrvatske u novije vrijeme, svjetionik našem hrvatskom narodu te je simbol očuvanja katoličke vjere u hrvatsko” (župnik Hrvatske Dubice u Sisačkoj biskupiji Željko Jurković).
      A što bi Bozanić mogao i morao napraviti da ne muti? Fino: kazati istinu o Stepincu: napustiti hagiografiju i prijeći na historiografiju.
      Evo, ja mu danas želim kratko, ali značajno pripomoći.
      Naime, papagajski se ponavlja i to da je Stepinac stradao samo zato što se suprotstavio komunistima. Hajde da malo osvijetlimo to poglavlje.
      U više je navrata (u katoličkoj publicistici napose) elaboriran susret Tita i Stepinca. Najopširnije je to napravio prvi pouzdani hrvatski katolički biograf Alojzija Stepinca fra Aleksa Benigar (Zagreb, 28. 1. 1893. – Rim, 2. 11. 1988.) čija je knjiga ”Alojzije Stepinac, hrvatski kardinal” najprije izašla u Rimu 1974. (u nakladi ZIRAL-a), a pod nazivom ”Stepinac” godine 1993. u Zagrebu (kao suizdanje Glasa Koncila i Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda).
      Ali Benigar ne donosi transkript susreta Tita i Stepinca (tek ga prepričava) jer pošteno kaže da pri pisanju Stepinčeve biografije nije mogao dobiti uvid u izvorne isprave koje se nalaze u Vatikanskom arhivu papina Državnoga tajništva (s obzirom na to da prema važećim propisima tada to nije bilo moguće), a nije ih našao niti u državnim arhivima Kraljevine Jugoslavije, Nezavisne Države Hrvatske ni komunističke Jugoslavije (premda smatra da to za njegov rad i nije bio veliki propust; danas bismo drugačije sudili, a i moramo suditi drugačije nakon rada mješovite katoličko-pravoslavne komisije o Stepincu).
      Vratimo se onim napetim danima nakon kapitulacije Hitlerove Njemačke i bijega Ante Pavelića i ustaških glavešina iz Zagreba. Vrlo brzo se opazilo da su nove vlasti uzele nadbiskupa Stepinca na nišan. Već nekoliko dana nakon njihova dolaska, 15. svibnja (sasvim slučajno se to poklopilo s predajom ustaških trupa kod Bleiburga), bio mu je zaplijenjen automobil. Iako su ga poslije vratili, don Giuseppe Masucci (tajnik opata Ramira Marconea, papinskog legata pred vlastima NDH) konstatira u svojim spisima da je to bila najava represije prema nadbiskupu.
      Nedugo prije sloma mons. Svetozar Rittig, koji je za rata konspirativno surađivao s partizanima, poručio je Stepincu da će partizanska komanda doći najprije k njemu i da dočeka jugoslavensku vojsku naredbom zvonjave svih zagrebačkih crkvenih zvona. Rittig je pojasnio nadbiskupu da imenovani partizanski komandant Zagreba Većeslav Holjevac želi baš kod Stepinca preuzeti vlast nad Zagrebom.
      Rano poslijepodne toga 8. svibnja 1945. partizani su počeli ulaziti u Zagreb. Emisari su stigli na Kaptol u 13.30 sati. Ali vrlo brzo će početi uhićivanja ne samo svećenika nego i biskupa.
      Dana 17. svibnja don Masucci, tajnik papina izaslanika, u svom dnevniku piše: ”U 12.30 sati su jedan potpukovnik i dvije osobe u građanskim odijelima došli uhapsiti nadbiskupa Stepinca”. Najprije je odveden u jednu kuću u Mlinarskoj ulici gdje mu je priopćeno da je lišen slobode. Stepinac je prosvjedovao i zatražio da se o tomu obavijesti generalni vikar biskup dr. Franjo Salis-Seewis, koji je odmah preuzeo upravu nadbiskupije i naredio da se na svim misama moli za nadbiskupa.
      U toj ga je kući posjetio mons. Rittig, dotadašnji župnik sv. Marka na Gornjem gradu u Zagrebu, ali je Stepinac bio odrešit prema Rittigu. Nije ga podnosio. Neki Ranogajac je zatim optužio Stepinca da je ”surađivao s okupatorima”, na što mu je Stepinac odvratio: ”A što je to okupator?” ”Nijemci i ustaše”, reče ovaj, pa je Stepinac odgovorio: ”Što se tiče Nijemaca, stvar je jasna. A što se tiče ustaša, mogu reći samo to da nitko ne može okupirati svoju vlastitu zemlju na kojoj je”.
      Više je ljudi ispitivalo Stepinca, ali on se sve više zatvarao u sebe.
      Približavalo se Tijelovo, pa je naredio da se održi uobičajena procesija.
      Jednoga dana, dok je Stepinac još bio u Mlinarskoj, kaže Rittig, koji je u međuvremenu postao ministar za vjerska pitanja, da Tito, predsjednik savezne Vlade, dolazi u Zagreb i da se želi susresti s klerom. Tito se sastao sa Salisom-Seewisom i grupom kanonika u prisustvu predsjednika hrvatske Vlade dr. Vladimira Bakarića i mons. Svetozara Rittiga 2. lipnja 1945. na građanskom terenu.
      Salis je u ime Crkve zatražio oslobađanje Stepinca pozivajući se na načelo deklaracije o slobodi vjeroispovijesti i savjesti jugoslavenskih partizana te o slobodi kršćanskog odgoja na području školstva, ali i zagovarajući suradnju novih i crkvenih vlasti.
      Na to je Tito pozitivno odgovorio izjašnjavajući se kao Hrvat i kao katolik (vidi dokument 359. Josip Broz ”Tito katoličkom kleru u Zagrebu” u Jure Krišto, ”Katolička Crkva i Nezavisna Država Hrvatska – Dokumenti, 1941-1945”, knjiga druga, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 1998., str. 372 i 373) te obećao da će jugoslavenska vlada raditi u duhu spomenutih načela.
      Međutim, Tito je rekao da, ”kao Hrvat i kao katolik”, baš tako, ”nije bio zadovoljan držanjem jednog dijela katoličkog svećenstva” tijekom rata.
      Dodao je da ne osuđuje ”svećenstvo (kao takvo) uopće”, nego one koji su se ”odbili” od ”velikog Strossmayera, sljedbenika jugoslavenske ideje”.
      Kazao je Tito da je jasno da se stvari ne mogu ”riješiti dekretima” i da je pitanje religije ”duboko ukorijenjeno u našem (hrvatskom) narodu”. Zatim je predložio da predstavnici klera uz pomoć Rittiga učine jedan elaborat kako riješiti odnose Crkve i države, ali je dodao ono što će se kasnije pokazati kao kamen spoticanja, što pak crkveni hrvatski historičari tumače kao glavni argument za obračun sa Stepincem.
      Tito je kazao: ”Ja bih sa moje strane rekao da naša Crkva treba da bude nacionalna, da se više prilagodi naciji (…) da katoličko svećenstvo u Hrvatskoj bude dublje povezano s narodom nego sada”.
      Kritizirao je Tito Vatikan koji je ”uvijek više naginjao Italiji nego našem narodu”, pa je zatražio ”više samostalnosti za Katoličku Crkvu u Hrvatskoj”. Kazao je da je to ”osnovno pitanje” i da je sve drugo ”sekundarno” te je to stavio u kontekst stvaranja ”velike zajednice Južnih Slavena”. Dakle, kaptolska je laž da je Tito tražio prekid odnosa domaće Crkve sa Svetom Stolicom.
      Zatim se razgovor malo zaoštrio jer su klerici oponirali Titu pojašnjavajući što Sveta Stolica znači Hrvatima, da je poštivala crkvenu vlast Stepinca i hrvatskih biskupa na okupiranim (predanim) teritorijima od strane Mađara (Međimurje) i Talijana (Dalmacija), pa su se napokon zauzeli za slobodu Stepinca argumentirajući to njegovom veličinom u suprotstavljanju ustašama i u spašavanju ”hrvatskih pravoslavaca, Židova i Cigana”.
      Tito je onda prigovorio zbog tolikih svećenika koji su bili ustaše i ustaški službenici te zbog onih koji su s ustašama pobjegli iz zemlje.
      Tito se obavezao ispitati slučajeve svećenika koji su nevini u logorima.
      Došlo je i do prepirke između Rittiga i kanonika, jer je Rittig optužio svećenike da su pogriješili i da moraju ”učiniti pokoru”, a klerici su uzvraćali da su to bili neki, ali ne i svi. Tito je zaključio sastanak kazavši da je to točno i da ne treba generalizirati.
      Tito popušta ili čini manevar povjerenja. Sljedećeg dana, tj. 3. lipnja, u 10.15 sati Stepinac je bio vraćen u nadbiskupski dvor na Kaptolu. Posjetio je bogosloviju, dobro raspoložen, ali je rekao, u kratkom obraćanju da će ”biti borbe”, najviše ”za odgoj mladeži”.
      Istoga dana u podne Tito je uz Bakarića primio opata Ramira Marconea i njegova tajnika Masuccija. Papin legat je upozorio Tita da njegova politika, komunistička, nije ispravna i žalio se na partizanski tisak koji je uvjeravao čitatelje da je Vatikan žarko želio Hitlerovu pobjedu. Opat je upozorio i na ateizaciju društva.
      Tito je obećao da će za 40 dana biti uspostavljeni mir i da će vladati ”najveća sloboda savjesti” (npr., hrvatske su vlasti 6. lipnja opatu vratile telefon, ali mu nikada nisu vratile i njegov konfiscirani automobil).
      Sljedećeg dana, 4. lipnja, Tito se sastao sa nadbiskupom Stepincem u današnjem Lovačkom muzeju u Ulici V. Nazora 63 u Zagrebu.
      Na sastanku je bio i Bakarić. Svrha sastanka, izrečena odmah na početku, bila je da se prilike srede i spriječe sukobi između svjetovne i crkvene vlasti.
      Dok sam još pisao za tjednik Nacional, donijeli smo (lani, zahvaljujući istraživanjima Gordana Akrapa u HDA) faksimil zapisnika toga povijesnoga susreta, dokument br. 5997 Nadbiskupskog duhovnog stola u Zagrebu koji je ovjeren pečatom i potpisom crkvene vlasti u Zagrebu dana 1. 10. 1946. (za potrebe suda) potvrđujući da se prijepis slaže s izvornikom.
      Budući da je bio informiran o onome što se dogodilo dva dana prije na susretu Tita i zagrebačkog klera, Stepinac je priznao da je uređenje države složen zahvat, ali da ”mudri državnici poštuju vjerski osjećaj državljana i slobodu savjesti”.
      Pojasnio je da je Kraljevina Jugoslavija pravno uredila položaj pravoslavaca, ali ne i katolika, što je imalo teške posljedice. Za uređenje toga položaja nadležna je Sveta Stolica, dodao je nadbiskup.
      ”Razgovori s pojedinim biskupima mogu biti vrlo korisni, ali nijedan katolik ne može, čak ni uz cijenu vlastitog života, mimoići svoju vrhovnu vlast, Svetu Stolicu, jer inače prestaje biti katolik.”
      Stepinac je, drugim riječima, bacio rukavicu Titu u lice, pa je predložio konkordat ili neki drugi način, neki modus vivendi kakav je nađen ”u bivšoj Čehoslovačkoj”. Založio se i za uspostavu diplomatskih odnosa Jugoslavije i Katoličke Crkve, jer je to za opće dobro i za međunarodni prestiž nove države vrlo važna stvar.
      Tito je izlaganje pomno slušao i izjavio da razumije važnost pitanja i da ga je načelno spreman urediti, no izrazio je bojazan s obzirom na ”premalu sklonost Svete Stolice prema slavenskim narodima, posebno prema Jugoslaviji”.
      Nadbiskup mu je odgovorio da je ta bojazan bez temelja i argumentirao je to slično kao Salis-Seewis. Podsjetio je Tita da kardinal Maglione, državni tajnik Svete Stolice, nije popustio Mađarima i održao zadanu riječ Stepincu da se ne mijenja status quo dok se rat ne završi. Slično je bilo i u Dalmaciji.
      Sveta Stolica, rekao je Stepinac Titu, ”ni za čas nije pomislila da bi dalmatinske biskupije pripojila Italiji i time ih odrezala od hrvatskih biskupa”. Tito je izrazio želju da Vatikan podupre jugoslavensku vlast u pitanju Istre, jer je ona ”slavenska pokrajina”. Stepinac je uzvratio da je Istra ”još danas Hrvatska zahvaljujući katoličkom svećenstvu koji je uz silne muke održalo materinski jezik”.
      Kako bi argumentirao posebnu skrb Svete Stolice prema Slavenima, nadbiskup je pojasnio važnost dozvole da se rabi staroslavenski jezik u bogoslužju, povlasticu koju nisu dobili ni najveći narodi na svijetu kao što su Nijemci, Francuzi ili Englezi.
      Ako je tada već bilo napetosti između Tita i Stepinca, čini se da je Stepinac učinio potez koji se Titu uopće nije dopao jer je stao zagovarati dijalog s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke i sa ”čestitim pristašama ustaškog pokreta”, te je dodao: ”Razgovarat se može sa svakim, prihvatiti se ne mora. Tko god hoće pošteno i iskreno surađivati na sređenju zemlje, neka bude dobro došao. Ako suradnju odbiju, krivi su sami. Zašto se ne bi pokušali porazgovarati? Mudar državnik ne propušta ništa, što može pomoći sreći i zadovoljstvu zemlje.”
      Među povjesničarima i teolozima koji nisu opterećeni hagiografskim pristupom Stepincu možda bi se trebalo raspraviti koliko se Stepinac tim nastupom definitivno ukopao i pokazao kao dobronamjeran, ali nedovoljno mudar i za politiku potpuno netalentiran čovjek.
      Konačno je nadbiskup stavio Titu na srce da se štedi život gdje god je moguće. Tito je odgovorio da je to i njemu važno, ali da se ”pravdi mora udovoljiti za (poradi) najteže povrede čovječnosti”.
      Na samome kraju Stepinac je kazao da je mišljenja kako se svi problemi mogu riješiti uz obostranu dobru volju ”jer se Katolička Crkva drži Kristova načela prema kojem treba dati caru carevo, a Bogu što je Božje”.
      Ta Stepinčeva izjava, smatra Benigar, kao i sam razgovor dokazuju da kasniji sukob koji je nastao između Crkve i države nije nadbiskup niti htio niti ga je izazvao (Pastirsko pismo od 22. rujna 1945. je bila reakcija Biskupske konferencije Jugoslavije na neodrživo stanje komunističkog nasilja smatra Benigar).
      Riječi koje stoje u zapisniku susreta Tita i Stepinca sadržavaju program koji je, tvrdi Crkva, režim mogao prihvatiti budući da se predstavljao kao narodni i demokratski te kao pobornik narodnosne ravnopravnosti i slobode.
      Dokument svjedoči i o nadbiskupovom dijaloškom duhu (mada nije dokaz njegove nevinosti iz perspektive, počnimo od Srpske Pravoslavne Crkve jer se ona sada računa u Vatikanu, koja u pismima papi Franji, koje sam dao na uvid šire javnosti, osporava Stepinčevu najavljenu kanonizacija već svima poznatim argumentima ”Stepinčeva ćutanja o genocidu nad Srbima”).
      Recimo na samome kraju i to da je novi režim, usprkos obećanju što ga je Tito dao predstavnicima klera i samom Alojziju Stepincu da se u stvarima vjere i Crkve neće ništa određivati nego sporazumno raditi, te da je spreman odgovoriti na pitanja koja ”tište hrvatski kler” (Stepinac je napisao mnoge predstavke počevši od one Vladimiru Bakariću, br. 64/BK, od 21.7.1945,), jer se Stepinac pozivao na Titove riječi, ”dane u jednom svečanom času, te su imale biti temelj dobrim odnosima između državnih i crkvenih vlasti”, zastupao i provodio protuvjerski, pa i u mnogočemu zločinački smjer.
      Za mnoge je 1945. došla sloboda, ali za Katoličku Crkvu u Hrvatskoj je počela strahovlada. Problem je u tome što ni nadbiskup Bozanić niti bilo koji drugi (nad)biskup nije sposoban razlučiti, pojasniti i prihvatiti odgovornost Katoličke Crkve za grozne zločine ustaša, barem onako kako je Argentinska biskupska konferencija 2000. godine prihvatila odgovornost i pokajala se zbog zločine generala tijekom posljednje vojne diktature (1976. – 1983.), poduprte (podsjetimo) episkopatom (ili njegovim većim djelom) ili kako se papa Franjo i mnogi (nad)biskupi kaju zbog užasa pedofila u redovima klera. Takvih usporedbi ima više.
      Problem je, dakako, u tome što mnogi u Crkvi danas potpuno krivo misle da je ta Titova strahovlada (koju se naravno osuđuje kao što je to, npr. činio pokojni Slavko Goldstein), sudeći prema njenim učincima, bila groznija od strahovlade nacista, fašista i ustaša. Ne, nije!
      Stepinac je, sasvim sigurno i kao posljedica bijesa koji je zavladao među komunistima nakon objave i čitanja Pastriskoga pisma, postao meta hajke u štampi. Atmosfera se zahuktala.
      Uhićen je ponovo u srijedu, 18. rujna 1946. kada su milicionari nahrupili u kapelicu nadbiskupskoga dvora dok se nadbiskup pripremao služiti misu. Nosili su uhidbeni nalog javnog tužioca Jakova Blaževića od 17. rujna 1946. Stepinac je odgovorio: ”Idem s vama. Ako ste žedni moje krvi, eto me!”
      Glavna je rasprava počela 30. rujna 1946. Četvrti dan rasprave, 3. listopada, dopušteno je Stepincu da govori: ”…Savjest mi je čista, pripravan sam svaki čas i umrijeti…”.
      Dana 11. listopada 1946. Stepinac je osuđen na kaznu lišenja slobode s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, te na gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od pet godina. To Crkva Titu i jugoslavenskim komunistima ne može i, što je važnije i preciznije, ne želi zaboraviti.
      Gospodin Josip Bozanić bi trebao, čini mi se da je odavno kucnuo taj čas, smoći snage i unutarnje slobode duha da o važnim obljetnicama Stepinca (120 godina rođenja i 20 godina beatifikacije) kaže ili počne kazivati da shvaća kako je poziv Ivana Pavla II. na čišćenje memorije i na kajanje (Tertio millennio adveniente, upućen, hej! 10. studenog 1994., a kamoli da se najiskrenije bavimo homilijom Ivana Pavla II. na zagrebačkom hipodromu 11. rujna 1994. koju Bozanić, Glas Koncila et al. sustavno prešućuju!) prioritetan zadatak.
      Može li sve što je Stepinac pretrpio od komunista njega ekskulpirati od drugih očitih ogromnih propusta? (Naime, hoće li se stići priznati da Stepinac nije samo ”ćutao” već i na svoj način govorio kao kada je koncem 1943., naravno prekasno, osudio rasizam?) Može li izaći neokaljan nakon suda povijesti? Ili će prevagnuti zaključak da je morao manje moliti Svevišnjega, pak više glasno tražiti pravdu za progonjene (Židove, Srbe, Rome i druge), a ne 1945. pred Titom i Bakarićem tražiti suradnju i izgradnju nove države s ”čestitim ustašama”?!
      Pada mi na pamet mogućnost da kardinal Franjo Kuharić onda predloži Franji Tuđmanu koaliciju s Milom Martićem ili da Alija Izetbegović, nakon nagovora kardinala Vinka Puljića, pohrli u bratski zagrljaj Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću… Imali biste pravo da me nazovete političkom budalom kada bih ikoga nekako tako, ”u duhu Stepinca”, nagovarao, iako bih vam kazao da je to – dogovor i suradnja bivših neprijatelja – cilj kršćanskog humanizma među inima.
      Da, točno, ali brate, Alojzije je bio do grla umočen u ustaška sranja pak ga je strašno mučilo što Hrvati psuju i što žene, oh da, to ga je osobito nerviralo dok je mudrovao u Krašiću, tamo gdje se Bozanić ”nadahnjuje”, oblače hlače i zarađuju, pa će takve prokleti nazivajući ih (1955.) ”nakazama” i ”odvratnima i Bogu i poštenim ljudima”.
      Mislim, da zaključim ovaj gotovo pa roman, kako nešto u Stepinčevom (i Bozanićevom) poimanju ”čestitosti” i ”poštenja” temeljito ne valja.

    • Од Поуке.орг инфо,
      https://www.bizlife.rs/aktuelno/izjava-dana/dijalog-dana-zeljko-mitrovic-dobio-kulturan-odgovor-od-ministra-kulture/ Izjava ministra kulture Vladana Vukosavljevića da bi rijaliti programi trebalo da se emituju na posebnim kanalima koji se plaćaju, isprovocirali su vlasnika Pinka Željka Mitrovića koji se ministru ovako obratio:
      Ubrzo je usledio i odgovor:

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...