Jump to content
  1. Вукашин

    Вукашин

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића.

       
      – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију.
      Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.
      Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације.
      – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије.
      Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу.
      – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије.
      Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“.
      Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан.
      – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу.

       
      Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“.
      „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона.
       
      Није СПЦ подржала неку од  листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона
       
      „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је.
      Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција.
      „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко.
      Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом.
       
      Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију
       
      „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић.
      „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота.
       
      Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто
       
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто.
      „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије.
      Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању.
      „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Већ две хиљаде година хришћани покушавају да увјере свијет да није истинита стара латинска пословица nihil novi sub sole, или ништа ново под Сунцем, указујући на то да се доласком Христа све промјенило из основа. Тако су хришћани првих вијекова с највећим жаром проповиједали нову религију, нове обичаје, нове празнике, нове друштвене односе, ново Сунце, новог Адама, нову твар, нову Пасху итд. Ријеч ново, или у нашој савременијој иначици модерно, заједно са својим парњаком младо имала је позитивно значење,  а старо је било превазиђено и негативно, о чему нам јасно и у изобиљу свједочи црквена химнографија и сликарство. Тако је наша највећа књига названа Нови завјет, а једнако Христос је у почетку у римским катакомбама приказиван као млад или голобради младић. Дуги низ вијекова, чак су и божански  унутартројични односи, у коjима је Отац „старији“ у односу на Сина и Духа, као узрок и принцип њиховог божанства, вјешто изражавани на такав начин да се ова тзв. монархија Оца не приказује кроз старост лика, него покретом тијела, или позицијом унутар слике.
      Хришћанска вјера и поглед на свијет у коме је ново, модерно и младо добро и позитивно, учинили су нашу евро-медитеранску цивилизацију најразвијенијом у историји људског рода те омогућила нам огроман технолошки и друштвени напредак.  Иако је најмањи континент, Европа је своју доминацију над остатком планете остваривала управо захваљујући прихватању и отворености ка новом, новим обичајима, новим технологијама. Наравно, протестанти су у томе предњачили, католици релативно слабије ишли за њима, док су православни  у потпуности промијенили парадигму па је ријеч ново, младо и модерно добило негативну конотацију. Отклон православних према младом и новом, највјероватније због негативног и дуготрајног искуства у пропалим државама и друштвеним системима, који су били стари и неспособни за промјену, па су нам ријечи обичаји, традиција и старо постале нам свете и неприкосновене, док је младо и ново изједначено с неискусним, лошим квалитетом, а неријетко и, подвалом.
      Управо због тога, сваки пут када Срби о било чему промишљају и дискутују примјењују овај образац. Па тако, сви смо по сто пута чули, да нови аутомобили не ваљају јер имају превише електронике, станови у новоградњи нису једнако добри, као они изграђени прије 50 година, а стари мјерач притиска на живу је прецизнији и тачнији него модерни електронски. Наравно у тој парадигми, омладина ништа не ваља, млади љекари не знају ништа и нису добри као стари,  то исто вриједи и за попове, а нови Патријарх је сувише млад, иако има 60 година. По истој матрици, нови празници и обичаји попут Валентинова или Црног петка представљају јудеомасонску завјеру и напад на наше традиционалне вриједности, будући да су Срби заборавили најбитније упозорење Светог Василија Великог да се чувају бапских прича и да стари обичај често може да буде давнашња заблуда.
      У том начину размишљања који није хришћански и европски, сасвим је природно развијена антивакцинашка, равноземљашка и генерално апокалиптична атмосфера страха и панике од новог, коју неријетко подржавају и мање или више отворено благосиљају поједина свештена лица. Кријући се иза олтара и мантије они проповједају своје маније и личне ставове. Наиме, у старо доба свештеници су били цијењени и поштовани, а њихово мишљење по свим питањима је уважавано јер су били најобразованији. Међутим, касније, када нису били више најученији, поједини свештенци тражли су поштовање и уважавање својих ставова јер су постали „свети.“
      Управо тај трансфер основе ауторитета с учености на светост, код неких вјерника створио је погрешан осјећај да треба да уважавају ставове свештених лица на теме које немају везе с вјером, попут политике, медицине, хигијене, прехране, геологије итд, те посебно у наше доба, вакцинације. Међутим, не само што нам црквена историја свједочи да су поједини свештенослужитељи били луди и поремећени, него и најосновније познавање теологије нам казује да чињеница да је неко у мантији, не само да не значи да је свет, паметан и свезнајући, него најчешће не даје чак ни минималне гаранције да дотични није потпуна будала,  кромѣ чина и лика БожЪего.
      Управо због све учесталије појаве да неки свештеници расправљају о вакцинацији и сличним темама, Сабор СПЦ на свом посљедњем засједању 2019., прије појаве Короне, „позвао је вјернике да уваже аргументацију и разлоге научне медицине“, док је истовремено изразио разумијевање за страх вјерника и родитеља, поводом неких појава везаних за обавезну вакцинацију. Наиме, Црква унутар свог двомиленијумског памћења и искуства зна да као што постоје луди попови, тако ни наука, такође, није свемогућа и свезнајућа и да не треба да јој се слијепо вјерује. Црква се добро сјећа да је током историје стручна, академска и научна јавност инсистирала на многим својим „доказаним и необоривим научним чињеницама,“ које данас сматрамо потпуним глупостима. Треба да се сјетимо да је наука тврдила да је коса полни орган, који привлачи мушку сперму, па зато жене морају да покривају главу, или да хомосексуално понашање изазива земљотресе, па све до релативно новијих тврдњи да је пушење цигарета добро за здравље, јер смањује стрес и напетост, или најновијих и посљедњих омашки струке и науке у доба пандемије: почевши од првобитне тврдње да ношење пластичних рукавица спречава ширење заразе, од чега се касније одустало, па до фаворизовања респиратора, и одређених лијекова, који су се на крају показали као погубни за пацијенте.
      Имајући све горе наведено у виду, треба да промислимо и одредимо се према последњем искушењу и недоумицама које природно имамо везаним за вакцинацију против Корона вируса. Не смијемо да заборавимо да је Српска Црква платила тежак данак, тако што нам је Епископат буквално десеткован (4/40), док су једнако трагично страдали многи свештеници, монаси, монахиње, појци, вјероучитељи и други. Истовремено, потпуно неоправдано и неправедно, у медијима су Црква и црквена пракса извргнуте руглу те је нанесена трајна стигма, као ни једној другој институцији.
      Ипак, и поред ничим изазваног прогона и снажног притиска, Црква није рефлексно заузела негативан став нити према мјерама, нити према вакцинацији као таквој, чак напротив. Поглавари и епископи помјесних православних Цркава учествују у кампањи вакцинације, (Грци, Румуни и други), а у СПЦ први је то учинио митрополит скопски и архиепископ охридски г. Јован. Међутим, свјесна да није стручна и упућена у детаље вакцинације, Српска Црква није донијела званичан став и проглас по овом питању, пуштајући сваком од вјерника слободу савјести и избора. За разлику од „премудрих“ и ауторитативних духовника, пуноћа Цркве се не усуђује да говори о темама које не познаје.
      Међутим, ако смо хришћани и баштинимо искуство и традицију наших предака, бићемо отворени према новом и модерном, и стога без подозрења и предрасуда сами треба да приступимо преиспитивању свих евентуалних појава везаних за вакцинацију, никад не заборављајући да смо ми, и поред свих мана науке, на том пољу далеко инфериорнији него стручњаци.
      Срећом, већина Срба нема подозрење према вакцинацији, самој по себи, нити се обазиру на нетражене савјете стручњака за вакцинацију у мантијама, него сами мудрују о врсти вакцине коју би жељели да приме. Па тако једни ово битно питање рјешавају помоћу својих геополитичких принципа (руска или западна), други пак одлучују на основу српског традиционалног принципа – вјерујем само у старе и провјерене технологије израде вакцина, а ријетки су они који ће одабир вакцине базирати на основу основу постулата хришћанске вјере да је ново и модерно увијек добро и позитивно.
      Међутим, јасно је да је хришћанска вјера тешка, и да носи са собом бројне ризике и недоумице, тако и писац ових редова, иако чврсто привржен принципу да је ново добро и позитивно, у односу на старо, није у стању да до краја вјерује у нову технологију израде вакцина.
      Можда зато што је више Србин, а мање православан.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Већ две хиљаде година хришћани покушавају да увјере свијет да није истинита стара латинска пословица nihil novi sub sole, или ништа ново под Сунцем, указујући на то да се доласком Христа све промјенило из основа. Тако су хришћани првих вијекова с највећим жаром проповиједали нову религију, нове обичаје, нове празнике, нове друштвене односе, ново Сунце, новог Адама, нову твар, нову Пасху итд. Ријеч ново, или у нашој савременијој иначици модерно, заједно са својим парњаком младо имала је позитивно значење,  а старо је било превазиђено и негативно, о чему нам јасно и у изобиљу свједочи црквена химнографија и сликарство. Тако је наша највећа књига названа Нови завјет, а једнако Христос је у почетку у римским катакомбама приказиван као млад или голобради младић. Дуги низ вијекова, чак су и божански  унутартројични односи, у коjима је Отац „старији“ у односу на Сина и Духа, као узрок и принцип њиховог божанства, вјешто изражавани на такав начин да се ова тзв. монархија Оца не приказује кроз старост лика, него покретом тијела, или позицијом унутар слике.
      Хришћанска вјера и поглед на свијет у коме је ново, модерно и младо добро и позитивно, учинили су нашу евро-медитеранску цивилизацију најразвијенијом у историји људског рода те омогућила нам огроман технолошки и друштвени напредак.  Иако је најмањи континент, Европа је своју доминацију над остатком планете остваривала управо захваљујући прихватању и отворености ка новом, новим обичајима, новим технологијама. Наравно, протестанти су у томе предњачили, католици релативно слабије ишли за њима, док су православни  у потпуности промијенили парадигму па је ријеч ново, младо и модерно добило негативну конотацију. Отклон православних према младом и новом, највјероватније због негативног и дуготрајног искуства у пропалим државама и друштвеним системима, који су били стари и неспособни за промјену, па су нам ријечи обичаји, традиција и старо постале нам свете и неприкосновене, док је младо и ново изједначено с неискусним, лошим квалитетом, а неријетко и, подвалом.
      Управо због тога, сваки пут када Срби о било чему промишљају и дискутују примјењују овај образац. Па тако, сви смо по сто пута чули, да нови аутомобили не ваљају јер имају превише електронике, станови у новоградњи нису једнако добри, као они изграђени прије 50 година, а стари мјерач притиска на живу је прецизнији и тачнији него модерни електронски. Наравно у тој парадигми, омладина ништа не ваља, млади љекари не знају ништа и нису добри као стари,  то исто вриједи и за попове, а нови Патријарх је сувише млад, иако има 60 година. По истој матрици, нови празници и обичаји попут Валентинова или Црног петка представљају јудеомасонску завјеру и напад на наше традиционалне вриједности, будући да су Срби заборавили најбитније упозорење Светог Василија Великог да се чувају бапских прича и да стари обичај често може да буде давнашња заблуда.
      У том начину размишљања који није хришћански и европски, сасвим је природно развијена антивакцинашка, равноземљашка и генерално апокалиптична атмосфера страха и панике од новог, коју неријетко подржавају и мање или више отворено благосиљају поједина свештена лица. Кријући се иза олтара и мантије они проповједају своје маније и личне ставове. Наиме, у старо доба свештеници су били цијењени и поштовани, а њихово мишљење по свим питањима је уважавано јер су били најобразованији. Међутим, касније, када нису били више најученији, поједини свештенци тражли су поштовање и уважавање својих ставова јер су постали „свети.“
      Управо тај трансфер основе ауторитета с учености на светост, код неких вјерника створио је погрешан осјећај да треба да уважавају ставове свештених лица на теме које немају везе с вјером, попут политике, медицине, хигијене, прехране, геологије итд, те посебно у наше доба, вакцинације. Међутим, не само што нам црквена историја свједочи да су поједини свештенослужитељи били луди и поремећени, него и најосновније познавање теологије нам казује да чињеница да је неко у мантији, не само да не значи да је свет, паметан и свезнајући, него најчешће не даје чак ни минималне гаранције да дотични није потпуна будала,  кромѣ чина и лика БожЪего.
      Управо због све учесталије појаве да неки свештеници расправљају о вакцинацији и сличним темама, Сабор СПЦ на свом посљедњем засједању 2019., прије појаве Короне, „позвао је вјернике да уваже аргументацију и разлоге научне медицине“, док је истовремено изразио разумијевање за страх вјерника и родитеља, поводом неких појава везаних за обавезну вакцинацију. Наиме, Црква унутар свог двомиленијумског памћења и искуства зна да као што постоје луди попови, тако ни наука, такође, није свемогућа и свезнајућа и да не треба да јој се слијепо вјерује. Црква се добро сјећа да је током историје стручна, академска и научна јавност инсистирала на многим својим „доказаним и необоривим научним чињеницама,“ које данас сматрамо потпуним глупостима. Треба да се сјетимо да је наука тврдила да је коса полни орган, који привлачи мушку сперму, па зато жене морају да покривају главу, или да хомосексуално понашање изазива земљотресе, па све до релативно новијих тврдњи да је пушење цигарета добро за здравље, јер смањује стрес и напетост, или најновијих и посљедњих омашки струке и науке у доба пандемије: почевши од првобитне тврдње да ношење пластичних рукавица спречава ширење заразе, од чега се касније одустало, па до фаворизовања респиратора, и одређених лијекова, који су се на крају показали као погубни за пацијенте.
      Имајући све горе наведено у виду, треба да промислимо и одредимо се према последњем искушењу и недоумицама које природно имамо везаним за вакцинацију против Корона вируса. Не смијемо да заборавимо да је Српска Црква платила тежак данак, тако што нам је Епископат буквално десеткован (4/40), док су једнако трагично страдали многи свештеници, монаси, монахиње, појци, вјероучитељи и други. Истовремено, потпуно неоправдано и неправедно, у медијима су Црква и црквена пракса извргнуте руглу те је нанесена трајна стигма, као ни једној другој институцији.
      Ипак, и поред ничим изазваног прогона и снажног притиска, Црква није рефлексно заузела негативан став нити према мјерама, нити према вакцинацији као таквој, чак напротив. Поглавари и епископи помјесних православних Цркава учествују у кампањи вакцинације, (Грци, Румуни и други), а у СПЦ први је то учинио митрополит скопски и архиепископ охридски г. Јован. Међутим, свјесна да није стручна и упућена у детаље вакцинације, Српска Црква није донијела званичан став и проглас по овом питању, пуштајући сваком од вјерника слободу савјести и избора. За разлику од „премудрих“ и ауторитативних духовника, пуноћа Цркве се не усуђује да говори о темама које не познаје.
      Међутим, ако смо хришћани и баштинимо искуство и традицију наших предака, бићемо отворени према новом и модерном, и стога без подозрења и предрасуда сами треба да приступимо преиспитивању свих евентуалних појава везаних за вакцинацију, никад не заборављајући да смо ми, и поред свих мана науке, на том пољу далеко инфериорнији него стручњаци.
      Срећом, већина Срба нема подозрење према вакцинацији, самој по себи, нити се обазиру на нетражене савјете стручњака за вакцинацију у мантијама, него сами мудрују о врсти вакцине коју би жељели да приме. Па тако једни ово битно питање рјешавају помоћу својих геополитичких принципа (руска или западна), други пак одлучују на основу српског традиционалног принципа – вјерујем само у старе и провјерене технологије израде вакцина, а ријетки су они који ће одабир вакцине базирати на основу основу постулата хришћанске вјере да је ново и модерно увијек добро и позитивно.
      Међутим, јасно је да је хришћанска вјера тешка, и да носи са собом бројне ризике и недоумице, тако и писац ових редова, иако чврсто привржен принципу да је ново добро и позитивно, у односу на старо, није у стању да до краја вјерује у нову технологију израде вакцина.
      Можда зато што је више Србин, а мање православан.
    • Од брат Бојан,
      НАЈБОЉЕ ДЕЛО КОЈЕ
      ЧОВЕК МОЖЕ ДА УЧИНИ
      Разговор са митрополитом Морфским Неофитом (Масурасом),
      27. јун 2013. л.Г.
       
       
      Владико, из ваше биографије знамо, да сте били послушник код старца Јакова Евијског. Имате опит послушника. Шта значи бити послушник?
       
      То значи да верујеш свом старцу, зато што послушност почиње са поверењем. Пре свега то је поверење опиту старца или старице, игумана или игуманије манастира, јер када верујем духовном опиту свога старца, то значи да почињем да га слушам. Размислите, сама реч ,,послушност“ у корену има реч: ,,слушати“. И када верујем старцу и слушам га, налазим се у послушању њему, то ми на крају помаже да нађем сопствени пут и пронађем унутар себе свог личног Бога.
      Послушност је увек повезана са поверењем, а то можемо видети на примеру сатане, коме је најважније да поколеба послушниково поверење према старцу. Постоји пример из Старечника, када питају послушника: ,,Како видиш свога старца?“ И он првог месеца одговара: ,,Као анђела“. Годину дана касније старац пита свога послушника: „Како ме видиш?“ Он одговара: „Као човека“. Три године касније исти старац пита: „Како ме видиш, дете моје?“ Послушник одговара: „Као демона“. То значи да је послушнику демон открио своју адресу. Тако често бива у монашком животу. И не само у монаштву, то се често дешава и у браку, који започиње поверењем, а завршава се непријатељством. Они који су у браку морају себи стално постављати питање: „Како ја видим своју жену или мужа?“ – баш као што монах непрестано поставља питање: „Како ја видим својега старца?“ И иде на исповест. Другачије не може бити.
       
      А зашто су неки људи послушни, а други нису? Да ли је то посебан дар или је то резултат васпитања и самоваспитања?
       
      И једно и друго. Постоје људи посебног карактера и васпитања. Ја лично нисам рођен као послушан. Док су у другим домовима постојали послушност и учтивост, у нашем дому најважнија је била слобода мисли и изражавања. Родитељи су нас томе учили.
      Дешава се да монах обично долази у манастир у доби од 25 до 30 година и до тада његов карактер се већ формирао. Он доноси са собом све што већ има у себи. Али манастир постоји за сваки карактер, као што је и живот у браку за све карактере. Потврду за то видимо на примеру заједнице Апостола, јер дванаест Апостола показују дванаест потпуно различитих карактера. Шта је заједничко префињеном Јовану Богослову са ексцентричним Петром? Ја сам лично, на пример, Петар. И што је већи број браће, то видимо више различитих карактера. Стога, нарочито игимани манастира где се подвизава много браће и сестара, не би требало да имају никакве захтеве према карактерима. И ни у ком случају игуман или игуманија не би смели да мешају послушност са војним поретком. У супротном треба да отворимо немачки војни камп, другачије га не можемо назвати, то више неће бити манастир.
      Послушност је у човеку. То је његова сопствена, унутрашња, слободна одлука. И када се научимо својим дугогодишњим опитом, на пример, да будемо послушни мати Сергији или да будемо послушни старцу Симеону или неком другом, онда после неког времена схватамо да нисмо њима послушни, већ самом Господу Исусу Христу и да у нашим старцима видимо скривене све заповести нашега Господа.
       
      Да ли је у савременом друштву могућ такав пут послушности какав је био у прошлим временима?
       
      Не познајем толико добро модерно руско друштво. Постоји стара светогорска анегдота о разлици између грчког и руског монаха. Руски старац каже свом послушнику у руском манастиру Светог Пантелејмона: „Дете моје, скочи у море“. – „Благослови, владико“, - и одмах скаче у море. Грчки старац каже: „Дете моје, скочи у море“, а послушник пита: „Зашто?“ То нам показује какви су некада били Руси. Почињали су са потчињавањем, а то их је на крају приводило послушности. А Грци су почињали сасвим другачије. Увек им је било важно да схвате разлог, то јест објашњење зашто треба да буду послушни.
      Мени је сада педесет година, епископ сам и морам да кажем, да би манастир успео и да би напредовао, старци морају да буду послушни својим монасима. Баш као и у породици. Ако је породица добра и ако је у породици све добро уређено, родитељи су послушни својој деци. Када прост монах види да се старац брине о њему, мисли о њему, снисходи му на многе начине, тада он схвата да му старац даје пример Самога Христа јер је наш Господ Исус Христос дошао на земљу не да би владао, него да би служио нама људима. И тако, када видиш да старац чини апсолутно све за тебе, то изазива у теби као одговор топло осећање љубави, и ти видиш Христа у лицу свога старца и почињеш да га волиш и поштујеш. Мислите ли да заводим ред у својој епархији? Уопште не. Својим примером покушавам све време да надахњујем, а не да заводим неку врсту ригидног поретка.
      Често се догађа да епископу, старцу, или родитељу западне непослушни свештеник, монах, или дете који уопште не желе да се покоравају. И шта тада учинити: протерати своје дете? Наравно, не. У овој ситуацији могућ је само један излаз. Треба преклонити колена и помолити се Господу нашем, да нас просветли. Казати: „Ја не знам. Господе, помози ми да схватим шта да чиним са овим свештеником у својој епархији, или шта да чиним са овим монахом, или шта да чиним са својом ћерком у овој ситуацији?“ И само нас Господ може Својом светлошћу просветити у овом одређеном тренутку и показати нам право решење. И увек треба да имамо пред собом пример нашега Господа Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светога, који нас учи да смо дужни увек бити у послушности и тако пројављивати своју љубав. Само ово може довести до доброг резултата.
      Питали сте ме за старца Јакова. Он никада није захтевао послушност. Говорио је: „Не требате мене да слушате, јер сам ја – мртав пас.“ Замислите, човек је овако говорио о себи, свети човек који је чинио чуда, који је током Литургије својим очима видео Анђеле. Његово смирење нас је учило. Био сам ђакон. Долазио сам код њега, а он је мени причао о својим проблемима! То ме је, наравно, веома смиравало. Већ тада ми је говорио да ћу бити епископ и ја сам разумео зашто је он то чинио: још тада ме је учио како бити епископ, како истински постати отац.
      Смирење нас много чему учи и врло добар пример за то јесте – распети Господ и Крст.
      Први старац са којим сам се упознао био је старац Порфирије. Имао је дар прозорљивости и када ме је видео, рекао је: „Дете моје, ти си врло активан.“ Предложио ми је: „Ако хоћеш дођи овде, разговараћемо. Али те шаљем старцу Јакову као духовнику. Будући да си рано постао сироче, отац ти је умро, у теби постоје психолошке празнине. Унутар тебе је гнев. А тај човек коме те шаљем је врло смирен, тактичан, учтив, и ти ћеш се такође смирити захваљујући његовом смирењу.“ Овога часа сам се сетио молитве коју је изговарао Свети Јустин Поповић, Србин: „Смирени Господе мој, смири ме смирењем Својим.“ И тиме је све казано. Ко има уши да чује. А ако неко нема уши, онда се испоставља да ће старац слушати, старац ће се смиравати, старац ће трпети и старац ће постати свет, а не његов послушник.
      Монашка служба – је покајање. И ми смо дужни да се смирено исповедамо свом старцу или нашој старици, то јест игуманији, јер не заборавите, у женским манастирима није духовни отац, већ духовна мајка. У женским манастирима улогу духовне мајке увек има игуманија и са њом се о свим проблемима мора разговарати врло отворено и кајати се. Ја такође вршим исповест у једном женском манастиру, али не дозвољавам да ме сестре зову њиховим старцем. Оне мене називају владиком. Зато што сам им рекао: „Ваш старац је ваша мајка игуманија, њој треба да исповедате своје помисли. А предамном ћете исповедати ваше грехе, ја ћу их разрешавати и такође подстицаћу, по мери својих сила, вашу борбу ка покајању.“
      Најважније је својим смиреним ставом дозволити старцу да обави операцију у нашој души, не обазирући се на то што ће бити болно, јер старац у манастиру није за то да дели чоколаде и говори: „Браво!“ Старац је лекар душа и ми треба да молимо Господа нашега да Он просвети нашег старца и исцели нашу душу. Тада нам старац може много помоћи.
      Са мном је био такав случај да сам желео да одем на Атос, али старац Јаков је рекао: „Не, отићи ћеш на Кипар, јер ћеш тамо бити епископ.“ И то је било моје прво послушање, зато што сам тада одустао од сопствене жеље.
      Отишао сам код старца Пајсија на Атос и рекао му: „Па како то, мене старац шаље на Кипар, а ја то не бих желео.“ А он каже: „Не, старац Јаков је у праву. Треба да идеш на Кипар, јер је воља Господња за тебе управо то. Тамо ћеш отворити манастире мушке и женске. Рекао ми је да је потребно завршити правни факултет. „Онда, - каже, - сачекај две године, моли се, и за две године у срцу ћеш добити одговор, где тачно треба да идеш и са ким да живиш.“ И заиста, две године касније чуо сам у свом срцу одговор: „Треба да одеш на Кипар у град Ларнаку ка оцу Симеону.“ Послушао сам и отишао. Отац Симеон је био врло образован човек, сликао је иконе, био је врло префињен и душом и телом и имао је изузетну способност да проникне унутар човека. Сам Господ ме је послао к старцу који је био моја потпуна супротност. Овај старац је стрпљиво чекао четири године и није ми говорио ништа лоше. Тек четири године касније, први пут ми је рекао о једном мом недостатку. А ви предпостављате, какав је мој карактер! Хегемонистички карактер, нападан, врло гневљив, врло груб. Дакле, човек је тако дуго трпео и тек после четири године казао ми је о једном мом недостатку. Зато што је тај човек веровао да се све може постићи добрим примером, а не поретком. Када је једном строжије покушао да разговара са мном, увредио сам се и четири дана уопште нисам разговарао с њим. И да ли знате зашто сам проговорио? Четвртог дана ме је посетио сатана. Благодат ме напустила и нашао сам се као мрав у канџама огромног лава, који се зове демон. Не само духовно, него и физички сам осећао искушење у те дане. Тога дана смо прослављали сећање на Светог Спиридона епископа Кипарског и говорио сам у својим молитвама: „Свети Спиридоне, сачувај мене, као што си чувао овце своје.“ Ви знате, да је он био пастир. Тада сам решио да се смирим и то је била веома важна одлука за цео мој живот. Схватио сам да је смирење пред својим старцем – почетак покајања.
      Послушност старцу и смирење пред њим штите од сатане. Тако се постепено ослобађа срце од жеља, ум од мисли. Почиње да ти се свиђа да видиш своје недостатке, не твоје предности, не твоје добре особине, које можда имаш, него баш недостатке. Затим почињеш да говориш своје недостатке, исповедаш их свом старцу. Свети Исак Сирин каже: „Монах који се хвали предаје себе у руке ђаволу.“ Можете ли да замислите, ако себе хвалимо, шта радимо?! Ми сами себе можемо предати у руке ђаволу. Зато је врло важно кајати се. А да би се спознало истинско покајање мора се почети од смирене послушности своме старцу. Управо тако се отварају двери покајања.
       
      Да ли непослушност Богу увек води послушности демону или је могућ трећи пут?
       
      Сам Христос говори: Ко слуша Мене, слуша Мојега Оца, ко види Мене, види и Оца Мојега (ср. Јн. 14: 9-10). Шта је вечни живот? Следовање заповестима, јер онај ко испуњава заповести, познаје Бога. Уствари њих је само две: Љуби Бога свим својим срцем и љуби ближњега свога као самог себе. Само их је две, а из њих проистиче и трећа: љуби (ближњега као) самога себе, а како је другачије могуће љубити самога себе, него следовати заповестима Господњим? Стога никаквог трећег пута не може бити. Главни пут је послушност Христовим заповестима, а старац у манастиру – то је лик Христа.
      Једном сам питао оца Јакова: „Ако имам мишљење различито од мишљења старца, зар не би требало ово да му кажем?“ Студирао сам на правном факултету, имао сам такве мисли. Он је одговорио: „Обавезно говори што ти је у глави. Молићеш се и говорићеш: Исусе Христе, просвети мене, просвети мога старца. Ако се будеш молио он може прихватити твоју тачку гледишта.“ Рекао сам: „Шта ако не прихвати?“ – „Е онда треба да се молиш још топлије и после молитве још једном да му кажеш. Можда ће те тада послушати. И ако други пут старац не прихвати твоју тачку гледишта, онда заћути. И кажи тада у себи: „Исусе Христе мој, сада ме мој старац не чује, зато што није још дошло време.“ Не треба га осуђивати. Најгоре је говорити другој браћи лоше ствари о старцу. У манастиру има увек врло једноставне браће и ако изразите своја гледишта, нека мишљења, можете створити групације. Тада се наравно, духовни карактер покајања потпуно губи. Тада постајемо отворени за светске помисли.
       
      Зашто је прво непослушање Адамово наследно?
       
      Одговор на то питање даје Свети Кирило, Патријарх Александријски: Зато што смо наследили природу Адамову. У нашој природи лежи могућност непослушности, сумње пред старцем, пред Христом, пред вером по Јеванђељу. Постали смо двоједушни. Имамо једну душу, а две жеље. Два мишљења. Неки имају и три и четири... То доводи до психичких обољења. Али је од самог почетка нашег монашког живота важно правилно поставити питање, а оно се састоји у томе, како да се исцели наша људска природа од неких особина које су јој својствене?
      Када сам био у Атини упознао сам Светог Евменија губавца. Он ми је рекао: „Моли се: Господе Исусе Христе, подари ми кротост, смерност и једноставност (простоту).“ Питао сам га: „Ово последње, треће, заправо не разумем: да ли је толико важно да будем једноставан?“ – „Да, - одговорио ми је, - јер је једноставност врло тешка ствар.“ Рекао ми је: „Једноставан човек је свети човек. Једноставност је начин на који се човечији ум може кретати ка истини, ка Истини.“ Познате су речи Апостола: „Оно што нећу, то чиним, а оно што хоћу, не чиним.“ То је могуће јер је човек наследио природу Адамову, због чега је тако сложен. Зато Христос говори: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ А дечија особина је једноставност. Када одрастамо, ми губимо овај дар и само нам га Господ може дати.
      Старац Евменије увек је говорио једну јако добру ствар: „Када је у теби страст, молиш се и она се повлачи, али онда се поново враћа. Тада схваташ да је проблем много дубљи него што си у почетку мислио.“ Проблем је у томе што нема воље, то јест заправо нема жеље. Постали смо монаси, подвижници, аскете. Свети Максим поставља питање: „Шта је то аскеза?“ Па послушност и јесте аскеза. Например пост, бдење – су такође аскеза. Способност да поднесеш лоше речи које неко каже против тебе, да се смириш такође је аскеза. И Свети Максим на ово питање одговара овако: „Аскеза – то је дело воље. То јест, ти вежбаш своју вољу.“ Овим упорним понављањем покушаваш да вежбаш вољу. Али ми сами никада ништа нећемо постићи. Старац Евменије је говорио да ће наступити такав тренутак када ћеш се наћи у потпуном очају, када ћеш се разочарати у своје знање, у свој опит, шта год то било, тада ћеш пасти на колена и рећи: „Христе, ја желим да се исправим, али не успевам. Изгледа да желим мало. Помози ми да бих Те више пожелео. Хтео бих да Те више желим! Само Ти можеш, ја не могу сам.“ И када се човек потпуно ослања на вољу Божију, тада се отварају двери покајања. Тада почиње да плаче и да истински говори ове речи: „Оче наш, да буде воља Твоја, као што је на Небу, тако и на земљи.“ На земљи – то значи у мени, на мени да буде Твоја воља. И само је тако могуће излечити Адама кога носимо у себи, или Еву која је у вама, сестре. Ово је једини начин излечења, другог начина нема. И ово је најбоље дело које човек може да учини у свом животу.
       
      На Славу Божију
      превели са руског:
      Б. и М. Бановић
      Децембар 2020. л. Г.
       

       


      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...