Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Историја једне трауме

Recommended Posts

untitled.png

 

„… Ви сматрате да моја приврженост компјутерским играма има везе са детињством? И – проблеми у односима с женским полом, да су повезане с тим „опијеношћу игрицама“! Могуће…

Онда то није само мој проблем, него и многих других…

…Сећате се средине 90-тих? Ја се сећам веома добро… Родитељи су, да би прехранили породицу „кренули у бизнис“. Оно што се раније презриво звало „препродавац“, „шверцер“, постало је симбол успеха. Умеће да се превари купац, „да му се ували“ роба, почело је да се цени више него поштење, пристојност. Умеће да се тргује, почело је да вреднује далеко више него било које друго знање. Изгледа да се од тада мало шта променило…

Али није о томе реч. Мама је увек била практичнија од оца, и њена способност, њена интуиција нам је помогла да у то време живимо, да тако кажем, боље од већине породица мојих другова из разреда. Са својих путовања родитељи су ми доносили много свега и наравно, много компјутерских игрица. Био је то добар разлог да се похвалим пред друговима и одличан начин да се убије време док су родитељи били на путу…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мајку је њен таленат постепено учинио некако… самодовољном. Отац је све више играо улогу носача, оног ко пакује и развози робу „по тачкама“, а мајка… Она је све више времена проводила у преговорима, успостављала је везе, бранила своје интересе код испоручиоца…

Није вам досадно да слушате ово? Обичан живот средине деведесетих…

Њихови односи су се постепено кварили. У почетку га је она звала „мој помоћник“, хвалила га… Некако с висине, онако како хвале пса када донесе штап. Онда га је с временом све ређе хвалила, а све чешће га је грдила или за робу која није стигла на време, или што је претерано добар с продавцима…

Постепено су све ређе излазили, а све чешће су послове решавали „позивима“. Али, у кући због тога није било ништа боље. Постало је некако хладније. Отац се враћао кући пре мејке, а мајка се све чешће задржавала, решавајући са „важним особама“ своја важна питања. Често се враћала осећајући се на алкохол, расположена, узбуђена… Отац се љутио, нешто јој приговарао. Онда се појавио пословни партнер – чика Ашот, који је знао лепо да се односи према клијентима, био је дарежљив и пристојан. Отац се нервирао све више… Мајка, враћајући се са пословног састанка, уморно би промрмљала: „Не лупетај, то је само бизнис“ и одмах би одлазила да спава…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Отац је почео да пије. Мајка је почела да прави сцене.

Шта му све није говорила? Да је „ништавило“, да се цео бизинс држи само на њој, да он није мушкарац, није као нпр. Ашот… Отац би залупио вратима и негде одлазио…

Након неког времена се преселио у мали станчић изван града који му је, у својству његовог „удела у послу“, доделила мајка…

Следећих неколико година је долазио код мене, баздио је на алкохол, покушавао је да ме загрли, распитивао се како ми је у школи. Ја сам се окретао од њега, говорио му да виш не долази. И он је престао да долази….

У потпуности сам се слагао с мајком да је он – пијаница, неспособњаковић…

Сада схватам да га је она убијала, страшније него да му је сваки дан сипала помало отрова у јело. Она је од њега направила „неспособњаковића“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

На моје матурско вече мајку је својим аутом довезао чика Гиви, који је заменио чика Ашота у својству пословног партнера…

Када сам уписао студије мама ми је свечано уручила кључеве од мог сопственог стана. Да ли сам осећао захвалност? Пре ће бити да смо обоје осетили олакшање…

Након неког времена сам почео и сам да зарађујем, у почетку нешто ситно, онда – све више… Довољно за храну, за себе и мачку, и за још неке занимације…

Мислите да ја само игрице могу да играм? Не, ја бих, мислим, чак и породицу могао да издржавам…. Схватате ли, да тамо у компјутерским играма, ја уоште нисам „нико“. Ја сам онај ко побеђује талентом, реакцијом, стрпљењем. И не желим, не, ја просто небих могао да поднесем да ме неко у стварном животу грди… или хвали. Да ме хвали, онако, с висине. И… шта, ако не будем могао да парирам тамо неком Ашоту? У зарађивању, у лепим манирима?

А шта, ако сам ја – исти као отац? И – ако она, та жена, коју заволим, буде као моја мајка?…“

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/08/07/decja_trauma/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У склопу централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8. октобра, на празник преподобне Ефросиније и светог Сергија Радоњешког служио је Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве.   Звучни запис беседе   Повезана вест:   Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу     У својој бесједи на крају читања зачала из светог јеванђеља Митрополит је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни следећи светог оца нашега Саву, првог српског архиепископа. „Ходимо за Оним који је Истина,  Пут и Живот и зато нисмо смоква коју је проклео Господ јер није доносила плодова. Ходећи тим путем наш светосавки народ је рађао плодове и само Господ зна колико је тих плодова унијето у Царство небеско.“ Навео је митрополит. Митрополит је истакао да је Историја свијета у знаку Христовог распећа и васкрсења.   „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели тако и оне који су његови гоне прогоне и разапињу свуда у свијету а посебно на Косову и Метохији, али остаје то дивно свједочанство овдје и остаће док је свијета и вијека“.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово.      Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће.    Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића.   За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив.   Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима...   Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала.   Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа.   Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива.       вероучитељица Ружица Милић      
    • Од Логос,
      Хановерска Парохија једна је од најстаријих парохија Српске православне цркве у западној Европи. У разговору са протојерејем-ставрофором Миланом Пејићем откривамо вам када су се први Срби доселили у овај град који се налази у северном делу Немачке, на реци Лајне, на око 150 километара од Северног мора, када је и како основана Парохија, ко су били њени свештеници и са каквим су се искушењима борили, те како је Парохија опстајала али и каква је данас.
       
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...