Jump to content
Ćiriličar

Колизија двеју теологија на ПБФ-у у Београду: А зашто, уствари, ми умиремо?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 16 часа, Bokisd рече

Na ovo mislim, jedan primer tvojih stavova :

"Овога пута си написао скоро све како јесте: створен смртан телом и зато је морао да једе, а бесмртан благодаћу ако остане послушан Богу. 

Не знамо да ли је након стварања живео бесмртним животом у врту јер не знамо је ли јео са дрвета Живота."

Ako mozes da odgovoris na ovo gore, bas me zivo interesuje... 0703_read:stadaradim:

Ajd prvo da odgovoris na ovo, da vidim koji su tacno tvoji stavovi i da znam sa kojim Vladom pricam,.... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Bokisd рече

I, evo sta tacno pise u kanonu pomesnog Kartaginskog sabora koji je opste prihvacen u celoj Crkvi (slican je prevod i po e.Atanasiju Jefticu i po e.Nikodimu Milasu ) :

-----------------------

Kanon 109 

Sabor protiv jeresi Pelagija i Celestija

Za vreme najslavnijih careva Onorija dvanaeste godine, i Teodosija osme, konsulâ, o majskim kalendama, u Kartagini, u riznici crkve Faustove, kad predsedavase svemu Saboru episkop Avrelije, u prisustvu stojecih djakona, bï ugodno (priznano) svima episkopima Kartaginske Crkve, prisutnih svetome Saboru, i cija su imena i potpisi prilozeni:

Da Adam nije stvoren od Boga smrtnim

Koji kaze da je prvi covek, Adam, stvoren smrtnim, tako da, sagresio on ili ne sagresio, morao je opet umreti telom, to jest izaci iz tela, ne radi kazne za greh, nego usled prirodne nuznosti, neka je anatema

 

Canon 109. (Greek cxij. continued.)

That Adam was not created by God subject to death

That whosoever says that Adam, the first man, was created mortal, so that whether he had sinned or not, he would have died in body — that is, he would have gone forth of the body, not because his sin merited this, but by natural necessity, let him be anathema.

-------------------------

... da Adam nije stvoren od Boga smrtnim... i to biva priznano i bi ugodno svim episkopima Kartaginske Crkve koji su raspravljali na ovom saboru o pitanju prvog coveka Adama i njegovom grehu i smrti i njihove odluke koje su bile date' kroz ovaj 109 kanon,  cela vaseljenska Crkva prihvatila je kao pravilo vere,... kroz priznavanja i ovog pomesnog sabora kao Svetog osmog kanonskog pomesnog Kartaginskog sabora.... 

... i onda bre da zavrsavamo pricu i da zakljucimo temu....:D :smeh1:

I, ovo, koje je tvoje misljenje i stav, kako rasudjujes o tome da je ova stvar oko covekove besmrtnosti nesto sto je prihvaceno kao vaseljenska vera.....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Vladan :::. рече

Неки, и ја мислим са правом, цео врт и његове догађаје посматрају као неку врсту литургије и ова процесија животиња може да има (и) такву симболику: приношење целе творевине Адаму на власт. Какву власт? Не само да именује него и да све то кроз послушност Богу доведе до вечног живота.

Sa ovim se slažem.

пре 9 часа, Vladan :::. рече

Ја још нисам чуо да постоје ђаволи који нападају баште и воће :) 

Nisam ni rekao da đavoli napadaju voće, već da je Adamu kroz ono "čuva" možda rečeno da ne dopusti da tim njegovim staništem, po kojem Gospod šeta kad zahladi, ovlada đavo. ;) 

пре 9 часа, Vladan :::. рече

Иначе, ако Адам врт није стварно обрађивао и чувао и производио хлеб одакле он зна о чему му Бог говори када каже: "у зноју лица свог јешћеш хлеб свој"? Адам је морао да зна шта је то хлеб ако му Бог већ прети њиме. А ако је производио хлеб онда се није само шећкао по врту и мирисао цвеће...

Svakako se nije samo šetkao i mirisao cveće, i verovatno je i tamo proizvodio hleb, ali je to izgleda išlo bez znoja, trnja i korova. :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Desiderius Erasmus рече
пре 10 часа, Vladan :::. рече

Неки, и ја мислим са правом, цео врт и његове догађаје посматрају као неку врсту литургије и ова процесија животиња може да има (и) такву симболику: приношење целе творевине Адаму на власт. Какву власт? Не само да именује него и да све то кроз послушност Богу доведе до вечног живота.

Sa ovim se slažem.

malo da ciknem Vladu preko ovoga:cheesy3: .... pa, kako to bre my Vlado kroz poslusnost Bogu ima zivot vecni, a sa druge strane imamo smrt pre nego sto je uopste i bilo neposlusnosti Bogu :scratch_head:,.... kako moze Bog da stvara smrtnog coveka.... (uf, kakav  to moze da bude nonsens jer je prosto neverovatno odreci Bogu bar mogucnost, eto bar da damo Bogu malecnu mogucnost :D,... da kao Svet i vecno Besmrtan, da kao Svesilan  i Svemudar moze da stvori bice koje ce imati slicne karakteristike kao i On i da uredi njegov zivot u besmrtnosti i vecnom zivljenju).... ako ne postoji kod njega neposlusanje koje je uzrok greha i smrti,....razumes, kao da je stvorio coveka odmah u grehu i smrti, sto je problem jer onda ispada da je Bog uzrok greha i smrti, :0201wink:.... ima tamo citao sam, kod onih protestantskih i rimokatolickih teistickih evolucionista da kao postoji neka razlika izmedju smrti pre pada i posle pada, :smeh1:... mozda tamo Vlado pronadjes neko resenje... 5+5 :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Desiderius Erasmus рече
пре 11 часа, Vladan :::. рече

Иначе, ако Адам врт није стварно обрађивао и чувао и производио хлеб одакле он зна о чему му Бог говори када каже: "у зноју лица свог јешћеш хлеб свој"? Адам је морао да зна шта је то хлеб ако му Бог већ прети њиме. А ако је производио хлеб онда се није само шећкао по врту и мирисао цвеће...

Svakako se nije samo šetkao i mirisao cveće, i verovatno je i tamo proizvodio hleb, ali je to izgleda išlo bez znoja, trnja i korova. :) 

Ili je mozda covek vec imao hleb kao hranu na neki tajanstveni nacin kroz jedenje plodova sa raznih drveca u Raju :cheesy3:....jer nisu bila samo ova dva drveta zivota i znanja... те никоше из земље свакаква дрвећа лепа за гледање и добра за јело ..... eto, svakakva drveca koja su lepa za gledanje :coolio: i uzivanje :suncanje: i dobra za jelo, pa mozda se i u tome na tajanstveni :idea: nacin krije i pojam hleba.... 

... jer, momci, da ne zaboravimo da pricamo o tim tajanstvenim danima Bozijeg stvaranja, velike su to misterije u pitanju, Mojsije je to primio kao otkrovenje koje je zapisao ovim nasim ogranicenim ljudskim jezikom kojim je nekako trebalo preneti sve te misterije i zbog svega toga mislim da bi kod razmatranja ovih stvari prvenstveno trebalo da se drzimo prosvecenih tumacenja svetitelja onoga sto je opisano u Postanju o stvaranju sveta i coveka i tek onda na osnovu toga temelja da gradimo neka svoja razmisljanja da ne bi nesto pogresno shvatili.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Whether Christ Overcomes the Division Between Male and Female. Maximus the Confessor: Indeed being in himself the universal union of all, [Christ] has started with our [sexual] division and become the perfect human being, having from us, on our account and in accordance with our nature, everything that we are and lacking nothing, “apart from sin, ”195 and having no need of the natural intercourse of marriage. In this way he showed, I think, that there was perhaps another way, foreknown co God, for human beings to increase, if the first human being had kept the commandment and not cast himself down to an animal state by abusing his own proper powers. Thus God-made-man has done away with the difference and division of nature into male and female, which human nature in no way needed for generation, as some hold, and without which it would perhaps have been possible. Book of Difficulties

https://azbyka.ru/otechnik/world/genesis-1-11-ancient-christian-commentary-on-scripture-old-testament-volume-1/25_34

E, ovo, da je mozda postojao i neki drugi nacin unapred poznat samo Bogu, na koji bi se uvecala ljudska populacija ako bi prvi covek odrzao i sacuvao zapovest (o nejedenju sa drva znanja) svetitelji su razlicito tumacili kako bi to tacno izgledalo.... :pcelica:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Desiderius Erasmus рече

Nisam ni rekao da đavoli napadaju voće, već da je Adamu kroz ono "čuva" možda rečeno da ne dopusti da tim njegovim staništem, po kojem Gospod šeta kad zahladi, ovlada đavo. ;) 

Ма већ видесмо да змија не може да се тумачи ни као опседнута ђаволом ни као ђаву у виду змије. А могуће да њу нешто није ни било брига за рајско воће и поврће поготово ако је била и бесмртна као што тумачи Боки. ;) 

пре 13 часа, Desiderius Erasmus рече

Svakako se nije samo šetkao i mirisao cveće, i verovatno je i tamo proizvodio hleb, ali je to izgleda išlo bez znoja, trnja i korova. :) 

Па наравно да је Адам у врту јео хлеб без зноја када је то све радила Ева;) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Bokisd рече

Ajd prvo da odgovoris na ovo, da vidim koji su tacno tvoji stavovi i da znam sa kojim Vladom pricam,.... :D

пре 14 часа, Bokisd рече

I, ovo, koje je tvoje misljenje i stav, kako rasudjujes o tome da je ova stvar oko covekove besmrtnosti nesto sto je prihvaceno kao vaseljenska vera.....

На оба ти је већ пар пута одговорено. Ти си добар у копању цитата и наћи ћеш то без проблема.

 

пре 13 часа, Bokisd рече

ima tamo citao sam, kod onih protestantskih i rimokatolickih teistickih evolucionista da kao postoji neka razlika izmedju smrti pre pada i posle pada

Те приче више личе на ону твоју потпуну и непотпуну бесмртност. Проучи то мало можда се и уклопиш са њима.
 

пре 12 часа, Bokisd рече

Ili je mozda covek vec imao hleb kao hranu na neki tajanstveni nacin kroz jedenje plodova sa raznih drveca u Raju :cheesy3:

Вероватно мислиш да је у време када је Мојсије писао Постање хлеб растао на дрвећу и њему је то било сасвим нормално и није имао потребе да то наглашава у тексту. Сигурно је било у врту и дрвећа са белим хлебом, интегралним, хељдиним, погачама и кифлама. Јер како да без интегралног хлеба Адам буде бесмртан?
 

пре 7 часа, Bokisd рече

I think, that there was perhaps another way... as some hold, and without which it would perhaps have been possible

Видиш, опет мишљења, претпоставке, као што неки мисле, претпоставке... Али то је све у реду јер се траже решења за питања око Постања у свакој генерацији на свој начин.

пре 7 часа, Bokisd рече

man has done away with the difference and division of nature into male and female, which human nature in no way needed for generation

То је тешко да се тако истумачи јер су и у шестодневу и у врту: полови створени пре пада и о размножавању се говори пре пада. А као што је већ речено: пред-знање о паду и размножавању код Адама би искључило могућност да он падне.


И, да те подсетим, јер си "заборавио":

- зашто бесмртан мора да једе храну (твој "одговор" је: будући да је прво јео траву а после месо зато је бесмртан)

- зашто је месо дозвољено тек од Ноја а не од пада (твој "одговор" је: то је небитно иако је месо баш због пада дозвољено)

- да ли је трава жива (немаш никакав одговор)?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Vladan :::. рече

Ма већ видесмо да змија не може да се тумачи ни као опседнута ђаволом ни као ђаву у виду змије.

Ja ne videh. :) Celokupno Predanje u toj zmiji vidi đavola, pa tako i ja.

пре 7 часа, Vladan :::. рече

А могуће да њу нешто није ни било брига за рајско воће и поврће поготово ако је била и бесмртна као што тумачи Боки. ;) 

Naravno da je nije bilo briga za voće. Nije ona tamo došla da jede, nego da navede čoveka na greh.

пре 7 часа, Vladan :::. рече

Па наравно да је Адам у врту јео хлеб без зноја када је то све радила Ева;) 

Pa, što se ženio čovek, ako treba i dalje da radi pokući? :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Vladan :::. рече
On 14.9.2019. at 10:36, Desiderius Erasmus рече

Svakako se nije samo šetkao i mirisao cveće, i verovatno je i tamo proizvodio hleb, ali je to izgleda išlo bez znoja, trnja i korova. :) 

Па наравно да је Адам у врту јео хлеб без зноја када је то све радила Ева;) 

E, ovo moram :cheesy3:,....  valjda nisi ozbiljan sa ovim.... ajd molim te odgovori, nemoj da me teras u bedak cu da puknem od brige... :blush: .... iako se salim,:D malko sam i ozbiljan.... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Vladan :::. рече
On 14.9.2019. at 10:14, Bokisd рече

Ajd prvo da odgovoris na ovo, da vidim koji su tacno tvoji stavovi i da znam sa kojim Vladom pricam,.... :D

On 14.9.2019. at 10:20, Bokisd рече

I, ovo, koje je tvoje misljenje i stav, kako rasudjujes o tome da je ova stvar oko covekove besmrtnosti nesto sto je prihvaceno kao vaseljenska vera.....

На оба ти је већ пар пута одговорено. Ти си добар у копању цитата и наћи ћеш то без проблема.

Pa, nisam video, .... ali, sta te sprecava da das kratak odgovor ako imas jasne stavove na ova pitanja, ....prvo, kako je bio kako kazes....besmrtan po blagodati ako je ostao u poslusnosti Bogu....  

.... i ovo drugo, oko toga kako onaj Kartaginski kanon koji je prihvacen od strane cele crkve,  jasno i nedvosmisleno kaze da Adam nije stvoren od Boga smrtnim,... kakvo je tvoje rasudjivanje i razmisljanje o tome, posto imas neko uverenje (pogresno..:stadaradim:) da neki svetitelji pisu da je Adam stvoren smrtnim.... 

(.... i, nemo' da vrdas, staniiiiiii... ocekujem odgovor ako imas svoje stavove,.... sta da ti radim.... :D)

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.9.2019. at 22:33, Vladan :::. рече
On 11.9.2019. at 19:21, Bokisd рече

i onda Vlado, ako je djavlo prisutan u Raju na taj nacin kao ovo gore prica Avgustin...... onda Raj moze i jeste mesto u kome covek moze da zivi besmrtnim i duhovnim zivotom.:ok:

Ова ако-онда "логика" ти не пије воду јер је ђаво исто тако могао да делује и у врту који није бесмртан тј. као што и сада делује у овом свету.

(nikako da te stignem sa' odgovori.... mora da se malo angazujem :takeoff:)

A, brate, pa nije vrt sam po sebi besmrtan (cini mi se da je to poenta i Erazma), jer ako sam rekao,.... mesto u kome Adam moze da zivi besmrtnim i duhovnim zivotom, ne znaci da je Raj sam po sebi besmrtan i duhovan, nego da to mesto ima naravno drvo zivota koje coveku daje besmrtnost (o cemu pisu mnogi svetitelji za drvo zivota) ...

....i drugo, logika je ovakva, ako si se slozio da moze i na taj nacin (kako sam kazes da djavlo kroz sugestiju zmiji deluje i nagovara Evu u Raju,... ili, kako kaze Avgustin po duhu i volji, odnosno da zmija vrsi volju djavla), ... onda djavlo i ne mora da bude fizicki prisutan u Raju kako bi delovao i iskusavao coveka i onda Raj hipoteticki.... (moram odsad da naglasavam neke stvari jer kao da stalno i namerno previdjas i iskrivljujes moje poruke,... pa, eto, moram to i radi ....cenjenih citalaca ove teme....:D ... al' sam posto' diplomata... :smeh1:) ....moze da bude besmrtan i duhovan i po svom svojstvu kao samo mesto (nesto slicno kao sto je nebo duhovno i netrulezno mesto gde zive andjeli) i prica kako je to djavlo delovao u Raju koji je kao besmrtan moze na taj nacin da pije vodu(delovanje djavla u duhu kroz zmiju)...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.9.2019. at 22:40, Vladan :::. рече
On 11.9.2019. at 21:18, Bokisd рече

i onda kao da je morao da jede da bi bio besmrtan

Добро да си ме подсетио:

- Зашто бесмртан човек мора да једе траву?

- Зашто је месо дозвољено тек од Ноја а не одмах након пада?

Pogledao sam ovaj citat koji si naveo iz moje poruke i kada sam video kontekst stvari (iako pravo da ti kazem, imam dobro pamcenje :loading:  i vec sam nesto i pretpostavljao o cemu se  radi).... bas sam se iznerviro' :1314_womens:...

Jer, ovo sto si naveo tice se jedenja sa drveta zivota u Raju i nema veze sa hranjenjem travom i biljem :0201wink:.... gde je kontekst hranjenja u svezi covekovog jedenja bilja pre pada i posle pada kada covek pocinje da se hrani mesom, sto takav kontrast u hranjenju.... biljke - meso,.... posredno upucuje opet na dva potpuno razlicita nacina zivota coveka pre i posle pada, slican kontrast koji je.... besmrtnost - smrtnost.... i, u vezi tog hranjenja ono sto jos posredno upucuje na ova dva razlicita nacina zivota coveka jeste blagoslov za hranjenje sa zemlje koja daje plodove koji su dobri za jelo i lepi za gledanje pre pada i posle pada kada je zemlja prokleta i tada daje korov i trnje,.... i jos posredno upucuje i to sto je covek pre pada brao plodove  koji su sami od sebe davali plodove i covek bez neke brige i napora bere ih i hrani se, dok posle pada covek ce se hraniti u znoju i muci, morace da se trudi i razmislja kako bi se prehranio i da li ce zemlja da daje plodove i kakvog kvaliteta :sossos:,... to nesto bilo kao....    pre  :suncanje:  - :0228_hot:  posle .....      :smeh1:

...i, da obratis paznju :!: da pricam o posrednim ukazivanju na besmrtno zivljenje coveka u Raju, koje kada se kao dopuna doda neposrednim ukazivanjem na besmrtnost covekovu dobijamo nacin kako su svetitelji slagali kockice o besmrtnom zivljenju coveka.

..i sve sam to vec piso' i to koliko mi se cini nekoliko puta i preko toga prelazis kao da ne postoji ... nemoj to da mi radis covek cu da eksplodiram, ne mogu vise da ponavljam ...:w9k3k6: 

Zasto meso posle potopa,... pa, tako Bog po promislu dao novu zapovest o jedenju mesa kojom se zamenjuje zapovest o hranjenju biljem koja je data na pocetku stvaranja .... i, vidis, da nije bilo pada coveka i izgnanstva iz Raja,... ta prvobitna zapovest o hranjenju biljem nikada ne bi bila zamenjena ovom drugom o jedenju i mesa....razbires, ne bitno kada se desio pocetak hranjenja mesom, kada dok je covek bio u Raju, i on i zivotinje bi se stalno hranile biljem, dok kada je covek pao i poceo da zivi van Raja , onda se menja nacin hranjenja i imamo novu zapovest, koju nikada ne bi imali da covek nije pao ....... i to je to posredno svedocenje o tim razlicitim nacinima zivota coveka pre i posle pada.....

... inace, moze da se pronadje da su judi jeli meso i pre potopa, ... mozda ono kada je Avelj kao stocar prinosio prvine od svog stada koje su mogli koristiti i kao hranu (mozda samo stoku, ne i divlje zivotinje).... ili, malo vise verovatnije kada Isus kaze .... Јер као што пред потопом јеђаху и пијах... jer, kako moze da bude jedenje biljne hrane :Dneki veliki greh koji je doveo potop, nego je mnogo verovatnije da su mnogobrojna telesna uzivanja....А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; ....И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле... (ovo je bilo pred potopom)... medju kojima su simvol toga i raskosne gozbe i pijanke uzrokovale dolazak potopa....

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Очување аутентичног православмог богословља које није ни метафизика ни онтологија са једне стране и идење у корак са савременим филозофским тенденцијама са друге стране подразумијева превладавање метафизике...
       
      У преовладавању незабилазна су три поменута аутора.
       
      Добро дошли у ову важнију од сваке расправу.
       
      Узгред речено Зизијуласова теофилозофија је на горња питања одговарала закасшњелом синтезом вјере и метафизике што се није показало ваш најсретније.
       
      Овде удрамо сасвим другим путем разматрајући однос хајдегеровог "Новог мишљења" и тиховатељског молитвеног богословља. ( које никад није ни увучено у метафизичке пројекције)
       
       
       
       


    • Од Ćiriličar,
      Неколико цитата из последњег текста епископа крушевачког Давида, који заиста плаше, али и сажимају досадашње јавне расправе:
       
       
      Еп. крушевачки Давид: Прилози за Ново Добротољубље | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Прилози за Ново Добротољубље (наставак) Господе Исусе Христе помилуј ме и свет Твој   Коме дојади живот, тај се...  
    • Од Стаљиново унуче,
      Месецима пратим ваше теолошке расправе на форуму,нема сумње сви сте ви теолошки потковани.Ја нисам. Али нисам видео да ће и једна ваша расправа,дискусија,  обичног човек приближити вери и Цркви. Једноставно преучени сте.Ваша наука више нема сврху ,бар је ја не видим као такву, да људима приближи веру и Цркву.Ваша наука је постала  ради себе саме . Ради вас а не ради људи.Ваше дискусије су надгорњавање и надмудривање.
      Волео бих да ме демантујете.
    • Од Логос,
      Стварно стање Православне теологије може бити окарактерисано са две речи: збуњеност и буђење. Под збуњеношћу подразумевам очигледан недостатак јединства међу православним теолозима: јединства теолошког језика, јединства метода, сагласности о природи питања и начину њиховог решења. Наша теологија развија мноштво теолошких “кључева” унутар више међусобно искључивих интелектуалних оквира. Ова конфузија је ипак знак буђења новог тражења изворне Православне перспективе.

      Ова ситуација нипошто није случајна, јер је судбина Православне теологије била трагична. С једне стране, од пропасти Византије и прекида креативне патристичке традиције, наша теологија је запала у дуго “западно ропство” које је дубоко потамнело и чак деформисало православну теолошку мисао, док је, с друге стране, исти пост– патристички период представљао корениту промену места и улоге теологије у животу Цркве. Она је од бриге– и службе– читаве Цркве постала само “школска”, и стога била лишена живих интереса и пажње без којих је сваки креативан напор немогућ. Данас се ситуација мења. Сукоби и поделе унутар Цркве, нови “екуменски” сукоб са Хришћанским западом и изнад свега неодложни изазов модерног доба, поставили су теологију у ново жариште, и обновили јој важност коју није имала много векова. Конфузија и буђење, неизбежни несклад идеја, мноштво приступа, оштрина (хитност) методолошког проблема, (уствари) су ново испитивање извора и ауторитета. Ослобођена од званичног конформизма који јој је био наметнут од ван теолошких чинилаца, Православна теологија још увек није пронашла право јединство. Али га мора пронаћи. Иако разумљива и чак корисна, садашња теолошка разноликост не може да траје заувек. Потребна је синтеза тј. интеграција свих више– мање “приватних” теологија у једну доследну целину коју морамо тражити. За Православну теологију природан је католичански израз црквене вере, и Црква нити зна, нити јој је потребна нека друга теологија.
            II

      Међутим, синтеза овде подразумева нешто друго од чисто формалног слагања са изворима који ће бити цитирани или формулама које ће бити коришћене као поуздано Православље. Док год постоје теолози (а не само састављачи и коментатори прастарих текстова) теологија ће бити симфонија а не једногласје. Овде се подразумева унутрашња промена саме теолошке мисли, промена утемељена на новом– или можда веома старом– односу теологије и Цркве. Наша прва дужност уствари је признање да је теологија вековима била отуђена од Цркве и да је ова отуђеност имала трагичне последице и за теологију и за Цркву. Она (отуђеност) је теологију учинила само интелектуалном активношћу, подељеном на мноштво “дисциплина” без међусобне везе и без примене на стварне потребе Цркве. Теологија је престала да буде одговор на питања Цркве, и преставши да буде такав одговор, престала је да буде и питање упућено Цркви. То данас чини од теологије егоцентрични свет у оквиру Цркве, практично изолован од Њеног /Црквеног/ живота. Она /теологија/ живи у себи и за себе мирним академским водама, добро брањена од обичности и радозналости високостручним језиком. Теолози избегавају да расправљају о свакидашњој стварности Црквеног живота и не помишљајући да на њега утичу на било који начин. Заузврат Црква, тј. Епископи, свештенство и лаици, потпуно су незаинтересовани за питања теолога и онда кад их не посматрају са отвореном сумњом. Зато није чудо што је теологија, лишена интересовања Цркве, стешњена у уске границе стручне богословске школе, у свом унутрашњем животу била вођена не искуством, потребама или проблемима Цркве већ индивидуалним интересовањима појединих теолога. Либерална или конзервативна, неопатристичка или неомистичка, историјска или анти– историјска, “екуменистичка” или анти– западњачка (тренутно имамо све ове врсте), теологија једноставно не успева да досегне до било кога осим стручњака, да изазове било шта осим ускостручних несугласица у академским часописима.

      Ова изолација и отуђеност теологија такође представља и трагедију за Цркву. Јер иако то Црквени предстојатељи и народ можда не могу да разумеју, и верују да сви проблеми могу бити решени бољом администрацијом и једноставним позивањем на прошлост, теологија је потребна Цркви. Њена животна и битна улога је да искуствени живот Цркве стално упућује на изворе Њене вере и живота, на живу и животодавну Истину и да процењује и суди “искуствено” у светлу те истине. У идеалном смислу теологија је свест Цркве, њена прочишћена самокритичност, стално подсећање на крајњи циљ њеног постојања. Лишена теологије, њеног сведочења и суда, Црква је увек у опасности да заборави и погрешно представи своје властито предање мешајући важно и неважно, апсолутизирајући небитно губећи перспективу свог живота. Она постаје затвореник својих “искуствених” потреба и прагматичног духа “овога света” који трује и потамњује апсолутне захтеве Истине.

      Ако је, дакле, теологији потребна Црква као њен природни референтни појам а што се тиче извора и циља њеног постојања и ако је Цркви потребна теологија као њена свест, /поставља се питање/ како онда оне могу бити поново сједињене, како могу да превазиђу међусобну отуђеност и поврате органску повезаност које светоотачки период остаје заувек идеални образац? Ово је питање на које Православна теологија мора да одговори ако жели да превазиђе свој унутрашњи хаос и слабост, своје паразитско постојање у Цркви која на њу не обраћа пажњу.
      Како и где? Мој одговор је– са и у Евхаристији, схваћеној и живљеној као Тајни Цркве, као дело које чини Цркву да буде оно што јесте– Народ Божји, Храм Духа Светога, Тело Христово, дар и пројава новог живота новог доба. Овде и само овде, у јединственом центру Хришћанског живота и искуства, теологија може опет да пронађе свој извор младости, и да буде обновљена као живо сведочење живе Цркве, њене вере, љубави и наде. Јасно ми је да ова тврдња може бити погрешно схваћена. Некима ће се то чинити као неоправдано свођење теологије на “Литургику”, као непотребно сужавање поља својственог теологији, где је Евхаристија означена само као једна од Тајни, као један “објекат” међу многима. Другима ће то звучати као побожни позив теолозима да постану више литургични него евхаристични... У садашњем стању теологије таква погрешна схватања би била готово природна. Овде се не мисли да се теологија сведе на побожност, да то буде теолошка побожност или побожност теолога, али ће овде требати више од кратког чланка да би се обрадио претходно дат одговор у свим његовим импликацијама. Наведене замерке могу да припреме тло за конструктивну расправу.
         
       III

       У званичној пост– патристичкој “позападњаченој” теологији, Евхаристија се посматра само као једна од Светих Тајни. У еклисиологији је смештена међу средства благодати– једно међу многима. Иако је централна и битна у животу Цркве, Евхаристија је у основи различита од Цркве. Она је снага, благодат Цркви која /Црква/ чини Евхаристију могућом, ваљаном, делотворном, али ова снага Божије благодати “претходи” евхаристији и практично је од ње независна. Тако је Црква овде схваћена и описана као институција обдарена Божанском силом: силом да учи, да води, да освећује; као структура за пролазак благодати. “Сила” која није потекла од Евхаристије. Евхаристија је плод, резултат /деловања/ Цркве а не њен извор. Такође, пошто је узрок својих Тајни, Црква се ни на који начин не посматра као њихов циљ. За званичну теологију то увек представља задовољавање појединца а не испуњење или подучавање Цркве која је основа и сврха свих Тајни.

      Овај тип теологије иако потчињава Евхаристију и Тајне Цркви, и чини потоњу /Цркву/ институцијом различитом и независном од Тајни, иако није одговоран за то, лако сапостоји са побожношћу у којој је Црква практично идентификована са култом или богослужењем. У популарном прилазу– а “популарни прилаз” не укључује већину клира– Црква је изнад свега “култска” или литургика институција и све њене активности безусловно су и јасно усмерене ка њеним литургичким потребама: подизању храмова, материјалној подршци свештенству и хоровима, набављању различитих литургичких потрепштина. Чак и поука дата вернима, ако се из њих извуче магловит и општи етички кодекс, идентичан са хуманистичком етиком световног друштва у целини, састоји се углавном из богослужбених правила и обавеза свих врста. Овде се не испитује институционално првенство Цркве над њеним тајнама, већ Црква представља институцију која постоји ради испуњења “религиозних потреба” својих чланова, и пошто богослужење у свим својим облицима чини најнепосреднију и најочигледнију од тих потреба схватање и искуство Цркве као примарно постојеће за литургију изгледа потпуно природно.

      Док “институција” представља нешто за теологију и богослужење и “богослужење” за побожност, Црква никада није заједница (society) и заиста, иако класична катихетска дефиниција Цркве као заједнице (society) никада није отворено призната или одбачена, Црквена заједница (society) се једноставно не испољава ван уобичајеног присуства богослужењу. Па ипак је искуство богослужења одавно престало да буде јединствен литургијски чин. То је сакупљање појединаца који долазе у Цркву и присуствују богослужењу да би задовољили своје индивидуалне религиозне потребе а не да би конституисали и сатворили  Цркву. Најбољи доказ овога је потпуна дезинтеграција причешћа као заједничког. Док је некада рана Црква видела своју стварну пуноћу као заједнице у једном телу (“А све нас који се од једног хлеба и једне чаше причешћујемо да сједини једне са другима”) (Литургија св. Василија), ми данас посматрамо причешће као најиндивидуалнији и најприватнији од свих чинова који у потпуности зависи од нечије жеље, побожности и припреме. Слично томе и проповед, иако је упућена целој парохији, уствари је лично учење, усмерено не на “подучавање Цркве” већ на индивидуе– на њихове приватне потребе и дужности. Њена тема је индивидуални хришћанин а не Црква.
      IV
      Истина је да су теологија и побожност на том нивоу, претходно описаном, критиковани, приказани као очигледно једнострани и недовољни. Ако ништа друго друштвени и друштвено оријентисани “етос” нашег времена је био приморан да изазове реакцију против еклисиологије, у којој је институционални апсолутизам комбинован са духовним индивидуализмом, а “објективност” Цркве са запањујуће “субјективним” религиозним животом. Одавде извире ново интересовање за статус и природу лаика, та у заједничким аспектима богослужења, нова потрага за потпунијом дефиницијом Цркве, помно испитивање библијских поимања Тела, Народа, итд.; одавде извире и нагласак на “учешћу” у Литургијском догађању.

      Реакција је без сумње добра и обећава. Ипак једна крајност може лако довести до друге и то је опасност са којом се данас суочавамо. Довољно парадоксална опасност израста из самог извора нашег поновног еклисиолошког узрастања, поновног открића “заједничког” и “органског” као битних димензија Цркве. Ако је у прошлости Црква била поистовећена искључиво са јерархијом и институцијом, сада постоји тенденција да се она поистовети искључиво са “организмом”. Оци, како смо примили, нису нас оставили са једном прецизном дефиницијом природе или суштине Цркве. Следствено, теолози реконструишу оно што им се чини да је патристичка еклисиологија, често не увиђајући да ова претежно “органска” еклисиологија више одржава нека савремена философска и социолошка учења него што представља учење ране Цркве. Црква је заједница (society), ова  заједница је организам, овај организам је Тело Христово. Такав редослед директних идентификација, типичан за садашњи еклисиолошки тренд, даје идеји организма једну скоро “биолошку” конотацију. То Цркву чини стварним бићем чије “органско јединство” и “органски живот” засењују личне духовне и динамичке видове јединства и живота. Јединство се више не схвата, пре свега, као сједињење многих, испуњење себе у јединству постајући јединство; то је стварност у којој се учествује, а категорија учешћа скоро да не оставља простор за постојање и испуњење. Црква је дата стварност, организам чије је живот саопштен и пренет њеним члановима путем Тајни које заједно са Евхаристијом представљају средства општења и учешћа. Велико је питање да ли је започињање дефинисања Цркве тврдњом да је она организам добар еклисиолошки почетак. Одсуство такве дефиниције код Отаца није случајно већ обелодањује искуство Цркве, коју ми нисмо у потпуности схватили. У схватању Отаца, Црква је првенствено дар новога живота, али овај живот није живот, већ живот Христа у нама, наш живот у Њему. Пошто Црква није “биће” у смислу у коме Бог или човек могу бити названи “бићима” (ипостасним природама– да употребимо старију терминологију), она није нова “природа” додата постојећим природама Бога и човека, она није “супстанција”. Реч нов примењена на њу (Цркву)– нов живот, нова твар, не означава онтолошку новину, појаву “бића” које претходно није постојало. Тај појам (нов) значи искупљен, обновљен и преображен однос између једних “стварних” бића– Бога и његове творевине. И пошто Црква нема сопствену “ипостас” или “личност” другачију од ипостаси Христа и народа који је чини, она нема властиту “природу” јер је она нов живот “старе” природе, искупљена и преображена Христом. У Њему човек, и кроз човека целокупна природа проналазе свој прави живот и постају нова твар, ново битије и Тело Христово. Стога, с једне стране, у Православној иконографији не постоји ни једна икона Цркве, јер икона у себи садржи неопходну “ипостасну природу” стварног и личног “бића”, и у овом смислу Црква није “биће”. С друге стране, ипак, свака икона– Христа, Богородице, било ког светитеља је увек, у суштини, икона Цркве, јер испољава и открива нов живот бића, стварност његовог преображења, његовог пута у “Нови век” Духа Светога. Ово биће је управо пројава Цркве. Зато концепције “организма” или “тела” могу бити крајње заваравајуће уколико у дефиницији Цркве оне претходе и дају почетак ономе што означава “живот”. То није зато што је она “организам” где нам Црква даје нов “живот”, већ нов живот или Црква као нов живот, чини нас организмом, мења на у Тело Христово, открива нас као “ново биће”.
      Ми сада видимо да еклисиолошка равнотежа институција – заједница (society) – организам – Тело Христово, треба да буде поближе одређена. Била би велика грешка применити директно библијски и предањски израз Тело Христово на Цркву као институцију или заједницу (society). У самој себи “институција”, “заједница” (society) – тј. видљива, војујућа јерархијска Црква – није нов живот, ново биће и ново доба. Она припада структури и стварности историје спасења и тиме “овом свету”. Као што је старозаветна Црква Старог Израиља постојала као пут ка Новом завету и била основана да би припремила путеве Господње. Црква као “институција” постоји да би открила у “овом свету” – свет који долази, Царство Божије, испуњено и пројављено у Христу. Она је пут из “старог” у “ново”– а ипак оно што је њом  било искупљено, обновљено и преображено није Црква већ сам стари живот, стари Адам и свецела творевина. И она је овај “пут” јер је као институција кости од костију и тело од тела овог света, јер стоји за целокупну твар, у потпуности је представљајући, прима све од њеног живота (твари) и нуди – у Христу – Богу. Она је заиста основана за свет а не као одвојена “религиозна” институција која постоји за специфичне религиозне потребе људи. Она представља– “чини садашњим” цело човечанство, јер су човечанство и твар од самог почетка позвани да буду Храм Духа Светога, обитавалиште Божанског живота. Црква је стога враћање од Бога и прихватање од човечанства оригиналне и вечне судбе саме твари. Она је присуство Божанске икономије која враћа у пређашње стање и послушност, људе који ову икономију прихватају. Па ипак, само онда када она извршава и испуњује овај “пут”, кад, другим речима, превазилази саму себе као “институцију” и “заједницу” (society) и постаје нови живот нове твари, тек онда је она Тело Христово. Као институција Црква је у овом свету тајна Тела Христовог, Царства Божијег и света који долази.

       Ми због тога обнављамо есхатолошку димензију Цркве. Тело Христово није и никад не може бити од овог света. “Овај свет” је осудио Христа, носиоца Новог света, на смрт, и тиме је на смрт осудио и самог себе. Нови живот који исијава из гроба је живот “Новог века”, доба које, речима овог света, тек треба “да дође”. Силазак Духа Светога на Педесетницу, свечаним откривањем Новог века објављен је крај овог света, јер нико не може да учествује у Новом животу без умирања у крштењу, нико не може да има Христа као свој живот уколико није умро и стално не умире у овом свету Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3) Али онда ништа што је од овог света, ни једна институција, ни једна заједница (society), ни једна црква– не може бити поистовећена са Новим веком, новим бићем. И најсавршенија Хришћанска заједница– која је у потпуности одвојена од зала овога света– као заједница је још увек  од овог света, живећи његовим животом, зависећи од њега. С путем  у нови век, предукусом– у вери, нади и љубави– света који долази, заједница заиста може да учествује у телу Христовом и да се испољи као Тело Христово. Али Тело Христово никада не може бити “део” овог света, јер Христос се вазнео на небеса и Његово Царство је Царство Небеско…
      V
       
      Сада можемо да се вратимо Евхаристији јер је то право дело пута у коме Црква Христова испуњава саму себе као нову твар и тиме тајну Цркве. У Евхаристији Црква прелази димензије “институције” и постаје Тело Христово. То је “Есхатон” Цркве, њена пројава као света који долази.

      Рекли смо да ако, с једне стране, нама “позападњачена” теологија подређује Евхаристију (као “ефекат”) Цркви (као “узроку”), заједничка Православна побожност, с друге стране, осећа Цркву као “Литургијску институцију”, као култ. Али уколико је било шта тачно из претходне дискусије о еклисиологији, однос Црква– Литургија или тачније Црква– Евхаристија мора бити обрнут. То није Црква која постоји за стварање Литургије већ је то Евхаристија која у правом смислу “ствара” Цркву и чини је оним што она јесте. Ми знамо да оригинална грчка реч литургија није имала значење култа. Означавала је јавну службу чињену у име заједнице и ради њеног напретка. У # овај појам је задобио религиозно значење али ипак не неопходно “Литургијско”. Тај /појам/ је садржавао исту идеју службе, сада примењену на изабрани Народ Божји, чија специфична Литургија треба да испуни Божји наум у прошлости, да припреми “пут Господњи”. Рани Хришћани користе исто значење Литургије. Чињеница да ју је Црква коначно прихватила ради свог култа и посебно због Евхаристије указује на њено посебно разумевање богослужења, које је заиста револуционарно. Ако је Хришћанско богослужење Литургија, оно не сме бити једноставно умањено или изражено речју “култ” /обред/. Стари свет је знао за мноштво култских религија или “култова”– у којима су богослужење или култне радње били једини прави садржаји религија “крај у њима самима”. Али Хришћански култ је Литургија и то значи да је она функционална /делатна/ у својој суштини, да има циљ који треба да постигне а који превазилази категорије култа као таквог. Овај циљ је управо Црква као пројава и присуство “Новог века”, Царства Божијег, у смислу да је Црква заиста Литургијска институција тј. институција чија Литургија треба да испуни саму себе као Тело Христово, и нова твар. Зато је Хришћански култ радикално нов, и он је без преседана и у Старом завету и у паганству, а недостатак одређене теологије и литургијске побожности је тај, што оне не могу не само предвидети радикалне новине Хришћанске Литургије, већ је могу осетити и дефинисати само помоћу старих култских категорија.

      Таква је и исквареност наше садашње еклисиологије која потврђује јединство евхаристије као Тајне Цркве а истовремено поставља питање Њеног односа са другим тајнама које се у званичној теологији посматрају као одвојена “средства благодати” практично независна једна од других. Ништа више не открива занемареност живог Предања од пост– патристичке #тајинске теологије. Она почиње са општом теологијом тајне која се касније примењује на сваку одређену тајну. Што се предања тиче оно у потпуности следи супротан поредак. Оно полази од посебних литургијских радњи које не само да су повезане једне са другима већ неминовно упућују на евхаристију као њихово испуњење, као “Тајну тајни”. Овај поредак треба да буде изведен у оквиру евхаристије, и да је сваки од наша три реда у поретку повезан са одређеним тренутком евхаристије литургије, а то је за догматичаре секундарни литургијски детаљ без правог додира са “суштином” тајне. У живој традицији овај однос је од меродавне важности и више открива природу “служења” од било којих безбројних схоластичких расправа написаних о овој теми. Између и евхаристије и сваке од осталих тајни овде постоји једна органска веза. Јер све тајне осим евхаристије баве се индивидуалним члановима цркве, и њихова сврха је да интегришу појединца, његов живот, његову посебну литургију или звање– у цркву. Али црква треба да се испуни у евхаристији и зато свака тајна проналази свој природни свршетак, своје испуњење у евхаристији.

      Теологија служебника наглашава тајинску моћ цркве или другим речима цркве као “делиоца благодати”. Али ту се скоро у потпуности превиђа Црква као крај и испуњење тајни. Јер благодат је друго име за Цркву у стању испуњења, као пројава доба Духа Светога. Овде се догодила веома значајна промена у схватању тајни. Оне су постале приватне службе индивидуалних хришћана усмерене на њихово лично освећење, а не на назиђење Цркве. Тајна покајања која је изворно била чин мирења са Црквом данас се схвата само као “моћ опроста грехова”. Брак, који у почетку чак није имао своју посебну “службу” и који је склапан учешћем нововенчаних у евхаристији, више се не посматра као пут и стога трансформација– природног брака у димензије цркве “…јер тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви” (Еф. 5,32), већ је дефинисан као “благослов” дат мужу и жени, као једноставна хришћанска потврда брака. Евхаристијски путир је промењен у путир који симболизује заједнички живот. Број оваквих примера може бити увећан. Али ни једна теолошка дефиниција и ни једна побожност утемељена на овој дефиницији не може да коначно потамни и промени основу и органску везу свих тајни са евхаристијом тајни са тајнама а самим тим и тајну Цркве.
       
         VI
      Заборавивши еклисиолошко и есхатолошко значење евхаристије, смањивши је на једно “средство благодати” међу многима, наша званична теологија је била приморана да ограничи теолошке студије о евхаристији на само два проблема: на трансформацију хлеба и вина у Тело и Крв Христову и на причешће. Примењен на евхаристију термин тајна обично значи један од ових чинова или оба, али је јасно примењен као да они могу бити третирани одвојено. У овом теолошком оквиру Црква углавном бива представљена као снага– да изводи промену, да ствара причешће, свештеник је служитељ (“извођач”) тајне, елементи хлеб и вино– њен “предмет” а причасник њихов прималац. Заједница је одавно престала да буде очигледно испуњење тајне– 90% наших евхаристија су без причасника– овде се развила једна додатна, практично независна теологија, евхаристије као тајне суштински per se без обзира на присуство народа или његово учешће. И коначно, пошто је теологија обраћањем пажње на ова два момента евхаристије неприметно све остале елементе евхаристијске службе сврстала у категорију “несуштаствених” обреда, отворена су врата њиховој интерпретацији у облику литургијског симболизма. Како је разумевано још од Кавасиле, евхаристија је симболична представа Христовог живота која служи као оквир за двоструку тајну освећења и причешћа  али није суштински важна за њену “ваљаност” и “ефикасност”.

       Међутим, са гледишта предања, тајински карактер евхаристија не може бити вештачки сужена на један чин, на један тренутак целе Литургије. Ми имамо један “ordo” у коме су сви делови и сви елементи битни, органски заједно повезани у једну тајинску структуру. Другим речима, евхаристија је тајна од почетка до краја и њено испуњење или пропадање је “могуће” током читаве литургије. Овде се Литургија не супротставља тајни као “симболизам” “реализму”, већ заиста представља тајну: један органски доследан пут у коме сваки корак припрема и “омогућује” следећи.

       За евхаристију смо рекли да представља пут, литију која води Цркву у “Небеса” у њено испуњење као Царство Божије. И управо стварност овог пута у есхатон, условљава трансформацију нашег приноса– хлеба и вина– у нову храну нове твари на Месијанској вечери и кинонији Светога Духа. Зато, на пример, заједнички долазак хришћана у цркву у дан Господњи, видљиво јединство запечаћено од свештеника ecclesia in episcopo– episcopus in ecclesia уствари представља почетак тајне, “сабирање у цркви”. И вход није симболичка слика Христа који иде да проповеда, већ стварни улазак, почетак узношења цркве на Престо Божји, омогућен успењем Христовог човештва. Узношење– свечани пренос хлеба и вина на олтар није симбол Христове сахране (Његовог уласка у Јерусалим), већ стварна жртва– прелаз наших живота и тела, целе творевине– свега створеног, у Небеса, њихова интеграција у јединствену и свеобухватну Христову жртву над жртвама. Просфора (принос) омогућава анафору– уздизање Цркве, њено есхатолошко испуњење у евхаристији. Јер за евхаристију– “благодарење”– је заиста прави садржај искупљеног живота, права стварност Царства као “радости и мира у Духу Светоме”, крај и испуњење нашег узласка на небо. Зато евхаристија јесте освећење– и Оци су обоје– консекраторну молитву и освећене дарове назвали “Евхаристијом”. Инсистирање православних на # није ништа друго, у свом крајњем значењу, него потврђивање да се и освећење односно трансформација хлеба и вина у Тело и Крв Христову догађа у “Новом веку” Духа Светога. Наша земаљска храна постаје Тело и Крв Христова јер је била предложена, прихваћена и уздигнута у “доба које долази” где Христос заиста представља прави живот и праву храну свега живог и Цркве у Његовом тели, “пуноћу Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1,23). Овде коначно уживамо у храни бесмртности и постајемо учесници Месијанске Трпезе Нове Пасхе: одавде “видесмо свет истинит примисмо Духа небескога” враћамо се у “овај свет” (“у миру изиђимо”, као сведоци Царства које ће доћи. То је тајна Цркве, литургија која вечно мења Цркву у оно што јесте, чинећи је Телом Христовим и храмом Духа Светога.
       
         VII
      Читалац може да стекне утисак да сам заборавио почетну тему овог чланка– теологија у односу на Цркву. Било како било, претходно развијање теме је било неопходно, јер пошто су релевантни појмови дефинисани, сада можемо покушати да објаснимо шта је значила претходна тврдња о евхаристији као извору теологије и као начину њене касније реинтеграције у Цркву.

      Протеклих година често је говорено да православна Црква, ако жели да надвлада своје унутрашње слабости и недостатке мора да се врати Оцима. Патристичко оживљавање, неопатристичка синтеза– ови и слични изрази чести су у садашњим радовима православних и несумњиво указују на праву непатворену и хитну потребу. Прекидање живе патристичке традиције било је узрок велике теолошке трагедије православља. Али шта се заиста подразумева под вратити се и како то треба да изведемо? На ова питања није дат ни један задовољавајући одговор. Да ли то значи само понављање онога што су Оци рекли, под претпоставком да су они рекли све што је битно и да то није ништа друго до рекапитулација њихове сагласности? Таква претпоставка, чак и да стоји сигурно не би решила проблем који смо поменули раније– садашње теолошко отуђење. Ни једна збирка високостручних патролошких монографија, ни једно издање патролошких текстова за општу употребу не би установила у њима самима живи и креативни одговор на стварна питања нашег времена или на стварне потребе Цркве. Овде би још увек постојала неопходност интерпретације патристичке поруке, њеног “васкрсење” у мисли Цркве, или другим речима проблем теолошког “пробијања” (breaking through). Ми, међутим морамо запамтити да црква никада није учила да су Оци одговорили на сва питања, да је њихова теологија целовита, и да је данашња теологија само коментатор патристичких текстова. Променити Оце у чисте формалне и непогрешиве ауторитете, што је теологија патристичког схоластицизма и чинила, уствари је издаја самог духа патристичке теологије који заувек остаје диван пример духовне слободе и креативности. “Повратак оцима” изнад свега значи опоравак духа њиховог тајног надахнућа који је од њих направио праве сведоке Цркве.

       Вратимо се оцима а не само њиховим “текстовима”, када обновимо и учинимо нашим искуства Цркве не само као “институције, доктрине или система” да цитирам А.С. Хомјакова, већ као свеобухватног, свеприхватног, свепреобразног живота, пут у стварност спасења, и преображења. Ово искуство је, као што смо покушали да покажемо, централно у евхаристији, тајни Цркве, правој манифестацији и самооткривењу Цркве. Евхаристија је, без обзира да ли се изричито односи на то или не, органски извор и неопходан “референтни термин” теологије, јер ако је теологија сведок вере и живота Цркве, Цркве као спасења и новог живота у Христу, то је првенствено сведок искуству Цркве која је испољена, пројављена и актуализована у евхаристији. У евхаристији Црква престаје да буде  “институција, доктрина, систем” и постаје Живот, Визија, Спасење; У евхаристији реч Божија је испуњена, и људском уму је омогућено да изрази ум Христов. Овде је онда извор теологије као речи о Богу, “догађај” који мења наше људско размишљање у поруку Божанске Истине.
         
       VIII
      Завршићу са две напомене. Једна се тиче непосредног теолошког “дневног реда” нашег времена а друга општег духа Православне теологије.
      1. овде пре свега не треба да буде неразумевања. “Евхаристијски преображај” теологије не значи импозицију теолога на неки дефинитивни програм одређених # тема и питања. Супротно, правилно схваћено то га ослобађа од мртвих ауторитета псеудопредањског система, ставља га у директни контакт са целокупном стварношћу. Бог, човек и свет. “Дух дише гдје хоће…” (Јн. 3,8) Овде постоји уводни проблем о коме се мора расправљати јер то управо представља услов “евхаристијског преображења” теологије. То је, грубо описано, поновно теолошко откриће саме евхаристије. Овде видимо да званична пост– патристичка теологија пати од своје најочигледније и најштетније метаморфозе– да је одступила од живе традиције, да је себе “отуђила” од искуства Цркве. Овде се зато морају просудити и надвладати њени недостаци и ограничења. “Поновно откривање” Евхаристије означава, као што смо покушали да покажемо, опоравак њеног еклисиолошког и есхатолошког “обиља”, да то опет спознамо као Тајну Цркве. Ово значи да сужавање Евхаристије на мноштво вештачки изолованих “питања”– тајна, жртва, причешће, итд.– мора бити превазиђено у употпуњено виђење и искуство. Такво употпуњење /реинтеграција/ могуће је само када престане апстраховање Евхаристије као “тајне”, “жртве” или “причешћа” од евхаристијске литургије, од деловања у коме сви ови аспекти могу бити схваћени у својој сопственој перспективи и међусобној органској вези. Lex orandi мора бити васпостављен као lex credendi. Поново откривање Евхаристије као тајне Цркве је, другим речима, поновно откривање Цркве in actu, Цркве као Тајне Христове, Његове “парусије”– доласка и присуства Царства које долази.
      Немојмо погрешити: задатак носи велике тешкоће. Толико тога је било заборављено и занемарено. Право значење литургије Цркве мора бити изнова пронађено. Читав развој литургијске побожности мора бити изнова процењен. Морамо се суочити и превазићи опасну незаинтересованост и противљење мртвог конзерватизма и псеудо– традиционализма. Теолошки “опоравак” има ову цену, и ништа мање од кризе– конструктивни критицизам, критичка реконструкција– не може вратити теологију њеној стварној улози у Цркви.

      2. Појам “Евхаристијска еклисиологија” одскора је уведен у наш теолошки речник. Може се говорити о великим разлозима за евхаристијску теологију, и читав овај есеј и није ништа друго до покушај да се докаже да је права Православна теологија по својој природи евхаристијска. Ово не значи да је Евхаристија као таква једини објекат теолошког разматрања и анализе. Управо таква промена Евхаристије у “објекат” је затамнела њену улогу извора теологије. То значи да је у животу Цркве тренутак истине који омогућава виђење стварних “објеката” теологије: Бога, човека и света у правом светлу, које, другим речима, открива и објекте теологије онаквима какви заправо јесу и даје неопходну светлост за њихово разумевање. “Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога…” Теологија као било која Хришћанска служба или литургија је благодатни дар, дар Духа Светога. Овај дар је дат у Цркви, тј. у чину у коме Црква саму себе испуњава као заједница Светог Духа, у коме она нуди у Христу и нуди Њему, у коме је прихваћена од Христа и нуди Њему, у чину који је зато извор свих благодати и служби Цркве. То је тренутак истине јер ми овде стојимо пред Богом у Христу који је крај, Есхатон, пуноћа човечанства, и у Њему се нуди Богу једина “словесна служба” /логике latreia/ искупљеног света– Евхаристија. У том светлу теологија види и схвата и укратко понавља у Христу истину о Богу, човеку и свету, о стварању и паду, греху и искупљењу, о целој васељени и њеном коначном преображају у Царство Божије, и ми примамо ову истину учешћем у Телу и Крви Христовој, у вечној Педесетници која нас “уводи у сву истину и јавља оно што долази” (Јн. 16,13). Задатак теологије је да посведочи о овој истини и том задатку нема краја. Сваки ће теолог то видети само делимично и делимично ће осветлити у складу са сопственом благодати и призвањем, али баш зато што сва благодат има један и исти извор, сва звања коначно доприносе једном и истом назиђивању једне католичанске Цркве.

       Повратак Библији, повратак Оцима… Ово пре свега значи повратак Цркви путем Евхаристије и Евхаристији путем Цркве: овде су нам “текстови” Писма изнова дати као жива и животворна Реч Божија. Ми се овде не срећемо са нашим оцима у књигама већ у стварности. Стварности којој они сведоче у нашем времену и на нашем језику. “Јер су језици и свет различити” каже свети Иринеј “али сила предања је једна и иста” (Adv Hear l, 10, 2) “Наше учење” каже он “је сагласно са Евхаристијом и Евхаристија потврђује наше учење.”
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zoran Đurović,
      З. Ђ. НАПОМЕНА: Добих текст од мени познате особе, али која неће да се експонира, која је интелектуалац, али којој се не допада „интелектуализам“ екипе са Теологијанет, чију научност разобличисмо. Назваћу аутора Горазд.
       
      Горазд: „Смути“ теологија интернет смути(лаца)
      Нећу бити лицемеран/на (иако ми је баш то прво пало на памет!) и рећи како последњу, страдалну седмицу Часног поста проводим у смиравању, те сећању на крсни пут Господа нашег Исуса Христа. Има присећања, истина, магловито је и поражавајуће неубедљиво. Океј, то је то за овај пост. Даћу себи форе до Великог Четвртка, па ћу се онда невољно помирити са својим пијетистичким и кукавичким вапајем за Богом живим, са својим пригушеним „Христос васкрсе“ уз кнедлу у грлу. Појешћу које јаје, радоваће ме умакање у со, знам! Па тако – док заправо маштам о јајима и првомајском (авај, првомајском!) роштиљу на обронцима Фрушке горе – гледам и прегледавам текстове који би ме надахнули на нешто живо. То је сад модерно, трагати. Правим очекивану грешку – буљим у екран и тражим такво што на интернет небу, поред попрашњавелих полица у близини. Лењост духа, нема шта!
      Елем, свакако да је прво на шта наилазим сајт Теологија.нет. (Овај коментар неће бити дуг, нити манифестација мојих интелектуалних домета, јер их немам!). Сад ће из мене нахрупити горчина, или неће... Заправо, губим вољу овим да се бавим... Но, учинићу то, дуго ме једе чемер кад сагледам размере интелектуалне еротоманије међу теолозима. Просто, толико се разљутим да не знам шта је посреди: завист или гађење. Ко ће знати, слаб је човек животињка...

      Текстови су ту. Лак је напрскан, слике обећавају, имена се нижу. Нису ми сва позната, па се набрајањем брукати нећу. Фузија науке, филма, књиге, библистике, левичарства, национализма, црквене политике – фразе се множе, реторска питања, патоси, цитатност на кило (ко умије, може и два!). Ту су и покојни, ту су и живи, па и они које нико није питао желе ли се овде наћи. Сви су део неoлибералног теолошког неба, смештени у удобне широке полице, у више примерака, спремни да их прождру пожудна уста потрошача. Теологији је слуга самопослуга – изволите! Ако љубите ијекавицу, само напријед! Ћутите дах левичарства у црквеним редовима – право мисто за вас! Падате у ватру пред поменом Косова и рода, има и за вас пића јуначкога! Навалите, само отварајте, кликћите, кликћите, скролујте! Мућ, мућ – ради нутрибулет! Ето нам смутија! Здраво је, освежавајуће, маме они листићи менте, а има и јогурта, иако је пост!
      Да ли је ово крај коментара?! Могао би бити. Већ ми се препунила чаша, надолази ми гађење на себе самог/у. Ипак, дужан/а сам да појасним с мање цинизма.  Шта је посреди? У ком је грму зец? У оном који крије најдавнији и најстрашнији грех, који се умом најбоље храни – у гордости. Ево нас, прозиремо све – стваралаштво, сарадњу науке и богословља, парохије и Цркве, појединца и Бога. Говори се о тајни, а тајна рашчеречена на ганглијама хиперинтелектуализма. Говори се о одговорности пред свим и свачим, а у целовитом прегледу садржаја нигде јасног „да“ и „не“, све је смућкано јер све пролази. Говори се о Богу и човеку, а није ли сусрет тај у драми понора без речи? Много је тема. Признајем – повремено уживам у текстовима надахнутим библистиком, у њима чујем пулс човека, рвање с Богом. У њима није све зеленкасти смути бљутав од премало и превише свега. Издвајам састојке који вреде док их машина не издроби. Али, на крају, разочаран/а сам, био/ла сам у само још једном супермаркету. Свет је тако досадан. Све је тако банално... А Христос баш ове недеље све новим чини... Бљак. Оштећено ми је чуло укуса. Присећам се. Слане су сузе. Горка је спознаја. Слатко је причешће. Изем ти све! Идем назад у цркву детињства, у којој поп лупета, бабе наричу, тамјан је јефтин, а реч је тешка. Епитрахиљ је преко главе, уздах излази из груди... Прекид. Доста је, дођи Животе!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...