Jump to content
Ćiriličar

Колизија двеју теологија на ПБФ-у у Београду: А зашто, уствари, ми умиремо?

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 8.9.2019. at 14:41, Vladan :::. рече
On 8.9.2019. at 12:00, Bokisd рече

... mora da se salis Vlado,  ...... i ti Vlado to sve zanemarujes kao da nije nista i nastavljas da sve vadis iz konteksta stvari,

Нити се шалим нити вадим нешто из контекста. Ти си до сада "тумачио" Августина тако да је Адам створен бесмртан. Овога пута си написао скоро све како јесте: створен смртан телом и зато је морао да једе, а бесмртан благодаћу ако остане послушан Богу.

Ma, salis se ili jednostavno se nisi udubio u te citate od sv.Avgustina ne_shvata... jer, jeste da je covek zbog toga sto je stvoren iz nebica po prirodi smrtan i trulezan i prolazan, ali, zbog toga sto je covek ziveo u blagodati onda je bio besmrtan i ta smrtnost njegove stvorene prirode ga se nije doticala,...... jer, kako kaze sv.Palama..... Међутим, Он је у Својој премудрости и доброти пронашао начин како да човека упозори на смрт и да у исто време у потпуности сачува слободу његове воље. Како је Он то учинио? Чим га је створио и оживео, Он му је дао савет који је у себи садржао бесмртност. Нарочито наглашавајући овај живототворни савет, дао му је облик заповести и јасно предсказао да ће у случају преступања ове животоносне заповести уследити смрт.... i tako slicno prica i Avgustin da je covek.... Dakle, on je bio smrtan po svojstvu svoga zemaljskog tela, a besmrtan po blagodati (beneficio) Tvorca....To se davalo njemu od drveta života, ne od ustrojstva njegove prirode (non de constitutione naturae), zbog čega je, čim je sagrešio, odvojen od drveta života, da bi mogao umreti (ut posset mori); dok bi, da nije sagrešio, mogao ne umreti (posset non mori).... vidis da Avgustin ... moci ne umreti i besmrtnost.... vezuje za,.... da nije sagresio....dok,... mogao umreti, vezuje za .... sagresio i odvojen od drveta zivota i imamo smrt....

I, dao sam ti jos citata od Avgustina u kojima jasno i nedvosmisleno pise da je covek stvoren besmrtan i da nije bilo smrti.... recimo, samo ovaj naslov poglavlja iz njegove knjige Drzava Bozija sve govori.... " O padu prvih ljudi , po kojem je nastala smrtnost" .... i ima toliko u delima ovog velikog svetitelja o tome da je pad i greh prvih ljudi uzrokovao smrt, da je prosto neverovatno da ti Vlado tako nonsalantno kazes da je po Avgustinu kao bilo stvoren smrtnim telom i onda kao da je morao da jede da bi bio besmrtan, dok je u stvari potpuno suprotno jer na primer opet samo ovo sto kaze Avgustin.... "nego tako da ako budu poslušni, slijedi im - bez posredstva smrti - anđeoska besmrtnost i blažena vječnost"..... razumes kako stoje stvari, ....bez posredstva smrti sledi besmrtnost i blazena vecnost, nema smrti coveka kod Avgustina moj Vlado sve dok se ne desi pad.... i malo kasnije cu navesti jos njegovih citata... ima vremena cela jesen je pred nama,....:D

Ili, kako kaze slicno sv.Atanasije .... а осим тога, и да би имали обећање непропадљивости на небесима; а ако преступе и, изопачивши се, постану рђави, да познају да ће претрпети пропадљивост смрти којој подлеже њихова природа, :!: те да неће више живети у рају, него ће надаље умирати изван њега и пребивати у смрти и пропадљивости... ili na drugom mestu.... У самом почетку, дакле, није било зла. Ни сада га, зацело, нема мећу анђелима нити оно по њима уопште постоји. Но, људи су касније стали да га изумевају и да га према себи образују.... da ne poznaju i pretrpe, znaci tek treba, sta da poznaju.... pa propadljivost smrti po kojoj podleze priroda coveka,....znaci opet Vlado i kod Atanasije nema smrti pre pada coveka u greh jer kaze .... Но, људи су касније стали да га изумевају....zlo i greh i smrtno zivljenje....

Ili, od sv.Grigorija Niskog vec sam navodio njegove reci.... Budući da je čovjek Božje djelo i kako je Bog to živo biće iz dobrote doveo u opstanak, nitko razborit ne može pretpostaviti da je Stvoritelj u zlu stvorio onoga kome je dobrota uzrok opstanka.... I tu je odgovor lagan. Zlo u nikakvu slučaju nije poteklo iz božanske volje. Inače zloća ne bi podlijegala prijekoru. Moglo bi se pozivati na Boga kao na stvoritelja i začetnika zla. Zlo, pak, nastaje u nutrini. Začinje se u slobodnoj volji, kad god se duša odijeli od dobra..

Vidis, my man, sta kaze Niski,.... niko razborit (verovatno svetitelj misli na hriscane) ne moze da misli da je Stvoritelj tvorac zla,..... i nudi .....lagan odgovor,.... zasto zlo nije poteklo iz svete i pravedne i ciste i bozanske volje .... nego od coveka i njegove volje koja je promenjiva za razliku od Bozije.

I, ima jos toliko svedocanstava i citata svetitelja koji ovako slicno pricaju o tome da Bog nije uzrok i stvoritelj smrti,  nego covekova volja i izbor , da mozemo da ispisemo jos 100 stranica na ovoj temi samo od tih citata, .... ali, dobro, videcemo, ja cu polako da postavljam, pa dokle stignemo.

I, inace, ako kazes....." створен смртан телом и зато је морао да једе, а бесмртан благодаћу ако остане послушан Богу.".... opet imas problem, jer ako je poslusan Bogu i besmrtan blagodacu,.... a smrtan telom je stvoren, pa kako je onda bio neposlusan Bogu jer je stvoren smrtnim...... gde je tu neposlusnost Bogu kako bi imali smrtnost tela kao kod pada u greh coveka :scratch_head:... tu imas big problem i vec sam ti naveo da to nije bas dobro rasudjivanje jer moze da upucuje na Boga kao tvorca smrti i nevolja i bolesti u svetu.... i, jos nesto, ako kazes da je zbog toga sto je stvoren telom trebao da jede sa drveta zivota kako bi bio besmrtan, kako si onda ranije pisao da je ostao smrtan telom, (iako je jeo) , ali da je bio besmrtan duhom,...  i o tome ti pricam sve vreme, imas veliki problem sa svojim stavovima... jer, evo, opet ovde gore kazes da je trebao da jede sa drveta zivota, dok sve vreme govoris, pa mozda i nije jeo sa tog drveta,.... daj opredeli se .... :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Bokisd рече

i onda Vlado, ako je djavlo prisutan u Raju na taj nacin kao ovo gore prica Avgustin...... onda Raj moze i jeste mesto u kome covek moze da zivi besmrtnim i duhovnim zivotom.:ok:

Ова ако-онда "логика" ти не пије воду јер је ђаво исто тако могао да делује и у врту који није бесмртан тј. као што и сада делује у овом свету.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Bokisd рече

imas veliki problem sa svojim stavovima...

 

пре 4 часа, Vladan :::. рече

Ти ми једини учитаваш оно што нисам тврдио и доказујеш ми оно што нисам ни оспоравао.

Имаш на ранијим страницама више пута нацртано.

Свашта ти изводиш из мојих ставова тако да не можеш ни сам себе да испратиш...

Већ сам то урадио више пута али ти то испретураш и искомпликујеш тако да добијеш збрку у којој ти ништа није јасно. Пробај свој став да лепо објасниш самом себи у пар реченица а не пар пасуса ако можеш.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Bokisd рече

i onda kao da je morao da jede da bi bio besmrtan

Добро да си ме подсетио:

- Зашто бесмртан човек мора да једе траву?

- Зашто је месо дозвољено тек од Ноја а не одмах након пада?

Пре сат времена, Bokisd рече

nema smrti pre pada coveka u greh

А ево ти и треће питање:

- Да ли је трава жива?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.9.2019. at 14:41, Vladan :::. рече
On 8.9.2019. at 12:00, Bokisd рече

potencija smrti koja postoji u coveku ... koja nije dosla do izrazaja

jer je covek ziveo besmrtnim zivotom u Raju jeduci sa drveta zivota...

Смртност тела јесте била изражена и стварна јер је морао да једе траву и воће да не би умро. Исто као и животиње.

Не знамо да ли је након стварања живео бесмртним животом у врту јер не знамо је ли јео са дрвета Живота.


Теби за тумачење о бесмртном створеном Адаму одговара да смрт није била стварна и да је јео са дрвета Живота и зато те елементе и убацујеш у Августина иако то у библијском тексту нигде не пише.

Kratko za zivotinje, ako su sada zivotinje i mesojedi i ako su se odmah po stvaranju hranili biljem i bili biljoljedi, onda tu trazimo dalji kontekst iz postanja zasto postoji takva razlika u stanjima prirode (ili mozda volje da se tako ponasaju pitomo i kao biljoljedi) i da li je to mozda povezano nekako sa covekom kao nekog koji je bio kruna Bozijeg stvaranja i koji je dobio vlast nad tim istim zivotinjama.

Isto i za coveka, kontekst koji sam navodio sa time da se covek hranio biljem jeste da se pre pada covek hranio biljem kao po blagoslovu, dok je posle pada zemlja bila prokleta i radjala je trnje i korov i covek se tada sa mukom i u znoju hranio.... sto opet kao i slucaju zivotinja moze ukazivati na razliku u stanjima zivota coveka pre i posle pada i tako ako ove posredne ukaze u postanju o zivotu coveka uklopimo sa neposrednim ukazima, dobijamo celokupnu sliku toga kako je covek stvoren i kako je ziveo besmrtno u Raju i kako je posle pada i greha postao smrtan i to je u stvari prica svih svetitelja i nema nekih drugih stvari u postanju koje mogu da ukazuju na bilo koji nacin da je covek stvoren smrtan.

Mislim da polako gubis concetracion' :idea:  jer ovo si napisao :

Овога пута си написао скоро све како јесте: створен смртан телом и зато је морао да једе, а бесмртан благодаћу ако остане послушан Богу. 

Не знамо да ли је након стварања живео бесмртним животом у врту јер не знамо је ли јео са дрвета Живота."

.... malo se koncetrisi i vidi sta pises , jer cas pises jedno cas drugo,.... jer reci da ne znamo da li je nakon stvaranja covek bio besmrtan u Raju je blago receno cudno i kosi se celokupnim predanjem i ucenjem svetootackim o besmrtnom i netruleznom i duhovnom i blagodatnom i potencijalno (da nije izabrao lose) vecnom i obozenom zivotu po blagodati.

I takodje malo koncetracije za Avgustina, on pise na osnovu pisma i biblijskog teksta da je covek stvoren besmrtan, tj. da je jeo sa drveta zivota koje mu je davalo i cuvalo besmrtnost i da je time bila susprendovana i nije se realizovala smrtnost coveka kao stvorenog iz nicega...... i dalje  po Avgustinu smrt je dosla u postojanje tek kada je covek odstupio od blagodati.... ne znam zasto insistiras da je Avgustin pricao nesto drugo od ovoga o besmrtnosti kada ima toliko njegovih citata o tome, pogledaj malo nepristrasno i vidi gde si ti i tvoje misljenje u odnosu na njegovo misljenje o prvom coveku.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.9.2019. at 14:41, Vladan :::. рече
On 8.9.2019. at 12:00, Bokisd рече

ne valja ti poso' Vlado,...

Вероватно зато што ти не дам да побегнеш од ова два:

- зашто је бесмртан човек морао да једе и 

- зашто је месо дозвољено тек од Ноја а не одмах после пада?

(може и директни цитати од Отаца о томе)

Ma, ne, nego ne valja poso' oko toga kako tumacis citate otaca o tome kako je covek potencijalno smrtan i realno besmrtan u Raju, tj. kako svojom voljom i slobodnim izborom moze sebe uciniti vecno besmrtnim ili smrtnim.

Zasto je morao besmrtan da jede, pa, jednostavno kako bi napredovao ka savrsenstvu, recimo samo nesto malo da ti nagovestim, covek je imao vestastveno telo koje je trebalo da se u toj besmrtnosti i  savrsenstvu na kraju pretvori u nebesko i duhovno kako bi covek bio blagodatno obozen i dusom i telom.... i zato jede covek duhovno hranu sa drveca koje mu duhovno hranjenje donosi i duhovni napredak i savrsenstvo.... kakva je to duhovna hrana je nama tesko reci, ja nemam neku tacnu ideju :idea: ali ima nesto protumaceno naravno kod svetitelja i postavicu....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Bokisd рече

sto opet kao i slucaju zivotinja moze ukazivati na razliku u stanjima zivota coveka pre i posle pada i tako ako  ... kako je covek ... i kako je ... i kako je posle pada i greha ... i to je u stvari ... i nema nekih drugih stvari u postanju koje mogu da ukazuju na bilo koji nacin da je covek stvoren smrtan.

Нема разлике у исхрани пре пада и после пада него: пре пада и после Ноја (то је оно друго питање на које никако да одговориш).

Будући да си на томе омашио све оно после тога (и тако... како... и како... и како... и то је уствари... човек бесмртан) ти пада у воду. Џаба си "тумачио".
 

пре 46 минута, Bokisd рече

Mislim da polako gubis concetracion' :idea:  jer cas pises jedno cas drugo

Не него опет:

...ми учитаваш оно што нисам тврдио и доказујеш ми оно што нисам ни оспоравао.

Свашта изводиш из мојих ставова тако да не можеш ни сам себе да испратиш...

...то испретураш и искомпликујеш тако да добијеш збрку у којој ти ништа није јасно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Bokisd рече

Zasto je morao besmrtan da jede, pa, jednostavno ... covek je imao vestastveno (= смртно) telo koje je trebalo da se ... na kraju pretvori u nebesko i duhovno

Дакле, бесмртан човек је имао ипак смртно (?) тело које је једноставно једењем траве требало да постане небеско?

Где си у Постању прочитао да се од траве добија небеско тело?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan :::. рече

Дакле, бесмртан човек је имао ипак смртно (?) тело које је једноставно једењем траве требало да постане небеско?

Где си у Постању прочитао да се од траве добија небеско тело?

 

Ma, ne, citaj pazljivije bre i spajaj u odgovarajucu celinu, na primer ono sto smo vec pricali oko Avgustina.... ne moci umreti (andjeli, nemaju tela, jer su duhovi i umne sile) i....moci ne umreti (telom vestastvenim), covek u blagodati raja...... ali, o tome tomorrow ... :1303_womens:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Vladan :::. рече

Не може такав угао да се држи јер се и у 6. и 7. дану каже "све" завршио сва жива бића и сва дела своја: "Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих, која учини;" Дакле, за 6 дана Бог је све завршио, сва дела, врт можеш да сместиш у 6. дан али само алегоријски јер су животиње већ створене (пад не може ни у 6. дан јер онда не би било све добро на крају дана).

Da, ja i smeštam stvaranje Edema i Vrta u 6. dan (pad ne) i smtram da 2:4-25 o tome i govori. To je prilično jasno iz teksta. U 1. glavi se kaže da je čovek stvoren 6. dana, a onda se u 2. glavi opet govori o stvaranju čoveka. Ne znam koji drugi zaključak možemo izvući nego da se opet govori o 6. danu, samo detaljnije?

пре 12 часа, Vladan :::. рече

Какви сад животињски представници, где то пише? :)А на почетку главе каже да је завршио све животиње и сва дела своја. Испада као да се накнадно сетио да треба и врт и још животињских представника па је то одрадио прековремено :) 

Ne piše, ali to smatram na osnovu toga što bi bilo potrebno nenormalno mnogo vremena da sve životinje na planeti prodefiluju ispred Adama. Je l' su i pande, foke, lenjivci... došli da budu imenovani?

пре 12 часа, Vladan :::. рече

А на почетку главе каже да је завршио све животиње и сва дела своја. Испада као да се накнадно сетио да треба и врт и још животињских представника па је то одрадио прековремено :) 

Da, samo što se ovde kamera opet vraća na 6. dan. ;) 

пре 12 часа, Vladan :::. рече

Због тога не може у врту да се говори о милијардама година као што је могуће са шестодневом у некој мери.

Kako onda tumačiš da na celoj Zemlji milijardama godina (a oko starosti Zemlje se slažemo) nije bilo kiše?

пре 12 часа, Vladan :::. рече

Дакле, врт није ништа специјалан осим лепоте и плодности и два Дрвета.

Vrt je specijalan po tome što:

1) čovek, kruna stvaranja, je smešten u njega;

2) u njemu su se nalazili Drvo života i Drvo poznanja dobra i zla;

3) natapala ga je para, a ne kiša (ili u protivnom moramo prihvatiti da na celoj Zemlji nije bilo kiše);

4) u njemu nije bilo trnja i korova, jer je Adamu neposredno pred izbacivanje iz istog rečeno da će mu Zemlja rađati trnje i korov;

5) kad zahladi, Sam Gospod je hodao po njemu.

Malo li je? :) 

пре 12 часа, Vladan :::. рече

Животиње нису два пута стваране јер је Бог сва жива бића и сва своја дела завршио до 7. дана.

Bog Svoja dela jeste završio do 7. dana, ali meni je iz teksta prilično jasno da životinje u Vrtu jesu stvarane nakon drugih životinja. :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Bokisd рече
пре 13 часа, Vladan :::. рече

Дакле, бесмртан човек је имао ипак смртно (?) тело које је једноставно једењем траве требало да постане небеско?

Где си у Постању прочитао да се од траве добија небеско тело?

 

Ma, ne, citaj pazljivije bre i spajaj u odgovarajucu celinu, na primer ono sto smo vec pricali oko Avgustina.... ne moci umreti (andjeli, nemaju tela, jer su duhovi i umne sile) i....moci ne umreti (telom vestastvenim), covek u blagodati raja...... ali, o tome tomorrow ... :1303_womens:

Nisam hteo dosad da intervenisem :dedica: ... ali, radi preciznosti teksta postanja ne stoji da se prvi covek trebao hraniti travom nego.... А свим зверима земаљским и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако..... zivotinje se hrane travom kao biljoljedi u pocetku, dok za coveka Bog kaze.....И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну....sto deluje da je biljna hrana coveka bila malo drugacija i raznovrsnija od biljne hrane kojom su se hranile ziovotinje.

Sad, ono sto je po mene' ovde zanimljivo jeste, da li su ova biljna hrana i ovi plodovi sa drveca, slicni onim plodovima sa drveca u Raju, jer za te plodove se kaze....И учини Господ Бог, те никоше из земље свакаква дрвећа лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла..... naravno da su drveca zivota i znanja posebna sama po sebi (recimo samo sto se kaze da su nikla...usred vrta.... za razliku od ovih drugih drveca) sto proistice iz samog konteksta dalje price o ovim drvecima, nego deluje i da su ova ostala drveca razlicita od onih spomenutih na pocetku (1.glava) jer se za njih kaze da su....те никоше из земље свакаква дрвећа лепа за гледање и добра за јело...za raliku onih plodova i drveca koje su izgleda data samo za hranu prvog coveka ne i za nesto sto je lepo i dobro kao za ova drveca u Raju, tako da na kraju nekako deluje Just_Cuz_19 da postoji razlika izmedju ovih biljnih plodova kojim se hrani covek van raja i u samom raju.

Recimo, bas u tom nekom smislu da postoji kao 'dva' zivota Adama, prvi kod stvaranja kao zivljenje na zemlji i posle stvaranja Raja zivljenje (u Raju)......sv.Simeon Novi Bogoslov pise da je Bog prvo celu zemlju kao netruleznu darivao Adamu na zivljenje i uzivanje i da Ga je tek posle uveo u Raj..... ima ovde dole beseda, dosta je dugacka pa ko hoce moze da procita (da ne citiram celu)

https://svetosavlje.org/sabrane-besede/39/

Meni je zanimljivo zasto sv.Simeon bas tako misli da je u pocetku Bog celu zemlji dao Adamu za zivot i da bi opravdao ovakvo svoje misljenje navodi ovaj jedan detalj....И створи Бог човека, по слици Божијој створи гa, мушко и женско створи их[5]. Тамо се о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и сапостоји Адаму. То ћете доцније јасно видети: И благослови их Бог говорећи: Растите и множите се, и напуните земљу и загосподарите њом; и владајте рибама морским и птицама небеским, и свом стоком, и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи....

U principu licno se slazem sa Simeonom jer zaista zapovest o razmnozavanju ljudi je data kao 'prognosticka' zapovest tj. kao nesto sto tek treba da se ispuni, nesto sto je Bog predvideo da ce se desiti u buducnosti. Jos nesto sto sam sto sam procitao kod nekog svetitelja, recimo u 26.stihu se kaze... da nacinimo coveka po slici i podobiju.... dok se u sledecem 27.stihu kaze .... da je Bog storio coveka na sliku Boziju, musko i zensko,... tj. kao da ovim izostavljanjem po podobiju i dodavanja da je stvoreni covek - musko i zensko (za razliku od stiha 26 gde se pominje samo covek - bez zene, koji se stvara i po slici i po podobiju)... oznacava da stvaranje coveka kao musko i zensko i razmnozavanje nije prvobitni naum Boga (jer  se kaze da... oboje behu goli....sto oznacava zivljenje bez braka) .....jer je to doslo kasnije sa padom coveka i njegov zivot van Raja u ovom sadasnjem zivotu kakvog ga poznajemo danas.

Tako da kada sve saberemo i oduzmemo moze da bude ovo sto kaze Simeon da je... Тамо се о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и сапостоји Адаму....i da se u sesti dan nije dovrsilo stvaranje same Eve kao zene Adama, jer ona mu je zena postala i radjala je tek posle pada i van Raja,.... jer se kaze za njih dvoje u 2.glavi....А беху обоје голи. Адам и жена му, и не беше их срамота....

(dugacka je poruka, u sledecoj o besmrtnom vestastvenom telu i hranjenju i nebeskom telu )

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Citam sad nesto od jednog, pa, u principu za nas nepoznatog svetitelja Beda Casni (672 - 735) koji je ziveo u severnoj Engleskoj i koji je ceo svoj zivot proveo u jednom manastiru gde se bavio molitvom i proucavanjem Svetog Pisma, bio je cenjen u crkvi na Zapadu,  bio je ucen i napisao je mnoga dela od kojih je jedno i tumacenje knjige Postanka i recimo sta pise u nekim tumacenjima vezano za ove nase teme :

"And rule over the fish of the sea and the birds of heaven and all living creatures that move upon the earth. It is proper to ask for what profit man received dominion over fish and birds and all the living creatures of the earth, and for what uses or comforts these were created for man, if he never sinned, since the sequel of this passage declares that in the first creation they were not granted to him for food but only the green plants and the fruits of the trees.112 But perhaps it could be said that God foreknew that man would sin, and by sinning that he, whom God created immortal, would become mortal, and therefore that God instituted these comforts for him in the beginning, by which he as a mortal could care for his own fragility, gaining from them, that is to say, both nourishment and clothing and assistance in labour and travel. It is not proper to ask why man does not still rule over all living creatures, for after he would not submit himself to his Creator, he lost dominion over those whom the Creator had subjected to his jurisdiction. Finally, as evidence of the first creation, we read not only that birds have rendered obedience to saints humbly serving God, but also that they have been spared from the yawning jaws of wild beasts, and that the poison of serpents has been unable to harm them."

Ovde je sv.Beda slicno kao sto sam ja licno i personalno :skidamkapu::D ... spojio bezgresnost i besmrtnost coveka sa time sto mu zivotinje nisu kod prvog dela stvaranja dane za hranjenje nego se prvi covek hranio zelenim biljem i plodovima drveca, .... kao i da je Bog predvidjajuci da ce covek sagresiti i da ce putem greha on koga je Bog stvorio besmrtnim postati smrtan i zbog te njegove smrtnosti i krhosti imao je pomoc od zivotinja,  da se prehrani i obuce i da moze putuje i radi.... i na kraju kao dokaz da je tako bilo u prvom stvaranju navodi da se su se mnoge zivotinje i zveri i otrovnice predale na sluzenju svetima koji sami ponizno sluze Bogu. (zato sto je Adam zbog poslusnosti Bogu bio besmrtan i bez grega i zbog toga su njemu sluzile zivotinje, tako slicno i svetima se desava)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jos malo od sv.Bede Casnog :

"And God said: Behold I have given you every plant bearing seed upon the earth and all trees that have in themselves seed of their own kind to be your meat, and to all beasts of the earth and to every bird and to all that move upon /30/ the earth and wherein there is life, that they may have to feed upon. Now here it is clear that before the sin of man earth produced nothing harmful – no poisonous plant, no unfruitful tree. Since it is plainly said that every plant and all trees were given to men and to birds and to all the living creatures of the earth for food, it is clear that those birds did not live by stealing the food of weaker animals, nor did the wolf search out an ambush around the sheepfold,114 nor was the dust the serpent’s food,115 but all things in harmony fed upon the green plants and the fruits of the trees.

I, to je ono sto sam navodio kao dva razlicita kontrasta zivota Adama pre i posle pada, kada je pre pada imao biljnu hranu kao free i kao blagoslov, dok je posle pada i greha i smrti i truleznosti covek dobio prokletstvo zemlje i trnje i korov (sto kaze sv.Beda,.... zemlja sada proizvodi skodljivu hranu) .... i jos kaze Beda,  zato sto su zivotinje bile biljoljedi nije bilo mesozderstva medju njima samima..... (sto je jos jedan svetitelj koji govori o pitomoj prirodi i harmonicnom zivljenju izmedju zivotinja.... ah, bas se nakupilo dosta svetitelja koji slicno misle o ovom pitanju.... :cheesy3:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Bokisd рече

(dugacka je poruka, u sledecoj o besmrtnom vestastvenom telu i hranjenju i nebeskom telu )

Ovo oko besmrtnosti prvih ljudi u vestastvenom telu i hranjenju plodovima drveca u Raju kako bi zadobili savrsenstvo i vecnu besmrnost kako u dusi i duhu, tako i u svom telu koje bi trebalo da se preobrazi u duhovno i nebesko,.... da bi covek na kraju krajeva postao obozen i bog po blagodati ( a to ne moze da bude cak ni u vestastvenom i besmrtnom telu - bez smrti ).

Sad, da li treba uopste i pricati da je po svetim ocima covek ziveo besmrtnim zivotom u Raju, kako  dusom tako i  telom koje je bilo vestastveno, po prirodi slicno ovom covekovom telu, ali koje je zbog toga sto je prvi covek ziveo u blagodati Raja (hranio se sa drveta zivota)..... onda to njegovo telo nije bilo pod uticajem smrti i truleznosti i propadanja (kao sto vidimo danas da se desava sa covekovim telom koje propada i truli).

... sad nemam nesto mnogo vremena da postavim neke citate svetitelja koji govore o besmrtnosti covekovog tela, ali, samo na brzinu nesto od sv.Grigorija Palame u kome svetitelj objasnjava kako je covek svojim (vestastvenim) telom bio besmrtan i kako je tim istim telom postao smrtan i trulezan i podlazan nevoljama i bolestima (tela) :

https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/32/

"12. Сада би требало да проучимо и размотримо оно што се тиче телесне смрти: шта је њен узрок, пошто ни ову врсту смрти није створио Бог, будући да је Он Сами Живот, пуноћа Живота и Узрочник сваког вида живота, било у времену или у вечности, а особито оног вечнопостојећег и божанског. Бог, значи, није створио ни дао ни телесну смрт, нити је наредио да настане. Ако, дакле, ни ту смрт није створио Бог и ако Он није узрочник телесних болести, откуда онда код нас телесне немоћи и болештине? И откуда уопште смрт тела? Откуда уопште и сама смрт? Слушајте пажљиво, и разумите: духовна змија, која је зачетник зла, након што је на самом почетку пришла злу, лишила се добра и истинског живота и била их је праведно лишена, јер се прва од њих и уклонила. Тако је постала мртав дух, али не по природи (тј. По суштини) пошто смрт (мртвило, умртвљавање) нема своју природу (суштину) као такву, него она потиче од одбацивања истинског Живота. Не наситивши се сопственом жудњом за злом, она је постала дух који обманом доноси смрт и тако, авај, и човека учинила саучесником своје умртвљености.
13. Поставши, противно вољи Творца, једномислени са сатаном и свукавши са себе од Бога озарене светле и животоносне одежде, наши су прародитељи, авај, и сами постали духовно мртви, као што је и сатана. Пошто сатана није само мртав дух, него и дух који усмрћује оне што му се приближе, и како саучесници његове умртвљености имају тело којим је смртоносни савет спроведен у дело, они су и своја тела предали умртвљавању и умртвљујућим духовима смрти. Човеково тело би се одмах распало и претворило у земљу, да му није – одржаваном Промислом и јачом силом Онога Који једном речју све носи – одложено испуњење пресуде. Он је, како што смо рекли, задржао и одложио пресуду о смрти тела и дубином мудрости и човекољубља тако ју је тада савршио да је њено испуњење у будућности сачувано за Њега. Он није рекао Адаму: „Пошто си јео од дрвета, од којег сам ти забранио да једеш, врати се у оно од чега си постао“, него је, дајући, између осталог и оцену овог живота, додао: Јер си земља и у земљу ћеш се вратити, не наређујући него предсказујући и допуштајући и праведно не спречавајући оно што је требало да се догоди. Видите ли да ни телесна смрт не потиче од Бога, него од греха и душе која је починила грех, и од змије која нас је на превару уграбила? Према томе, и телесне болести потичу од греха.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Opet mora da se javi  :D sv.Avgustin oko tela prvog coveka i njegove smrtnosti i besmrtnosti :

"„Do greha, piše blaženi Avgustin, telo čovekovo se moglo nazivati i smrtnim u jednom pogledu i besmrtnim u drugom: smrtnim, jer je moglo umreti (quia poterat mori), besmrtnim, jep je moglo ne umreti (quia poterat non mori). Jedna je stvar: ne moći umreti (non posse mori), kakvima je Bog stvorio neka besmrtna bića; a druga je stvar: moći ne umreti (posse pop mori), u kakvom je smislu sazdan besmrtnim prvi čovek. To se davalo njemu od drveta života, ne od ustrojstva njegove prirode (non de constitutione naturae), zbog čega je, čim je sagrešio, odvojen od drveta života, da bi mogao umreti (ut posset mori); dok bi, da nije sagrešio, mogao ne umreti (posset non mori). Dakle, on je bio smrtan po svojstvu svoga zemaljskog tela, a besmrtan po blagodati (beneficio) Tvorca“

Osnovna i pocetna postavka stvari jeste, ... do greha (to odmah asocira da je posle greha covek postao smrtan telom).... telo coveka se moglo nazivati u dva pogleda i smrtnim i besmrtni,....smrtnim jer je moglo umreti, ali je moglo i ne umreti i biti besmrtnim, .... i ako je covekovo telo moglo umreti i postati smrtnim, onda je bilo vestastveno,... ali ako je to isto telo moglo i ne umreti, onda je takodje bilo opet vestastveno i tvarno u toj svojoj mogucnosti ka besmrtnosti (kao sto je isto telo u drugom pogledu i mogucnosti moglo umreti i postati smrtno - ako je nesto smrtno onda mora da bude i vestastveno)

I, dalje Avgustin objasnjava da postoje dve vrste besmrtnih bica,  jedna andjeli koji zbog toga sto nemaju vestastveno telo mogu .... ne moci umreti,.... dok je druga vrsta stvoreni covek koji posto ipak ima vestastveno telo moze..... moci ne umreti (jer ne moze ne umreti kao andjeo bez tela)... ali, kako moze ostvariti to .... moci ne umreti,..... to moze samo ako jede od drveta zivota koje mu daje besmrtnost po blagodati Tvorca, jer ako bi se gledalo samo po ustrojstvu covekove stvorene prirode onda bi po vestastvenom telu bio smrtan, ali posto je bio u blagodati onda je mogao da ima i besmrtno vestastveno telo....Dakle, on je bio smrtan po svojstvu svoga zemaljskog tela, a besmrtan po blagodati (beneficio) Tvorca...

.... znaci isto njegovo vestastveno telo je moglo biti smrtno ili besmrtno u zavisnosti od toga da li je covek sagresio ili ne i to je ono bratko Vlado sto sam mislio kada sam napisao da je covek bio besmrtan u Raju po blagodati Boga u tom istom vestastvenom telu (u kojem je kasnije posle pada postao i smrtan) i koje je to telo covekovo (zajedno sa dusom),... ako bi covek ostao u blagodati.....trebalo kada se covek usavrsi i obozi (zajedno sa dusom) da postane i preobrazi se u vecno nebesko i duhovno telo (kada bi slicno andjelima covek....mogao ne umreti - vecno besmrtan)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Очување аутентичног православмог богословља које није ни метафизика ни онтологија са једне стране и идење у корак са савременим филозофским тенденцијама са друге стране подразумијева превладавање метафизике...
       
      У преовладавању незабилазна су три поменута аутора.
       
      Добро дошли у ову важнију од сваке расправу.
       
      Узгред речено Зизијуласова теофилозофија је на горња питања одговарала закасшњелом синтезом вјере и метафизике што се није показало ваш најсретније.
       
      Овде удрамо сасвим другим путем разматрајући однос хајдегеровог "Новог мишљења" и тиховатељског молитвеног богословља. ( које никад није ни увучено у метафизичке пројекције)
       
       
       
       


    • Од Ćiriličar,
      Неколико цитата из последњег текста епископа крушевачког Давида, који заиста плаше, али и сажимају досадашње јавне расправе:
       
       
      Еп. крушевачки Давид: Прилози за Ново Добротољубље | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Прилози за Ново Добротољубље (наставак) Господе Исусе Христе помилуј ме и свет Твој   Коме дојади живот, тај се...  
    • Од Стаљиново унуче,
      Месецима пратим ваше теолошке расправе на форуму,нема сумње сви сте ви теолошки потковани.Ја нисам. Али нисам видео да ће и једна ваша расправа,дискусија,  обичног човек приближити вери и Цркви. Једноставно преучени сте.Ваша наука више нема сврху ,бар је ја не видим као такву, да људима приближи веру и Цркву.Ваша наука је постала  ради себе саме . Ради вас а не ради људи.Ваше дискусије су надгорњавање и надмудривање.
      Волео бих да ме демантујете.
    • Од Логос,
      Стварно стање Православне теологије може бити окарактерисано са две речи: збуњеност и буђење. Под збуњеношћу подразумевам очигледан недостатак јединства међу православним теолозима: јединства теолошког језика, јединства метода, сагласности о природи питања и начину њиховог решења. Наша теологија развија мноштво теолошких “кључева” унутар више међусобно искључивих интелектуалних оквира. Ова конфузија је ипак знак буђења новог тражења изворне Православне перспективе.

      Ова ситуација нипошто није случајна, јер је судбина Православне теологије била трагична. С једне стране, од пропасти Византије и прекида креативне патристичке традиције, наша теологија је запала у дуго “западно ропство” које је дубоко потамнело и чак деформисало православну теолошку мисао, док је, с друге стране, исти пост– патристички период представљао корениту промену места и улоге теологије у животу Цркве. Она је од бриге– и службе– читаве Цркве постала само “школска”, и стога била лишена живих интереса и пажње без којих је сваки креативан напор немогућ. Данас се ситуација мења. Сукоби и поделе унутар Цркве, нови “екуменски” сукоб са Хришћанским западом и изнад свега неодложни изазов модерног доба, поставили су теологију у ново жариште, и обновили јој важност коју није имала много векова. Конфузија и буђење, неизбежни несклад идеја, мноштво приступа, оштрина (хитност) методолошког проблема, (уствари) су ново испитивање извора и ауторитета. Ослобођена од званичног конформизма који јој је био наметнут од ван теолошких чинилаца, Православна теологија још увек није пронашла право јединство. Али га мора пронаћи. Иако разумљива и чак корисна, садашња теолошка разноликост не може да траје заувек. Потребна је синтеза тј. интеграција свих више– мање “приватних” теологија у једну доследну целину коју морамо тражити. За Православну теологију природан је католичански израз црквене вере, и Црква нити зна, нити јој је потребна нека друга теологија.
            II

      Међутим, синтеза овде подразумева нешто друго од чисто формалног слагања са изворима који ће бити цитирани или формулама које ће бити коришћене као поуздано Православље. Док год постоје теолози (а не само састављачи и коментатори прастарих текстова) теологија ће бити симфонија а не једногласје. Овде се подразумева унутрашња промена саме теолошке мисли, промена утемељена на новом– или можда веома старом– односу теологије и Цркве. Наша прва дужност уствари је признање да је теологија вековима била отуђена од Цркве и да је ова отуђеност имала трагичне последице и за теологију и за Цркву. Она (отуђеност) је теологију учинила само интелектуалном активношћу, подељеном на мноштво “дисциплина” без међусобне везе и без примене на стварне потребе Цркве. Теологија је престала да буде одговор на питања Цркве, и преставши да буде такав одговор, престала је да буде и питање упућено Цркви. То данас чини од теологије егоцентрични свет у оквиру Цркве, практично изолован од Њеног /Црквеног/ живота. Она /теологија/ живи у себи и за себе мирним академским водама, добро брањена од обичности и радозналости високостручним језиком. Теолози избегавају да расправљају о свакидашњој стварности Црквеног живота и не помишљајући да на њега утичу на било који начин. Заузврат Црква, тј. Епископи, свештенство и лаици, потпуно су незаинтересовани за питања теолога и онда кад их не посматрају са отвореном сумњом. Зато није чудо што је теологија, лишена интересовања Цркве, стешњена у уске границе стручне богословске школе, у свом унутрашњем животу била вођена не искуством, потребама или проблемима Цркве већ индивидуалним интересовањима појединих теолога. Либерална или конзервативна, неопатристичка или неомистичка, историјска или анти– историјска, “екуменистичка” или анти– западњачка (тренутно имамо све ове врсте), теологија једноставно не успева да досегне до било кога осим стручњака, да изазове било шта осим ускостручних несугласица у академским часописима.

      Ова изолација и отуђеност теологија такође представља и трагедију за Цркву. Јер иако то Црквени предстојатељи и народ можда не могу да разумеју, и верују да сви проблеми могу бити решени бољом администрацијом и једноставним позивањем на прошлост, теологија је потребна Цркви. Њена животна и битна улога је да искуствени живот Цркве стално упућује на изворе Њене вере и живота, на живу и животодавну Истину и да процењује и суди “искуствено” у светлу те истине. У идеалном смислу теологија је свест Цркве, њена прочишћена самокритичност, стално подсећање на крајњи циљ њеног постојања. Лишена теологије, њеног сведочења и суда, Црква је увек у опасности да заборави и погрешно представи своје властито предање мешајући важно и неважно, апсолутизирајући небитно губећи перспективу свог живота. Она постаје затвореник својих “искуствених” потреба и прагматичног духа “овога света” који трује и потамњује апсолутне захтеве Истине.

      Ако је, дакле, теологији потребна Црква као њен природни референтни појам а што се тиче извора и циља њеног постојања и ако је Цркви потребна теологија као њена свест, /поставља се питање/ како онда оне могу бити поново сједињене, како могу да превазиђу међусобну отуђеност и поврате органску повезаност које светоотачки период остаје заувек идеални образац? Ово је питање на које Православна теологија мора да одговори ако жели да превазиђе свој унутрашњи хаос и слабост, своје паразитско постојање у Цркви која на њу не обраћа пажњу.
      Како и где? Мој одговор је– са и у Евхаристији, схваћеној и живљеној као Тајни Цркве, као дело које чини Цркву да буде оно што јесте– Народ Божји, Храм Духа Светога, Тело Христово, дар и пројава новог живота новог доба. Овде и само овде, у јединственом центру Хришћанског живота и искуства, теологија може опет да пронађе свој извор младости, и да буде обновљена као живо сведочење живе Цркве, њене вере, љубави и наде. Јасно ми је да ова тврдња може бити погрешно схваћена. Некима ће се то чинити као неоправдано свођење теологије на “Литургику”, као непотребно сужавање поља својственог теологији, где је Евхаристија означена само као једна од Тајни, као један “објекат” међу многима. Другима ће то звучати као побожни позив теолозима да постану више литургични него евхаристични... У садашњем стању теологије таква погрешна схватања би била готово природна. Овде се не мисли да се теологија сведе на побожност, да то буде теолошка побожност или побожност теолога, али ће овде требати више од кратког чланка да би се обрадио претходно дат одговор у свим његовим импликацијама. Наведене замерке могу да припреме тло за конструктивну расправу.
         
       III

       У званичној пост– патристичкој “позападњаченој” теологији, Евхаристија се посматра само као једна од Светих Тајни. У еклисиологији је смештена међу средства благодати– једно међу многима. Иако је централна и битна у животу Цркве, Евхаристија је у основи различита од Цркве. Она је снага, благодат Цркви која /Црква/ чини Евхаристију могућом, ваљаном, делотворном, али ова снага Божије благодати “претходи” евхаристији и практично је од ње независна. Тако је Црква овде схваћена и описана као институција обдарена Божанском силом: силом да учи, да води, да освећује; као структура за пролазак благодати. “Сила” која није потекла од Евхаристије. Евхаристија је плод, резултат /деловања/ Цркве а не њен извор. Такође, пошто је узрок својих Тајни, Црква се ни на који начин не посматра као њихов циљ. За званичну теологију то увек представља задовољавање појединца а не испуњење или подучавање Цркве која је основа и сврха свих Тајни.

      Овај тип теологије иако потчињава Евхаристију и Тајне Цркви, и чини потоњу /Цркву/ институцијом различитом и независном од Тајни, иако није одговоран за то, лако сапостоји са побожношћу у којој је Црква практично идентификована са култом или богослужењем. У популарном прилазу– а “популарни прилаз” не укључује већину клира– Црква је изнад свега “култска” или литургика институција и све њене активности безусловно су и јасно усмерене ка њеним литургичким потребама: подизању храмова, материјалној подршци свештенству и хоровима, набављању различитих литургичких потрепштина. Чак и поука дата вернима, ако се из њих извуче магловит и општи етички кодекс, идентичан са хуманистичком етиком световног друштва у целини, састоји се углавном из богослужбених правила и обавеза свих врста. Овде се не испитује институционално првенство Цркве над њеним тајнама, већ Црква представља институцију која постоји ради испуњења “религиозних потреба” својих чланова, и пошто богослужење у свим својим облицима чини најнепосреднију и најочигледнију од тих потреба схватање и искуство Цркве као примарно постојеће за литургију изгледа потпуно природно.

      Док “институција” представља нешто за теологију и богослужење и “богослужење” за побожност, Црква никада није заједница (society) и заиста, иако класична катихетска дефиниција Цркве као заједнице (society) никада није отворено призната или одбачена, Црквена заједница (society) се једноставно не испољава ван уобичајеног присуства богослужењу. Па ипак је искуство богослужења одавно престало да буде јединствен литургијски чин. То је сакупљање појединаца који долазе у Цркву и присуствују богослужењу да би задовољили своје индивидуалне религиозне потребе а не да би конституисали и сатворили  Цркву. Најбољи доказ овога је потпуна дезинтеграција причешћа као заједничког. Док је некада рана Црква видела своју стварну пуноћу као заједнице у једном телу (“А све нас који се од једног хлеба и једне чаше причешћујемо да сједини једне са другима”) (Литургија св. Василија), ми данас посматрамо причешће као најиндивидуалнији и најприватнији од свих чинова који у потпуности зависи од нечије жеље, побожности и припреме. Слично томе и проповед, иако је упућена целој парохији, уствари је лично учење, усмерено не на “подучавање Цркве” већ на индивидуе– на њихове приватне потребе и дужности. Њена тема је индивидуални хришћанин а не Црква.
      IV
      Истина је да су теологија и побожност на том нивоу, претходно описаном, критиковани, приказани као очигледно једнострани и недовољни. Ако ништа друго друштвени и друштвено оријентисани “етос” нашег времена је био приморан да изазове реакцију против еклисиологије, у којој је институционални апсолутизам комбинован са духовним индивидуализмом, а “објективност” Цркве са запањујуће “субјективним” религиозним животом. Одавде извире ново интересовање за статус и природу лаика, та у заједничким аспектима богослужења, нова потрага за потпунијом дефиницијом Цркве, помно испитивање библијских поимања Тела, Народа, итд.; одавде извире и нагласак на “учешћу” у Литургијском догађању.

      Реакција је без сумње добра и обећава. Ипак једна крајност може лако довести до друге и то је опасност са којом се данас суочавамо. Довољно парадоксална опасност израста из самог извора нашег поновног еклисиолошког узрастања, поновног открића “заједничког” и “органског” као битних димензија Цркве. Ако је у прошлости Црква била поистовећена искључиво са јерархијом и институцијом, сада постоји тенденција да се она поистовети искључиво са “организмом”. Оци, како смо примили, нису нас оставили са једном прецизном дефиницијом природе или суштине Цркве. Следствено, теолози реконструишу оно што им се чини да је патристичка еклисиологија, често не увиђајући да ова претежно “органска” еклисиологија више одржава нека савремена философска и социолошка учења него што представља учење ране Цркве. Црква је заједница (society), ова  заједница је организам, овај организам је Тело Христово. Такав редослед директних идентификација, типичан за садашњи еклисиолошки тренд, даје идеји организма једну скоро “биолошку” конотацију. То Цркву чини стварним бићем чије “органско јединство” и “органски живот” засењују личне духовне и динамичке видове јединства и живота. Јединство се више не схвата, пре свега, као сједињење многих, испуњење себе у јединству постајући јединство; то је стварност у којој се учествује, а категорија учешћа скоро да не оставља простор за постојање и испуњење. Црква је дата стварност, организам чије је живот саопштен и пренет њеним члановима путем Тајни које заједно са Евхаристијом представљају средства општења и учешћа. Велико је питање да ли је започињање дефинисања Цркве тврдњом да је она организам добар еклисиолошки почетак. Одсуство такве дефиниције код Отаца није случајно већ обелодањује искуство Цркве, коју ми нисмо у потпуности схватили. У схватању Отаца, Црква је првенствено дар новога живота, али овај живот није живот, већ живот Христа у нама, наш живот у Њему. Пошто Црква није “биће” у смислу у коме Бог или човек могу бити названи “бићима” (ипостасним природама– да употребимо старију терминологију), она није нова “природа” додата постојећим природама Бога и човека, она није “супстанција”. Реч нов примењена на њу (Цркву)– нов живот, нова твар, не означава онтолошку новину, појаву “бића” које претходно није постојало. Тај појам (нов) значи искупљен, обновљен и преображен однос између једних “стварних” бића– Бога и његове творевине. И пошто Црква нема сопствену “ипостас” или “личност” другачију од ипостаси Христа и народа који је чини, она нема властиту “природу” јер је она нов живот “старе” природе, искупљена и преображена Христом. У Њему човек, и кроз човека целокупна природа проналазе свој прави живот и постају нова твар, ново битије и Тело Христово. Стога, с једне стране, у Православној иконографији не постоји ни једна икона Цркве, јер икона у себи садржи неопходну “ипостасну природу” стварног и личног “бића”, и у овом смислу Црква није “биће”. С друге стране, ипак, свака икона– Христа, Богородице, било ког светитеља је увек, у суштини, икона Цркве, јер испољава и открива нов живот бића, стварност његовог преображења, његовог пута у “Нови век” Духа Светога. Ово биће је управо пројава Цркве. Зато концепције “организма” или “тела” могу бити крајње заваравајуће уколико у дефиницији Цркве оне претходе и дају почетак ономе што означава “живот”. То није зато што је она “организам” где нам Црква даје нов “живот”, већ нов живот или Црква као нов живот, чини нас организмом, мења на у Тело Христово, открива нас као “ново биће”.
      Ми сада видимо да еклисиолошка равнотежа институција – заједница (society) – организам – Тело Христово, треба да буде поближе одређена. Била би велика грешка применити директно библијски и предањски израз Тело Христово на Цркву као институцију или заједницу (society). У самој себи “институција”, “заједница” (society) – тј. видљива, војујућа јерархијска Црква – није нов живот, ново биће и ново доба. Она припада структури и стварности историје спасења и тиме “овом свету”. Као што је старозаветна Црква Старог Израиља постојала као пут ка Новом завету и била основана да би припремила путеве Господње. Црква као “институција” постоји да би открила у “овом свету” – свет који долази, Царство Божије, испуњено и пројављено у Христу. Она је пут из “старог” у “ново”– а ипак оно што је њом  било искупљено, обновљено и преображено није Црква већ сам стари живот, стари Адам и свецела творевина. И она је овај “пут” јер је као институција кости од костију и тело од тела овог света, јер стоји за целокупну твар, у потпуности је представљајући, прима све од њеног живота (твари) и нуди – у Христу – Богу. Она је заиста основана за свет а не као одвојена “религиозна” институција која постоји за специфичне религиозне потребе људи. Она представља– “чини садашњим” цело човечанство, јер су човечанство и твар од самог почетка позвани да буду Храм Духа Светога, обитавалиште Божанског живота. Црква је стога враћање од Бога и прихватање од човечанства оригиналне и вечне судбе саме твари. Она је присуство Божанске икономије која враћа у пређашње стање и послушност, људе који ову икономију прихватају. Па ипак, само онда када она извршава и испуњује овај “пут”, кад, другим речима, превазилази саму себе као “институцију” и “заједницу” (society) и постаје нови живот нове твари, тек онда је она Тело Христово. Као институција Црква је у овом свету тајна Тела Христовог, Царства Божијег и света који долази.

       Ми због тога обнављамо есхатолошку димензију Цркве. Тело Христово није и никад не може бити од овог света. “Овај свет” је осудио Христа, носиоца Новог света, на смрт, и тиме је на смрт осудио и самог себе. Нови живот који исијава из гроба је живот “Новог века”, доба које, речима овог света, тек треба “да дође”. Силазак Духа Светога на Педесетницу, свечаним откривањем Новог века објављен је крај овог света, јер нико не може да учествује у Новом животу без умирања у крштењу, нико не може да има Христа као свој живот уколико није умро и стално не умире у овом свету Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3) Али онда ништа што је од овог света, ни једна институција, ни једна заједница (society), ни једна црква– не може бити поистовећена са Новим веком, новим бићем. И најсавршенија Хришћанска заједница– која је у потпуности одвојена од зала овога света– као заједница је још увек  од овог света, живећи његовим животом, зависећи од њега. С путем  у нови век, предукусом– у вери, нади и љубави– света који долази, заједница заиста може да учествује у телу Христовом и да се испољи као Тело Христово. Али Тело Христово никада не може бити “део” овог света, јер Христос се вазнео на небеса и Његово Царство је Царство Небеско…
      V
       
      Сада можемо да се вратимо Евхаристији јер је то право дело пута у коме Црква Христова испуњава саму себе као нову твар и тиме тајну Цркве. У Евхаристији Црква прелази димензије “институције” и постаје Тело Христово. То је “Есхатон” Цркве, њена пројава као света који долази.

      Рекли смо да ако, с једне стране, нама “позападњачена” теологија подређује Евхаристију (као “ефекат”) Цркви (као “узроку”), заједничка Православна побожност, с друге стране, осећа Цркву као “Литургијску институцију”, као култ. Али уколико је било шта тачно из претходне дискусије о еклисиологији, однос Црква– Литургија или тачније Црква– Евхаристија мора бити обрнут. То није Црква која постоји за стварање Литургије већ је то Евхаристија која у правом смислу “ствара” Цркву и чини је оним што она јесте. Ми знамо да оригинална грчка реч литургија није имала значење култа. Означавала је јавну службу чињену у име заједнице и ради њеног напретка. У # овај појам је задобио религиозно значење али ипак не неопходно “Литургијско”. Тај /појам/ је садржавао исту идеју службе, сада примењену на изабрани Народ Божји, чија специфична Литургија треба да испуни Божји наум у прошлости, да припреми “пут Господњи”. Рани Хришћани користе исто значење Литургије. Чињеница да ју је Црква коначно прихватила ради свог култа и посебно због Евхаристије указује на њено посебно разумевање богослужења, које је заиста револуционарно. Ако је Хришћанско богослужење Литургија, оно не сме бити једноставно умањено или изражено речју “култ” /обред/. Стари свет је знао за мноштво култских религија или “култова”– у којима су богослужење или култне радње били једини прави садржаји религија “крај у њима самима”. Али Хришћански култ је Литургија и то значи да је она функционална /делатна/ у својој суштини, да има циљ који треба да постигне а који превазилази категорије култа као таквог. Овај циљ је управо Црква као пројава и присуство “Новог века”, Царства Божијег, у смислу да је Црква заиста Литургијска институција тј. институција чија Литургија треба да испуни саму себе као Тело Христово, и нова твар. Зато је Хришћански култ радикално нов, и он је без преседана и у Старом завету и у паганству, а недостатак одређене теологије и литургијске побожности је тај, што оне не могу не само предвидети радикалне новине Хришћанске Литургије, већ је могу осетити и дефинисати само помоћу старих култских категорија.

      Таква је и исквареност наше садашње еклисиологије која потврђује јединство евхаристије као Тајне Цркве а истовремено поставља питање Њеног односа са другим тајнама које се у званичној теологији посматрају као одвојена “средства благодати” практично независна једна од других. Ништа више не открива занемареност живог Предања од пост– патристичке #тајинске теологије. Она почиње са општом теологијом тајне која се касније примењује на сваку одређену тајну. Што се предања тиче оно у потпуности следи супротан поредак. Оно полази од посебних литургијских радњи које не само да су повезане једне са другима већ неминовно упућују на евхаристију као њихово испуњење, као “Тајну тајни”. Овај поредак треба да буде изведен у оквиру евхаристије, и да је сваки од наша три реда у поретку повезан са одређеним тренутком евхаристије литургије, а то је за догматичаре секундарни литургијски детаљ без правог додира са “суштином” тајне. У живој традицији овај однос је од меродавне важности и више открива природу “служења” од било којих безбројних схоластичких расправа написаних о овој теми. Између и евхаристије и сваке од осталих тајни овде постоји једна органска веза. Јер све тајне осим евхаристије баве се индивидуалним члановима цркве, и њихова сврха је да интегришу појединца, његов живот, његову посебну литургију или звање– у цркву. Али црква треба да се испуни у евхаристији и зато свака тајна проналази свој природни свршетак, своје испуњење у евхаристији.

      Теологија служебника наглашава тајинску моћ цркве или другим речима цркве као “делиоца благодати”. Али ту се скоро у потпуности превиђа Црква као крај и испуњење тајни. Јер благодат је друго име за Цркву у стању испуњења, као пројава доба Духа Светога. Овде се догодила веома значајна промена у схватању тајни. Оне су постале приватне службе индивидуалних хришћана усмерене на њихово лично освећење, а не на назиђење Цркве. Тајна покајања која је изворно била чин мирења са Црквом данас се схвата само као “моћ опроста грехова”. Брак, који у почетку чак није имао своју посебну “службу” и који је склапан учешћем нововенчаних у евхаристији, више се не посматра као пут и стога трансформација– природног брака у димензије цркве “…јер тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви” (Еф. 5,32), већ је дефинисан као “благослов” дат мужу и жени, као једноставна хришћанска потврда брака. Евхаристијски путир је промењен у путир који симболизује заједнички живот. Број оваквих примера може бити увећан. Али ни једна теолошка дефиниција и ни једна побожност утемељена на овој дефиницији не може да коначно потамни и промени основу и органску везу свих тајни са евхаристијом тајни са тајнама а самим тим и тајну Цркве.
       
         VI
      Заборавивши еклисиолошко и есхатолошко значење евхаристије, смањивши је на једно “средство благодати” међу многима, наша званична теологија је била приморана да ограничи теолошке студије о евхаристији на само два проблема: на трансформацију хлеба и вина у Тело и Крв Христову и на причешће. Примењен на евхаристију термин тајна обично значи један од ових чинова или оба, али је јасно примењен као да они могу бити третирани одвојено. У овом теолошком оквиру Црква углавном бива представљена као снага– да изводи промену, да ствара причешће, свештеник је служитељ (“извођач”) тајне, елементи хлеб и вино– њен “предмет” а причасник њихов прималац. Заједница је одавно престала да буде очигледно испуњење тајне– 90% наших евхаристија су без причасника– овде се развила једна додатна, практично независна теологија, евхаристије као тајне суштински per se без обзира на присуство народа или његово учешће. И коначно, пошто је теологија обраћањем пажње на ова два момента евхаристије неприметно све остале елементе евхаристијске службе сврстала у категорију “несуштаствених” обреда, отворена су врата њиховој интерпретацији у облику литургијског симболизма. Како је разумевано још од Кавасиле, евхаристија је симболична представа Христовог живота која служи као оквир за двоструку тајну освећења и причешћа  али није суштински важна за њену “ваљаност” и “ефикасност”.

       Међутим, са гледишта предања, тајински карактер евхаристија не може бити вештачки сужена на један чин, на један тренутак целе Литургије. Ми имамо један “ordo” у коме су сви делови и сви елементи битни, органски заједно повезани у једну тајинску структуру. Другим речима, евхаристија је тајна од почетка до краја и њено испуњење или пропадање је “могуће” током читаве литургије. Овде се Литургија не супротставља тајни као “симболизам” “реализму”, већ заиста представља тајну: један органски доследан пут у коме сваки корак припрема и “омогућује” следећи.

       За евхаристију смо рекли да представља пут, литију која води Цркву у “Небеса” у њено испуњење као Царство Божије. И управо стварност овог пута у есхатон, условљава трансформацију нашег приноса– хлеба и вина– у нову храну нове твари на Месијанској вечери и кинонији Светога Духа. Зато, на пример, заједнички долазак хришћана у цркву у дан Господњи, видљиво јединство запечаћено од свештеника ecclesia in episcopo– episcopus in ecclesia уствари представља почетак тајне, “сабирање у цркви”. И вход није симболичка слика Христа који иде да проповеда, већ стварни улазак, почетак узношења цркве на Престо Божји, омогућен успењем Христовог човештва. Узношење– свечани пренос хлеба и вина на олтар није симбол Христове сахране (Његовог уласка у Јерусалим), већ стварна жртва– прелаз наших живота и тела, целе творевине– свега створеног, у Небеса, њихова интеграција у јединствену и свеобухватну Христову жртву над жртвама. Просфора (принос) омогућава анафору– уздизање Цркве, њено есхатолошко испуњење у евхаристији. Јер за евхаристију– “благодарење”– је заиста прави садржај искупљеног живота, права стварност Царства као “радости и мира у Духу Светоме”, крај и испуњење нашег узласка на небо. Зато евхаристија јесте освећење– и Оци су обоје– консекраторну молитву и освећене дарове назвали “Евхаристијом”. Инсистирање православних на # није ништа друго, у свом крајњем значењу, него потврђивање да се и освећење односно трансформација хлеба и вина у Тело и Крв Христову догађа у “Новом веку” Духа Светога. Наша земаљска храна постаје Тело и Крв Христова јер је била предложена, прихваћена и уздигнута у “доба које долази” где Христос заиста представља прави живот и праву храну свега живог и Цркве у Његовом тели, “пуноћу Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1,23). Овде коначно уживамо у храни бесмртности и постајемо учесници Месијанске Трпезе Нове Пасхе: одавде “видесмо свет истинит примисмо Духа небескога” враћамо се у “овај свет” (“у миру изиђимо”, као сведоци Царства које ће доћи. То је тајна Цркве, литургија која вечно мења Цркву у оно што јесте, чинећи је Телом Христовим и храмом Духа Светога.
       
         VII
      Читалац може да стекне утисак да сам заборавио почетну тему овог чланка– теологија у односу на Цркву. Било како било, претходно развијање теме је било неопходно, јер пошто су релевантни појмови дефинисани, сада можемо покушати да објаснимо шта је значила претходна тврдња о евхаристији као извору теологије и као начину њене касније реинтеграције у Цркву.

      Протеклих година често је говорено да православна Црква, ако жели да надвлада своје унутрашње слабости и недостатке мора да се врати Оцима. Патристичко оживљавање, неопатристичка синтеза– ови и слични изрази чести су у садашњим радовима православних и несумњиво указују на праву непатворену и хитну потребу. Прекидање живе патристичке традиције било је узрок велике теолошке трагедије православља. Али шта се заиста подразумева под вратити се и како то треба да изведемо? На ова питања није дат ни један задовољавајући одговор. Да ли то значи само понављање онога што су Оци рекли, под претпоставком да су они рекли све што је битно и да то није ништа друго до рекапитулација њихове сагласности? Таква претпоставка, чак и да стоји сигурно не би решила проблем који смо поменули раније– садашње теолошко отуђење. Ни једна збирка високостручних патролошких монографија, ни једно издање патролошких текстова за општу употребу не би установила у њима самима живи и креативни одговор на стварна питања нашег времена или на стварне потребе Цркве. Овде би још увек постојала неопходност интерпретације патристичке поруке, њеног “васкрсење” у мисли Цркве, или другим речима проблем теолошког “пробијања” (breaking through). Ми, међутим морамо запамтити да црква никада није учила да су Оци одговорили на сва питања, да је њихова теологија целовита, и да је данашња теологија само коментатор патристичких текстова. Променити Оце у чисте формалне и непогрешиве ауторитете, што је теологија патристичког схоластицизма и чинила, уствари је издаја самог духа патристичке теологије који заувек остаје диван пример духовне слободе и креативности. “Повратак оцима” изнад свега значи опоравак духа њиховог тајног надахнућа који је од њих направио праве сведоке Цркве.

       Вратимо се оцима а не само њиховим “текстовима”, када обновимо и учинимо нашим искуства Цркве не само као “институције, доктрине или система” да цитирам А.С. Хомјакова, већ као свеобухватног, свеприхватног, свепреобразног живота, пут у стварност спасења, и преображења. Ово искуство је, као што смо покушали да покажемо, централно у евхаристији, тајни Цркве, правој манифестацији и самооткривењу Цркве. Евхаристија је, без обзира да ли се изричито односи на то или не, органски извор и неопходан “референтни термин” теологије, јер ако је теологија сведок вере и живота Цркве, Цркве као спасења и новог живота у Христу, то је првенствено сведок искуству Цркве која је испољена, пројављена и актуализована у евхаристији. У евхаристији Црква престаје да буде  “институција, доктрина, систем” и постаје Живот, Визија, Спасење; У евхаристији реч Божија је испуњена, и људском уму је омогућено да изрази ум Христов. Овде је онда извор теологије као речи о Богу, “догађај” који мења наше људско размишљање у поруку Божанске Истине.
         
       VIII
      Завршићу са две напомене. Једна се тиче непосредног теолошког “дневног реда” нашег времена а друга општег духа Православне теологије.
      1. овде пре свега не треба да буде неразумевања. “Евхаристијски преображај” теологије не значи импозицију теолога на неки дефинитивни програм одређених # тема и питања. Супротно, правилно схваћено то га ослобађа од мртвих ауторитета псеудопредањског система, ставља га у директни контакт са целокупном стварношћу. Бог, човек и свет. “Дух дише гдје хоће…” (Јн. 3,8) Овде постоји уводни проблем о коме се мора расправљати јер то управо представља услов “евхаристијског преображења” теологије. То је, грубо описано, поновно теолошко откриће саме евхаристије. Овде видимо да званична пост– патристичка теологија пати од своје најочигледније и најштетније метаморфозе– да је одступила од живе традиције, да је себе “отуђила” од искуства Цркве. Овде се зато морају просудити и надвладати њени недостаци и ограничења. “Поновно откривање” Евхаристије означава, као што смо покушали да покажемо, опоравак њеног еклисиолошког и есхатолошког “обиља”, да то опет спознамо као Тајну Цркве. Ово значи да сужавање Евхаристије на мноштво вештачки изолованих “питања”– тајна, жртва, причешће, итд.– мора бити превазиђено у употпуњено виђење и искуство. Такво употпуњење /реинтеграција/ могуће је само када престане апстраховање Евхаристије као “тајне”, “жртве” или “причешћа” од евхаристијске литургије, од деловања у коме сви ови аспекти могу бити схваћени у својој сопственој перспективи и међусобној органској вези. Lex orandi мора бити васпостављен као lex credendi. Поново откривање Евхаристије као тајне Цркве је, другим речима, поновно откривање Цркве in actu, Цркве као Тајне Христове, Његове “парусије”– доласка и присуства Царства које долази.
      Немојмо погрешити: задатак носи велике тешкоће. Толико тога је било заборављено и занемарено. Право значење литургије Цркве мора бити изнова пронађено. Читав развој литургијске побожности мора бити изнова процењен. Морамо се суочити и превазићи опасну незаинтересованост и противљење мртвог конзерватизма и псеудо– традиционализма. Теолошки “опоравак” има ову цену, и ништа мање од кризе– конструктивни критицизам, критичка реконструкција– не може вратити теологију њеној стварној улози у Цркви.

      2. Појам “Евхаристијска еклисиологија” одскора је уведен у наш теолошки речник. Може се говорити о великим разлозима за евхаристијску теологију, и читав овај есеј и није ништа друго до покушај да се докаже да је права Православна теологија по својој природи евхаристијска. Ово не значи да је Евхаристија као таква једини објекат теолошког разматрања и анализе. Управо таква промена Евхаристије у “објекат” је затамнела њену улогу извора теологије. То значи да је у животу Цркве тренутак истине који омогућава виђење стварних “објеката” теологије: Бога, човека и света у правом светлу, које, другим речима, открива и објекте теологије онаквима какви заправо јесу и даје неопходну светлост за њихово разумевање. “Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога…” Теологија као било која Хришћанска служба или литургија је благодатни дар, дар Духа Светога. Овај дар је дат у Цркви, тј. у чину у коме Црква саму себе испуњава као заједница Светог Духа, у коме она нуди у Христу и нуди Њему, у коме је прихваћена од Христа и нуди Њему, у чину који је зато извор свих благодати и служби Цркве. То је тренутак истине јер ми овде стојимо пред Богом у Христу који је крај, Есхатон, пуноћа човечанства, и у Њему се нуди Богу једина “словесна служба” /логике latreia/ искупљеног света– Евхаристија. У том светлу теологија види и схвата и укратко понавља у Христу истину о Богу, човеку и свету, о стварању и паду, греху и искупљењу, о целој васељени и њеном коначном преображају у Царство Божије, и ми примамо ову истину учешћем у Телу и Крви Христовој, у вечној Педесетници која нас “уводи у сву истину и јавља оно што долази” (Јн. 16,13). Задатак теологије је да посведочи о овој истини и том задатку нема краја. Сваки ће теолог то видети само делимично и делимично ће осветлити у складу са сопственом благодати и призвањем, али баш зато што сва благодат има један и исти извор, сва звања коначно доприносе једном и истом назиђивању једне католичанске Цркве.

       Повратак Библији, повратак Оцима… Ово пре свега значи повратак Цркви путем Евхаристије и Евхаристији путем Цркве: овде су нам “текстови” Писма изнова дати као жива и животворна Реч Божија. Ми се овде не срећемо са нашим оцима у књигама већ у стварности. Стварности којој они сведоче у нашем времену и на нашем језику. “Јер су језици и свет различити” каже свети Иринеј “али сила предања је једна и иста” (Adv Hear l, 10, 2) “Наше учење” каже он “је сагласно са Евхаристијом и Евхаристија потврђује наше учење.”
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zoran Đurović,
      З. Ђ. НАПОМЕНА: Добих текст од мени познате особе, али која неће да се експонира, која је интелектуалац, али којој се не допада „интелектуализам“ екипе са Теологијанет, чију научност разобличисмо. Назваћу аутора Горазд.
       
      Горазд: „Смути“ теологија интернет смути(лаца)
      Нећу бити лицемеран/на (иако ми је баш то прво пало на памет!) и рећи како последњу, страдалну седмицу Часног поста проводим у смиравању, те сећању на крсни пут Господа нашег Исуса Христа. Има присећања, истина, магловито је и поражавајуће неубедљиво. Океј, то је то за овај пост. Даћу себи форе до Великог Четвртка, па ћу се онда невољно помирити са својим пијетистичким и кукавичким вапајем за Богом живим, са својим пригушеним „Христос васкрсе“ уз кнедлу у грлу. Појешћу које јаје, радоваће ме умакање у со, знам! Па тако – док заправо маштам о јајима и првомајском (авај, првомајском!) роштиљу на обронцима Фрушке горе – гледам и прегледавам текстове који би ме надахнули на нешто живо. То је сад модерно, трагати. Правим очекивану грешку – буљим у екран и тражим такво што на интернет небу, поред попрашњавелих полица у близини. Лењост духа, нема шта!
      Елем, свакако да је прво на шта наилазим сајт Теологија.нет. (Овај коментар неће бити дуг, нити манифестација мојих интелектуалних домета, јер их немам!). Сад ће из мене нахрупити горчина, или неће... Заправо, губим вољу овим да се бавим... Но, учинићу то, дуго ме једе чемер кад сагледам размере интелектуалне еротоманије међу теолозима. Просто, толико се разљутим да не знам шта је посреди: завист или гађење. Ко ће знати, слаб је човек животињка...

      Текстови су ту. Лак је напрскан, слике обећавају, имена се нижу. Нису ми сва позната, па се набрајањем брукати нећу. Фузија науке, филма, књиге, библистике, левичарства, национализма, црквене политике – фразе се множе, реторска питања, патоси, цитатност на кило (ко умије, може и два!). Ту су и покојни, ту су и живи, па и они које нико није питао желе ли се овде наћи. Сви су део неoлибералног теолошког неба, смештени у удобне широке полице, у више примерака, спремни да их прождру пожудна уста потрошача. Теологији је слуга самопослуга – изволите! Ако љубите ијекавицу, само напријед! Ћутите дах левичарства у црквеним редовима – право мисто за вас! Падате у ватру пред поменом Косова и рода, има и за вас пића јуначкога! Навалите, само отварајте, кликћите, кликћите, скролујте! Мућ, мућ – ради нутрибулет! Ето нам смутија! Здраво је, освежавајуће, маме они листићи менте, а има и јогурта, иако је пост!
      Да ли је ово крај коментара?! Могао би бити. Већ ми се препунила чаша, надолази ми гађење на себе самог/у. Ипак, дужан/а сам да појасним с мање цинизма.  Шта је посреди? У ком је грму зец? У оном који крије најдавнији и најстрашнији грех, који се умом најбоље храни – у гордости. Ево нас, прозиремо све – стваралаштво, сарадњу науке и богословља, парохије и Цркве, појединца и Бога. Говори се о тајни, а тајна рашчеречена на ганглијама хиперинтелектуализма. Говори се о одговорности пред свим и свачим, а у целовитом прегледу садржаја нигде јасног „да“ и „не“, све је смућкано јер све пролази. Говори се о Богу и човеку, а није ли сусрет тај у драми понора без речи? Много је тема. Признајем – повремено уживам у текстовима надахнутим библистиком, у њима чујем пулс човека, рвање с Богом. У њима није све зеленкасти смути бљутав од премало и превише свега. Издвајам састојке који вреде док их машина не издроби. Али, на крају, разочаран/а сам, био/ла сам у само још једном супермаркету. Свет је тако досадан. Све је тако банално... А Христос баш ове недеље све новим чини... Бљак. Оштећено ми је чуло укуса. Присећам се. Слане су сузе. Горка је спознаја. Слатко је причешће. Изем ти све! Идем назад у цркву детињства, у којој поп лупета, бабе наричу, тамјан је јефтин, а реч је тешка. Епитрахиљ је преко главе, уздах излази из груди... Прекид. Доста је, дођи Животе!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...