Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним.

       
      Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час.
      Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести.
       
       Увод
       
      Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.)
      Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте.
      Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест?
      Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת.
      Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу.
      Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα.
      Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа.
      Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест.
      По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће.
      У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је!
       
      Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа
       
      Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at.
      Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2]
      Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест.
      Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3]
      Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5]
      Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7]
      Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије:
      Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8]
      Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују.
      Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре.
      Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима.
      Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9]
      О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу.
      У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други.
       
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним.

       
      Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час.
      Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести.
       
       Увод
       
      Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.)
      Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте.
      Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест?
      Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת.
      Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу.
      Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα.
      Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа.
      Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест.
      По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће.
      У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је!
       
      Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа
       
      Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at.
      Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2]
      Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест.
      Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3]
      Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5]
      Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7]
      Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије:
      Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8]
      Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују.
      Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре.
      Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима.
      Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9]
      О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу.
      У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други.
       
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији.   Савремени човек је човек „једне димензије“: његова настојања окренута су пре свега ка акумулирању позитивних знања, ка овладавању чињеницама и генерализацијама које претендују на апсолутну сигурност и потврђеност у њиховој непосредној примени. Тиме он, у грозници своје професионалне или политичке ангажованости, у љуштури самодовољности, не само што гуши, затупљује, паралише у себи својствено му осећање бесмртности, своје „сећање на будућност“, на заједницу са Богом, него и губи способност да осећањем и мишљу досегне до другог људског бића, најзад, да оствари контакт са самим собом.   Испарцелисаност и фрагментарност слике света и представе о себи човека данашњице неминовно налазе свој израз и одраз и у креирању васпитно-образовног процеса, чије се поимање још увек сужава на његову материјалну раван (стицање знања у што већем екстензитету). Доминација дидактичког материјализма и прагматизма манифестује се, између осталог, и на једном тако осетљивом подручју као што је расправа о сврсисходности, дометима и евентуалним садржајима верског образовања у институционалном школству. Показује се, наиме, да педагозима, психолозима, научницима хуманистичког профила углавном није страна идеја о инкорпорирању у постојећи фонд ученичких знања и извесних чињеница, представа, генерализација везаних за религију (у најширем смислу). Размимоилажења, међутим, настају у вези са: (а) интерпретирањем информативног циља наставе и (б) односом према реализовању потенцијалних формативних и васпитно-развијајућих циљева, из чега проистичу, даље, и недоумице око избора и презентације наставних садржаја, приступа настави итд.   Да би се могло компетентније расправљати о проблематици веронауке (катихизиса, теологије) као наставног предмета, сматрамо да је пожељно најпре нагласити да је реч о дидактички транспонованој научној дисциплини чије је полазиште систем теолошких наука са својственим им садржајима и методолошким приступом. То, дакле, значи да настава даје одређени, сваком узрасту примерени дидактички обликовани фонд спознаја, али се она свакако не ограничава искључиво на информативни моменат. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији, а то значи да ученици систематски упознају веру са доктринарног, литургијског, социјалног и мисионарског аспекта, при чему се излагање хришћанског виђења живота и постојања света обавља у веома отвореном, толерантном дијалогу са другим наукама и погледима на свет, кроз који се, опет, настоји показати да хришћанско виђење (литургијски и подвижнички опит Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну и конфесионалну припадност. Ово упознавање са вером спроводило се како на информативно-спознајном, тако и на доживљајном и делатном плану, са настојањем да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос са Богом, са светом, са другим људима и са собом). А то конкретно значи: (а) да се код ученика развије отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности такође другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (спознавање заједнице); (б) да се ученици оспособе за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, о људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу са природом која нас окружује и др.; (в) да се код ученика изграде способности дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва; (г) да им се помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остваривању сусрета са светом (са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са природом) и са Богом и (д) да се код ученика изгради уверење да је свет и све што је у њему створен за вечност, да смо сви створени да будемо причасници (удеоничари) вечнога живота, те да се из те перспективе развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и према творевини Божијој (а то значи и изграђивање спремности на преумљење, на покајање).   Из прегледа овако схваћених циљева и задатака наставе веронауке очигледно је да је реч о предмету који дубоко задире не само у когнитивну, него и емоционалну и волитивну сферу личности ученика. Његова предност у односу на друге предмете свакако је у томе што он нуди неупоредиво веће могућности за откривање смисла живота, емоционалну размену и интелектуално напредовање – а то су, по мишљењу пољског психолога Обуховског, три најзначајније потребе чије задовољење треба обезбедити у васпитно-образовном процесу.   У расправама о концепцији наставе веронауке поставља се, између осталог, проблем евентуалне ограничености методолошког приступа: полази се од претпоставке да се стицање знања у овој области не може базирати на „индуктивно-истраживачком и критичком, него на догматско-религијском приступу“, те да као таква она „не би доприносила или би барем успорила развој слободног и критичког мишљења ученика“ (др Невенка Тадић). У покушају да отклонимо дилеме око могућног методичког приступа најпре бисмо нагласили да је и веронауци, као и већини других предмета, својствен полиметодизам. Искуства конципирања и извођења наставе веронауке у другим срединама недвосмислено показују присуство већег броја методичких приступа (интерпретацијско-аналитички, медитацијско-стваралачки, проблемско-стваралачки, хеуристички, демонстративни, комбиновани), који представљају само предметну конкретизацију у општој дидактици посведочених метода: вербално-текстуалних, илустративно-демонстративних и практичних. Веронаука, дакле, нема пресудну улогу у когнитивном развоју ученика, нити је од ње то умесно очекивати. Њено није ни да убрзава, ни да успорава или омета развој когнитивних функција, него да пружи простор за самореализацију интегралне личности.   Наставу веронауке, даље, морамо посматрати у јединству са остваривањем васпитно-образовног рада у другим предметима, другим дидактички транспонованим наукама и уметничким (радним, спортским) дисциплинама. Са њима она остварује потенцијално веома широку корелацију (појмовно-терминолошку, садржајну, методолошку), омогућавајући дубљу спознају њихових садржаја (тумачење књижевних, уметничких дела, интерпретација научних достигнућа, историјског процеса итд.), превладавајући предметну испарцелисаност и нудећи оквир за јединствено методолошко-интерпретативно полазиште. Али постојање корелативних веза не би смело угрозити системност самог предмета: било би недопустиво било какво фаворизовање, рецимо, историјских или културних садржаја на рачун теолошких (они су, наиме, парцијално инкорпорирани у ове потоње као главне за формирање профила самог предмета).   У вези са концепцијом школске катихезе јавља се, разумљиво (с обзиром на дисконтинуитет у њеној заступљености у нашем школском систему, али и велико интересовање јавности, не увек довољно теолошки обавештене), више начелних дилема, између осталог: да ли су и колико представе које се нуде у оквиру предмета флексибилне, одн. јесу ли оне чврсте и непомериве или „расту“ заједно са учеником; у ком је саодносу информациона димензија наставе са њеном еклисијалном димензијом (уцрквењивањем ученика); у којој мери веронаука прати актуелне узрасне тенденције у психичком животу деце, саображавајући се њима, а колико их сама подстиче, и сл. Покушаћемо да их размотримо у кратким цртама.   Када је реч о флексибилности представа које се формирају у оквиру наставе веронауке сматрамо да је, упркос код нестручњака увреженом мишљењу да оне имају „догматски“ карактер, да се базирају на некаквим учауреним формулацијама које се имају репродуковати дословце у свакој прилици, мало предмета који пружају толико подстицаја за динамички развој појмовно-категоријалног апарата којим се у настави оперише. У настави веронауке то је и неопходан услов духовног узрастања ученика. Митрополит Антоније Блум у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: „Како то доводиш у питање?“ (...) Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, на жалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“.   Проф. др Ксенија Кончаревић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми.   Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним.   Класична метафизика и наука   Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом.   Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу.   Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком.   Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси.   Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем.   Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције.   Православље као анти-метафизика   Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио.   Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“.   Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма.   Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног.   То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем.   Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику.   Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу.   Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја.   Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24).   Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом.   Задатак теолога и задатак научника   До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију.   Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству.   Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују.   С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама.   Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет.   Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке.   У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху.   Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира.   Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу.   У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми.   Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним.   Класична метафизика и наука   Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом.   Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу.   Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком.   Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси.   Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем.   Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције.   Православље као анти-метафизика   Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио.   Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“.   Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма.   Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног.   То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем.   Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику.   Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу.   Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја.   Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24).   Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом.   Задатак теолога и задатак научника   До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију.   Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству.   Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују.   С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама.   Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет.   Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке.   У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху.   Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира.   Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу.   У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају.     Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...