Jump to content

Упокојио се протонеимар Пеђа Ристић

Оцени ову тему


Препоручена порука

Упокојио се вероватно највећи савремени српски црквени архитекта Пеђа Ристић.

Предраг Ристић: Зидање Храма је отварање врата Царства небеског

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 22. МАРТА 2018. ( 2 )

Испунили бисте ми велику жељу ако би овај разговор био израз захвалности архитекти Јовану Поповићу, грађевинском инжењеру Милки Ђуки и професору др Светиславу Поповићу, каже протонеимар односно Жиждитељ др Предраг Ристић у разговору са нашим Александром Живковићем за подгоричку „Слободу“

kul-bez-svetih-1_620x0.jpg?w=700

Др Предраг Ристић (Фото: М. Анђела/Новости)

 

„Пратим Слободу и чудно ми је како још увек нисте сви похапшени. Но, добро је да у Црној Гори има листова у којима се воде заверенички разговори о култури“, шали се на почетку разговора, др Предраг Ристић, популарни Пеђа Исус, протонеимар сто цркава, од којих су најзнаменитији подгорички и барски саборни храм.

Одмах почињемо тиме: како се то потпуно грађевински остварио баш у Црној Гори? Нико није пророк у свом селу, то се обистинило и на мени. А ми смо Срби сви подједнако луди, из сваког краја на свој начин, па су Црногорци, као вазда први, тражили најлуђег, објашњава Ристић.

Заправо, сами смо се нашли, још смо се на студијама препознали Тупа, Вукота Вукотић, и ја. Глуп му је био тај надимак Тупа јер би сваку књигу од корица до корица запамтио како би је прочитао, а није било тог задатка из математике који није умео да реши. Љубав према математици и отпор комунистичким властима нас је зближила. У послератном Београду од младих смо само Тупа, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Леонид Шејка и ја носили браде. Брада као провокација. Због тога су нас често тукли, шишали до главе и бријали у „Синг Сингу“ (Централном затвору у Београду). Некада су жестоко тукли, Тупа се сећа: „осјећао сам да ми је глава омекшала на неким мјестима“. У затвору није било директног прозора већ је владао полумрак. За историчаре уметности и за офталмологе, остаје питање: зашто се Даду Ђурићу учинило када је изашао из тамничког мрака да је трава црвена, и почео једном да се ваља по њој.

Уз то били смо стално гладни, а без пара, одлазили би у Скадарлију и забадали чачкалице у сланик и лизали со. Наравно, келнери нас замрзе јер не наручујемо ништа, једанпут, пошаљу најснажнијег келнера да нас избаци, и он одабере од нас најмањег Дада као првог. Међутим, Дадо га једним потезом нокаутира. Иако мали растом, да није постао велики сликар, Дадо би био врхунски спортиста, дугопругаш.

Стално смо се лудирали око свега, па чаршија није знала ни да ли смо верници или нисмо. На Велики Петак кад се не служи литургија, ја се само прекрстим пред Плаштаницом, док је Дадо увек у цркви све иконе целивао као што то чине задушне бабе, а Тупа стави прст на упаљену свећу и престрави све у цркви. По Тупи, пруга Београд – Бар је пруга Београд – Владивосток. Једном су нас ухапсили када се Тупа у Клубу књиженика продрао: „да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока!“

За историју подгоричког храма битне су и наша лутања по целој Црној Гори а ја сам и много градио. Једном смо са Цетиња, трчали до Будве, а тамо се, не знам како, сакупила цела Медијала у тада пустом Светом Стефану и затекнемо како чувени сликар Мило Милуновић ухватио за уши Уроша Тошковића да врати ситнину коју је покупио са олтара црквице на том тада аветињском полуострву. Предвече је Леонид Шејка одржао један концерт на жицама једног растуреног клавира а са прозора су га слушале две паштровићке бабе. Ја сам спавао у поткровљу напуштене куће, док је Тупа спавао опружен у шодеру на обали. Била је то незаборавна ноћ.

d184d0bed182d0be-d0b2d0b5d181d0bdd0b0-d0

Др Предраг Ристић – Пеђа Исус (Фото: Весна да Винча)

Важна су била Тупина и моја ходочашћа по обрушеним манастирима, на острвима на Скадарском језеру. Тада су нас додуше, привели војни граничари, јер су мислили да хоћемо да побегнемо у Албанију, али су ми се црква на Бешкој Горици и њена купола и преслица дубоко урезале.

И за вернике и, за невернике кад се отрезне, зидање цркве је отварање врата Царства небеског. Ја сам у градњу увек улазио из одушевљења, јер сам имао вишак енергије, али и још нешто… Знате, пројекат се пролама одједном, мораш да имаш претходно чисту целовиту идеју у глави,. Никола Тесла је то имао највише од нас свих, али понекад и фудбалер има дан у коме постиже гол. Када имаш откровење архитектонско пројекта у глави у пет ујутру, онда имаш право и да га пројектујеш јер ће само тада пројект бити усаглашен до последњег детаља. То је дар печата Духа Светога којег добијамо и не добијамо на крштењу.

Подгорички храм има и своју предисторију и историју саме градње. Шездесетих година, тада голобради студент, Ристо Радовић, ушао је у дубоку теолошку дебату на једном предавању са мојим рођаком, будућим академиком Димитријем Богдановићем. Он га позове у моје адаптирано поткровље у коме сам живео да наставе разговор. Ја Риста нисам тада упамтио, али он изгледа мене јесте. Вероватно је издалека пратио мој рад и његов митрополитски благослов је био одсудан. Да су се питале разне комисије, које нису дале ни урбанистичку сагласност, не би било овог величанственог Храма.

А суштина пројекта подгоричког храма, настала је у полумраку, где другде него у „Синг-Сингу“. Године 1966. сам био заточен због Михајла Михајлова, слависте, чија је намера била да оснује слободан културно уметнички часопис, док је Шејка певао забрањене руске логорашке песме које је Михајлов прошверцовао из Москве. После оснивачке скупштине слободног часописа у Задру, где је Михајлов био професор, била је ухапшена цела наша група из целе Југославије и смештена у истражни затвор и са њима и Леонид Шејка и ја. Тада сам замислио пројекат идеалне Студенице и ту се догодила основна идеја будућег подгоричког храма. Већ тада сам замислио дупле зидове, јер ми је отац био термичар, а то се показало касније као значајно за климу на Момишићком пољу, али и за трусно црногорско подручје. Ако, не дај Боже, буде земљотреса, најбезбеднији сте у Храму. Баш због тих дуплих зидова, компјутерске симулације су то показале, храм може да издржи и најразорнији земљотрес, благодарећи инжењеру конструктору Александру Трајковићу.

Бог или случај, како верујете, је хтео, да тај пројекат разрадим после срчаног удара, током опоравка у Институту „др Симо Милошевић“ у Игалу. Прорадила је моја некадашња давна пливачка веза препоруком мог кума Мише Радана, генералног секретара Светског ватерполо савеза. и преко породице Прлаиновић, јер је госпођа Прлаиновић била секеретарица болнице, успела је да ме смести у собу на петом спрату с погледом на море. Ту је настао главни пројекат, Саборног храма у Подгорици који је потом брањен пред митрополитом на Цетињу и бројним стручњацима.

На замерке „неких“ из 2013, да Храм није у складу са „црногорском“ архитектуром, одговарам:

Пре свега православна архитектура је васељенска, а овај Храм није само моје дело. Читав низ локалних уметника није се држао мојих детаља већ унели себе да се и њима на оном свету отворе Врата Небеска. Моје је само општи облик и његове златне пропорције тј. Света Тајна и избор основног камена из Црне Горе (због чега сам могао да погинем). Једном ме у пола шест ујутру пробудио у бараци на градилишту један човек са упереном пушком са претњом. „Исплати ми одмах два милиона марака за камен са мог поседа или пуцам“, смије се др Ристић.

Тешко би све успело да није архитекта Јован Поповић пронашао арх. Новицу Муиџу који је дигитално обрадио моје цртеже, када је „Мостоградња“ изабрана да заврши Храм. Млади надзорни инжењер Милка Ђукић, тек завршени студент грађевине, није дозвољавала да се промени ни једна пројектована мера ни пропорција на Храму, све је размеравано ласером.

И онда се догодило чудо. Мој највећи Храм у Бару чији је цртани главни пројект разрадио и водио градњу професор архитектуре др Светислав Поповић, без дана мог надзора, иако и сам значајан и талентован архитекта, јер није био сујетан ништа није мењао у пројекту. Тако је Храм у Бару више моје потпуно дело него храм у Подгорици и то је моје најуспелије достигнуће.

И још више, храмом у Бару доказао сам хипотезу Свете Тајне размеравања старе хиљадама година и провоцирао отварање Христовог Гроба у Јерусалиму. Схватио сам да сам „Сакрални математичар“ јер сам добио похвалу на њиховом интернационалном сајту од турских сакралних математичара са цртежима моје реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира. Наиме, мене прати фама у науци да сам само празан маштар. Сада чекам резултате испитивања мермерне плоче са које је Христос васкрсао да ли сам унапред предвидео њене тачне мере и објавио их у свом архитектонском манифесту „КОЛАЧ“.

Молим вас нека Слобода нагласи свима моју захвалност: и онима који су ме подржавали и онима бројним који су се утрпали да и они буду аутори и често унаказили моје дело.

Разговарао: Александар Живковић

(Слобода, 18. 3. 2018)

https://stanjestvari.com/2018/03/22/pedja-isus-zidanje-hrama/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ех, драги професоре, одосте Ви? 

Умели сте да кажете да кад неко драг умре Вас то наљути уместо да Вас растужи: "Оде, а није се јавио!"

Ето, наљутили сте ме!  ...и растужили!

 

(Иначе, аватар који имам осмислио је и нацртао управо проф. др Предраг Ристић, alias "Пеђа Исус" илуструјући геометрију сахрањивања у Лепенском виру)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Вечнаја памјат и да ужива у архитектури Новог Јерусалима.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести,  7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима.
      Повезана вест: 
      Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно

       
      Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха.
      Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру.
      Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав.
      Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима.
       
      Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен!
       
      Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 5. априла 2021. године, у јутaрњим часовима уснуо је у Господу протојереј-ставрофор Милан Т. Остојић, умировљени парох темерински.

       
      Прота Милан је рођен у Госпођинцима, 29. августа 1954. године, у побожној и благочестивој породици, а у временима која многи памте као изузетно тешка за Цркву Божју изабрао је позив да служи Олтару Божјем. По завршетку Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки, рукоположен је у чин презвитера руком блажене успомене епископа новосадског и бачког Никанора (Иличића). Службовао је у Бајши, потом дуги низ година у Бачкој Тополи, а активну свештеничку службу је окончао као парох при храму Светога великомученика Георгија у Темерину. Током активне свештеничке службе био је постављен на дужност архијерејског намесника суботичког и архијерејског намесника новосадског другог. На предлог Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, одликован је на празник Преноса моштију Светога Саве, 19. маја 2019. године, орденом Светога Саве другог степена, за истрајну љубав према Цркви, посведочену вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем. По упокојењу своје троје деце, Александре, Јоване и Станислава, са сваким смирењем и молитвеним усрђем са својом супругом Наташом носио је животни крст, по примеру праведнога Јова.
      Oпело новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу биће служено у уторак, 6. априла текуће године, у 12 часова, у храму Светог великомученика Георгија у Темерину.
       
      Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Милане!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од .............,
      Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу,  у 13 сати.
      Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина  исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе.
      Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.
      Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!
       
       
      Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...