Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Vladan :::.

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

Оцени ову тему

Recommended Posts

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

https://sozercanje.wordpress.com/2019/08/06/предстојећи-сусрет-са-делегацијом-са/

 

У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, потврдио је гласине о предстојећој посети делегације из Цариграда Његовој Светости Патријарху и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве.[1] Делегацију ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас). А претпоставља се да ће у њој бити и митрополит галски Еманул (Адамакис).

Ова посета је веома значајна јер је готово јасно, иако не и потврђено, да ће током тога сусрета бити разговора о најважнијој теми светског Православља, о питању прекинутог евхаристијског јединства између Цариграда и Москве, након одлуке цариградског Патријархата о интервенцији у украјински раскол. Спекулише се да ће бити речи и о питању црквеног раскола у Северној Македонији. Нема никакве сумње да су отворени разговори увек неопходан предуслов за решење проблема. Међутим, у овом случају већ у самом старту ствари изгледају веома чудно и не уливају поверење.
 

Проблем број 1. (циљеви састанка)

Као прво, јасно је да су представници Фанара сами затражили овај састанак. Такође, изгледа да им је Српска Православна Црква изашла у сусрет и удовољила њиховој жељи. Али оно што је необично јесте то што представници Фанара, како изгледа, нису понудили никакву информацију о томе о чему тачно желе да разговарају. Нити су понудили предлог агенде тога разговора. То даје повод за мишљење да они долазе са својим темама и са жељом да нешто саопште СПЦ, а да притом очекују да наш Патријарх и Синод то једноставно само саслушају без икакве претходне припреме, консултација, итд., што би значило и без одговора. А знамо да је све ово неопходно за један плодоносан и конструктиван дијалог. Имајући у виду и чињеницу да цариградски Патријарх није нашао за сходно чак ни да одговори на писмо Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од пре више месеци, овакво понашање представника Фанара, уколико је информација тачна, поприма још негативније конотације.
 

Проблем број 2. (медији и протокол)

Међутим, то нису једини проблеми који се могу појавити везано за овај сусрет. Друга озбиљна опасност јесте опасност од медијске манипулације са и због овог сусрета. Јер као што смо имали прилику да се уверимо, након јануара ове године, непрестано је стварана атмосфера подела и неспоразума у СПЦ. Све то је профилисано као некакав сукоб унутрар наше Цркве око украјинског питања. Насупорт чињеници да је СА Сабор донео једногласан и јединствен став око Украјине. Упркос дакле тој чињеници, довољан је био један или два интервјуа, неке изјаве, и неколико, махом непроверених, вести, неког „цурења информација“ и сличних ствари, да би се обликовала ова слика сукоба. И овај сусрет може да буде искориштен у негативном правцу, на сличан начин. Зато би било идеално када би сусрет био обављен иза, за медије (па и црквене), затворених врата, и када би одмах након сусрета уследило детаљно званично саопштење које не би остављало ни мало простора за спекулације и разна „цурења информација“ и приче из „поузданих извора блиских патријаршији“.

Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи урајинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019.г., наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити.
 

Проблем број 3. (македонски раскол)

Постоји и трећа опасност. Уколико представници Фанара покрену питање решавања македонског проблема свако учешће Фанара у дијалогу на ову тему било би контрапродуктивно. Зато што би и сам чин разговора са њима послао сигнал свима да ми сматрамо да Фанар у садашњој ситуацији може, и треба, и има право, да учествује у разговору о унутрашњем питању, какво је питање македонске јерархије у расколу, једне аутокефалне Цркве, као што је наша. Дакле разговор на тему македонског црквеног раскола ни у којем случају не би смео да се води са Фанаром. Када би се поступило супротно, наша Црква би била стављена у веома неповољан положај, а истовремено би наше евентуално снисхођење и куртоазија изражена кроз саслушавање фанарског става, нанела велику штету канонском поретку у Православљу. Треба имати на уму да су скорашњи ставови Фанара сви усмерени на прокламовање њихових ексклузивних прерогатива да се мешају чак и у унутрашње ствари аутокефалних Цркава. Сетимо се само да је у украјинском „томосу“ написано да су сви поглавари аутокефалних Цркава потчињени цариградском Патријарху. То значи да цариградски Трон сматра и Свјатјејшег Патријарха Иринеја само као једнога од својих потчињених. Када би предтавници Фанара, дакле, били саслушани на тему нашег унутрашњег питања раскола у Северној Македонији, неминовно би њихов следећи аргумент био да ако већ имају право да учествују у „решавању проблема“ на канонској територији Српске Цркве (у Северној Македонији) тим пре имају право да „решавају проблем“ у Украјини коју сматрају, иако неисправно, својом канонском територијом. На овај начин би наша братска отвореност за дијалог могла бити страшно злоупотребљена. А то никако не бисмо смели да дозволимо. Фанар дакле не би смео ни да буде саслушан на тему македонског раскола од стране наше Цркве, јер би то био чин индиректне легитимизације њихових неканонских поступака.

Поред тога, македонско питање, у овоме тренутку, на жалост, готово је немогуће решити на неки коначан и свеправославно прихватљив начин. Под овим подразумевам решење тога питања без стварања додатних проблема. Предуслов за коначно решење јесте решење Украјинског проблема. Ово је тако не због недостатка жеље да се проблем реши, јер и Св Архијерејски Сабор је недавно донео одлуку о обнови дијалога, што само показује да постоји добра жеља за проналаском решења, него зато што би било какав потез у правцу решења могао да изазове шире проблеме у светском Православљу. Уколико би, претпоставимо, СПЦ доделила аутокефалију Цркви у Скопљу, Цариград такво решење не би прихватио. Зато што они сматрају да само они имају ексклузивно право да додељују атуокефалије. А уколико би Цариград одлучио да, неканонским мешањем у наше унутрашње ствари, додели аутокефалију Скопљу, наша Црква, а вероватно и велики број сестринских Црква, то не би прихватиле. Једино је могуће неко привремено решење у виду евентуалне доделе аутономије Цркви у Макединији од стране Српске Православне Цркве, која једина има право да јој додели аутономију, и да то затим буде прихваћено и признато од свих осталих Цркава укључујући и цариградску. Наравно ово би било могуће након покајања македонске јерархије за вишедеценијско истрајавање у расколу. Постоје и друге могућности, али њихова реализација би била много компликованија.
 

Украјинско питање

Што се саме Украјине тиче, став наше Цркве био је и јесте да је решење проблема у Украјини могуће једино на свеправославном нивоу. То је уосталом став и руске Цркве, и многих других помесних Цркава, ако не и свих редом, осим, наравно, Цркве у Цариграду. Једино Цариград је противан томе ставу јер они сматрају да је решење овога питања искључиво у њиховој надлежности. Као што сматрају да је у њиховој надлежности решење свих питања која се тичу аутокефалије било чије и било где. На другима је само да то прихвате. Стога је сасвим јасно да би њихово учешеће на неком свеправославном Сабору на ову тему, за њих било прихватљиво једино уколико је пре Сабора загарантовано да ће тај Сабор легитимисати овај њихов ексклузивни став и позицију. Ово није само моје лично мишљење или неутемељена претпоставка. Ово је потрврђено кроз чињеницу да је питање аутокефалије уклоњено са агенде критског Сабора управо због тога што на предсаборским конференцијама није постигнут пристанак помесних Цркава око тога да је цариградски Патријарх једини привилеговани који одлучује о додели аутокефалија, а да све остале Цркве, у лицу својих предстојатеља, само прихватају оно што цариградски Патријарх самостално одлучи. Цариград је чак одбијао и формулацију по којој он „одлучује“, а остали „саодлучују“ са њим. Жеља Цариграда је да само њихов Патријарх одлучује, а сви остали да се једноставно само слажу и прихватају. Управо због тога што ово није било прихваћено на предсаборским конференцијама, питање аутокефалије је једноставно потпуно уклоњено са дневног реда критског Сабора. Јасно је дакле да ће Цариград одбијати сваки Сабор чија решења нису унапред припремљена у њихову корист. Али ово је већ једно друго питање.
 

О чему разговарати?

Имајући у виду све изнад наведено, веома је сужен оквир онога о чему је могуће разговарати са делегацијом Фанара. Коначно решење македонског раскола може да уследи након свеправославног коначног дефинисања начина доделе аутокефалија, које би морало да буде на дневном реду неког будућег Сабора (у противном свака помесна Црква има право да додељује аутокефалију својим, у црквеном смислу, осамостаљеним деловима). Пре решења овога питања, тај исти Сабор би морао да реши и украјинско питање. Решење раскола у Украјини једино је могуће кроз претходно поништавање одлука Цариграда и повратак на стање пре расколничког сабора у Кијеву. Али исти тај свеправославни Сабор морао би да реши и друга отворена јурисдикцијска питања као што су питање Америчке Православне Цркве, на пример. Велико је питање је колико ће тај процес потрајати? У међувремену, за нас је од егзистенцијалног значаја, у физичком и духовном смислу, да наша Црква непоколебљиво заузме принципјелан, чврст и пастирски одговоран став о начину решења постојећих проблема и да на њему истрајава на свим нивоима, укључујући и током овог сусрета са делегацијом цариградске Патријаршије. Верујем да ће тако и бити.

Нашим Архијерејима предстоји важан сусрет и разговор, а могуће и веома тежак.  Молитве целе пастве Српске Цркве широм света, засигурно су са њима као и увек до сада.

6. август 2019.г.

чтец Ведран Гагић

[1] http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_intervju_za_dnevni_list_danas

pecat mali

Share this post


Link to post
Share on other sites

Неколико подсећања која, можда, могу да помогну Ведрановом разматрању ове теме. Наиме, Цариград се, не само однедавно, бавио македонским питањем. На сахрани патријарха Павла, патријарх Вартоломеј је његово решавање видео као први задатак будућег српског патријарха.

Друго, предкритска спорења око аутокефалије, била су оваква како их Ведран описује, али кривица што то питање није стављено пред сабор је и до руске стране. На Синалсису предстојатеља јануара 2016. Руси су одустали од принципијелног става сопственог.Синода од 30.12.2015. да се никакав сабор не одржава без решавања питања аутокефалије. Руси су тада, неколико њих, већ знали за предстојећи сусрет свог патријарха и папе у Хавани, и били су уверени да су обезбеђени од цариградских планова у Украјини.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Претпостављам да ће фанариоти прво да иду милом: објашњења, обећања, дипломатија, екуменизам. Па ако то не успе онда ће да припрете океаном Бартове љубави и НАТО поднебесном подршком.

Надам се само да неће опет телефоном да зову неки епископи и да дају обећања како је све већ усмено договорено и да ће све бити ОК и нема проблема само ако се пусте фанариоти да нам мало припомогну...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда овај долазак фанариота има везе са дешавањима око наших епархија у САД.

Рецимо могу да дођу и кажу нешто као: Видите шта смо урадили у САД? Будите мирни и фини да вам то не урадимо и у Европи итд.

А, поред тога, могу да кажу и осталима: Видите шта смо урадили Србима у САД? Будите фини итд. итд.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Волео бих да ово неко преведе и покаже Митрополиту Зизјуласу кад дође:

 

,,Неко верује да је Бог створио смрт, баш онако како данас постоји у односу на целокупну творевину. Други сматрају да је такво схватање пренаглашено удовољавање научном ставу, и да смрт какву данас познајемо није постојала у самој, првобитној творевини.

Одлучније залагање за првим ставом почело је не толико давно, као подражавање става Митрополита Зизјуласа, који је поистоветио научну еволуцију са библијским стварањем, и класични Велики прасак са првобитним почетком, библијским почетком творевине. У томе је учињен превид у односу на већ унапређену и модерну космологију.

На пример, Зизјулас је простор и време поистоветио са наводним носиоцима смртног постојања по себи. Рекао је да простор и време чине раздвајање ствари и немогућност да творевина одржи јединство и постојаност. Међутим, то је површна анализа нашег космоса, који свакако постоји у смртном стању, само треба разумети на који начин постоји просторвреме да бисмо могли говорити о томе.

Просторвреме не мора да носи смртно постојање по себи. У модерној космологији, повезаној са квантном физиком, видни су конкретни помаци ка неслућеним могућностима теоријске физике. Откривено је да информације могу ићи са крај на крај космоса без протока времена, да наш космос не мора бити једини, да класични Велики прасак не мора бити првобитни почетак творевине, да је Прасак био покренут инфлатоном који омогућује готово тренутну експанзију, да је могуће такво Велико сажимање претходног космоса, итд.

Појавила се могућност да је читав космос библијског стварања постојао пре научног Великог праска. Смрт, која сада постоји, тиче се читавог космоса, али није нужно да је исто стање (умирања) постојало у првобитном космосу. Прераспоређивање информација, као динамика просторвремена, не носи нужно процес смрти. Смрт космоса је у разбијању самих информација, када настају елементи који су неприродни за творевину (теолошки гледано).

Тамна енергија коју модерна космологија представља, има улогу умирања читавог космоса, распада сваке структуре. Начин постојања времена садашњег космоса није само у прераспоређивању информација, него разбијање информација и одумирање космоса даје стрелу времена. Пораст ентропије је процес који не завршава само на ободу црних рупа, него резултује убрзаним раздвајањем сваке структуре у космосу, тако што на ободу космоса долази до распада информација чији елементи, по холографском принципу, флуктуирају по читавом космосу и доприносе убрзаном раздвајању сваке структуре, као неки зачарани круг који води до смрти космоса.

Питање је да ли је нужно да космос који је постојао пре садашњег космоса, постоји на исти начин и истим процесом смрти. Модерна физика је окупирана проналаском конституента који би био независан од просторвремена, како би одгонетнула највеће тајне. Ентитет (честица) који би то представљао, неизоставно је повезан са природом информације, а та област истраживања се представља као најважнија у будућности."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Такође бих волео да и ово неко преведе и покаже Митрополиту Зизјуласу:

 

,,Да ли неко од отаца Цркве експлицитно говори о суштини, у значењу ,Начела суштине'? Божанствености могу, заиста, да се разумеју и у значењу суштине. Међутим, овде је јако деликатна важност не дозволити погрешно тумачење. Божанствености могу бити у многим значењима, те је јако опасно безрезервно их тумачити као суштину. Може се рећи о божанствености заједнице, поретка, као и јединства, без ограничења на значење суштине.

Зато је потребно додатно истражити да ли израз Начело суштине има јасно поткрепљену референцу из отачких списа. Чак и да има јасних навода, што по себи није погрешно, потребно је додатно протумачити такав израз у светлу укупне и актуелне теолошке проблематике, да би се избегло његово погрешно разумевање и примењивање на еклисиологију.

Данас једна помесна Црква тврди да је начело Цркве. Из те Цркве потекло је пропагирање тог израза у Тријадологији. Разуме се, у Цркви је потребан поредак, чак и у светлу Тријадологије, али Црква до сада није дефинисала такве могућности и његова правила и ограничења. Погрешно је, по самим канонима, да се самостално уводи једна тако важна ставка, као што је принцип поретка помесних Цркава.

Уосталом, на који начин тумачити да је Отац начело Божије суштине? Да ли је Отац начело суштине непосредно Сина и Духа, или посредно Сина и Духа? Да ли ићи редом: Отац, па суштина, па Син и Дух, или Отац, па Син и Дух, па суштина? Ако кажемо да нема поретка у односу на суштину, онда су све Ипостаси подједнако Начело суштине.

Ако постоје експлицитна помињања Начела суштине код отаца, онда је нужно да се, као и код поретка самих Ипостаси, одреди место (поретка) суштине. Свакако је јасно да све категорије (Божијег постојања) истовремено постоје, на начин да једно не претходи другом. Међутим, поставља се питање поретка. Ако не објаснимо место поретка суштине, онда не постоји разлика међу Ипостасима. Биле би подједнако Прве и Узроци једна другој. (Могле би да замењују улоге, да замењују маске.)

Проблематично је оправдање израза Начело суштине наводећи да је ,суштина садржај личности', осим са додатним тумачењем које у томе изостаје. Постоји конкретна граница између суштине и личности, иако је суштина целосно у личности. Наиме, цела суштина је унутар личности, али суштина не испуњава целу личност, тако да постоји граница између суштине и личности и није најисправније рећи да је суштина садржај личности. Садржај личности су енергије Божије, које помоћу суштине имају свој изражај и неисцрпност.

Опет, ако избегнемо да објаснимо Начело суштине, где се јасно види поредак Три Ипостаси и суштине, правдајући се једнакошћу суштине у све Три Ипостаси, зашто се онда спомиње Начело суштине? Где се, уопште, спомиње Начело суштине, осим у савременој онтологији?"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Руси ће поставити "свог" патријарха у Истамбулу "кад се испуни време". Не из неке освете, него из икономије свесни одговорности РПЦ. Због бизниса са Турском који је у много милијарди, у Русији су ситни трговци и радна снага, навише трговци, а у Истамбулу је руска елита, мхого омладине, тако да лако буде нови патијарх, кад дође време, "турски држављанин" руског порекла.

Ствар у цариградској патријаршији није ни близу нормалног...не може Фанар ништа Русима у Украјини, јер би то био рат, а видели су да је Црква тврд орах, али неће Руси више трпети - не због уплитања код њих - фанариотска роварења а и теологије на клизавим ногама. Решиће то "кадровски" брзо и ефикасно у догледно време уз помоћ турских власти.

 

Римски папа потписује руском патријарху да је унијаћење погрешно, а "православни" папа стиже са фанариотизмом. Неће им прећи преко тога јер је то ударац већи него унијатски из 16. века или кад већ беше. Нема преласка преко тога.

То је као кад би неко узео нама пећку Патријаршију и хтео бити "православан". Пробел, за Фанара, је тај што Руси нису нека прћија, и још већи - оће да им узме место где су крштени. Да си 100 пута кум, неће моћи - "куме". Кумче је сада ново православно царство, а ти куме, оматорио си и нико те ни за шта не пита.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије примио је 10. августа 2019. године у Епископској резиденцији у Босанском Петровцу Његово Преосвештенство Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина После пријема Епископи су се упутили у Светониколајевски манастир Рмањ где су се поклонили тој древној светињи и моштима Светог свештеномученика Вукосава Куленвакуфског.     Извор: Српска Правослвна Црква
    • Од Dominika,
      Седамнестог јуна, у Понедељак Светог Духа, у манастиру св. Ђорђа ‘Хумејра’ у Долини хришћана у Сирији, по благослову патријарха антиохијског Јована, организован је сусрет свештеника из Сирије и Либана. Учествовао у њим преко 100 изабраних отаца из 12 православних митрополија дејствујућих у овим државама. Сусрету су преводили митрополит Хаурана и Џабал ал-Араб Сава (Есбер), митрополит Ладакије Атанасије (Фахд), епископ Сафите Дмитрије (Шарбак) и епископ Маалуле Ефрем. Девиза сусрета је била ’Заједно према бољој служби’.

      Састанак је почео молитвом. После ње приказан је филм, где патријарх Јован причао је о служби свештеника, која мора бити испуњена Светим Духом. После филма предавање одржао је отац Игнатије Даруџ; рекао је, да свештеник је икона Христа. Такође је изјаснио да циљ сусрета су заједничка молитва, упознавање, дискусија, измена искуства.

      Касније свештеници су били поделени на групе, у којим су биле дискусије на одређене теме. Сусрет завршио се молитвом.

      Чини се, да то је био први у историји такав велики састанак свештеника Цркве антиохијске у Сирји и Либану.

      Извор; превод: pouke.org
    • Од Логос,
      „Нашао си другог Старца Јосифа! Говори!“
      „Два пламена која се никада нису раздвојила...“
      Старац Емилијан је био двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца. Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно, и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижуу небо!“ 
      Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући.“ Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема.  
      „Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. 
      „Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући негодовање према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“.
      Ипак, негде дубоко у себи осећао је да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је, поред осталог, учинио напор да дође издалека, заједно са другом двојицом да би се срео с њим. 
      „Да ли сам био неправедан према овом човеку?“ - питао се у себи папа-Јефрем. Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице.   
      „Зашто не бих затражио да ми Бог потврди?“ - упитао се у себи. 
      Тако је Старац Јефрем отишао у своју црквицу, стао пред икону Пресвете Богородице у намери да обавезно добије „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора. Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима: „Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“
      У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону: „Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“
      [Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио].
      Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ рече са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали.    
      Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог покојног Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему беше рекао: „Он је, дете моје, миомирисан“. 
      Старац Атанасије Симонопетрит, Беседа о Старцу Јефрему Катунакијском и другим великим православним Старцима,Катерини, фебруар 2008.  
      Са грчког превела Валентина Аврамовић
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од александар живаљев,
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      Председник Србије Александар Вучић рекао је да је на Сабору СПЦ говорио отворено о свему и да је изнео своје бриге. Наставићемо да радимо у најбољем интересу Србије и на отварању нових фабрика и путева, поручио је Вучић.
      "Као што сам у последње време говорио релаксирано упркос великој бризи, говорио сам отоврено о свему ономе што тишти наш народ", рекао је Вучић после разговора са патријархом и владикама на Сабору СПЦ.
      Председник Вучић је рекао да је одговарао на питања и да је важно да разумемо различитости.
      "Говорили смо о односима Србије и РС, о нашим добрим односима, меморијалном центру у Јасеновцу и да у Србији дневно изгубимо 104 човека", истакао је Вучић.
      Вучић је рекао да му је један владика рекао да шта год уради биће крив.
      Према његовим речима, састанак је био важан, црква је важан друштвени чинилац а српка црква је помагала опстанак нашег народа. 
      Пред нама је тежак период, изнео сам своје бриге, поручио је председник Србије.
      "Моје је да наставимо да се боримо и да поштујемо друге", рекао је Вучић.
      Патријарх: Вучић се јуначки бори
      Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име, рекао је патријарх Иринеј после седнице редовног годишњег заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.
      Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше цркве.
      Патријарх је такође рекао да је у разговору констатовано да је стање на КиМ врло тешко и да је веома неизвесно како ће се пронаћи решење за питање Косова и Метохије.
      Наша љубав према КиМ је велика, истакао је патријарх, али је ситуација налик на пословицу која каже: "Желим ти ћерко да те царев син узме, али други играју око куће...".
      "Борићемо се и нећемо посустати у одбрани Косова. Колико ћемо успети? Надамо се у Бога и историју и помоћ пријатеља да ћемо нешто успети. Колико - остаје да видимо, зависно од ситуације у свету и оних који подржавају нас и другу страну", рекао је патријарх новинарима.
      Битно је, каже, да имамо разумевање и оно што видимо то је да се наш председник јунаццки бори и за Србију и за КиМ и за све оно што је везано за српско име.
      "Не сумњамо у његове добре намере и труд који видимо", нагласио је патријарх.
      Истакао је да се диви енергији Вучића и да наш председник води јако тешке разговаре.
      "Дивим се и молим се Богу да му да снаге и мудрости да обави улогу председника државе на најбољи и најкориснији наццин", рекао је Иринеј и на питање да ли је то његов став, прецизирао да је то и његов и став Сабора СПЦ.
      "Два и по сата смо разговарали са нашим драгим председником о проблему нашег народа и цркве", рекао је патријарх.
      Највише пажње смо посветили смо, истицце патријарх, разговорима око КиМ и констатовали да је стање врло тешко на КиМ и да је, с обзиром на прилике, неизвесно врло како ће се наћи решење за питање КиМ. 
      "Наш председник се јуначки бори и ја му се дивим, а бог нека му да снаге да улогу председника одигра на најбољи могући начин", поручио је патријарх Иринеј. 
      Део заседања Сабора, у којем је, на позив патријарха, учествовао председник Србије, трајао је два и по сата. 
      Разговорима у Патријаршији присуствовао је и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...