Jump to content

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

Оцени ову тему


Препоручена порука

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

https://sozercanje.wordpress.com/2019/08/06/предстојећи-сусрет-са-делегацијом-са/

 

У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, потврдио је гласине о предстојећој посети делегације из Цариграда Његовој Светости Патријарху и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве.[1] Делегацију ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас). А претпоставља се да ће у њој бити и митрополит галски Еманул (Адамакис).

Ова посета је веома значајна јер је готово јасно, иако не и потврђено, да ће током тога сусрета бити разговора о најважнијој теми светског Православља, о питању прекинутог евхаристијског јединства између Цариграда и Москве, након одлуке цариградског Патријархата о интервенцији у украјински раскол. Спекулише се да ће бити речи и о питању црквеног раскола у Северној Македонији. Нема никакве сумње да су отворени разговори увек неопходан предуслов за решење проблема. Међутим, у овом случају већ у самом старту ствари изгледају веома чудно и не уливају поверење.
 

Проблем број 1. (циљеви састанка)

Као прво, јасно је да су представници Фанара сами затражили овај састанак. Такође, изгледа да им је Српска Православна Црква изашла у сусрет и удовољила њиховој жељи. Али оно што је необично јесте то што представници Фанара, како изгледа, нису понудили никакву информацију о томе о чему тачно желе да разговарају. Нити су понудили предлог агенде тога разговора. То даје повод за мишљење да они долазе са својим темама и са жељом да нешто саопште СПЦ, а да притом очекују да наш Патријарх и Синод то једноставно само саслушају без икакве претходне припреме, консултација, итд., што би значило и без одговора. А знамо да је све ово неопходно за један плодоносан и конструктиван дијалог. Имајући у виду и чињеницу да цариградски Патријарх није нашао за сходно чак ни да одговори на писмо Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од пре више месеци, овакво понашање представника Фанара, уколико је информација тачна, поприма још негативније конотације.
 

Проблем број 2. (медији и протокол)

Међутим, то нису једини проблеми који се могу појавити везано за овај сусрет. Друга озбиљна опасност јесте опасност од медијске манипулације са и због овог сусрета. Јер као што смо имали прилику да се уверимо, након јануара ове године, непрестано је стварана атмосфера подела и неспоразума у СПЦ. Све то је профилисано као некакав сукоб унутрар наше Цркве око украјинског питања. Насупорт чињеници да је СА Сабор донео једногласан и јединствен став око Украјине. Упркос дакле тој чињеници, довољан је био један или два интервјуа, неке изјаве, и неколико, махом непроверених, вести, неког „цурења информација“ и сличних ствари, да би се обликовала ова слика сукоба. И овај сусрет може да буде искориштен у негативном правцу, на сличан начин. Зато би било идеално када би сусрет био обављен иза, за медије (па и црквене), затворених врата, и када би одмах након сусрета уследило детаљно званично саопштење које не би остављало ни мало простора за спекулације и разна „цурења информација“ и приче из „поузданих извора блиских патријаршији“.

Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи урајинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019.г., наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити.
 

Проблем број 3. (македонски раскол)

Постоји и трећа опасност. Уколико представници Фанара покрену питање решавања македонског проблема свако учешће Фанара у дијалогу на ову тему било би контрапродуктивно. Зато што би и сам чин разговора са њима послао сигнал свима да ми сматрамо да Фанар у садашњој ситуацији може, и треба, и има право, да учествује у разговору о унутрашњем питању, какво је питање македонске јерархије у расколу, једне аутокефалне Цркве, као што је наша. Дакле разговор на тему македонског црквеног раскола ни у којем случају не би смео да се води са Фанаром. Када би се поступило супротно, наша Црква би била стављена у веома неповољан положај, а истовремено би наше евентуално снисхођење и куртоазија изражена кроз саслушавање фанарског става, нанела велику штету канонском поретку у Православљу. Треба имати на уму да су скорашњи ставови Фанара сви усмерени на прокламовање њихових ексклузивних прерогатива да се мешају чак и у унутрашње ствари аутокефалних Цркава. Сетимо се само да је у украјинском „томосу“ написано да су сви поглавари аутокефалних Цркава потчињени цариградском Патријарху. То значи да цариградски Трон сматра и Свјатјејшег Патријарха Иринеја само као једнога од својих потчињених. Када би предтавници Фанара, дакле, били саслушани на тему нашег унутрашњег питања раскола у Северној Македонији, неминовно би њихов следећи аргумент био да ако већ имају право да учествују у „решавању проблема“ на канонској територији Српске Цркве (у Северној Македонији) тим пре имају право да „решавају проблем“ у Украјини коју сматрају, иако неисправно, својом канонском територијом. На овај начин би наша братска отвореност за дијалог могла бити страшно злоупотребљена. А то никако не бисмо смели да дозволимо. Фанар дакле не би смео ни да буде саслушан на тему македонског раскола од стране наше Цркве, јер би то био чин индиректне легитимизације њихових неканонских поступака.

Поред тога, македонско питање, у овоме тренутку, на жалост, готово је немогуће решити на неки коначан и свеправославно прихватљив начин. Под овим подразумевам решење тога питања без стварања додатних проблема. Предуслов за коначно решење јесте решење Украјинског проблема. Ово је тако не због недостатка жеље да се проблем реши, јер и Св Архијерејски Сабор је недавно донео одлуку о обнови дијалога, што само показује да постоји добра жеља за проналаском решења, него зато што би било какав потез у правцу решења могао да изазове шире проблеме у светском Православљу. Уколико би, претпоставимо, СПЦ доделила аутокефалију Цркви у Скопљу, Цариград такво решење не би прихватио. Зато што они сматрају да само они имају ексклузивно право да додељују атуокефалије. А уколико би Цариград одлучио да, неканонским мешањем у наше унутрашње ствари, додели аутокефалију Скопљу, наша Црква, а вероватно и велики број сестринских Црква, то не би прихватиле. Једино је могуће неко привремено решење у виду евентуалне доделе аутономије Цркви у Макединији од стране Српске Православне Цркве, која једина има право да јој додели аутономију, и да то затим буде прихваћено и признато од свих осталих Цркава укључујући и цариградску. Наравно ово би било могуће након покајања македонске јерархије за вишедеценијско истрајавање у расколу. Постоје и друге могућности, али њихова реализација би била много компликованија.
 

Украјинско питање

Што се саме Украјине тиче, став наше Цркве био је и јесте да је решење проблема у Украјини могуће једино на свеправославном нивоу. То је уосталом став и руске Цркве, и многих других помесних Цркава, ако не и свих редом, осим, наравно, Цркве у Цариграду. Једино Цариград је противан томе ставу јер они сматрају да је решење овога питања искључиво у њиховој надлежности. Као што сматрају да је у њиховој надлежности решење свих питања која се тичу аутокефалије било чије и било где. На другима је само да то прихвате. Стога је сасвим јасно да би њихово учешеће на неком свеправославном Сабору на ову тему, за њих било прихватљиво једино уколико је пре Сабора загарантовано да ће тај Сабор легитимисати овај њихов ексклузивни став и позицију. Ово није само моје лично мишљење или неутемељена претпоставка. Ово је потрврђено кроз чињеницу да је питање аутокефалије уклоњено са агенде критског Сабора управо због тога што на предсаборским конференцијама није постигнут пристанак помесних Цркава око тога да је цариградски Патријарх једини привилеговани који одлучује о додели аутокефалија, а да све остале Цркве, у лицу својих предстојатеља, само прихватају оно што цариградски Патријарх самостално одлучи. Цариград је чак одбијао и формулацију по којој он „одлучује“, а остали „саодлучују“ са њим. Жеља Цариграда је да само њихов Патријарх одлучује, а сви остали да се једноставно само слажу и прихватају. Управо због тога што ово није било прихваћено на предсаборским конференцијама, питање аутокефалије је једноставно потпуно уклоњено са дневног реда критског Сабора. Јасно је дакле да ће Цариград одбијати сваки Сабор чија решења нису унапред припремљена у њихову корист. Али ово је већ једно друго питање.
 

О чему разговарати?

Имајући у виду све изнад наведено, веома је сужен оквир онога о чему је могуће разговарати са делегацијом Фанара. Коначно решење македонског раскола може да уследи након свеправославног коначног дефинисања начина доделе аутокефалија, које би морало да буде на дневном реду неког будућег Сабора (у противном свака помесна Црква има право да додељује аутокефалију својим, у црквеном смислу, осамостаљеним деловима). Пре решења овога питања, тај исти Сабор би морао да реши и украјинско питање. Решење раскола у Украјини једино је могуће кроз претходно поништавање одлука Цариграда и повратак на стање пре расколничког сабора у Кијеву. Али исти тај свеправославни Сабор морао би да реши и друга отворена јурисдикцијска питања као што су питање Америчке Православне Цркве, на пример. Велико је питање је колико ће тај процес потрајати? У међувремену, за нас је од егзистенцијалног значаја, у физичком и духовном смислу, да наша Црква непоколебљиво заузме принципјелан, чврст и пастирски одговоран став о начину решења постојећих проблема и да на њему истрајава на свим нивоима, укључујући и током овог сусрета са делегацијом цариградске Патријаршије. Верујем да ће тако и бити.

Нашим Архијерејима предстоји важан сусрет и разговор, а могуће и веома тежак.  Молитве целе пастве Српске Цркве широм света, засигурно су са њима као и увек до сада.

6. август 2019.г.

чтец Ведран Гагић

[1] http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_intervju_za_dnevni_list_danas

pecat mali

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неколико подсећања која, можда, могу да помогну Ведрановом разматрању ове теме. Наиме, Цариград се, не само однедавно, бавио македонским питањем. На сахрани патријарха Павла, патријарх Вартоломеј је његово решавање видео као први задатак будућег српског патријарха.

Друго, предкритска спорења око аутокефалије, била су оваква како их Ведран описује, али кривица што то питање није стављено пред сабор је и до руске стране. На Синалсису предстојатеља јануара 2016. Руси су одустали од принципијелног става сопственог.Синода од 30.12.2015. да се никакав сабор не одржава без решавања питања аутокефалије. Руси су тада, неколико њих, већ знали за предстојећи сусрет свог патријарха и папе у Хавани, и били су уверени да су обезбеђени од цариградских планова у Украјини.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Претпостављам да ће фанариоти прво да иду милом: објашњења, обећања, дипломатија, екуменизам. Па ако то не успе онда ће да припрете океаном Бартове љубави и НАТО поднебесном подршком.

Надам се само да неће опет телефоном да зову неки епископи и да дају обећања како је све већ усмено договорено и да ће све бити ОК и нема проблема само ако се пусте фанариоти да нам мало припомогну...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Можда овај долазак фанариота има везе са дешавањима око наших епархија у САД.

Рецимо могу да дођу и кажу нешто као: Видите шта смо урадили у САД? Будите мирни и фини да вам то не урадимо и у Европи итд.

А, поред тога, могу да кажу и осталима: Видите шта смо урадили Србима у САД? Будите фини итд. итд.

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Волео бих да ово неко преведе и покаже Митрополиту Зизјуласу кад дође:

 

,,Неко верује да је Бог створио смрт, баш онако како данас постоји у односу на целокупну творевину. Други сматрају да је такво схватање пренаглашено удовољавање научном ставу, и да смрт какву данас познајемо није постојала у самој, првобитној творевини.

Одлучније залагање за првим ставом почело је не толико давно, као подражавање става Митрополита Зизјуласа, који је поистоветио научну еволуцију са библијским стварањем, и класични Велики прасак са првобитним почетком, библијским почетком творевине. У томе је учињен превид у односу на већ унапређену и модерну космологију.

На пример, Зизјулас је простор и време поистоветио са наводним носиоцима смртног постојања по себи. Рекао је да простор и време чине раздвајање ствари и немогућност да творевина одржи јединство и постојаност. Међутим, то је површна анализа нашег космоса, који свакако постоји у смртном стању, само треба разумети на који начин постоји просторвреме да бисмо могли говорити о томе.

Просторвреме не мора да носи смртно постојање по себи. У модерној космологији, повезаној са квантном физиком, видни су конкретни помаци ка неслућеним могућностима теоријске физике. Откривено је да информације могу ићи са крај на крај космоса без протока времена, да наш космос не мора бити једини, да класични Велики прасак не мора бити првобитни почетак творевине, да је Прасак био покренут инфлатоном који омогућује готово тренутну експанзију, да је могуће такво Велико сажимање претходног космоса, итд.

Појавила се могућност да је читав космос библијског стварања постојао пре научног Великог праска. Смрт, која сада постоји, тиче се читавог космоса, али није нужно да је исто стање (умирања) постојало у првобитном космосу. Прераспоређивање информација, као динамика просторвремена, не носи нужно процес смрти. Смрт космоса је у разбијању самих информација, када настају елементи који су неприродни за творевину (теолошки гледано).

Тамна енергија коју модерна космологија представља, има улогу умирања читавог космоса, распада сваке структуре. Начин постојања времена садашњег космоса није само у прераспоређивању информација, него разбијање информација и одумирање космоса даје стрелу времена. Пораст ентропије је процес који не завршава само на ободу црних рупа, него резултује убрзаним раздвајањем сваке структуре у космосу, тако што на ободу космоса долази до распада информација чији елементи, по холографском принципу, флуктуирају по читавом космосу и доприносе убрзаном раздвајању сваке структуре, као неки зачарани круг који води до смрти космоса.

Питање је да ли је нужно да космос који је постојао пре садашњег космоса, постоји на исти начин и истим процесом смрти. Модерна физика је окупирана проналаском конституента који би био независан од просторвремена, како би одгонетнула највеће тајне. Ентитет (честица) који би то представљао, неизоставно је повезан са природом информације, а та област истраживања се представља као најважнија у будућности."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Такође бих волео да и ово неко преведе и покаже Митрополиту Зизјуласу:

 

,,Да ли неко од отаца Цркве експлицитно говори о суштини, у значењу ,Начела суштине'? Божанствености могу, заиста, да се разумеју и у значењу суштине. Међутим, овде је јако деликатна важност не дозволити погрешно тумачење. Божанствености могу бити у многим значењима, те је јако опасно безрезервно их тумачити као суштину. Може се рећи о божанствености заједнице, поретка, као и јединства, без ограничења на значење суштине.

Зато је потребно додатно истражити да ли израз Начело суштине има јасно поткрепљену референцу из отачких списа. Чак и да има јасних навода, што по себи није погрешно, потребно је додатно протумачити такав израз у светлу укупне и актуелне теолошке проблематике, да би се избегло његово погрешно разумевање и примењивање на еклисиологију.

Данас једна помесна Црква тврди да је начело Цркве. Из те Цркве потекло је пропагирање тог израза у Тријадологији. Разуме се, у Цркви је потребан поредак, чак и у светлу Тријадологије, али Црква до сада није дефинисала такве могућности и његова правила и ограничења. Погрешно је, по самим канонима, да се самостално уводи једна тако важна ставка, као што је принцип поретка помесних Цркава.

Уосталом, на који начин тумачити да је Отац начело Божије суштине? Да ли је Отац начело суштине непосредно Сина и Духа, или посредно Сина и Духа? Да ли ићи редом: Отац, па суштина, па Син и Дух, или Отац, па Син и Дух, па суштина? Ако кажемо да нема поретка у односу на суштину, онда су све Ипостаси подједнако Начело суштине.

Ако постоје експлицитна помињања Начела суштине код отаца, онда је нужно да се, као и код поретка самих Ипостаси, одреди место (поретка) суштине. Свакако је јасно да све категорије (Божијег постојања) истовремено постоје, на начин да једно не претходи другом. Међутим, поставља се питање поретка. Ако не објаснимо место поретка суштине, онда не постоји разлика међу Ипостасима. Биле би подједнако Прве и Узроци једна другој. (Могле би да замењују улоге, да замењују маске.)

Проблематично је оправдање израза Начело суштине наводећи да је ,суштина садржај личности', осим са додатним тумачењем које у томе изостаје. Постоји конкретна граница између суштине и личности, иако је суштина целосно у личности. Наиме, цела суштина је унутар личности, али суштина не испуњава целу личност, тако да постоји граница између суштине и личности и није најисправније рећи да је суштина садржај личности. Садржај личности су енергије Божије, које помоћу суштине имају свој изражај и неисцрпност.

Опет, ако избегнемо да објаснимо Начело суштине, где се јасно види поредак Три Ипостаси и суштине, правдајући се једнакошћу суштине у све Три Ипостаси, зашто се онда спомиње Начело суштине? Где се, уопште, спомиње Начело суштине, осим у савременој онтологији?"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Руси ће поставити "свог" патријарха у Истамбулу "кад се испуни време". Не из неке освете, него из икономије свесни одговорности РПЦ. Због бизниса са Турском који је у много милијарди, у Русији су ситни трговци и радна снага, навише трговци, а у Истамбулу је руска елита, мхого омладине, тако да лако буде нови патијарх, кад дође време, "турски држављанин" руског порекла.

Ствар у цариградској патријаршији није ни близу нормалног...не може Фанар ништа Русима у Украјини, јер би то био рат, а видели су да је Црква тврд орах, али неће Руси више трпети - не због уплитања код њих - фанариотска роварења а и теологије на клизавим ногама. Решиће то "кадровски" брзо и ефикасно у догледно време уз помоћ турских власти.

 

Римски папа потписује руском патријарху да је унијаћење погрешно, а "православни" папа стиже са фанариотизмом. Неће им прећи преко тога јер је то ударац већи него унијатски из 16. века или кад већ беше. Нема преласка преко тога.

То је као кад би неко узео нама пећку Патријаршију и хтео бити "православан". Пробел, за Фанара, је тај што Руси нису нека прћија, и још већи - оће да им узме место где су крштени. Да си 100 пута кум, неће моћи - "куме". Кумче је сада ново православно царство, а ти куме, оматорио си и нико те ни за шта не пита.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Силуан на званичном састанку са Свјатјејшим Патријархом Српским Г. Г. Порфиријем пренео је молитвене честитке и поздраве свештенства, монаштва и верног народа Митрополије аустралијско-новозеландскe поводом избора Његове Светости за четрдесетшестог Предстојатеља Српске Цркве.
       
      Епископ је током пријема упознао Његову Светост са најважнијим стратешким просветним пројектом СПЦ на Петом континенту - Колеџом Светога Саве, уручивши на дар Патријарху Икону Колеџа 'Пустите децу к мени', позвавши Његову Светост да посети децу најудаљенијег Олтара Светосавске Цркве када се буду стекли услови за исту.
       
      Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса.

       
      Текст у пдф формату
       
      У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.”
      Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ.
      После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем.
      Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу.
      Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја.
      Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност.
      Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро.
      Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет.
      Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја.
      Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије).
      У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља.
      Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању.
      Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике.
      Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије.
      Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве.
      Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој.
      Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године.
      Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије.
      Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве.
      Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос.
      Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”.
      Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.)
      Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака:
      1.  заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори;
      2.  у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и
      3.  онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три.
      Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама.
       
      Са руског превео: Епископ бачки Иринеј
       
      ----------------------------
      [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара.  – Прим. прев.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса.

       
      Текст у пдф формату
       
      У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.”
      Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ.
      После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем.
      Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу.
      Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја.
      Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност.
      Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро.
      Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет.
      Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја.
      Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије).
      У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља.
      Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању.
      Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике.
      Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије.
      Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве.
      Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој.
      Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године.
      Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије.
      Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве.
      Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос.
      Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”.
      Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.)
      Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака:
      1.  заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори;
      2.  у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и
      3.  онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три.
      Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама.
       
      Са руског превео: Епископ бачки Иринеј
       
      ----------------------------
      [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара.  – Прим. прев.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је у уторак 27. априла 2021. године у Петрињи дочекао председника Покрајинске владе Војводине г. Игора Мировића у чијој пратњи су били његови најближи сарадници и председника Самосталне демократске српске странке др Милорада Пуповца.

       
      Пре састанка са уваженим гостима, Епископ Герасим је обишао тренутни  парохијски дом у коме се привремено одвија богослужбени живот и рад парохије петрињске. О тренутним приликама и даљим плановима o раду на парохији петрињској Епископа Герасима обавестио је парох, парохије петрињске протопрезвитер Саша Умићевић.
      Након тога, са уваженим гостима Епископ Герасим се сусрео код храма Светог Спиридона Чудотворца у Петрињи који је тренутно у фази изградње. Преосвећени Епископ Герасим је г. Игора Мировића заједно са његовим сарадницима обвестио о последицама земљотреса на целокупној Банији, а у даљем разговору говорило се о обнови светиња и објеката у коjем је г. Игор Мировић показао даље интересовање за сарадњу и помоћ, како би се колико је то могуће обезбедили нормални услови за живот како људи тако и парохија. У наставку разговора Епископ Герасим је уважене госте упознао о тренутним токовима изградње храма, као и планове за даље радове на плану довршетка изградње храма Светог Спиридона Чудотворца.
      Уваженим гостима, срдачно се захвалио Епископ Герасим на посети и несебичној помоћи, изразивши дубоку захвалност и радост због сусрета.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, примио је 29. марта 2021. године у посету у резиденцији у Загребу Апостолског нунција у Републици Хрватској монсињора Ђорђа Лингву (Giorgio Lingua).

       
      Током срдачног разговора, нунције Лингва је патријарху Порфирију честитао избор за предстојатеља Српске Православне Цркве, а Његова Светост је Папином представнику у Републици Хрватској пожелео благословен празник Васкрса који Римокатоличка црква прославља у следећу недељу.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...