Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Родољуб Лазић

Српске православне епархије у САД (Архиепископија северноамеричка?)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Изгледа да смо сви ми у поприличном незнању шта се организационо-административно десило и дешава са нашом Црквом у Америци, тј. у САД, и то почев од 1998. године.

Наишао сам на Саопштење Председника Црквеног сабора (потписан од стране еп. Лонгина, Иринеја и Максима) од 5. августа 2019. године у којем се објашњавају измене о којима се говори у писму еп. Кирила. 

Цитирам:

"1) Our name has changed from the Serbian Orthodox Church in North and South America to Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America for the following reasons:

a. First and foremost, we updated our name to accurately reflect our geographical reach, and to make it unequivocal, that we are an integral part of the Serbian Orthodox Church-Patriarchate with its See in Belgrade, as we are Dioceses of the Serbian Orthodox Church, and not a separate “Church”;

b. St. Mardarije established our administrative center in Libertyville, Illinois and therefore we are subject to the laws of the United States of America, where the legal, tax, and insurance realms have become more and more hostile to religious entities. Continuing to operate with a name that references North and South America opens the U.S. Dioceses to legal obligations for all of the activities of our Dioceses in Canada, South and Central America. Similarly, the Canadian, South and Central American Dioceses could be held legally responsible for the activities in our U.S. Dioceses;

c. The name Serbian Orthodox Church in the United States of America and Canada ceased to exist in 2007, when it was succeeded by the name Serbian Orthodox Church in North and South America. More importantly, in 1995, the Canadian Diocese enacted its own governing document, called a Statute, required by Canadian law and approved by the Holy Assembly of Bishops. Since then, the Canadian Diocese has only sporadically participated in our Church Assemblies, and has minimally participated in the Central Church Council. Since 1995, the Canadian Diocese has been forbidden by Canadian law to pay its Diocesan assessments to the Central Treasury here in the United States;

d. The Serbian Orthodox Diocese of Buenos Aires and South and Central America is now legally registered in Argentina, pursuant to Argentinian law, and will thereby, be operating under its own Statute.

https://serborth.org/news_190805_1

Остатак текста можете прочитати на горњој адреси, помињу се још неке измене у оквиру Устава Српских православних епархија у САД (СПЕСАД).

Само кратко да прокоментаришем ово:

a. First and foremost, we updated our name to accurately reflect our geographical reach, and to make it unequivocal, that we are an integral part of the Serbian Orthodox Church-Patriarchate with its See in Belgrade, as we are Dioceses of the Serbian Orthodox Church, and not a separate “Church”;

1. Значи, све до сада, док је постојао назив "Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци, то је била нека засебна Црква (separate Church)?

2. Како се нису сетили да мало другачије и боље нагласе припадност Српској Цркви? Па да се назову нпр.  "Епархије Српске Православне Цркве у САД"? У том случају би било много јасније да припадају СПЦ, него ово како се сада зову.

Оно што је занимљиво јесте да одлуке које доноси Црквени сабор мора да одобри СА Сабор СПЦ, (члан 18, тачка 11, алинеја 3 Устава СПЕСАД) )  али се у овом Саопштењу, ако добро разумем, каже да је то све већ одобрено на СА Сабору СПЦ одржаном 2018. године. (This was done in accordance with the May 7/24, 2018, HAB No. 45/MIN.171 decision of the Holy Assembly of Bishops of our Mother Church, the Serbian Orthodox Church, to whom we are and shall forever remain faithful). То пише и у чл. 34. Устава, који доноси и историјат доношења Устава, почев од1998. године, са накнадним изменама. Ако је то тачно (а да ли је, треба видети шта тачно пише у трој одлуци Сабора СПЦ из 2018. године), онда је еп. Кирил закаснио са реакцијом или је необавештен. 

Устав СПЕСАД је овде: 

https://serborth.org/documents

У сваком случају, кад се прочита тај Устав, јасно је да је то практично Устав Архиепископије са три епархије, а та Архиепископија је врло, врло аутономна по свему. Има свој Црквени сабор који се одржава сваке 5. године, а може и ванредно, има Епископски савет, који је пандан СА Синоду, има Централни црквени савет итд...

Једноставно, давно је требало да међу линковима на званичном сајту СПЦ стоји и линк према овој Архиепископији (сајт СПЕСАД је, иначе, потпуно на енглеском(!!!), без опције за српски и без икаквог линка према СПЦ).

Оно што је добро, јесте да све одлуке ове Архиепископије морају бити одобрене од СА Сабора СПЦ, што ће рећи да евентуална одлука (о којој се инсинуира у појединим круговима) о стављању под омофор Истанбулске патријаршије би се завршила рашчињењем (и последично, нажалост - расколом, ако се остане упорно у тој одлуци). С тим што би та одлука морала бити донета на Црквеном сабору, већином гласова, а чланови сабора су, осим тројице епископа још и и свештенство оба реда, чланови Централног црквеног савета и епархијских савета, два делегата црквено-школских општина и епархијских Кола сестара (нису више српске), па је и то отежавајућа околност (ваљда?).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска ове године прославља два велика јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 векова самосталности Српске православне цркве. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије позива верни народ да саборно прославимо ова два значајна јубилеја у Старом Расу, који је колевка српске државе. У суботу, 7. септембра у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 17:00 часова Епископ Теодосије ће са архијерејима служити Вечерњу службу, након које ће у 18 часова бити одржана Свечана акдемија.       У недељу, 8. септембра у Цркви Светих апостола Петра и Павла са почетком у 9 часова, биће служена Света архијерејска литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх српски г. Иринеј. Петрова црква код Новог Пазара у Расу, у којој ће бити прослављени значајни јубилеји Епархије рашко-призренске и Српске православне цркве, представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште Рашке епископије.   Црква се налази 2 километра северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а седиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен Велики жупан Стефан Немања. У Петровој Цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом месту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. Након стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић, седиште Српске цркве постаје манастир Жича, а седиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви.   Епископ рашко-призренски Теодосије позива верни народ да се 7. и 8. Септембра окупимо испред Петрове цркве у Расу као што су то на истом месту пре више векова радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима и да саборно и молитвено прославимо значајне јубилеје наше Свете цркве и нашег народа.     Извор: Митропполија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве.     Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић.   Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка.   О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије.   Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма.   Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности.   Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      -Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији-   На празник Успења Пресвете Богородице, по новом календару 15. августа 2019. године, поводом славе манастира Ходош-Бодрог свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење Архиепископа арадског г. Тимотеја и свештенства Архиепископије арадске и Епархије темишварске.     У пратњи епископа Лукијана су били протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик; протојереј-ставрофор Огњан Плавшић, архијерејски намесник арадски; и ђакон Миодраг Јовановић. На крају свете Литургије, eпископ Лукијан је осведоченом пријатељу српског народа и Српске Православне Цркве, Архиепископу арадском др Тимотеју (Севићу) уручио високо одликовање, орден првог степена Српске православне епархије темишварске.   Манастир Ходош (рум. Mănăstirea Hodoș-Bodrog) је после јерархијске поделе 1864. године припао Румунској Православној Цркви. Налази 15 км југозападно од Арада, покрај места Фелнак. Историјски извори говоре да је данашњи манастир основала у XV веку стара племенита српска породица Јакшић, као и оближњи манастир Бездин, који и данас припада Српској Православној Цркви.   Познати су сви настојатељи манастира Ходоша од 1700. године. То су архимандрити: Софроније (1700), Александар Прерадовић (1732), Вићентије Продановић (1750), Вићентије Новалић (1773, родом из Мостара), Генадије Ђукић (1778, родом из Баје), Теодосије Јовановић (1786-1810, родом из Батање), Мојсије Манојловић (1810-1835, родом из Арада), Григорије Кириловић (1837-1839, родом из Галше), Стеван Крагујевић (1839-1842, родом из Осијека), Емилијан Кенгелац (1845-1853, родом из Кикинде), Антоније Нако (1853), Корнелије Живковић (1853-1887, родом из Даља). Године 1726. посланик на српском црквено-народном сабору био је архимандрит Софроније из манастира Ходоша. Манастир данас припада Архиепископији арадској Румунске Православне Цркве, мушки је и представља један од најплодоноснијих духовних расадника у румунском Поморишју.     Извор: Српска Православна Црква   Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      SPC.RS
×
×
  • Create New...