Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 часа, Жика рече

Мислиш на Максима, Иринеја Добријевића и Лонгина?

На кога другог?:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Ćiriličar рече

То је нека аврста мекшег језуитског реда са мотом: Ми не ратујемо против духова злобе из поднебесја, него против злобника овога света.

Знам ја јако добро против кога ратујем. Ови су се зезнули што су ме потценили. А грешке се плаћају...  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И ова је рекла у филму да је највећа грешка што су је потценили:

images.jpg.28a2da5e92ece8b8d8121c71c1b251b4.jpg

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Знам ја јако добро против кога ратујем. Ови су се зезнули што су ме потценили. А грешке се плаћају...  

не пуцај, док им зенице не видиш ... 1324_womens

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Снежана рече

не пуцај, док им зенице не видиш ... 1324_womens

Ни не знају да су им се очи исколачиле... Жао ми је што нећете моћи читати овај најновији текст, јер је то за Патријарха. Тек после сабора ће изаћи. Када објавим унапред ствари ови се прегрупишу и имају спремну причу за мање виспрене владике. Сада пак неће знати шта их је снашло. Ми имамо раскол у току а неки слепци не виде, односно ови камуфлирају све док не доведу до свршеног чина. Изгубили смо један рат против НАТО, овај не смемо. Ствар је припремљена и зато је одобрен октобарски сабор. Мислили су да ће тада срушити Патријарха, али им је план пропао и зато сада ои нису за (ванредни) сабор. Амфилохије је почео да слади и лаже (као по обичају), одговарајући притворно на наше аргументе. Проблем са њиме је што може да слаже а да не трепне, тако да сам му ископао мноштво контрадикторних изјава. Кирилово писмо је одлично, а ови су му безобразно одговорили, као да је он човек са пола мозга. И намерно нису дали српски превод одговора да би могли да се бране кад им се отпише.    

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

нећете моћи читати овај најновији текст, јер је то за Патријарха. Тек после сабора ће изаћи. Када објавим унапред ствари ови се прегрупишу и имају спремну причу за мање виспрене владике.

Zbog cega je i Gagic povukao svoj text. ?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, The Godfather рече

Zbog cega je i Gagic povukao svoj text. ?

Није, али је његова коначна верзија дошла у Синод. Један од Амера га је молио да не објављује, и овај га повукао, али су други већ били пренели. Гајовић је превише фин, а мене ови неће памтити по финоћи...:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ПС Ведран је тврд као Меланија Римљанка, тако да неће да открије ко је био молитвеник. Покушао сам на разне начине да га убедим, али је остао као неки комуниста из Отписаних!:))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Није, али је његова коначна верзија дошла у Синод. Један од Амера га је молио да не објављује, и овај га повукао, али су други већ били пренели. Гајовић је превише фин, а мене ови неће памтити по финоћи...:D

Што му стално пишеш погрешно презиме? Вероватно нека шала?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Жика рече

Што му стално пишеш погрешно презиме? Вероватно нека шала?

Наравно. Да се не погорди како му је Ава упамтио презиме:))) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Наравно. Да се не погорди како му је Ава упамтио презиме:))) 

Како се Кирило побунио против епископа у Америци а Амфилохијев је ученик?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Жика рече

Како се Кирило побунио против епископа у Америци а Амфилохијев је ученик?

Па ови су затукли нож у леђа Лохију. Митрофан има бесмислена оправдања да не може да уплаћује паре (разрез / да даје у заједничку касу), а ако је тако неспособан, одмах бих га рашчинио. Јер он мора да плаћа разрез Патријаршији у Бг. 

Кирила су откачили да не би му давали паре. То је мртва епархија иако је Лохи рекламира као живу и бесрамно прича о покрштавањима. Кирило има плату из Острога. Амери се једноставно решавају Кирила и Лохија као баласта. Ја сам рекао и Таси и Лохију да ће их ови пустити низ воду. Зато сам био бесан кад је Лохи бранио Максима на сабору у мају, и то рекламирајући га као врлинског човека јер није педер! Атанасије је чекао завршетак сабора да објави свој напад на Вартоломеја. Ја Максима видим као опаку змију која има само своје циљеве а овима се служи као фигурама у луткарском позоришту. Треба знати само како је Владан Перишић срамно најурио Лохија са Бф. Али Лохи има своје јасне циљеве (отцепљење од СПЦ) и онда јуначки трпи пријатељску ватру.   

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Па ови су затукли нож у леђа Лохију. Митрофан има бесмислена оправдања да не може да уплаћује паре (разрез / да даје у заједничку касу), а ако је тако неспособан, одмах бих га рашчинио. Јер он мора да плаћа разрез Патријаршији у Бг. 

Кирила су откачили да не би му давали паре. То је мртва епархија иако је Лохи рекламира као живу и бесрамно прича о покрштавањима. Кирило има плату из Острога. Амери се једноставно решавају Кирила и Лохија као баласта. Ја сам рекао и Таси и Лохију да ће их ови пустити низ воду. Зато сам био бесан кад је Лохи бранио Максима на сабору у мају, и то рекламирајући га као врлинског човека јер није педер! Атанасије је чекао завршетак сабора да објави свој напад на Вартоломеја. Ја Максима видим као опаку змију која има само своје циљеве а овима се служи као фигурама у луткарском позоришту. Треба знати само како је Владан Перишић срамно најурио Лохија са Бф. Али Лохи има своје јасне циљеве (отцепљење од СПЦ) и онда јуначки трпи пријатељску ватру.   

Да ли је Амфилохије довео Перишића на факултет?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Аутор: Жељко Ињац, новинар
      Када бисмо поседовали временску машину и вратили се неке две и по деценије уназад, рецимо у ’90. у доба Милошевића и да нас тамо неко у прошлости пита како изгледа будућност, шта год бисмо рекли звучало би као глупа шала. Тако и овај наслов може да зазвучи на први поглед. Реалност превазилази и најбоље сатире, па и оне из ’90. попут „Топ листе надреалиста“. Надреалисти су ономад предвидели већину догађаја а ми смо њихов перформанс тада сматрали будалаштином али догађаји који су уследили су нас сасвим демантовали.
      Међутим Кока-Кола и Фејсбук заиста јесу ушли у сукоб али како то представља почетак грађанског рата у Америци?
      Треба се подсетити како је почео грађански рат у Америци у другој половини XIX века.  Узрока је било много, али два су била кључна – укидање робовласништва и економске супротности. Амерички аболиционизам који је покренуо питање ропства, односно захтевао еманципацију робова и захтевао укидање ропства, као и протекционистичке политике севера (што би аналогно данашњем стању одговарало изолационизму) и потребама југа за извозом коју је та северњачка политика кочила, доввели су до грађанског рата у САД.
      Данас у Америци нису истоветни узроци али су веома слични. Политика коју води председник Трамп није баш изолационистичка али се може рећи да он лично није наклоњен интервенционизму за разлику од његових претходника којима су дириговали глобалисти. Такође питање права, како то данас политкоректно кажу, „афроамериканаца“ је поново тема и повод за сукоб у Америци.
      Но, треба кренути редом. Шта је довело до сукоба Кока-Коле и Фејсбука и какве то везе има са председником Доналдом Трампом?
      Недавно, тачније почетком месеца јуна, покренута је кампања прво на друштвеним мрежама, затим у електорнским медијима, а сада и у већим и јачим медијима који су пре свега под контролом глобалиста, али јој је примарна база и даље на интернету, пре свега на друштвеној мрежи Твитер и званичном сајту иницијатора кампање (мада је сајт регистрован крајем прошле године у децембру, што значи да се кампања темељно припремала). Кампања је покренута пре свега ради дисциплиновања Марка Закерберга, познатијег у Србији као Цукерберг, власника Фејсбук компаније. Кампања под именом Stop Hate For Profit односно „Зауставите мржњу ради профита“, као и истоимени сајт таргетирала је Фејсбук платформу као место на коме се несметано промовише мржња иако ова платформа доноси огроман профит њеном власнику. Форбс је проценио богатство Марка Закерберга на 79,7 милијарди долара, који је ово богатство стекао покретањем Фејсбук платформе, такође Форбс ових дана води ватрену кампању против Марка Закреберга. Примера ради, спољни дуг Русије износи око 450 милијарди долара. Од покретања ове кампање Марк Закерберг је изгубио око 7 милијарди долара.
      Иницијатори кампање Stop Hate For Profit оптужили су Фејсбук платформу да иако се декларативно залаже за „изградњу друштва и зближавање људи“ у пракси се показује да се ова друштвена мрежа користи за распиривање мржње и сукоба међу људима, па чак и подстрекивање ГЕНОЦИДА, а да при том зарађује огроман новац.
      Геноцид је реч која је због често намерно погрешне употребе девалвирала, али у случају Фејсбука и даље има тежину.
      Како је дошло до тога да се Фејсбук терети за умешаност у геноцид?
      После низа текстова у „Њујорк тајмсу“ у којима се Фејсбук прозивао за одговорност за геноцид у Бурми (Мјанмару), Фејсбук је навео да је угасио низ налога у тој земљи с којих је подстицана мржња и на томе се отприлике завршила одговорност Марка Закерберга и Фејсбука. Фејсбук је протеклих година, истина, увео низ ригорозних мера, које се већ могу слободно квалификовати као нарушавање слобода корисника ове платформе. Милиони профила корисника су након оптужбе за геноцид погашени широм света на овој друштвеној мрежи. Санкције су пооштрене, као и правила понашања, али суштински се није много утицало на сузбијање мржње на овој друштвеној платформи и реално је питање да ли ће то икад бити изводљиво.
      Шта се догодило у Мјанмару?
      Наиме, у Мјанмару у коме становништво у већини не разликује интернет од Фејсбука, а телефони се продају са већ креираним Фејсбук налозима, војска ове државе је водила хејтерску кампању путем ове платформе усмерену према једној националној мањини.
      Око половине становника Мјанмара су корисници Фејсбука што је негде близу 20 милиона корисника. Војска ове државе је организовала кампању против Рохинџа муслиманске заједнице која у већински будистичком Мјанмару преставља мањину. У овој кампањи је учествовало 700 људи који су преко Фејсбук платформе прво задобили огроман број пратилаца на Фејсбук страницама које су покретали а које промовишу естрадне личности Мјанмара, поп звезде, моделе, познате личности итд. Неке од тих страница су имале и преко милион пратилаца. Рецимо, у Србији „Блиц“ има приближно милион пратилаца на Фејсбуку (950 хиљада) али је он уједно један од најчитанијих портала, док Курир заостаје за неких 100 000.
      У завршници кампање коју је на Фејсбуку покренула војска Мјанмара на страницама са огромним бројем пратилаца објављивани су постови против Рохинџа мањинске заједнице у којима су Рохинџе престављене као терористи који силују жене и децу и врше друге злочине. Официри војске Мјанмара који су учествовали као администратори на овим страницама су подстицали дискусије и водили их у жељеном правцу, пре свега усмеравајући кориснике на хејт према Рохинџа заједници. Мржња према Рохинџама је кулминирала насиљем и протеривањем 740 000 чланова ове заједнице у суседни Бангладеш.
      Фејсбук компанија је признала да је преспоро реаговала у овом случају и да ће урадити све што је у њиховој моћи да убудуће не дође до оваквих злоупотреба њихове платформе. Лично ми је као кориснику Фејсбука, који је често због критичког мишљења санкционисан на тој друштвеној мрежи занимљиво како је Фејсбук успео да направи овакав пропуст, с обзиром да у Србији санкционише и за најмању глупост, типа кад неки корисник напише реч „педер“ уместо политкоректне „геј“, мада ни једна ни друга нису изворно српске речи. Такође, Фејсбук у Србији санкционише странице које се баве историјом уколико случајно неко постави фотографију Ратка Младића или неку језиву фотографију геноцида у Јасеновцу чак и у текстовима који само таксативно наводе историјске чињенице или пак хронологију без упуштања у објашњење позадине догађаја.
      Фејсбук очито има двоструке стандарде када је геноцид у питању или просто администрација ове друштвене платформе није довољно обучена да препозна све финесе разних народа, њихове историје, културе итд или, ипак, остаје да је некима мање а некима више наклоњена, а некима као што су Рохинџа муслимани и Срби није уопште наклоњена.
       
      Није проблем само Фејсбук али је тренутно Фејсбук главна мета.
      На званичном сајту Stop Hate For Profit на насловници стоји памфлет (буквално политички памфлет) у коме се отворено прозива Фејсбук због „подршке“ сајту Брајбарт. Из памфлета се може видети да иницијаторима овог бојкота Фејсбука смета и то што платформа Марка Закерберга допушта шеровање садржаја Брајбарта као „поуздани извор информација“, упркос како наводе, томе што иза тога сајта стоје „бели националисти“.
      Брајбарт је иначе амерички портал који је интензивно учествовао у претходној изборној кампањи у Америци промовишући Доналда Трампа, а окривљују га и за Британски Брегзит. Стив Бенон долази на чело Брајбарта управо 2016. године када су председнички избори у Америци. Бенон је потом био саветник председника Трампа а након разлаза се поново враћа уређивању Брајбарта.
      Лево-либерални и глобалистички медији и политичари у Америци Брајбарт сматрају стожером модерне алт-рајт десне идеје не само у Америци већ и у свету.
      Сад је можда мало јасније ко заправо стоји иза покрета Stop Hate For Profit.
       
      Ево ко заправо стоји иза ове бојкот иницијативе.
      Color of Change, Free Press, Sleeping Giants, Anti-Defamation League („Лига против презира“) и NAACP („Национална асоцијација за напредак особа обојене пути“) које су блиске Антифа (која није ни регистрована у Америци али има своје огранке) и Black Lives Matter покретима који протеклих месеци пале и жаре (буквално) широм Америке. Ове организације стоје иза низа успешних бојкот-притисака последњих година и захтевају од низа предузећа, корпорација и познатих брендова да се солидаришу са њиховом интерпретацијом „америчких вредности“ као што су „ слобода, једнакост и правда“ ови покрети захтевају од познатих светских брендова „да се не оглашавају на Фејсбуку током месеца јула“.
       
      „… Пошаљите Фејсбуку снажну поруку: Ваша зарада никада неће бити вредна промовисања мржње, бахатости, расизма, антисемитизма и насиља.“ Поручују на сајту  Stop Hate For Profit .
      Дакле ствари су врло просте и објективно сагледавајући тешко их је подвести просто под борбу за људска права или права „обојених“ или борбу за било какву праведност јер је у питању једна агресивна предизборна кампања која је као никад до сада озбиљно увукла Америку у оштре поделе и сукобе, без обзира на чијој је страни правда, ако се може уопште тако генерализовати и упростити сукоб који се управо одвија у овој држави. Ипак, ова иницијатива, без обзира на њену политичку позадину или можда управо с обзиром на њему политичку позадину почиње да даје резултате. Читав низ компанија и познатих светских брендова, буквално ланчано, дан за даном, отказује рекламирање на Закерберговој Фејсбук платформи. Преко 90 јаких компанија паузирало је оглашавање на Фејсбуку у знак подршке иницијативи Stop Hate For Profit.  Као резултат бојкота, акције Фејсбука убрзано падају тако да је до сада фејсбук изгубио 56 милијарди долара своје тржишне вредности с тенденцијом још већег пада.
       
      Број компанија које се придружују бојкоту Фејсбука је све већи. Глобалисти имају полуге моћи којима успешно уводе у бојкот ове друштвене мреже све више познатих светских брендова. Домаћи корисници који су били изложени бесмисленим Фејсбук санкцијама ће свакако благонаклоно гледати на ово бојкотовање Закербергове друштвене мреже, али би требали да имају у виду само једну „ситницу“ – они који данас руше Фејсбук јуче су уводили санкције Србији, а знамо шта је било и потом. Ово је уједно пример и нашим властима како се глобалисти обрачунавају са сарадницима Доналда Трампа. Те, иако нам је у интересу да као држава имамо добре односе са председником Америке, треба ипак извагати какве последице то претерано зближавање може имати по нашу економију па и државност, а сви ће се морати сложити да су Закерберг и Фејсбук ипак много, много дражи глобалистима него Србија.
       Лејвис, Мозила, Хонда и Кока-Кола су брендови који су сасвим сигурно познати и на нашим просторима, а ту су и Вајбер који је такође прекинуо сарадњу са Фејсбуком али и са другим платформама које су у власништву Закерберга, као што су Вацап и Инстаграм.
       
      Од куд то да један глобални Фејсбук постане мета глобалиста?
      Пре би се могло рећи да су ово „превентивне“ мере глобалиста, него заиста озбиљна намера да се уништи Фејсбук и Закерберг. Треба се подсетити Кембриџ аналитике и доприноса Фејсбука у победи Доналда Трампа на изборима 2016. мада званично не постоје докази за директну умешаност Закерберга у ову аферу те је стога у Великој Британији на суду кажњен симболично, а можда нису ни желели да га казне. Британска служба The Information Commissioner’s Office (ICO), изјавила је да је Фејсбук практично дозволио да се прекрши закон.
      Фејсбук је 2014. године пласирао квиз за своје кориснике како би открили који су тип личности. Александар Kоган је био идејни творац овог квиза, иначе професор на Универзитету Kембриџ.
      Kвиз је који је постављен на Фејсбук платформу је прикупљао податке корисника ове друштвене мреже али и њихових пријатеља. На овај начин је квиз преко Фејсбука прикупио податке око 50 милиона корисника првенствено из САД. Подаци искоришћени за прављење психолошких профила гласача у Америци, а потом и таргетирања циљних група ради промоције Доналда Трампа. Сматра се да је Трамп захваљујући управо овим подацима победио на председничким изборима, као и да је захваљујући сличној анализи одрађена пропаганда за Британски Брегзит.
      Да се не би нешто слично поновило на предстојећим председничким изборима у Америци, глобалистичка машинерија је превентивно кренула у „преваспитавање“ Закерберга бојкотовањем његове платформе и наношењем финансијских губитака Фејсбук компанији. Председник Трамп је свакако бојкотован од глобалистичких либералних медија, тако да је своју кампању усмерио на друштвене мреже. Његову видљивост током епидемије коронавирусом и нерад по градовима Америке омогућио је Твитер и Фејсбук.
       James Quincey, шеф производње у комапнији Кока-Кола је изјавио да у свету не сме бити места за расизам, као ни на друштвеним мрежама. Кока-Кола је потом обуставила оглашавање на Фејсбуку за наредних 30 дана.  Тако је дошло до „рата“ између Кока-Коле и Фејсбука. За сад у овом рату тријумфују противници Доланда Трампа. Оснивач Фејсбука, Марк Закерберг, изјавио је да ће његова друштвена мрежа забранити оглашавања које садржи ставове „да људи специфичне расе, етничке припадности, националног порекла, верске припадности, каста, сексуалне оријентације, родног идентитета или имиграционог статуса“ представљају претњу другима. Помирљиве изјаве Марка Закерберга јасно указују да је „поруку“ примио и да ће се повиновати свим или барем већини захтева иницијатора бојкота. Што у преводу значи да ће  стати на страну глобалиста и отказати послушност Доналду Трампу, барем у овом моменту тако ствари делују. То даље значи да ће ако Закерберг остане на линији покорности и послушности глобалистима, медији који фаворизују Трампа, као што су Брајбарт бити блокирани на овој највећој друштвеној мрежи на свету. Што уједно значи веома смањену видљивост Трампових медија у предизборној кампањи.
      На Твитеру се догађа нешто слично, наиме у последње време Твитер је почео да санкционише објаве Доналда Трампа и да их брише или означава као насилан садржај.
      Занимљиво је такође поменути да је у овај рат увучен и Гугл претраживач. „Преко 1,650 запослених у Гуглу је потписало отворено писмо намењено извршном директору Sundar Pichaiu са захтевом да компанија престане да продаје своје технологије полицијским снагама широм Сједињених Америчких Држава. Писмо долази у тренутку када се протести против полицијске бруталности шире подстакнути убиством Џорџа Флојда и улазе у пету седмицу“, наводи магазин The Verge.
      Даље се може очекивати да ће и Гугл компанија бити изложена сличном притисак-бојкоту као и Фејсбук уколико на време не реагује у складу са интересима глобалиста. То би све укупно за последицу имало да Доналд Трамп уђе у предизборну кампању са 45 милиона грађана који су остали без посла због коронавируса, урушеном економијом, сукобима белих и црних паравојних формација, нередима и хаосу на улицама градова широм САД, војском и полицијом на улицама, и екстремно смањеном видљивошћу његових електронских медија којима је главни ослонац до сада био на интернету тј. друштвеним мрежама.
      Заиста ће бити чудо ако Трамп победи поново на председничким изборима, с обзиром колико се ради на томе да му се смањи медијски простор. Било да Трамп изгуби изборе или ипак победи, друштвене мреже више неће бити оно што су биле до сада, биће трајно промењене са јаком цензуром и појачаном политиком санкција. Слобода изражавања на друштвеним мрежама ће бити знатно смањена а критичко мишљење готово да неће постојати. Друштвене мреже ће се свести само на забавне странице, сликовницу као што је то већ сад Инстаграм и необавезно ћаскање без могућности озбиљних дискусија, постаће лажна слика толерантног света у коме се људи ипак сукобљавају али о томе не говоре на интернету – brave new world – споља гладац, а изнутра јадац.
      https://www.kcns.org.rs/agora/uvod-u-gradjanski-rat-u-americi-zaratili-koka-kola-i-fejsbuk/?fbclid=IwAR3EGOa2avDVUB6MhVsFrzwqOR3EtHY_KZZL8IWqOSanchV3i606LUYy_hw 
    • Од JESSY,
      Уважени господине предсједниче,
      моја потпуна изузетост из политичког живота у Србији одвојила ме од чак свепознатих информација о изборним процесу који се у скорије вријеме одиграо, али ме је чак кратко укључење у информативне емисије у Српској обавијестило о Вашем изборном успјеху. Имам своје мишљење о декадентности друштвеног система у српским земљама - у Србији и Српској и оној Црној Гори у којој је српство само по себи кривица - па и о легитимности политичког система. Али, ма шта ја о њему мислио, остаје чињеница да другог друштвеног и политичког система нема и да - било да сте добили или сте приграбили апсолутну моћ и одговорност, то Вашу улогу у будућности не чини ни мало мањом или релативнијом.
      Дакле: по изборном резултату, по усмјерености и приватизованости власти, по заступљености у медијима, по свему и свачеми, тренутно сте Ви једини чинилац политичког и друштвеног живота Србије.
      Зато сматрам својом људском, хришћанском, православном, српском, свештеничком дужношћу да Вам скренем пажњу да немате право да коначно ријешите статус АП Косово и Метохија било каквим рјешењем које би поништило Косовским завјет у коме су уткани вјековни уздаси српског народа, у коме су жртве у вијековима ропства, у балканским и свјетским ратовима, немате право да погазите важећиустав Србије, вјековно опредјељење српског народа, немате право да згазите сваку литургију коју смо служили од те у Самодрежи 1389 до дана данашњег.
      Моћ коју имате обавезује Вас. Са великом моћи - то зна чак и нововјековна популарна култура, али и хришћанска мисао вијекова - долази и велика одговорност а са апсолутном моћи долази и апсолутна одговорност. Ви сте добили апсолутну моћ и сад је небитно да ли сте је жељели.
      Српски народ је постајао народ вијековима. Постaјао је народ кроз прихватање Христа Богочовјека. Постајао је и даље народ, када су га Кирило и Методије родили у његовом језику, Постајао је народ кроз своје државе. Ако нисте упознати - погледајте границе Србије у 8.и 9. вијеку. Вијдећете да су и прије наших светородних Немањића наше државе биле и Дукља и Зета и да се Србија и тада простирала са обје стране Дрине. Кроз вијекове прије Косова ми смо се уздиздали у Христу, кроз више држава и династија. Кроз Зету, Босну и Рашку. И када смо коначно саградили једну од наших по дометима најважнијих држава и када је дошао час да је 1389.бранимо, ми смо се сви - и Влатко Вуковић и Св. кнез Лазар и Обилић нашли на Косову пољу. Да кажемо најважнију ствар на свијету: да човјек који изгуби Отачаство као Смисао, губи смисао свог отачаства, а самим тим постаје неразлучан од животињa. Како тада - тако и данас. Рекли смо коначно оно што сваки човјек мора да каже: једино важније од овдашњег живота јесте смисао живота. Јесте Живот са великим "ж".
      Како тада, тако и данас. Ми смо издржали вијекове знајући то. Кажу да много читате. Читајте Радована Самарџића, ако не већ Владику Николаја или нашу јуначку поезију. Читајте Његоша. Можда сте и прочитали. Али смислотвореће књиге се не читају него удишу. Удишите их. Живите њима.
      Чекају Вас, рекоше ми данас, битни преговори. Не заборавите оно што овдје удахнете. Пред Вама су историјске одлуке. Немојте да Вас збуне они који Вам тапшу по раменима: Тапшу Вам не зато што воле Вас или Србију, већ зато што воле привилегије које им омогућавате и представљате. Ви не смијете издати Косово. Не смијете потписати "правно обавезујући споразум". Ви можете узети на себе само издају. И ништа друго. Ништа дуго Вам се тренутно не нуди. Знамо да Вам се не нуди. Зато ни не прихватајте. Ако су Вам на столу само издаја и притисак, изаберите притисак. Он ће бити наш, заједнички. Издаја - само Ваша. Да ли је то заиста оно што желите да уземете на себе - да Вас памте као издајника?
      Многи могу да Вам кажу да је ово само једно мишљење. Обавјештајне службе ће се повиновати Вашим жељама. Странка и држава хоће. Можда и неки моји Оци и браћа. Али вијекови прије Вас и вијекови послије Вас вас гледају. Ваша и наша дјеца неће памтити привилегије које су сахрањене у земљу са животима који немају смисао. Неће се нико сјећати ниједног трактора, ниједног мерцедеса. Ничега. Ако издржите - историја ће Вас се сјећати као некога ко је још једном рекао "не" компромису који стоји испред сваког Србина од како је свијета - да мијења душу за земљу. Ако кажете "да", историја ће Вас запамтити као сваког Србина који је проминеио душу за земљу - па макар и као земљопосједник био успјешан. На Вама је. Немојте да Вас подршка на изборима завара. Избори се пројектују и одржавају тренутно расположење. Ви сједите на мјесту из којег Вас и уназад и унапријед гледају вијекови.
      С поштовањем,
      Дарко Ристов Ђого
      свештеник
      р.ѕ. Дао Бог да све ово једном буде само сјећање на времена када смо сви заједно бринули једну бригу. Цјелокупни блато којим ће ме гађати да би Вама угодили, било из емотивне некритичке привржености, било из потребе да се додворе, ја прихватам као моју цијену тога да будем човјек, хришћанин, православни Србин, свештеник, отац моје дјеце. Желим Вам добро и као човјеку кога се сјећам са почетка рата на Палама, када сте дошли да помогнете моме оцу.
       
      https://www.facebook.com/1099674145/posts/10221316512517872/?app=fbl
       


      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је  Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се  без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње.    У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности.  Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности.   Сви хришћани се слажу у томе да је новозаветно доба у време Библије вршило креативан утицај на живот људи и жена, и на живот Цркве, пуштајући из себе свеже залихе енергије и схватања, слично вулкану који повремено избија изливајући ватрене  реке лаве. Данас смо у прилици да проучавамо теолошке процесе којима је тај вулкан настао. Можда ћемо проучити настанак стена које су одредиле гејзер који видимо пред собом, и уз то сазнамо нешто о томе како се спољни изглед односио према невидљивом извору топлоте и енергије. Овиме желим рећи да наше проучавање утицаја заокружене старозаветне традиције може помоћи при објашњењу ове друге, и тај однос обеју према Богу и његовим чиновима у којима се садржи њихов ауторитет и животворна сила.   Стари завет није само у хришћанским круговима извршио формирајући и креативан утицај у новозаветном добу. На првом месту, Црква је сачињавала само једну међу неколико група у јудејству, од којих је свака гледала на Стари завет као на своју свештену и ауторитативну књижевност. Све су оне биле свесно зависне од њега и све су узимале на себе задатак да га тумаче у светлу својих сопствених схватања и околности. Темељито проучавање Библије у новозаветном времену морало би обрадити сва ова тумачења као и хришћанско тумачење, и премда нам време не допушта да изложимо шири поглед, наше разматрање почетака Новога завета у светлу утицаја Старога завета на њега било би осиромашено уколико не бисмо га ипак изложили.   Можда је најједноставније поље, а најбоље је да се с њиме отпочне, поље александријског јудејства. Не у смислу да у њему нема високопарности и темељитости, на пример, у Филоновом тумачењу Старога завета; напротив. Међутим,  метод с којим  овај философ ради, и његов мотив, оба су релативно јасни. Човек чији је скоро сав књижевни опус посвећен тумачењу Старога завета, може се без даљег узети да се бавио првенствено смислом и утицајем Старога завета.  Филон се може сматрати лошим и непредвидивим егзегетом, али то не мења ствар. Филоново тумачење је имало за циљ да свом народу препоручи оно што је сматрао да је библијска вера, а његов метод је био излагање извора ове вере, самог Светога писма.   Ово тумачење и овај метод били су скоро неизбежни код човека васпитаног у александријском јудејству. Немогуће је порећи да је јеврејска заједница у Александрији била изложена моћним утицајима јелинистичког света, али је ова истина била понекад пренаглашавана на штету оног другог, исто тако важног – истине да су александријски Јевреји били толико добри познаваоци Библије као било који њихови земљаци. На ову истину подсећа Септуагинта, први велики превод који је александријска традиција веома ценила.   Сам Филон је био одани Јеврејин, што из  његових списа не треба доказивати, јер је потврђено очигледно његовом готовошћу да у име своје сабраће Јевреја метне главу у лављу чељуст кад је био на челу депутације пред царем Гајом. Готовост на мучеништво није доказ правоверности, али је савим добар знак лојалности и искрености. Као доброг Јеврејина Филона су плашиле паганске религије, те је желео да проповеда религију свога народа. Излажући је, одлучно се држао библијског обрасца, и велике делове Петокњижја тумачио је стих по стих.   Оваквим радом Филон нам се представља као Јеврејин и као проучавалац и тумач Старога завета. Нема потребе порицати да је био истовремено грађанин јелинистичког света, у потпуности упознат са суштином и начином изражавања мисли тога света. Добро је познато да му је пошло за руком да у Старом завету пронађе платонизам, стоицизам и новопитагорејство, за које Мојсије и пророци сигурно нису знали, што је постигао алегоријском методом, чија примена се понекад чини потпуно неодговорном: из текста ишчитава мисли које је претходно усадио у њега. Међутим, његов мотив никад није био свесно исфалсификован, већ је био мисионарске природе. Будући уверен да је јудејство истинска и апсолутно важећа религија, а и да има много истине у ономе што је прочитао у грчкој философији, било је неизбежно да ће препоручивати своју религију приказујући је средствима која су задовољавала његово убеђење и интелигенцију – било да задовољавају или не наша убеђења – да је та религија антиципирала и превазилазила све друге изворе мудрости.   Филон је хтео да реинтерпретира Стари завет у светлу јелинистичког миљеа у којем је живео, и из овог разлога биће од значаја за проучаваоце Новога завета, јер су се новозаветни писци такође трудили да старозаветну веру препоруче том јелинистичком свету. Но много важнији за нашу сврху је податак да мада су Филон, с једне стране, и апостоли Павле и Јован и други новозаветни писци, с друге, сви заједно реинтерпретирали Стари завет, Филон није дао оно што зовемо Нови завет који  би био на равни са Старим заветом, док су апостоли то учинили. Разлог је јасан. Филон може само депотенцирати Стари завет, он може уклонити тешкоће (какве су очигледни антропоморфизми) и изнети на светло дана скривену истину и скривену лепоту; али не може да поново захвати онај креативни живот који је произнео Закон и Пророке.  У најбољем случају, може да традира Стари завет као да је из друге руке; можда углађеније, не може животније и делотворније. Недостаје му динамика новозаветног божанског чина какав су новозаветни писци веровали да поседују и о њему сведоче.   За Филона се може рећи (можда погрешно) да је био више јелиниста неголи библиста; рабини се никако не би могли тако окарактерисати. Мишна, Талмуд и Мидраши били су прожети Старим заветом и без њега не би могли постојати. Тачно је да и у њима срећемо егзегезу која се слабо позива на текст, али се не може довести у питање рабинска искрена намера да Старим заветом определе не само своје списе, него и своје животе.   Традиционално учење којим је јудејство очувало, развило и надаље предавало Стари завет може се поделити у два дела.  Халака је представљала подробну примену старозаветног Закона на променљиве околности у којима су живели читаоци Старога завета. Ове околности су биле делимично спољне,  а старозаветни Закон је неизбежно постао далеко сложенији кад су његове уредбе и установе, које су имале порекло у релативно једноставном и неразвијеном економском, сеоском друштву, биле примењене на животне услове у урбаном друштву, где је живот и његово уређење био много сложенији и напреднији. Ове променљиве околности биле су и унутарње природе, јер су људи почели да гледају на многе ствари у новом светлу; на пример, закон освете, lex talionis,  знатно је модификован, па су се уместо „око за око“ људи задовољавали новчаном накнадом. У многим прописима Халаке рабини су провели ову прогресивну примену и прилагођавање записаног Закона животним околностима.   Другим начином тумачења Старога завета бави се Хагада. За ову реч тешко је наћи дефиницију. Хагада није производ стручног тумачења Старога завета, већ је у суштини популарни наратив, популарна проповед. Старозаветне библијске приповести се причају и препричавају и за све то време улепшавају се приповедањем, њима се додају нове приче, неке истинске, неке легендарне, неке делимично истините и делимично легендарне. Све ово чини се како би се наглашавало морално понашање људи – верско, етичко, а понекад политичко и националистичко.   Данас се све више прихвата мишљење да рабини уопште нису били ван додира с грчком светом, но ван питања је да је укупни учинак обе халачке и хагадске традиције био да створе оно што би се могло скоро окарактерисати као имагинарни свет у којем је Стари завет и даље живео, свет који наставља да постоји са Старим заветом.   Постоји блиска сличност између рабинског коришћења Старога завета и његовог коришћења у Новом завету. Наиме, налазе се заједничке формуле цитирања, заједнички егзегетски методи и заједнички егзегетски резултати. Ове сличности се виде на први погледи, и сваки компетентан истраживач може их открити. Исто тако лако је открити фундаменталну разлику између рабинâ и апостолâ, а она је у убеђењу ових других да је Месија дошао у лицу Исуса Христа Назарећанина.  Но, наш задатак је да копамо дубље, ако можемо, и опажамо разлике између оне врсте књижевности коју је изнедрио рабински покрет и књижевности коју су створили хришћански кругови.   На рабинској страни, нови материјал који је пратио и тумачио Стари завет, одн. Халака и Хагада, добио је вид предања, које је, како је истицано, довођено у везу са самим Мојсијем. Класични став о овом предању је у Аботу 1,1: Мојсије је примио Закон на Синају и предао га Исусу Навину, а он старешинама, а старешине Пророцима, да би га Пророци предали људима Велике синагоге. Овде се под „Законом“ мисли на Усмени закон – предање. На гори Синају Мојсије је примио два закона: писани и усмени. Овај други закон је хиљадама година важио заједно с оним првим, пошто има исто порекло и исти ауторитет. Ово није веровање које историја може прихватити, мада је важно разумети значај овога. Сам Стари завет је био ауторитативан, али његов ауторитет почива у његовом пореклу, а не у готовој примени на садашње време. Обожаван, поштован и вољен, ипак није био довољан сам за себе и могао је бити делотворан једино путем тумачења предањем.  Но, ово предање се могло користити у ову сврху једино ако би било ауторитативно; а једини начин на који би му рабини могли дати ауторитет био је да се оно сведе на исто порекло као и писаног Закона који је оно тумачило и примењивало у животу. Гора Синај је била један и исти извор истине и ауторитета.   Мало касније дознаћемо да се и садржина Новога завета може описати у смислу предања, предања које не само што износи скривену истину Старога завета, него и своје порекло узима из садашњости. Није само  гора Синај креативан моменат у историји. „Примио сам, каже  св. Павле, од Господа“ (1 Кор 11,23). Рабини би могли говорити о повлачењу Светога Духа и престанку пророштва; међутим, апостоли не би тако рекли. Наспрам онога што им је било речено у старо време, сада одзвања нешто ново: „Али ја вам кажем“ – нешто што уопште не потире, него испуњава старо. Новозаветно предање није тек сенка записаног старозаветног предања, него је нова творевина.   Ако бисмо употребили трећи пример по питању места Старога завета у нехришћанском јудејству, можемо се окренути Кумрану и свицима с Мртвог мора. И док се много шта може доводити у питање, не може се довести у питање да је Кумранска заједница своја правила заснивала на Светом писму. Међу рукописима пронађеним у пећинама, рукописи с књигама Старога завета имају првенствено место. Без сумње, те књиге су биле од суштинског значаја за живот ове Заједнице. Поред старозаветних рукописа пронађени су и богослужбени списи (од којих истичемо Псалтир); апокалиптички материјал; законски зборници (одн. нарочита Халака, која има пред собом рабинско схватање старозаветног Закона; тумачења старозаветних књига, од којих је најзапаженији коментар на Авакумову књигу.   Сасвим је умесно упоредити кумранску егзегезу с Филоновом. И једна и друга полазе од очигледног високог уважавања текста Старога завета, но њихови методи и резултати умногоме су се разилазили. За Филона је својствено да генералише по оном прочитаном. Неки историјски исказ њему постаје полазиште за морална и аналошка извођења закључака о универзалној примени. Тако, то што је Аврам примио три анђела подстиче  Филона да хвалише врлину гостољубља, а затим да покаже да је гостољубље тек узгредни плод веће врлине, побожности. Не упуштајући се у буквално тумачење (та тис ритис аподосеос), он жели да алегорише  ту Тројицу (анђела), и да у њима види Бога у његовом јединственом самопостојању, окруженог пратећим Силама, владалачким и стваралачким, по којима је познат. И тако даље – јер Филон има много чега да каже.   Коментар или Пешер на књигу пророка Авакума иде у супротном смеру. Занемаривши оно што је генерално, он иде према појединостима, и испуњење Аврамових речи налази у недавним догађајима. На пример, овакво је тумачење Авакума 2,4-6:   „’Али праведник ће од вере живети.’ Ово значи, сви извршиоци Закона у Јудином дому, које ће Бог избавити од предстојеће осуде због њиховог залагања и вере у Учитеља праведности. Штавише, богатство је варљиво, надмени човек, и неће остати. Његова грамзивост је пространа као Шеол; и он као смрт никад нема довољно. Њему су страни сви народи (незнабожачки) и к њему су окупљена сва племена. Неће ли сви они бити узети у причу и у загонетке, и рећи: ‘Тешко оном ко умножава што није његово! Колико дуго ће трпати на се густо блато?’ Ово значи да је то зли свештеник који је добио име према истини кад је први пут преузео дужност; али кад је почео да влада у Израиљу, његово срце се надимало, и он је заборавио Бога и издао уредбе ради богаћења. Он је опљачкао и прикупио богатство људи насиља који су се бунили против Бога. Узео је богатство људи, прибравши самог себе безакоњу и кривици: и путеве одвратности чинио је, у свој нечистоти прљавштине.“   У кумранским рукописима, за разлику од Филона, значај старозаветних речи налази се у њиховом испуњењу у недавним догађајима. Ово значи да у својој егзегези кумрански рукописи стоје многе ближе Новом завету од Филона, јер су и новозаветни писци веровали да су посведочавали испуњење Старога завета, а да је процес стваралачког испуњења такав да Нови завет изводи из Старог. Отуда је неопходно упоредити сва схватања испуњења, новозавено схватање и кумранско схватање. Ова два круга имају заједничку везу у томе да су се у њихово време испунила извесна пороштва која су мање-више неодређено предсказана; односно, извесни садржаји које су пророци предсказали мање-више прикривеним језиком, сада су и остварени. Међутим, испуњења нађена код кумранског писца, без обзира на значај такве личности какав је Учитељ праведности, немају тачку фокуса која би им дала јединство и кохерентност. Ова тачка фокуса се чека да дође; главни сукоб између „синова светлости и синова таме“ још увек је, у време писања, у будућности.  Нови завет такође гледа у будућност да би се потпуно испунило оно што су пророци предсказали; но, сав процес испуњења уредсређен је на јединствену личност већ познату у историји, на Иуса Христа. Оно што је испуњено, испуњено је у Њему (или бар у вези с Њим); а оно што тек треба да буде испуњено, биће испуњено у Њему (или бар у вези с Њим). Штавише, у његовом животу, смрти и васкрсењу већ се збио догађај толико огроман да се остатак историје може сматрати њеним продужетком и разрадом.   До сада смо разматрали три поља јудејства, где је у сваком Стари завет играо централну и формативну улогу. Свако од њих представља паралеле у поређењу с Новим заветом, но ниједно од њих није потпуно. Код Филона и александријског јудејства можемо запазити мисионарско настојање да се нејеврејском свету изложи јеврејска вера укорењена у Старом завету, а истовремено да се Стари завет реинтерпретира у светлу нових образаца мишљења и опита. Оно што је недостајало јесте позитиван и креативан подстрек да се јединственост и животворност подаре том мисионарском настојању и реинтерпретацији. У циљу тумачења и примењивања Старог завета рабини су црпели из предања које је, како су веровали, упоредо пратило Стари завет и тумачило га из истог извора, црпећи свој ауторитет не из садашњег надахнућа, него из древне прошлости у којој је ауторитет једино почивао. Међутим, новозавети писци су били свесни садашњег ауторитета као извора њихове проповеди и учења. Кумрански писци су на неки начин били ближи Новоме завету неголи Филон и рабини, али и ту се могу разоткрити разлике. Тамо где су кумрански писци још увек на ивици ишчекивања и надања, новозаветни су у стању да завире у оно што им је Бог већ учинио кад је у потпуности испунио своје обећање.   И сличности и разлике које смо опазили, терају нас да се запитамо: какав је био однос Новога завета према Старом? У начелу се не упуштамо у почетке новозавених књига; занима нас она посебна улога Старога завета при њиховом писању. Једноставно, не прикупљамо и не алазирамо старозаветне цитате који се јављају у Новом завету и не реконструишемо оно што се зове „Библија ране Цркве“ (овај израз је први употребио C.A. Dodd, According to the Scriptures, 1952,  што је изванредно дело о употреби Старога завета у Новом); нас занима креативни међуоднос пророка и апостола који је породио нови књижевни опус, који би могао заузети место поред старог, не једнак тек по светости и ауторитету, него једнак по снази и животворности.   Веома важан задатак за проучаваоца Новога завета јесте како да продре кроз књижевне облике списа које изучава до божанског догађаја који их је произвео; да преко људских речи ослушне Реч Божју, да испита (ако смем употребити метафору коју сам употребио на почетку овог рада) катаклизмичку плиму коју је изазвао вулкан ерупцијом коју називамо Нови завет. Уовој плими је Стари завет несумњиво играо своју улогу; на нама је да изнађемо која је та његова улога.   Није то била старозаветна првенствена улога; не смемо придати претерани значај овом питању. Има делова Новога завета који скоро у потпуности не садрже указања на Стари завет (на пример, Јованове посланице садрже само једну дискретну алузију на Стари завет). Тачно је да је у питању нешто више до директно цитирање; па и кад не цитирају, новозаветни писци често користе језик који су дали преводиоци Старога завета на грчки језик. Па ипак, Стари завет није никад првенствени чинилац у Новоме, који стално гледа уназад у њега, и указује, али не у Стари завет, него на личност и догађај Исуса Христа. Он посматра како Стари завет пружа руку и притом указује на исти циљ, али то је центар, Исус Христос, распети и васкрсли, који једини има првенствени значај. По овом питању Нови завет говори једним гласом. „Јудејци ишту знаке и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога“ (1 Кор 1,22-23). „Бога нико није видео никад; јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн 1,18). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2).   Како се онда сведочење Старога завета односи према сведочењу Новога завета? Метафора  из последњег цитата може пружити неке путоказе који упућују у исто село, један са севера, други с југа; и била би истина у метафори, јер Стари завет из прошлости указује на  будући догађај, а Нови завет гледа уназад на исти догађај као да је он сам у прошлости. Но, Стари и Нови завет су много блискији него што је ово; можда би било боље занемарити њихов хронолошки однос и представити их као путоказе како стоје на истој страни села на које указују, од којих је један ближи селу и, такорећи, онај удаљенији путоказ преузима у себе. Међутим, немогуће је разматрати однос Старога и Новога завета даље овим општим исказима. Теорије и метафоре су без вредности уколико се не осврћемо на чињенице.   Део Новога завета који стоји у најјаснијем односу са историјским делом Исуса Христа јесте онај који зовемо синоптичка јевађеља. Књиге које носе имена Матеја, Марка и Луке желе да изложе приповест о речима и делима Исусовим и из овог разлога имају посебан значај за нашу сврху.   Не може се рећи да синоптичка јевађеља занемарују Стари завет. Она се често позивају на старозаветне приповести и  лица, и често цитирају старозаветне књиге; па  и кад их не цитирају, јеванђелисти често користе језик Старога завета. Како је онда Стари завет утицао на сведочење синоптичких јеванђеља о Исусу Христу?   Читалац (нарочито ако почиње с Матејом) вероватно ће најпре бити импресиониран употребом кратких навода, цитата из њега, који су (како новозаветни писац тврди) пророчанствакоја су испуњена тиме шта је Исус Христос учинио или казао. Овде је потребна дужа илустрација; биће довољно  Матеј 4,13-16: „(Исус) оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим; да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“.   Другим речима, Христос је започео своју службу у Капернауму пошто је Исаија 9,1-2  наговестио да ће тако бити. Јеванђелисти Марко и Лука су више суздржани од Матеја у коришћењу цитата, предложака, но разлика је једино у степену. Нема сумње да су такви текстови играли важну улогу у хришћанској аргументацији, апологетској, и у наративу, и код Јевреја и у паганским круговима.   Данас, нажалост, има неких хришћанских кругова у којима немају исту тежину. Чине им се као да су извештачени, или су погрешно донети или су насумице настали. Било је могуће да се цитирани материјал сачини намерним довођењем у везу било тиме што би се пророкове речи тако протумачиле, као што се код Мт 2,18 позива на Јеремијино виђење Рахиле како нариче (Јер 31,15) због Иродовог погубљења деце; било преписивањем историјског наратива, као кад Матеј, једини од синоптичара, цитира Зах 9,9: „Твој цар иде к теби ... и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином“; тиме Матеј мења Марков извештај о Христовом свечаном уласку у Јерусалим кад вели да је Христос имао две животиње (Мат 21,2.7). Значи, савремени читалац не може а да се не пита да ли постоји нека подударност између текста наведеног код Захарије 13,7: „удари пастира и овце ће се разбећи“, и текста наведеног код Марка 14,27: „ударићу пастира и овце ће се разбећи“.   Међутим, кад се износе  ова критичка запажања, не значи да се уклања однос између Старога завета и синоптичких јеванђеља. Повезивањем пророчанства и догађаја да би се учинило да се они подударају, претпоставља дубоко убеђење да су пророчанство и догађај стварно подударају и да једно и друго налазе своје испуњење у оном другом; а подударност се може збити на широком дијапазону пошто постоји стварна подударност и хомогеност између Старога завета и јеванђеља. Ову хомогеност није потребно ни доказивати и она се може опазити у језику и у начелном гледању на живот и његов смисао; пре свега, може се опазити у појимању Бога које је заједничко и Старом завету и јеванђељима. У њима обома је несазнативи Бог чије дејство у прошлости има одраза у садашњости, и чије дејство у будућности никад није толико удаљено да се и оно не одражава у садашњости.   Синоптички  писци су састављали своје књиге како би на основу постојећег предања приказали да је овај Бог- Бог који је из прошлости и будућности, а увек инсистира на садашњости, испунио своја обећања и возглавио своје дело у Исусу Христу, који је дошао не да укине Закон и Пророке, него да их испуни. Ова реченица, мада се налази само код Матеја 5,17 и била је предмет велике расправе, указује које место Стари завет има у синоптичком предању. Како га је Матеј схватио, јасно је из осталог дела те главе, где су разни искази Старога завета сучељени с Христовим: „А ја вам кажем“;  старозаветни прописи су добри, али су нови бољи. Заиста, они нису само просто „бољи“, него износе на светло дана и оно што је Стари завет стварно хтео рећи.   Синоптичка јеванђеља садрже слободну критику Старога завета и његових уредби, но та критика је свагда изречена у убеђењу да Господ Христос боље објашњава шта је Стари завет желео казати него што је он то сам могао изразити. Довођењем у везу појединих ранијих исказа са новозаветним види се шта они стварно значе.   Богослови Новога завета истичу исто што и историчари. Христос је био крај, телос, Старога завета у смислу да га је испунио; Он га је укинуо не тиме што је показао да је био недовољан, него тиме што га је укорпорирао у себе и његову истину довео до савршенства. Све оно на шта је Стари завет указивао, био је Он. „Колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему су Амин“ (2 Кор 1,20). Новозаветни писци, богослови изражавају ову истину на карактеристичан начин. За апостола Павла „Христос је завршетак Закона за оправдање свакоме који верује“ (Рим 10,4). Закони су упућивали на праведност и инсистирали на томе да је праведност потребна, али да се она никад не може постићи преко законских прописа (Гал 2,21).   Господ Христос није порицао да Закон указује у правом смеру, нити је чинио нешто посебно што је захтевала праведност; једноставно, чинио је оно што Закон није могао (Рим 8,3). У посланици Јеврејима налазимо изложено старозаветно богослужење. Писац не доводи у питање то да је била Божја воља да постоји храмовни култ. Он је стално држао на уму истину да се човек мора приближити Богу, а да би то учинио, мора бити свети. Уз то је такође држао грех пред собом у свежем сећању (10,3), али тај култ није могао да очисти савест (9,9). Оно што  старозаветни култ није могао учинити Христос је учинио, Његовим саможртвовањем освећени смо за свагда и приступамо Богу с пуном слободом (10,10.19-22). Приступ апостола Јована Старом завету умногоме је суптилнији и не да се лако изложити. Па ипак, слика Аврама, који се у својем виђењу будућега радује да види Дан Христов (18,56), карактеристична је, и апостолу Јовану дугујемо за јасан исказ (5,39-40) да старозаветни списи, књиге, мада по себи не могу задовољити трагача за животом, указују на Христа који даје оно што оне не могу понудити.   Од свих ових богослова апостол Павле је лично нама боље познат него ико други. Управо у Христу схватио је истински смисао Старога завета, који је раније погрешно тумачио. Нови начин његовог схватања Старога завета може се запазити, на пример, у Рим 10,5-8, где излаже не само старозаветни одељак који описује праведност по Закону, него и одељак који говори о праведности од вере. Само кад Старом завету приступа у Христу, апостол Павле може сагледати да и он сведочи о оправдању вером. Сасвим је погрешно претпоставити да је ап. Павле своје схватање Старога завета везивао за Христа; управо Христос му је дао ново схватање Старога завета, а сам Стари завет је задобио нову животну силу и релевантност тиме што је био испуњен.   Једном речју, новозаветни писци су веровали да је у догађајима који су се збили у њихово сопствено време, и по њиховом личном запажању, Стари завет био испуњен. Ово значи, донекле, да се старозаветно тумачење односило на историјске догађаје; ниједан новозаветни писац не доводи у питање да је старозаветно схватање месијанства такво да се у њему значај Исуса Христа мора најпре изразити. Но у много већем обиму новозаветни догађаји су утиснули свој смисао на Стари завет, који се од тада никад не може схватити без указивања на Христа.   Управо ово јединствено међудејство пророчанстава и догађаја чини да је Стари завет темељ Новога завета. Стари завет је испуњен у животу, смрти и васкрсењу Христовом; али то испуњење је одређено тиме шта испуњава, а не тиме шта је испуњено. Управо на овој основици и са оваквим схватањем њега Стари завет улази у Нови.   Сада се окрећемо другом делу овога рада. Библија у новозаветном добу упућује нас најпре на онај њен део који је до тада био закључен, и ми смо испитивали утицај Старога завета на новозаветне писце, и остало; друго, она нас упуђује на онај део Библије који је тад био у процесу настанка, на Нови завет у његовом зачетку.   Пре него што је Стари завет досегао облик у којем су га познавали Христос и ученици, барем његови делови су били дотле вековима преношени усменим предањем. Предкњижевна, традиционална етапа настанка Новога завета била је много краћа, но био је то период од великог значаја.   Кад говоримо о предању које се односи на Нови завет, мислимо на онај корпус усменог материјала који је требало да се најзад искристалише у књижевни облик у самом Новом завету. Но, ова уопштена одредба захтева даљу анализу.   Прво, постоји историјско предање које пружа обавештење о томе шта се догађало у служби Исуса Христа. Оно би се могло даље делити у традирање његовог учења и усмено традирање о његовим делима, мада је немогуће њих двоје одвојити једно од другога. Нема потребе да се овде разматра историјска вредност ових предања; кад год и где год су настала, она су свакако постојала пре него су јеванђеља записана.   До тада је предање пружало материјал за незваничну биографију Исусову; но биографија није била од пресудног занимања за рану Цркву, која није живела подсећањем на историјски догађај колико проповедањем Јеванђеља. Па и у овом проповедању постојало је предање. Један од најзначајнијих резултата библијског истраживања последње четврти 20. века било је сазнање да је првобитна проповед, како се то може увидети изучавањем Дела апостолских, посланица апостола Павла и других списа, држала уобичајеног обрасца.  Било је оно што би се могло назвати керигматско предање, које је у ствари било првобитно богословље, као и биографско предање.   Најзад, постојало је црквено и литургијско предање. Под овим подразумевамо предање које је одређивало начин живота, нарочито морални живот Цркве и поступање Цркве у свакодневном животу. Ово предање је, на пример, садржавало правила која се у сличном виду јављају у неколико посланица (нпр. Кол 3,18 – 4,1) и у извештају ап. Павла – једном од најпредањскијих делова Новога завета – о томе шта је Господ казао и учинио оне ноћи кад је био предан, а које предање апостол наводи да би средио немире и злоупотребе у Коринтској цркви (1 Кор 11,17-34).   Тако, постојало је биографско предање, керигматско, и црквено и литургијско предање.   Ова три вида предања могу се разлучити између себе, но немогуће је сматрати да су независна једно од другог. Историјско предање не може се одвојити од других видова предања каквих је било у оптицају у раној Цркви. Претпостављало се да је засебно; да је Исус Христос учинио да Његови ученици науче Његово учење напамет и да, уз Његово учење, упознају Његово тумачење главних догађаја из Његовог живота. Ово гледиште тешко се може одржати. Указања на Христово учење налазе се, мада не често, у посланицама, но кад се појаве, углавном су анонимна и уклопљена су у главни ток излагања. На пример, можемо навести Павлово изложење у Рим гл. 13 најважнијег закона љубави у којем се садрже све друге заповести. Немогуће је да он овде казује нешто независно од Христовог учења (Мк 12,29-31 и односна места) које је изложено скоро идентичним изразима; али он не покушава да овај материјал, ово предање о Исусовим исказима, учини издвојеним из свог личног учења и поуке.   Као други пример начина како су  различити токови предања испреплетани у новозаветном периоду, можемо навести учесталост појаве тзв. „прописа о заједници“ у синоптичком периоду. Овде не доносимо суд о  њиховој историчности. Свеједно је засад да ли су то аутентична памћења речи које је Христос изговорио и потом оне биле примењене за потребе хришћанске заједнице, или су састав самих заједница које су их сачиниле за своју сопствену употребу. Добро је познато да су се по овом питању умногоме разилазила мишљења. Све што треба да уочимо јесте стециште „црквеног“ предања, садржаног у правилима Цркве, и историјског предања, које пружа биографски материјал о Исусу Христу.   Међутим, најважније питање, како за наше садашње изучавање развоја Новога завета у његовом предматеријалном стадијуму, тако и за схватање почетака хришћанства на ширем плану, јесте однос између историјског предања и керигматског предања, између приповедања о Исусу и првобитног богословског мишљења и проповедања ране Цркве. Ово могу илустровати освртом на два различита гледишта.   Рудолф Бултман је започео своју новозаветну теологију речима: „Исусова проповед спада у претпоставке теологије Новога завета, а сама по себи није“ (Theologie des Neuen Testaments, 1948 – 53, стр. 1). Исто гледиште он изражава кад у својој књизи Primitive Christianity in its Contemporary Setting одељак „Есхатолошко учење Исусово“доноси у поглављу под насловом „Јудејство“, а не под насловом „Рано хришћанство“. Керигма која је излагала Исуса Христа, распетог и васкрслог, настала је после, а не пре Његове смрти, пише Бултман, мада је учитана уназад у историјско предање, па се с времена на време јавља у јеванђељима. Једном речју, „Исус је проповедао поруку, учење. Црква је проповедала Њега“ (Primitive Chistinaity, English translation 1956, стр. 93). Овим судом се жели повући јасна разлика између историјског проповедања Исуса и историјског проповедања Цркве. Током времена почело је да једно утиче на друго,
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак, 5. јуна 2020. године, завршена је рестаурација владичанског трона Епископа пакрачког Кирила Живковића, оснивача Епископске књижнице у Пакрацу.    Трон, као важно историјско сведочанство и пример културног блага из друге половине XVIII века, биће постављен у свечану просторију обновљене Књижнице у Владичанском двору.     Извор: Епархија славонска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...