Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Амфилохију је требало објављивање овог писма из 2 разлога: 1) Да скине са себе оправдану сумњу да ради на расколу са Максимом; 2) Пројекат Јужне Америке ће му се угасити ако није у заједници са северноамрима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Vladan :::. рече

Уопште не морамо да узмемо у обзир ту тумачење са блога. Довољни су текстови Давида и Кирила. Обојица кажу да Максим (и остали) одвајају епрахије СПЦ у САД од СПЦ.

Иако мислим да је прилично јасно које су намере намерно ћу се изражавати у кондиционалу:

Дакле, ако, је тачно оно што кажу Давид и Кирил, онда:

1) Максим је изманипулисао Амфилохија, Атанасија и још неке да му дају подршку на Сабору да га не пензионишу да би ово могао да уради (због скидања са факултета је вероватно пожурио јер је знао да ће на наредном Сабору бити још теже провући се). Јер да је тада пензионисан од овога не би било ништа (тешко да би Иринеј и Лонгин сами нешто петљали).

2) Амфилохије и Атанасије и остали су знали шта ће да се деси али су то крили.

Шта год да је од та два то је сасвим довољно лоше и без анонимног блога (који је послужио и као саблажњива илустрација шта све може да се закључи из овога што читамо од самих епископа).

 

какву  Ви машту имате за све похвале. све знате и шта Максим мисли и шта кује. Господ са нама!

 

потребни су аргументи а не наглабања ко би шта и ко би коме.

Боље би нам свима било на молитву за наше архијереје и нашу Цркву. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Јефимија А рече

Боље би нам свима било на молитву за наше архијереје и нашу Цркву. 

Ја то хвала Богу и урадих јутрос на литургији.

(Остало што си написала о мојој поруци је троловање.)
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, Zoran Đurović рече

Кирило га пустио. То је манир Тасе. Имао је доброг учитеља. 

Tasa mu nikada nije bio duhovnik a ni učitelj, makar koliko je meni poznato.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prilazi mi neka novinarka sa diktafonom tražeći da ponovim sve što sam rekao. Kako ponoviti inspiraciju. Tu se muva i neki lunatik sa kamerom i kaže da snima neki video rad. Traži da se predstavim na šta ja odgovaram da se ne predstavljam, a onda me pita ko sam ja ustvari, kaže da mu ličim na nekog ali ga je udario adrenalin pa ne može da se seti. Dečko izgleda raspamećeno, hoće da me zagrli i da se slikamo zajedno, odbijam grljenje jer ludilo je prenosno.

Цане Партбрејкерси

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Zoran Đurović рече

Амфилохију је требало објављивање овог писма из 2 разлога: 1) Да скине са себе оправдану сумњу да ради на расколу са Максимом; 2) Пројекат Јужне Америке ће му се угасити ако није у заједници са северноамрима. 

Више бих гласао за 1) јер ми се чини да је он у ЈА радио без ових у САД свакако. Додуше нисам довољно упућен у детаље како је тај пројекат ишао (осим повремених вести и оне приче када је опет крстио римокатолике).

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 40 минута, Zoran Đurović рече

АА не раде из убеђења него да имају - као великаши из Његоша - део царства. Мали је пак доста лукав и он је тај који више користи маторе за своје циљеве. 

Ja isto mislim da se oni ne bore za prevlast jer su svjesni da ce biti nekog da ne kazem direktnog odvajanja ali ozbiljnog zahladjenja odnosa svakako. Najbolji nacin za to je u dijaspori, a s obzirom kako se ovi krajevi brzo prazne zauzeti dobre pozicije preko vl. Maksima  i vl Grigorija je za AA krucijalno. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 2.8.2019. at 12:25, Стаљиново унуче рече

Нисам ни близу теолошки образованог човека ...

 

пре 2 часа, Стаљиново унуче рече

Ништа у писму није конфзно,наприотив све је врло јасно и преццизно осим што епископ тражи разјашњење да ли иза оваквог понашања на томе скупу стоји  синод или је то солирање,а ни синод нема права на такве одлуке, што је спикоп одмах и обајснио у уводу да колико он зна САБОР СПЦ није донео такве одлуке.

.

Nisi teoloski obrazovan, a znas pravne mogucnosti Sinoda. Plus sve tvoje poruke su generisane na ovom forumu u poslednjih 48 sati. Treba biti slep da ovde nema angazovanosti. Takodje stil te odaje. 

Cudim se i ja administratorima. Svedoci smo tihog rata u SPC, koji polako eskalira, i mislim da je administracija na dobroj strani, ali koristiti bas svaku osobu ili nik, koji je samo naizgled na toj strani, a zapravo radi se o licnim animozitetima, je greska koja moze biti placena.

Jesu su ocigledne negativna delanja e.Maksima i nekih drugih u ovim vremenima, ali treba koristiti svetlo u razotkrivanju i dolaska do istine, a ne bilo koga i onih koje sire tamu. 

.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тај блог је нека филијала Борбе за вечеру, једни друге преносе уредно.

Моја је грешка што сам пребацио пост у коме је наведен тај блог. Синоћ кад сам цепао тему јер је неко предложио да има посебна тема с овим писмом, грешком сам штиклирао и линк тог борбашког блога.

Извињавам се на грешци.

Него, то није тема. Тема је од куд ово писмо јавно на интернету? Ко га је пустио и с којим циљем? И на крају шта владика Кирило заправо поручује овим писмом.

Колико сам разумео из писма, Кирилу је као нешто криво што и њега нису позвали у тај совјет па се онда позива на авторитет Сабора и патријарха.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Жељко рече

Тај блог је нека филијала Борбе за вечеру, једни друге преносе уредно.

Моја је грешка што сам пребацио пост у коме је наведен тај блог. Синоћ кад сам цепао тему јер је неко предложио да има посебна тема с овим писмом, грешком сам штиклирао и линк тог борбашког блога.

Извињавам се на грешци.

Него, то није тема. Тема је од куд ово писмо јавно на интернету? Ко га је пустио и с којим циљем? И на крају шта владика Кирило заправо поручује овим писмом.

Колико сам разумео из писма, Кирилу је као нешто криво што и њега нису позвали у тај совјет па се онда позива на авторитет Сабора и патријарха.

 

I sa pravom mu je krivo. Ne znam da li si zapazio onaj deo o pričanju na Engleskom na nekom od njihovih sastanaka. To mi je jako mutna radnja. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Амфилохију је требало објављивање овог писма из 2 разлога: 1) Да скине са себе оправдану сумњу да ради на расколу са Максимом; 2) Пројекат Јужне Америке ће му се угасити ако није у заједници са северноамрима. 

Кад смо код Амфилохија, управо прочитах следеће: 

Митрополит Амфилохије је рекао да су неистините спекулације да у договору са председником Црне Горе Милом Ђукановићем покушава да одвоји Митрополију од Српске православне цркве (СПЦ).

"То су лажи које се пласирају из њихових кругова. Видим, неки из Србије објављују те безумне лажи. Зна Мило добро мој однос према њему. То је однос поштовања према њему као човјеку и државнику на крају крајева, али то не значи да поштујем његову безумну политику. Она је друга прича. Треба правити разлику између тога", рекао је Амфилохије.

Истиче да се "овај Мило сада није тако односио према цркви до 2000. године, па ни послије тога".

"Овако се понаша само у посљедње вријеме. Бојим се да то сада не ради по својој вољи, него под притиском и насиљем НАТО-а. Јер НАТО ради све да уништи православље и православну цркву. Зато уништавају Сирију и тамошње хришћанство, Украјину, поткопавају темеље православне Русије, а уништили су Косово и Метохију. И сада ево хоће да уништи и Црну Гору. Е па не иде то, неће моћи", закључио је митрополит Амфилохије.''

и питам се, питајући и Аву римског, шта планира свемоћни Лохи са југом Америке, хоће ли Лохи и Јужну Америку уврстити у Црногорску ПЦ?! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Golub рече

и питам се, питајући и Аву римског, шта планира свемоћни Лохи са југом Америке, хоће ли Лохи и Јужну Америку уврстити у Црногорску ПЦ?! :)

Неко мора да буде јако наиван па да верује Лохију.

Најнепосреднији циљ су паре јер каса треба да буде заједничка. Кирил би много мање давао него што би узимао. Иринеј и Максим су нашли паре јер су се продали. Тензија је озбиљна јер је Митрофан ван приче. 

Иначе, сасвим је ван памети да Лохи има своју мисију ван ЦГ. То је ствар СПЦ. Самоубио се покрштавањем католика.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Golub рече

Истиче да се "овај Мило сада није тако односио према цркви до 2000. године, па ни послије тога".

"Овако се понаша само у посљедње вријеме. Бојим се да то сада не ради по својој вољи, него под притиском и насиљем НАТО-

Ма Мило би се вероватно и покајао и крстио и редовно причешћивао и ишао на послушање под Острог, али му масони из НАТО-а не дају... Шта ћеш...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Tristatri рече

 

.

Nisi teoloski obrazovan, a znas pravne mogucnosti Sinoda. Plus sve tvoje poruke su generisane na ovom forumu u poslednjih 48 sati. Treba biti slep da ovde nema angazovanosti. Takodje stil te odaje. 

Cudim se i ja administratorima. Svedoci smo tihog rata u SPC, koji polako eskalira, i mislim da je administracija na dobroj strani, ali koristiti bas svaku osobu ili nik, koji je samo naizgled na toj strani, a zapravo radi se o licnim animozitetima, je greska koja moze biti placena.

Jesu su ocigledne negativna delanja e.Maksima i nekih drugih u ovim vremenima, ali treba koristiti svetlo u razotkrivanju i dolaska do istine, a ne bilo koga i onih koje sire tamu. 

.

 

što ja imam zdravo razumski rezon, i što sam oduvek u Crkvi ,od rodjenja,i nedam da je neko razori ,je jedno a to da teološki nisam potkovan je drugo, a da sabor ima a sinod nema pravo napisao je episkop u svom pismu , al očigledno je da ga nisi dobro pročitao jer onda ne bi to koristio kao argument protivu ja, A sukob u SPC traje mnog dugo i nije uopšte tih, i započeli su ga baš ti koji sada kukaju da ih neko cenzuriše

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan :::. рече

Ма Мило би се вероватно и покајао и крстио и редовно причешћивао и ишао на послушање под Острог, али му масони из НАТО-а не дају... Шта ћеш...
 

al jel istina da je zato Aco najveći donator u Mitropolitiji?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве   Повезана вест:   Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org)   Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019.   Од Бога дарована, од народа љубљена   Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије!   Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5).   У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја.   Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје  и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства.     Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и  лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора.   Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог  Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије.   Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе.   Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави.   Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона.   Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту.   Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“.   На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће:   „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..."   У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави:   Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани!   Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве     Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Логос,
      У препуном Владичанском двору у Мостару 10. октобра 2019. је одржана прва промоција књиге „Гледајмо се у очи“ Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и цијеле Њемачке Григорија, која је његова својеврсна аутобиографија.     Промоција је одржана у оквиру 100. „Шантићевих вечери поезије“, а владика Григорије је рекао да је књига изашла петнаест дана раније да би се нашла на овој манифестацији јер је у једну руку и посвећена Шантићу, који је симбол Мостара.   „Ова књига је у славу Шантића, а Шантићева слава је да будемо људи, пажљиви и пјесници, односно да пустимо да Бог у нама дише“, истакао је владика Григорије. Његово преосвештенство је нагласио да је Мостар за њега и даље најдубљи и најтоплији град, најотменији, најгоспотственији град у бившој Југославији.   „Тамо гђе сада јесам имате стални осјећај да ту постоји држава, а када дођете у Мостар имате апсолутни осјећај да држава не постоји и онда не можете да се начудите како уопште ствари функционишу“, рекао је владика Григорије.   Владика је рекао да је из књиге избацио цијело поглавље које је било посвећено Херцеговини зато што је имао утисак да не може то тако на брзину да обухвати. „Имам жељу да то једнога дана буде сама једна књига о Херцеговини. Ту су текстови о Шантићу, Андрићев поглед на Херцеговину, моје виђење Херцеговине“, рекао је владика Григорије и додао да је захтјевно писати о Херцеговини која је у једном смислу мала, а у другом огромна.   Потпредсједник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да у књизи владике Григорија има много Херцеговине, те да баш зато у предговору професор Љубомир Симовић каже „Херцеговина је била његова школа“.   „У овој књизи владика Григорије даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са блаженопочившим патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ – о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…“, каже она.   Данијела Јелић са Филозофског факултета у Бањалуци рекла је да у првом дијелу књиге, у којој је интервју са владиком Григоријем, може да се ишчита јака порука, чак и о томе како би БиХ требало да буде уређена.   Она сматра да поглавље бесједа има неку врсту савремених јеванђеоских порука које врло јасно кореспондирају са временом у којем живимо.   Пјесник Ђорђе Сладоје рекао је да наслов књиге „Гледајмо се у очи“ говори за себе јер су очи огледало душе и огледало свијета.   Осим великог интервјуа на почетку књиге ту су и „Путокази“, односно колумне владике Григорија које је писао посљедњих година, али и неке од бесједа попут оне из Мркоњића у којој владика каже „Пола срца ми остаје у Херцеговини – вратићу се у њу да умрем“.   Један дио књиге су „Знакови“ – изјаве владике Григорија, а посљедње поглавље под насловом „Огледало“ доноси записе неких пријатеља о њему.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора.     Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…   Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору.   Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида
         Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?
         Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…
         Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.
         Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  
         Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.
      Канцеларија Епископа ЗХиП
       

      https://eparhija-zahumskohercegovacka.com
    • Од Логос,
      Архиепископија за руске цркве у Западној Европи, које су недавно већински гласале да следе свога архијереја, Његово Високопреосвештенство епископа Дубне Јована у повратку у Московску Патријаршију, већ је искусила плодове новог начина живота.     Архиепископ Јован, који је отпуштен из јурисдикције Васељенске Патријаршије и ускоро затим био примљен у Руској Цркви, известио је о томе своју паству упознајући их са предстојећим Саветом Архиепископије и Генералном скупштином Архиепскопује, као и о избору два епископа.   Архиепископ Јован је навео да је скоро 60 парохија изразило жељу да остане у Архиепископији и да се прудружи Московској Патријаршији, док остатак парохија намерава да се придружи грчким митрополијама у Француској и Енглеској. Међутим, он се нада да ће убедити и ове парохије да преразмотре свој став и однос према Архиепископији.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...