Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 минута, Жика рече

И овде се помиње Перишић:

cropped-nikola2.jpg?w=240
NIKOLA5.WORDPRESS.COM

  Zašto sam dobila otkaz Autor: Nadežda Radović Filozofski fakultet u Beogradu nema baš slavnu...

 

Ја причам о овим стварима као и Радовићка, а онда нас проглашавају за лудаке... 

Идем да обавим један парастос и молитву... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

ерцеговац... шта да ти кажем. А има изглед побожности, прерушава се у монаха и филозофа...

Међу филозофима богослов, међ богословима филизоф и тако оправдава премудрост своју. Створио је и неку врсту секте, јер литургију служи као нико и гоњени је мученик кога сви мрзе јер га не разумију али они који га разумију су елита (садржај тога што разумјевају и не постоји). Можда највише способношћу да се свима "покаже" као пријатељ.

Херцеговци нису глуп народ, чујем недавно неки полицајац прича, све је он овде покварио, није такав био Григорије.,,он их је одвојијо од Атанасија (додајем ја) преко комплекса...

Има ту и Тадића, да не говорим о малверзацијама којих си и ти жртва... О пракси унутар заједнице у којој сам провео године не бих да причам, али онај ко му је забранио да исповједа знао је шта ради...

Мислим да има проблем са влашћу, а мој разлаз са њим је био кад је устврдио да благодат дјелује кроз институције државе...

Са једном богословски надареном другарицом сам разаматрао све - знали смо и све људе у заједници, док нам у једном тренутку није пукло пред очима, за чудо за који дан је макнут...

Посље сам га и неким склопом околности нашао да лаже, а ово разликовање онтологије и етике је нашло прилично вулгарну примјену

Мислим јад и бједа, једном сам се враћао са неке сједељке са кћерком му и Марком, и сад она нас вози кући, и ја говорим пусти нас ми лако ћемо  одвези Марка. понавњам два три пута... да би за 20 година...

То је неки клан, секта, нека пара црквена организација, срећом су ме испљунули као у филму: " У име Народа"...

Међутим ипак има Бога, па сам се нехотице обрео у Требињу, била изложба цртежа Салвадора Далија, Григорије кад ме видио за мало није испо из слолице, уствари за мало је испо из Столице.

Да ти не причам шта за мном дижу, то знаш то је увјек исто: он је луд, то он из личних интереса...

Нек ти је Господ у помоћи

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Ја причам о овим стварима као и Радовићка, а онда нас проглашавају за лудаке... 

Идем да обавим један парастос и молитву... 

ja kolko videh dve grupe dosovaca čerupaju se medjusobno u ovom tekstu te Radovićke... što se men tiče ja bi tu uzo kokice gledo sa strane i onda i jedne u druge protero u Sibir, al jbga ne mamo mi Sibir a ni ja se ne pitam...  to što se tiče ovi iz Radovićinog pisanija ,vidim d aje još od pre deceniju iz 2009.


"

Basarino objašnjenje

Moram priznati da je retko umeće da se u dve rečenice složi politička dimenzija slučaja Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao što je to u svojoj crtici učinio Svetislav Basara. Sasvim je tačno da je Boris Tadić politiku Beogradskog univerziteta prepustio Vojislavu Koštunici i njegovoj „ideologiji“, i to baš zato što za tako neprofitabilne državne institucije Demokratska stranka nema ni vremena ni interesa. Činjenica da zbog takvog Tadićevog nemara uskoro neće biti „intelektualne elite“, njega ne brine. On glasače danas traži na drugoj strani. U nekrštenim vernicima kakav je i sam.

"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Zoran Đurović рече

Ја причам о овим стварима као и Радовићка, а онда нас проглашавају за лудаке... 

Идем да обавим један парастос и молитву... 

Негативна селекција која је код нас толико изражена у свим институцијама и на сваком нивоу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да ти не причам шта за мном дижу, то знаш то је увјек исто: он је луд, то он из личних интереса...

Нек ти је Господ у помоћи

Плашим се да је све тачно што си написао, јер си из те приче - нико не би имао овако сликовити језик. Ако може да те утеши, али и да ме частиш пивом у Бг, кад сам узео да рибам Перишу лице-лицу, жене из финансијске службе су се разбежале, а Периша је на крају почео да дрхти. Није могао да стоји преда мном! Ови су већ зажалили што су били ударили на мене и хтели да ме се растосиљају као неког безвезњака. Сада сам дошао да им наплатим као конобар. Напојницу им пак тражим без милости... 

Ми смо овде из Професионалца или из сличних драма.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Zoran Đurović рече

Плашим се да је све тачно што си написао, јер си из те приче - нико не би имао овако сликовити језик. Ако може да те утеши, али и да ме частиш пивом у Бг, кад сам узео да рибам Перишу лице-лицу, жене из финансијске службе су се разбежале, а Периша је на крају почео да дрхти. Није могао да стоји преда мном! Ови су већ зажалили што су били ударили на мене и хтели да ме се растосиљају као неког безвезњака. Сада сам дошао да им наплатим као конобар. Напојницу им пак тражим без милости... 

Ми смо овде из Професионалца или из сличних драма.  

Врло радо и биће ми част и не само пивом, ни мене није могао у лице да гледа ни кад служи него је ником-поникавао... зашто није толико моја брига...

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović Опрости за ово питање оче, јер задире у товју "интиму", али пошто је црквена ствар дајем себи за право, а сам си почео јавно да говориш - што верујем није баш ничије животни сан да сам себе на пијацу гура. Видео сам много горчине у твојим постовима, али - иако нисам прозорљив к'о ти (љубим руку :) ), морам мало - кроз ту горчину нисам осетио неку осветољубивост и пакост освете ради, него више неки јаук на неправду, а и доста (нисам ревномер) ревности за Цркву...ипак си ти свој живот и живот породице посветио Цркви. И некако ме, исповедам, на почетку скепса, па после описаног осећаја, баш заболело. Двострано ме заболело, ради тебе и твоје породице, а онда ради Цркве. Па, признајем, и уплашило - јер ми је невероватно да то црквени људи могу да ураде на тим новоима (тако је кад гледам људе у Цркви пинк бојама...човек жели да није тако и сам себи сентиментализује ствари). Наравно да нисам "добар па ми је све добро", али милион пута у животу се ме геџе обичне "превели жедна преко воде" јер сам упркос искуству наиван у неком поимању доброте.

Касније упознавајући Цркву "изнутра" било је шокантних разочарења...након таблоидизације последњих година, мало шта, скоро ништа ме више не чуди - и онда твој случај. Е сад питање - мислим, кажи шта хоћеш, прећути шта хоћеш: можеш ли нам рећи, набројати, уопштено, колико је све то са ПБФа и како утицало на твој живот и живот породице. како би отприлике било да нису мућкали, да су те примили, а које је последице имало овако како беше?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Ćiriličar рече

@Zoran Đurović ... .Двострано ме заболело, ради тебе и твоје породице, а онда ради Цркве. Па, признајем, и уплашило - јер ми је невероватно да то црквени људи могу да ураде на тим новоима (тако је кад гледам људе у Цркви пинк бојама...човек жели да није тако и сам себи сентиментализује ствари). Наравно да нисам "добар па ми је све добро", али милион пута у животу се ме геџе обичне "превели жедна преко воде" јер сам упркос искуству наиван у неком поимању доброте.

...

Како ми је то,  у неким мојим почецима када сам идеализовао монаштво, објаснио један монах "мантија - 100 евра". Битно је какав си човек изнутра, а униформа је само украс, декор...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Ćiriličar рече

Е сад питање - мислим, кажи шта хоћеш, прећути шта хоћеш: можеш ли нам рећи, набројати, уопштено, колико је све то са ПБФа и како утицало на твој живот и живот породице. како би отприлике било да нису мућкали, да су те примили, а које је последице имало овако како беше?

Не могу да говорим отворено, него само начелно. Једноставно, постхумно ће изаћи детаљи.

Ја лично у свим овим прикљученијима видим Божији прст, али то злотворе не ослобађа кривице. Они који су нпр. насекирали Максима Исповедника нису никакво богоугодно дело направили, али је његово страдање остало светлим примером како се стоји иза својих речи и сведочи права вера. 

Тако светли и наш пример. Показао сам људима да је теологија не мртва академска ствар него живот. Покушај спречавања да дођем на БФ је донео користи поукашима али и многим другим. Сигурно је да би ми излагања на БФ била класичнија. Сада пак, ја ни најмање не одбијам идеју да дођем тамо и предајем патрологију јер имам много пројеката које ми ваља завршити. Но, ако за СПЦ буде корисније да будем у Риму, и то прихватам. Или пак да будем и овде и тамо, јер Италија није предалеко. Не живим у Калифорнији. 

У сваком случају брзо ће се све завршити. Од јесени ћу имати сасвим јасну ситуацију. Србија ми се не свиђа само зато што мораш да имаш крваве руке до лаката. Не могу да пуштам барабе да у светом миру раде што им падне на памет. 

Деца су нам се прекалила и научила шта је живот и постају своји људи. Радом су постигли много, освајали светске награде итд. Сад им је остало да само продуже, а захваљујући мојој беспарици сами зарађују. Најмлађи је суви геније и добио је стипендију за Сапијенцу.

Толико. Од септембра ће се све знати.      

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Стање ствари“ сазнаје: Синод ће преиспитати „Устав Српских епархија у САД“

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 23. АВГУСТА 2019.  ( 2 )

У САД је донет „Устав Српских епархија у САД“ а да није поднет на одобрење Синоду (у првој) и Светом Сабору (у коначној) варијанти

spc-novosti.jpg?w=700

Архивска фотографија: СПЦ

 

Како сазнаје наш портал, Свети Архијерејски Синод ће у скорије време врло детаљно преиспитати новоусвојени „Устав Српских православних епархија у САД“. Већ је припремљен материјал који показује да се тим актом далеко надмашују овлашћења епископима у САД, које им је дао Свети Архијерејски Сабор 2018. године.

Наиме, у САД је донет поменути Устав, а да он није поднет на одобрење Синоду (у првој) и Светом Сабору (у коначној) варијанти. Штавише, овим Уставом је избрисан назив Српска православна црква у САД, а ограничена су и права Светог Архијерејског Сабора у избору будућих епископа. Тиме не само да је „на мала врата“ у поредак СПЦ уведена аутономија епархија у САД, него се и огрешило о литургијско-благодатни домострој Цркве, истичу наши извори у Патријаршији.

Стање ствари је обавештено да су неке владике упутиле Синоду врло детаљне анализе тренутне ситуације са предлозима које мере треба предузети у организацији СПЦ на читавом америчком континенту.

Очекује се да своја решења Синод упути Светом Архијерејском Сабору на разматрање и усвајање на јесењем заседању у октобру ове године.

(Стање ствари)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, The Godfather рече

„Стање ствари“ сазнаје: Синод ће преиспитати „Устав Српских епархија у САД“

Jedan komentator na SS: 

Dj Gordic

23. августа 2019. • 19:16

Ovo je odlican Ustav za Ameriku. Nasa SPC je porobljena od Vucica i NATO-a i zato SPC u Americi treba da se odcepi i ode u raskol. Sve pohvale za Dobrijevica i za Maxima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Показао сам људима да је теологија не мртва академска ствар него живот. Покушај спречавања да дођем на БФ је донео користи поукашима али и многим другим

Написаћу овде пар ствари не да "терам првицу", ради ове наше деце, који уче, који ће сутра учити народ.Покушаћу сажето у примерима, а закљуке сваком по на особ препуштам. Нисам жртва, него да проговирмо.

ЖРУ

ЖРУ сам заобилазио далеко около. На почетку сам био као гост, и није ми се свидео "дух" који ту "дише". Као обраћеник вери сам се учио од Владике Николаја, касније кроз Цркву јавила се жеља за теологијим. Имајући велико животно искуство, сагледавајући живи живот и Николаја, једноставно нешто је ту недосајало - ја то зовем "правсолавни сентименализам". Сви смо лепи, преподобни, ако скренеш пажњу на неку погрепну појаву одмах те жигошу као "осуђивача" и, подразмева се "борбо за вераша". Знао сам да ЖРУ као идеј аније лош, чак је неопходан и тек је свезао "пионирску мараму" и нисам за себе ту ништа нашао. Други, љубав, личност, заједница - све је то срж Правсолавља, али то је све, видео сам, можда грешим, била пука теорија и сентимент. Али добро, од нечега мора да се расте, мора семе да се засеје, па подразумева се да ће амброзја да сколи...тхатс лајф.

Видим да је данас ЖРУ очврснуо, да је нестало помаме за докторатима, за летењем у висине - либерализам, глобализација, рад за 300 евра у српским чарапарама...да ли теолога да ли њихових родитеља, све је то утицало да та сентименталан слика исчезне. Личост се заиста остваривала у другоме, у оцу, маци, који рмбаче за цркавицу да детету дају да оде на Карабурму, да има за стан, храну...све је то дало једну другу слику Зизјуласа (не критикујем га, критикује погрепно пимање).

Други и љубав на катедри за Догматику - о сељачкој крави

Напуштам једну од набогатијих ЕУ земаља и селим се у Италију да бих био ближе ПБФу. Студије сам финасирам. Радим не баш угодне послове јер сам у новој земљи, и нема времена за постепену интеграцију - заради паре, иди за БГ, полажи и то је то. Међутим у Италији је кроза велика. Људи се убијају (мали привредници), банке се затварају, средња класа Талијана одлази код попова и у Каритас да тражи паре да им се плати струја, гас...ужас.

Отац и мајка су стари, земљу не могу да раде, а сурови капитализам ЕУ без алтернативе брутално пљачка, исисава све из српских земаља. Ја сам требао да се женим, да купујем стан, да помажем родитељима, али сам "помахнитао" и ухватио се теологије. Кажем оцу и мајци: "Не можете ви више земљу радити, па скупље је да обрађујете, него да купите готово, таква су времена". Али њима је тешко, то је њихов живот да одржавају имање, није то еконмска него животна рачуница. Зовем једном мајку, плаче. Питам шта је. Каже да јој је "настрадала крава". Плаче као да је најмилији умро. Кажем јој: "Мајко, види, млеко је скоро џаба, ја много ионако трошим, није мени ништа да вам купим колико год хоћете млека. Ионако више нисте кадри да држите краву"! Ајмо догматичари, да се мало подсемјавамо...летс копи соме фром твитер.

Мајка поче да рида. Ја да је утешим она се загрцунла од плача. И тада схватим...крава је њима само трошак. Корпоративни фашисти су уништили све због профита, сада је трошак радити земљу, држати чак и једну кравицу. Али она плаче јер ако се ослободи краве, шта ће бити њен живот? Да седи у хладовини и чека смрт! Треба да идем на испите, пара се нема, а сада и крава. Морам мајци купити краву. Ништа, ја тешко обећавам, а кад обећам кажем "ако Бог да, ако могнем, нисам сигуран". И обећам јој посалти паре за краву. Џаба ти догматика.

И некако се "отвори пут", одрадим неке послове, пошаљем мајци за краву, а беше и за стан, клопу и за пут у БГ, хотел и испите. Дању ради, ноћу читај Зизјуласа и за БГ. Амфитеатар, индексе на сто и асистент прегледа - идентификује. Немам ја појма шта гледа, валда да није неко други дошао полагати и то. Узе мој индекс, погледа и пита где су потписи са вежби, шта ли. Ја скрушено кажем да сам дошао из инострабства, да сам финасирам студије и да нисам био на предавањима, немогуће ми је то ускладити - дрско, са висине, као ПСА одрстрани ме са испита.

Сад није мени толико, јесте, али мање, што ме осдстрани, није ми з апаре потрошене, него што их нема, што је скоро немогуће доћи до њих. Али ми је - па просудите је ли гордост или шта је - како сепонео одвратно, дрско. Ако је неко факултеско правило "болоњско", ОцКеј бре, кажи: "Коњу, волу, колега или љубљени мој, тако је и тако - не можете полагати". Ма јок, арогантна "висина" неким докторатчићем се напуцала и заболе њега нека ствар ко си, шта си госн' "други".

У реду, "покисли пас" сагео главу, изашаи кроз оне амфитатарске клупе, још је асистент љут и пун презира - бре, ко си ти да долазиш да ми узимаш време. Сузе на на беоњачама, сакриј, сажали мученика, и бежи. Одем код Кончаревићке, тада и питам, рекох не дао Бог не жалим се, вратише ме са испита, тако је и тако, ја не могу бити на прдавањима ни следеће ни икоје године, шта да радим. Жена устаде од беса. "Ви сте толики пут прешли, а вратили вас са испита, нису дали да полажете. Сад ћу да зовем владику"! И ја: "Јао, немојте молим Вас, немојте заиста, није важно,, него само кажите шта ћу следеће године"?

Толико од љубави и другости, тада, на катедри за догматику. Углавном поштујем ја ту "педагошку етику", морају људи, је ли правила поштовати. Углавном потроших ја ПОЛА КРАВЕ мајчине да би ме догматичар пун љубави истерао као пса са испита, без хтења да види да ли сам спремио испит - из "техничких разлога" ме одстрани.

После сам положио, и није важна година, не верем се ја за чинове и титуле...али баш је болно када те "брат" дочека са таквом "љубављу" - апсурно, онај који те учи да волиш другога.

Драге колеге, браћо у Христу, часни оци: ви сами закључите како једна честита жена, која није писмена, воли своју краву, а како доктор са катедре за догматику (није Матић!, небитно ко је) "воли" свога студента.

За мене је лако, нисам жртва, могу да живим где хоићу, сем у Србији јер немам 100 000 евра, нисам достојан чина, и лош сам теолог, у свему никоговић...али, немој ме лагати да ме волиш, а показивати ми презрење ка поганом псету. Немој, плиз, немој ме лагати, јер нисам крив што то лицемерје не могу да прихавтим. Само ме немој лагати да ме волиш.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Zoran Đurović рече

Jedan komentator na SS: 

Dj Gordic

23. августа 2019. • 19:16

Ovo je odlican Ustav za Ameriku. Nasa SPC je porobljena od Vucica i NATO-a i zato SPC u Americi treba da se odcepi i ode u raskol. Sve pohvale za Dobrijevica i za Maxima.

Свако ко позива на одцепљење, а да за то нема дебелу историјску подлогу, је издајник.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Kafanski amater рече

Свако ко позива на одцепљење, а да за то нема дебелу историјску подлогу, је издајник.

Исправио бих  "издајник" на расколник. Једина "историјска подлога"  је тражити од Мајке Цркве (не НАДмајке, самопроглашене, из Турске, него матичне помесне Цркве) благолов, који ова, ако је у интересу мисије да се име Божије проповеда - подразмева се, даје, те тако те Цркве постају Сестре.  Што у овом случају није. Ако је ово на што неки упозоравају то онда и јесте издаја и раскол. Но надати се "призивању памети".

Јурисдикцијски проблем је сада један од горућих проблема Православља, јер се затекло у убрзаним миграцијама и глобализацији, али или глобализму (=идеологија корпоративних фашиста која насилно подстиче глобализацију, која је природни процес кретања људи, где глобалисти имају само један циљ - профит и овадавање деловима света). Црква се до сада показала випе него неефикасна и неспособна да одговори овом (и многим другим) изазовима.

Ове локалне појаве и проблеми, мислим, да у свему ипак има неки Божији "прст" који ће зло окретати на добро, и да ће Православље, кроз трвења, као уосталом и увек у историји, изнаћи решења. Бојати се страдања, раскола и надати се што мирнијем изналажењу проблема.

Песимистично је то што је свет иначе у великом хаосу; што је либерални капитализам и западни свет у силазној путањи а Исток јача, тако да "рањена звер" може да буде јако опасна. Но ипак су на Истоку највећа правсолаван земља Русија, затим нехришћанска Кина и Индија, и да ће упрао те "земаљске везе" тих великих земаља са Русијом створити код тих народа једну позитивну слику - да ће у Русији видети "Христа из Јеванђеља", Онога којега је Ганди био свестан рекавши "да су Енглези дошли у Индију са Христом из Јеванђеља уместо са мачем и огњем, Идија би била Православна".

Нема случајности код Бога, Апостол Тома је последњи видео Христа васкрслога, а он је Апостол Индије. Проблем јурисдикције, верујем да није ни близу лаког, јер је историјски тренутак другачији и околности него приликом успостављања канона (који нису догме и променљиви су) - али биће сигурно трвења великих, које ће коропративни фашисти, глобалисти, а међу њима је много бруталних сатаниста у пуном смислу речи, здушно подстицати. На све начине ће придобијати "лауфере" унутар Цркве (уценама, притисцима, корпуцијом разном и сл) како би продубили расколе.

Тако да нас чекају велика искушења . не мора се бити пророк - али са њима иде и Благодат већа на славу Божију. Кина и Индија иако нехришћанске имају добру основу за прихватања Христа јер је њихова религиозност темељена на прилично здравим моралним начелима, која не колидирају мног са хришћанством. Проблем је њихово поимање хришћанства из перспективе народа који су или били поробљавани или искориштавани од европски пљачкаша. Али и у исламском свету и код Кинеза и Индијаца полако се Правсолавље одваја од оних који су их или пљачкали или порабљавали.

Запад у свом паду - паду који је не-за-у-ста-вљив - ће изазивати ратове и расколе, али треба му помоћи да се "приземљи" уз што мање потреса...управо тако, сматрам, да и Црква свеправославна, треба да посматра ствари и у том контесту решава проблем јурисдикције. Са једне стране "колидирајућих" епархија на Западу, и са друге огромном мисионарском потребом на Истоку. С обзиром на стање, које видимо каво је, није кадра ова генерација Епископа да то реши, а то значи, да ће "лахор Духа Светога" да "задише" и да ће се то решавати постепено уз одређена трвења, понегде и расколе. Да да Бог без великих раскола и без крви.

Узимајући ово у обзир, ако неке наше владике у САД и иду ка некој "својој" Цркви, то је ниско ситниошићарџијство, недостојно велике мисије коју и Црква и Епископат има. Пробелм је перцепције, јер САД има мање шансе за оправослављивање него Кина или Индија. Поред перцепције проблем је, наравно, ситношићарење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је честитку учесницима конференције „Митрополит Никодим: пут служења Цркви“ (Минск, 15. и 16. октобра 2019) „Организаторима, учесницима и гостима међународне конференције „Митрополит Никодим: пут служења Цркви“.     Ваше Високопреосвештенство, драги владико Павле! Поштовани организатори, учесници и гости конференције!   Срдачно поздрављам све учеснике међународног сусрета посвећеног угледном јерарху 20. века - митрополиту лењинградском и новгородском Никодиму (Ротовом), чији се 90. рођендан ове године прославља.   Блаженопочивши Владика Никодим зацело је генијална и необично истакнута личност на историјском хоризонту прошлог века: мудар и врло енергичан архипастир, права личност Цркве, предан Божјем делу.   Његово служење се довијало у једном од најтежих периода односа са државом, било је то време  даљег прогона вере, масовних затварања цркава и поновног прогона свештенства. Заузимајући високо место председавајућег Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, митрополит Никодим несебично се супротставио покушајима совјетских власти да униште Цркву, учинио је све што је било могуће и немогуће да се спречи уништавање светиња, да се заштите свештенство и мирјани од гоњења. Напорима Владике било је могуће избећи затварање лењинградских богословских школа, значајно је повећан број архијереја Руске Цркве и она је извучена из међународне изолације, а уз то, повела је и активни дијалог са остатком хришћанског света. Митрополит Никодим је дао огроман допринос јачању православног јединства и формулисању заједничког става по разним важним питањима нашег времена.   Опсег Владичине личности је заиста задивљујући: у кратком свом овоземаљском животу који му је Бог дао (а живео је само 48 пуних година) митрополит Никодим је успео да делује тако плодно и ефикасно да би за то што је он учинио било потребно неколико људских живота. Још и данас користимо резултате његовог рада.   Уверен сам да духовно наслеђе митрополита Никодима још увек треба да у потпуности схватимо и проценимо ми, његови потомци, и моје се срце радује што је сећање на драгог Аву сачувано у тако великом броју, у шта спадају  и такви састанци и конференције.   Нека свеблаги Господ благослови ваше напоре и подари вам снаге, душевног мира и Своју изобилну помоћ у добрим делима и подухватима,“ навео је Свјатјејши патријарх Кирил.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве   Повезана вест:   Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org)   Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019.   Од Бога дарована, од народа љубљена   Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије!   Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5).   У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја.   Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје  и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства.     Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и  лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора.   Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог  Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије.   Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе.   Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави.   Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона.   Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту.   Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“.   На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће:   „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..."   У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави:   Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани!   Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве     Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Логос,
      У препуном Владичанском двору у Мостару 10. октобра 2019. је одржана прва промоција књиге „Гледајмо се у очи“ Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и цијеле Њемачке Григорија, која је његова својеврсна аутобиографија.     Промоција је одржана у оквиру 100. „Шантићевих вечери поезије“, а владика Григорије је рекао да је књига изашла петнаест дана раније да би се нашла на овој манифестацији јер је у једну руку и посвећена Шантићу, који је симбол Мостара.   „Ова књига је у славу Шантића, а Шантићева слава је да будемо људи, пажљиви и пјесници, односно да пустимо да Бог у нама дише“, истакао је владика Григорије. Његово преосвештенство је нагласио да је Мостар за њега и даље најдубљи и најтоплији град, најотменији, најгоспотственији град у бившој Југославији.   „Тамо гђе сада јесам имате стални осјећај да ту постоји држава, а када дођете у Мостар имате апсолутни осјећај да држава не постоји и онда не можете да се начудите како уопште ствари функционишу“, рекао је владика Григорије.   Владика је рекао да је из књиге избацио цијело поглавље које је било посвећено Херцеговини зато што је имао утисак да не може то тако на брзину да обухвати. „Имам жељу да то једнога дана буде сама једна књига о Херцеговини. Ту су текстови о Шантићу, Андрићев поглед на Херцеговину, моје виђење Херцеговине“, рекао је владика Григорије и додао да је захтјевно писати о Херцеговини која је у једном смислу мала, а у другом огромна.   Потпредсједник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да у књизи владике Григорија има много Херцеговине, те да баш зато у предговору професор Љубомир Симовић каже „Херцеговина је била његова школа“.   „У овој књизи владика Григорије даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са блаженопочившим патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ – о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…“, каже она.   Данијела Јелић са Филозофског факултета у Бањалуци рекла је да у првом дијелу књиге, у којој је интервју са владиком Григоријем, може да се ишчита јака порука, чак и о томе како би БиХ требало да буде уређена.   Она сматра да поглавље бесједа има неку врсту савремених јеванђеоских порука које врло јасно кореспондирају са временом у којем живимо.   Пјесник Ђорђе Сладоје рекао је да наслов књиге „Гледајмо се у очи“ говори за себе јер су очи огледало душе и огледало свијета.   Осим великог интервјуа на почетку књиге ту су и „Путокази“, односно колумне владике Григорија које је писао посљедњих година, али и неке од бесједа попут оне из Мркоњића у којој владика каже „Пола срца ми остаје у Херцеговини – вратићу се у њу да умрем“.   Један дио књиге су „Знакови“ – изјаве владике Григорија, а посљедње поглавље под насловом „Огледало“ доноси записе неких пријатеља о њему.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора.     Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…   Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору.   Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида
         Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?
         Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…
         Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.
         Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  
         Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.
      Канцеларија Епископа ЗХиП
       

      https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...