Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 минута, Жика рече

И овде се помиње Перишић:

cropped-nikola2.jpg?w=240
NIKOLA5.WORDPRESS.COM

  Zašto sam dobila otkaz Autor: Nadežda Radović Filozofski fakultet u Beogradu nema baš slavnu...

 

Ја причам о овим стварима као и Радовићка, а онда нас проглашавају за лудаке... 

Идем да обавим један парастос и молитву... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

ерцеговац... шта да ти кажем. А има изглед побожности, прерушава се у монаха и филозофа...

Међу филозофима богослов, међ богословима филизоф и тако оправдава премудрост своју. Створио је и неку врсту секте, јер литургију служи као нико и гоњени је мученик кога сви мрзе јер га не разумију али они који га разумију су елита (садржај тога што разумјевају и не постоји). Можда највише способношћу да се свима "покаже" као пријатељ.

Херцеговци нису глуп народ, чујем недавно неки полицајац прича, све је он овде покварио, није такав био Григорије.,,он их је одвојијо од Атанасија (додајем ја) преко комплекса...

Има ту и Тадића, да не говорим о малверзацијама којих си и ти жртва... О пракси унутар заједнице у којој сам провео године не бих да причам, али онај ко му је забранио да исповједа знао је шта ради...

Мислим да има проблем са влашћу, а мој разлаз са њим је био кад је устврдио да благодат дјелује кроз институције државе...

Са једном богословски надареном другарицом сам разаматрао све - знали смо и све људе у заједници, док нам у једном тренутку није пукло пред очима, за чудо за који дан је макнут...

Посље сам га и неким склопом околности нашао да лаже, а ово разликовање онтологије и етике је нашло прилично вулгарну примјену

Мислим јад и бједа, једном сам се враћао са неке сједељке са кћерком му и Марком, и сад она нас вози кући, и ја говорим пусти нас ми лако ћемо  одвези Марка. понавњам два три пута... да би за 20 година...

То је неки клан, секта, нека пара црквена организација, срећом су ме испљунули као у филму: " У име Народа"...

Међутим ипак има Бога, па сам се нехотице обрео у Требињу, била изложба цртежа Салвадора Далија, Григорије кад ме видио за мало није испо из слолице, уствари за мало је испо из Столице.

Да ти не причам шта за мном дижу, то знаш то је увјек исто: он је луд, то он из личних интереса...

Нек ти је Господ у помоћи

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Ја причам о овим стварима као и Радовићка, а онда нас проглашавају за лудаке... 

Идем да обавим један парастос и молитву... 

ja kolko videh dve grupe dosovaca čerupaju se medjusobno u ovom tekstu te Radovićke... što se men tiče ja bi tu uzo kokice gledo sa strane i onda i jedne u druge protero u Sibir, al jbga ne mamo mi Sibir a ni ja se ne pitam...  to što se tiče ovi iz Radovićinog pisanija ,vidim d aje još od pre deceniju iz 2009.


"

Basarino objašnjenje

Moram priznati da je retko umeće da se u dve rečenice složi politička dimenzija slučaja Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao što je to u svojoj crtici učinio Svetislav Basara. Sasvim je tačno da je Boris Tadić politiku Beogradskog univerziteta prepustio Vojislavu Koštunici i njegovoj „ideologiji“, i to baš zato što za tako neprofitabilne državne institucije Demokratska stranka nema ni vremena ni interesa. Činjenica da zbog takvog Tadićevog nemara uskoro neće biti „intelektualne elite“, njega ne brine. On glasače danas traži na drugoj strani. U nekrštenim vernicima kakav je i sam.

"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Zoran Đurović рече

Ја причам о овим стварима као и Радовићка, а онда нас проглашавају за лудаке... 

Идем да обавим један парастос и молитву... 

Негативна селекција која је код нас толико изражена у свим институцијама и на сваком нивоу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да ти не причам шта за мном дижу, то знаш то је увјек исто: он је луд, то он из личних интереса...

Нек ти је Господ у помоћи

Плашим се да је све тачно што си написао, јер си из те приче - нико не би имао овако сликовити језик. Ако може да те утеши, али и да ме частиш пивом у Бг, кад сам узео да рибам Перишу лице-лицу, жене из финансијске службе су се разбежале, а Периша је на крају почео да дрхти. Није могао да стоји преда мном! Ови су већ зажалили што су били ударили на мене и хтели да ме се растосиљају као неког безвезњака. Сада сам дошао да им наплатим као конобар. Напојницу им пак тражим без милости... 

Ми смо овде из Професионалца или из сличних драма.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Zoran Đurović рече

Плашим се да је све тачно што си написао, јер си из те приче - нико не би имао овако сликовити језик. Ако може да те утеши, али и да ме частиш пивом у Бг, кад сам узео да рибам Перишу лице-лицу, жене из финансијске службе су се разбежале, а Периша је на крају почео да дрхти. Није могао да стоји преда мном! Ови су већ зажалили што су били ударили на мене и хтели да ме се растосиљају као неког безвезњака. Сада сам дошао да им наплатим као конобар. Напојницу им пак тражим без милости... 

Ми смо овде из Професионалца или из сличних драма.  

Врло радо и биће ми част и не само пивом, ни мене није могао у лице да гледа ни кад служи него је ником-поникавао... зашто није толико моја брига...

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović Опрости за ово питање оче, јер задире у товју "интиму", али пошто је црквена ствар дајем себи за право, а сам си почео јавно да говориш - што верујем није баш ничије животни сан да сам себе на пијацу гура. Видео сам много горчине у твојим постовима, али - иако нисам прозорљив к'о ти (љубим руку :) ), морам мало - кроз ту горчину нисам осетио неку осветољубивост и пакост освете ради, него више неки јаук на неправду, а и доста (нисам ревномер) ревности за Цркву...ипак си ти свој живот и живот породице посветио Цркви. И некако ме, исповедам, на почетку скепса, па после описаног осећаја, баш заболело. Двострано ме заболело, ради тебе и твоје породице, а онда ради Цркве. Па, признајем, и уплашило - јер ми је невероватно да то црквени људи могу да ураде на тим новоима (тако је кад гледам људе у Цркви пинк бојама...човек жели да није тако и сам себи сентиментализује ствари). Наравно да нисам "добар па ми је све добро", али милион пута у животу се ме геџе обичне "превели жедна преко воде" јер сам упркос искуству наиван у неком поимању доброте.

Касније упознавајући Цркву "изнутра" било је шокантних разочарења...након таблоидизације последњих година, мало шта, скоро ништа ме више не чуди - и онда твој случај. Е сад питање - мислим, кажи шта хоћеш, прећути шта хоћеш: можеш ли нам рећи, набројати, уопштено, колико је све то са ПБФа и како утицало на твој живот и живот породице. како би отприлике било да нису мућкали, да су те примили, а које је последице имало овако како беше?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Ćiriličar рече

@Zoran Đurović ... .Двострано ме заболело, ради тебе и твоје породице, а онда ради Цркве. Па, признајем, и уплашило - јер ми је невероватно да то црквени људи могу да ураде на тим новоима (тако је кад гледам људе у Цркви пинк бојама...човек жели да није тако и сам себи сентиментализује ствари). Наравно да нисам "добар па ми је све добро", али милион пута у животу се ме геџе обичне "превели жедна преко воде" јер сам упркос искуству наиван у неком поимању доброте.

...

Како ми је то,  у неким мојим почецима када сам идеализовао монаштво, објаснио један монах "мантија - 100 евра". Битно је какав си човек изнутра, а униформа је само украс, декор...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Ćiriličar рече

Е сад питање - мислим, кажи шта хоћеш, прећути шта хоћеш: можеш ли нам рећи, набројати, уопштено, колико је све то са ПБФа и како утицало на твој живот и живот породице. како би отприлике било да нису мућкали, да су те примили, а које је последице имало овако како беше?

Не могу да говорим отворено, него само начелно. Једноставно, постхумно ће изаћи детаљи.

Ја лично у свим овим прикљученијима видим Божији прст, али то злотворе не ослобађа кривице. Они који су нпр. насекирали Максима Исповедника нису никакво богоугодно дело направили, али је његово страдање остало светлим примером како се стоји иза својих речи и сведочи права вера. 

Тако светли и наш пример. Показао сам људима да је теологија не мртва академска ствар него живот. Покушај спречавања да дођем на БФ је донео користи поукашима али и многим другим. Сигурно је да би ми излагања на БФ била класичнија. Сада пак, ја ни најмање не одбијам идеју да дођем тамо и предајем патрологију јер имам много пројеката које ми ваља завршити. Но, ако за СПЦ буде корисније да будем у Риму, и то прихватам. Или пак да будем и овде и тамо, јер Италија није предалеко. Не живим у Калифорнији. 

У сваком случају брзо ће се све завршити. Од јесени ћу имати сасвим јасну ситуацију. Србија ми се не свиђа само зато што мораш да имаш крваве руке до лаката. Не могу да пуштам барабе да у светом миру раде што им падне на памет. 

Деца су нам се прекалила и научила шта је живот и постају своји људи. Радом су постигли много, освајали светске награде итд. Сад им је остало да само продуже, а захваљујући мојој беспарици сами зарађују. Најмлађи је суви геније и добио је стипендију за Сапијенцу.

Толико. Од септембра ће се све знати.      

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Стање ствари“ сазнаје: Синод ће преиспитати „Устав Српских епархија у САД“

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 23. АВГУСТА 2019.  ( 2 )

У САД је донет „Устав Српских епархија у САД“ а да није поднет на одобрење Синоду (у првој) и Светом Сабору (у коначној) варијанти

spc-novosti.jpg?w=700

Архивска фотографија: СПЦ

 

Како сазнаје наш портал, Свети Архијерејски Синод ће у скорије време врло детаљно преиспитати новоусвојени „Устав Српских православних епархија у САД“. Већ је припремљен материјал који показује да се тим актом далеко надмашују овлашћења епископима у САД, које им је дао Свети Архијерејски Сабор 2018. године.

Наиме, у САД је донет поменути Устав, а да он није поднет на одобрење Синоду (у првој) и Светом Сабору (у коначној) варијанти. Штавише, овим Уставом је избрисан назив Српска православна црква у САД, а ограничена су и права Светог Архијерејског Сабора у избору будућих епископа. Тиме не само да је „на мала врата“ у поредак СПЦ уведена аутономија епархија у САД, него се и огрешило о литургијско-благодатни домострој Цркве, истичу наши извори у Патријаршији.

Стање ствари је обавештено да су неке владике упутиле Синоду врло детаљне анализе тренутне ситуације са предлозима које мере треба предузети у организацији СПЦ на читавом америчком континенту.

Очекује се да своја решења Синод упути Светом Архијерејском Сабору на разматрање и усвајање на јесењем заседању у октобру ове године.

(Стање ствари)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, The Godfather рече

„Стање ствари“ сазнаје: Синод ће преиспитати „Устав Српских епархија у САД“

Jedan komentator na SS: 

Dj Gordic

23. августа 2019. • 19:16

Ovo je odlican Ustav za Ameriku. Nasa SPC je porobljena od Vucica i NATO-a i zato SPC u Americi treba da se odcepi i ode u raskol. Sve pohvale za Dobrijevica i za Maxima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Показао сам људима да је теологија не мртва академска ствар него живот. Покушај спречавања да дођем на БФ је донео користи поукашима али и многим другим

Написаћу овде пар ствари не да "терам првицу", ради ове наше деце, који уче, који ће сутра учити народ.Покушаћу сажето у примерима, а закљуке сваком по на особ препуштам. Нисам жртва, него да проговирмо.

ЖРУ

ЖРУ сам заобилазио далеко около. На почетку сам био као гост, и није ми се свидео "дух" који ту "дише". Као обраћеник вери сам се учио од Владике Николаја, касније кроз Цркву јавила се жеља за теологијим. Имајући велико животно искуство, сагледавајући живи живот и Николаја, једноставно нешто је ту недосајало - ја то зовем "правсолавни сентименализам". Сви смо лепи, преподобни, ако скренеш пажњу на неку погрепну појаву одмах те жигошу као "осуђивача" и, подразмева се "борбо за вераша". Знао сам да ЖРУ као идеј аније лош, чак је неопходан и тек је свезао "пионирску мараму" и нисам за себе ту ништа нашао. Други, љубав, личност, заједница - све је то срж Правсолавља, али то је све, видео сам, можда грешим, била пука теорија и сентимент. Али добро, од нечега мора да се расте, мора семе да се засеје, па подразумева се да ће амброзја да сколи...тхатс лајф.

Видим да је данас ЖРУ очврснуо, да је нестало помаме за докторатима, за летењем у висине - либерализам, глобализација, рад за 300 евра у српским чарапарама...да ли теолога да ли њихових родитеља, све је то утицало да та сентименталан слика исчезне. Личост се заиста остваривала у другоме, у оцу, маци, који рмбаче за цркавицу да детету дају да оде на Карабурму, да има за стан, храну...све је то дало једну другу слику Зизјуласа (не критикујем га, критикује погрепно пимање).

Други и љубав на катедри за Догматику - о сељачкој крави

Напуштам једну од набогатијих ЕУ земаља и селим се у Италију да бих био ближе ПБФу. Студије сам финасирам. Радим не баш угодне послове јер сам у новој земљи, и нема времена за постепену интеграцију - заради паре, иди за БГ, полажи и то је то. Међутим у Италији је кроза велика. Људи се убијају (мали привредници), банке се затварају, средња класа Талијана одлази код попова и у Каритас да тражи паре да им се плати струја, гас...ужас.

Отац и мајка су стари, земљу не могу да раде, а сурови капитализам ЕУ без алтернативе брутално пљачка, исисава све из српских земаља. Ја сам требао да се женим, да купујем стан, да помажем родитељима, али сам "помахнитао" и ухватио се теологије. Кажем оцу и мајци: "Не можете ви више земљу радити, па скупље је да обрађујете, него да купите готово, таква су времена". Али њима је тешко, то је њихов живот да одржавају имање, није то еконмска него животна рачуница. Зовем једном мајку, плаче. Питам шта је. Каже да јој је "настрадала крава". Плаче као да је најмилији умро. Кажем јој: "Мајко, види, млеко је скоро џаба, ја много ионако трошим, није мени ништа да вам купим колико год хоћете млека. Ионако више нисте кадри да држите краву"! Ајмо догматичари, да се мало подсемјавамо...летс копи соме фром твитер.

Мајка поче да рида. Ја да је утешим она се загрцунла од плача. И тада схватим...крава је њима само трошак. Корпоративни фашисти су уништили све због профита, сада је трошак радити земљу, држати чак и једну кравицу. Али она плаче јер ако се ослободи краве, шта ће бити њен живот? Да седи у хладовини и чека смрт! Треба да идем на испите, пара се нема, а сада и крава. Морам мајци купити краву. Ништа, ја тешко обећавам, а кад обећам кажем "ако Бог да, ако могнем, нисам сигуран". И обећам јој посалти паре за краву. Џаба ти догматика.

И некако се "отвори пут", одрадим неке послове, пошаљем мајци за краву, а беше и за стан, клопу и за пут у БГ, хотел и испите. Дању ради, ноћу читај Зизјуласа и за БГ. Амфитеатар, индексе на сто и асистент прегледа - идентификује. Немам ја појма шта гледа, валда да није неко други дошао полагати и то. Узе мој индекс, погледа и пита где су потписи са вежби, шта ли. Ја скрушено кажем да сам дошао из инострабства, да сам финасирам студије и да нисам био на предавањима, немогуће ми је то ускладити - дрско, са висине, као ПСА одрстрани ме са испита.

Сад није мени толико, јесте, али мање, што ме осдстрани, није ми з апаре потрошене, него што их нема, што је скоро немогуће доћи до њих. Али ми је - па просудите је ли гордост или шта је - како сепонео одвратно, дрско. Ако је неко факултеско правило "болоњско", ОцКеј бре, кажи: "Коњу, волу, колега или љубљени мој, тако је и тако - не можете полагати". Ма јок, арогантна "висина" неким докторатчићем се напуцала и заболе њега нека ствар ко си, шта си госн' "други".

У реду, "покисли пас" сагео главу, изашаи кроз оне амфитатарске клупе, још је асистент љут и пун презира - бре, ко си ти да долазиш да ми узимаш време. Сузе на на беоњачама, сакриј, сажали мученика, и бежи. Одем код Кончаревићке, тада и питам, рекох не дао Бог не жалим се, вратише ме са испита, тако је и тако, ја не могу бити на прдавањима ни следеће ни икоје године, шта да радим. Жена устаде од беса. "Ви сте толики пут прешли, а вратили вас са испита, нису дали да полажете. Сад ћу да зовем владику"! И ја: "Јао, немојте молим Вас, немојте заиста, није важно,, него само кажите шта ћу следеће године"?

Толико од љубави и другости, тада, на катедри за догматику. Углавном поштујем ја ту "педагошку етику", морају људи, је ли правила поштовати. Углавном потроших ја ПОЛА КРАВЕ мајчине да би ме догматичар пун љубави истерао као пса са испита, без хтења да види да ли сам спремио испит - из "техничких разлога" ме одстрани.

После сам положио, и није важна година, не верем се ја за чинове и титуле...али баш је болно када те "брат" дочека са таквом "љубављу" - апсурно, онај који те учи да волиш другога.

Драге колеге, браћо у Христу, часни оци: ви сами закључите како једна честита жена, која није писмена, воли своју краву, а како доктор са катедре за догматику (није Матић!, небитно ко је) "воли" свога студента.

За мене је лако, нисам жртва, могу да живим где хоићу, сем у Србији јер немам 100 000 евра, нисам достојан чина, и лош сам теолог, у свему никоговић...али, немој ме лагати да ме волиш, а показивати ми презрење ка поганом псету. Немој, плиз, немој ме лагати, јер нисам крив што то лицемерје не могу да прихавтим. Само ме немој лагати да ме волиш.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Zoran Đurović рече

Jedan komentator na SS: 

Dj Gordic

23. августа 2019. • 19:16

Ovo je odlican Ustav za Ameriku. Nasa SPC je porobljena od Vucica i NATO-a i zato SPC u Americi treba da se odcepi i ode u raskol. Sve pohvale za Dobrijevica i za Maxima.

Свако ко позива на одцепљење, а да за то нема дебелу историјску подлогу, је издајник.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Kafanski amater рече

Свако ко позива на одцепљење, а да за то нема дебелу историјску подлогу, је издајник.

Исправио бих  "издајник" на расколник. Једина "историјска подлога"  је тражити од Мајке Цркве (не НАДмајке, самопроглашене, из Турске, него матичне помесне Цркве) благолов, који ова, ако је у интересу мисије да се име Божије проповеда - подразмева се, даје, те тако те Цркве постају Сестре.  Што у овом случају није. Ако је ово на што неки упозоравају то онда и јесте издаја и раскол. Но надати се "призивању памети".

Јурисдикцијски проблем је сада један од горућих проблема Православља, јер се затекло у убрзаним миграцијама и глобализацији, али или глобализму (=идеологија корпоративних фашиста која насилно подстиче глобализацију, која је природни процес кретања људи, где глобалисти имају само један циљ - профит и овадавање деловима света). Црква се до сада показала випе него неефикасна и неспособна да одговори овом (и многим другим) изазовима.

Ове локалне појаве и проблеми, мислим, да у свему ипак има неки Божији "прст" који ће зло окретати на добро, и да ће Православље, кроз трвења, као уосталом и увек у историји, изнаћи решења. Бојати се страдања, раскола и надати се што мирнијем изналажењу проблема.

Песимистично је то што је свет иначе у великом хаосу; што је либерални капитализам и западни свет у силазној путањи а Исток јача, тако да "рањена звер" може да буде јако опасна. Но ипак су на Истоку највећа правсолаван земља Русија, затим нехришћанска Кина и Индија, и да ће упрао те "земаљске везе" тих великих земаља са Русијом створити код тих народа једну позитивну слику - да ће у Русији видети "Христа из Јеванђеља", Онога којега је Ганди био свестан рекавши "да су Енглези дошли у Индију са Христом из Јеванђеља уместо са мачем и огњем, Идија би била Православна".

Нема случајности код Бога, Апостол Тома је последњи видео Христа васкрслога, а он је Апостол Индије. Проблем јурисдикције, верујем да није ни близу лаког, јер је историјски тренутак другачији и околности него приликом успостављања канона (који нису догме и променљиви су) - али биће сигурно трвења великих, које ће коропративни фашисти, глобалисти, а међу њима је много бруталних сатаниста у пуном смислу речи, здушно подстицати. На све начине ће придобијати "лауфере" унутар Цркве (уценама, притисцима, корпуцијом разном и сл) како би продубили расколе.

Тако да нас чекају велика искушења . не мора се бити пророк - али са њима иде и Благодат већа на славу Божију. Кина и Индија иако нехришћанске имају добру основу за прихватања Христа јер је њихова религиозност темељена на прилично здравим моралним начелима, која не колидирају мног са хришћанством. Проблем је њихово поимање хришћанства из перспективе народа који су или били поробљавани или искориштавани од европски пљачкаша. Али и у исламском свету и код Кинеза и Индијаца полако се Правсолавље одваја од оних који су их или пљачкали или порабљавали.

Запад у свом паду - паду који је не-за-у-ста-вљив - ће изазивати ратове и расколе, али треба му помоћи да се "приземљи" уз што мање потреса...управо тако, сматрам, да и Црква свеправославна, треба да посматра ствари и у том контесту решава проблем јурисдикције. Са једне стране "колидирајућих" епархија на Западу, и са друге огромном мисионарском потребом на Истоку. С обзиром на стање, које видимо каво је, није кадра ова генерација Епископа да то реши, а то значи, да ће "лахор Духа Светога" да "задише" и да ће се то решавати постепено уз одређена трвења, понегде и расколе. Да да Бог без великих раскола и без крви.

Узимајући ово у обзир, ако неке наше владике у САД и иду ка некој "својој" Цркви, то је ниско ситниошићарџијство, недостојно велике мисије коју и Црква и Епископат има. Пробелм је перцепције, јер САД има мање шансе за оправослављивање него Кина или Индија. Поред перцепције проблем је, наравно, ситношићарење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Блаженство митрополит Православне Цркве у Америци Тихон упутио је своме сабрату српском патријарху Иринеју писмо подршке поводом недавних збивања у Црној Гори проузрокованих усвајањем новог закона који државним властима даје могућност да конфискују имовину СПЦ.     У писму објављеном на сајту ове Цркве митрополит Тихон наглашава да ПЦА молитвено подржава напаћену Српску Цркву и чињеницу да не признаје расколничку „Црногорску православну цркву“ која ужива подршку садашње црногорске власти.   „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“, пише Предстојатељ ПЦА.   Пун текст писма митрополита Тихона гласи:   „Ваша Светости, возљубљени брате, саслужитељу у Господњим светим тајинствима, Усред радосног прослављања Рођења и Богојављања Господњег морамо да Вам се обратимо с тугом због невоља које спопадају нашу православну браћу у Црној Гори. Желимо да изложимо Вама и Вашој вољеној пастви да Православна Црква у Америци стоји молитвено, подржава и одржава општење са Црногорском митрополијом СПЦ и да Православна Црква у Америци не признаје као канонску тзв. Црногорску Православну Цркву, нити њено „свештенство“ које предводи рашчињени Мираш Дедеић.   Ми одбацујемо законе којима се ограничава верска слобода црногорских грађана, јер желимо да одржимо јединство наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и да чврсто стојимо против радњи сваке и било које власти којима се изазива конфронтација и насиље према верницима и отимање њихове црквене имовине.   У служби на Богојављање чујемо зачало из књиге пророка Исаије у којем се вели: „Послушајте, и жива ће бити душа ваша, и чинићу с вама завет вечан ... Зваћеш народ кога ниси знао, и народи који те нису знали стећи ће се к теби“ (Исаија 55, 3.5).   „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“.   Са тугом, а ипак у нади на милост Господа нашег рођеног у Витлејему и крштеног у Јордану нас ради, остајем,   ТИХОН Архиепископ Вашингтона Митрополит све Америке и Канаде     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.        — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува?   — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити.      Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо.     — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава?   — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране.   А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица.   — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици?   — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце.   — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију?   — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају.   — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону?   — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више.   — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе?   — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама.   — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу...   — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други.   — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили?     — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу.   Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима.   — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве?     — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима.   Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја.   — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу?   — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима.   — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника.   — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет.   — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам.   — Хвала Вама.   Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима за радио-емисију „Преображење”.     *Ваше Преосвештенство, благословите! Христос се роди!   Бог благословио! Ваистину се роди!   *Налазимо се у Епархијском двору Епархије осечкопољске и барањске, у Вашем дому, хвала Вам на гостопримству Владико.   Хвала вама што сте нас посетили.   *У данима смо када је светлост Христовог Рождества све ближа и све сјајнија, када смо у потреби да чујемо и Ваше речи и Вашу поуку. Хвала Вам на прилици за овај интервју. Имамо неколико питања. Човечанство се ближи још једној прослави празника Божића, Рођења Христовог. Светлост овог Празника ће нас изнова обасјати. Молимо Вас, реците нам, чему нас учи Оваплоћење Богочовека?   Као што смо се на самом почетку овог разговора поздравили са: „Христос се роди! Ваистину се роди!“, управо Светлост која проистиче из тог поздрава нас учи у ком правцу човек, а самим тим и цело човечанство треба да иде. Односно, ка оним вратима која отварају пут ка вечном животу. Кроз тајну Оваплоћења Христовог. Тајна Оваплоћења Богомладенца јесте надумна тајна за човека, велика тајна за спасење свакога човека појединачно. Јер Бог који је по природи савршен унижава себе, улази у људско тело и људској природи омогућава спасење и заједницу са Нествореним Богом.   Добро сте рекли када сте у уводном делу разговора казали да је Рођење Светлост свету. Та Светлост нам открива стазу нашега спасења. Христово Оваплоћење је темељ живота у Цркви, темељ наде у будућност човека, темељ на којем се стичу јеванђелске врлине којима се човек изграђује и задобија дарове који су неопходни у остваривању духовног концепта живота, како човека појединачно, тако и заједнице у целини. Тајна Оваплоћења се базира искључиво на човеку. Човек из тајне Оваплоћења треба да увиди коју нам суштину доноси овај Празник, каква се радост отеловљује у контексту живота свакога од нас. То није радост у овоземаљском смислу него вечна радост у Христу и животу вечном. Целокупно људско биће бива овим Празником охристовљено – живи у љубави и радости Христовој.   *Хвала Вам на поуци. Реците нам, сваки човек се као појединац суочава са неким својим личним проблемима, али како видимо, и читави народи стоје пред изазовима које носи свакодневица, узевши у обзир брачни живот, проблеме са одгајањем деце, друштвене проблеме. У чему савремени човек, односно где савремени човек треба да тражи Витлејемску звезду, ону водиљу која је преко потребна да се дође до правог знања, мира и радости?   Ваше питање у себи једним делом носи и одговор: искључиво у Христу, на првом месту. Као неки нуклеус почетка тог тражења јесте породица. У овим данима када прослављамо овај дивни и велики Празник, који је почетак спасења човека, треба да ставимо акценат на породицу – јер је породица темељ друштва. Самим тим, породица је основа једне шире, велике литургијске заједнице. Породица треба да буде мала Црква која ће се касније само укључивати у ту велику литургијску заједницу. Нажалост, у времену у којем се данас налазимо породица је остала по страни, темељи породичног живота су урушени. Упркос свему, треба да видимо наду у овом празнику. Божић нам поручује да будемо наслоњени једни на друге, да имамо међусобне љубави и да управо та Витлејемска звезда треба да нам буде руководитељ у овоземаљском животу. То значи да овај свет у којем живимо, који не можемо заобићи и од којег се не можемо изоловати, треба да преображавамо својим животима и остваривањем и рађањем јеванђелске стварности у сваком човеку: рађањем љубави, наде и вере. Вера је темељ свих врлина ка којима човек треба да иде, а које се испуњавају у тајни Оваплоћења Христовог, тојест у тајни Божића. Треба да ставимо акценат на породицу, да се односи међу људима изграђују на Јеванђељу, на вредностима које су вечне и које нам уливају наду у бољу будућност и граде међусобно поштовање и љубав једних према другима, што нас и уводи у тајну овог Празника.     *Преосвећени владико, гледајући тренутне друштвене и политичке токове, и хришћанство се налази пред великим изазовима. Јеванђеље нам проповеда врлине којима је врхунац у љубави Христовој. Како да се боримо против безумља које је решено да иде против цркве Христове?   Као хришћани, на првоме месту, треба да знамо да све што се у овом свету дешава има сенку свега онога што ће се испунити у будућности. Све ово што се дешава је само сенка, она нема своју вечну садржину, него је само сурови тренутак у историји. Ако имамо веру, ако имамо наде и љубави – које нас воде, као што нас у овим данима води Витлејемска звезда, изнаћи ћемо решење за схватање целокупне стварности. Стварност се може гледати кроз тајну Христову. Све безакоње и све недаће које се намећу на плећа сваког хришћанина треба лечити искључиво Јеванђељем. Јеванђеље треба да буде лек којим се проналази решење за сваку насталу ситуацију. Јеванђеље нам то и открива кроз тајну Оваплоћења, откривамо то и кроз живот. Ако имамо наде и вере у то да је све у Христу остварено и испуњено, онда заиста овај живот, контекст живота у којем се налазимо, оно што сам и на почетку рекао, само су сенка и оно што је, могу слободно рећи – искушење, које ће у Христу Оваплоћеном наћи свој смисао и своје испуњење.   *Преосвећени Владико, ово је други Божић који дочекујете као Епископ ове Епархије. Коју бисте поруку послали Вашим верницима који вас неуморно прате и слушају Ваше савете?   На првом месту, треба да схватимо тајну Божића и поруку које Рођење Христово са собом носи. Са друге стране, да се наш народ, а знамо муке у којима се он налази и тескобе којима је обремењен, издигне изнад свих тих проблема управо кроз живот у нади, тојест кроз живот у Цркви. Као што ни у једном времену живот није био лак, али ако имамо вере пронаћи ћемо наду у празнику Христовог Рођења. Ако желимо својим умом да схватимо Господа, спознаћемо да је вечна истина заправо живот у љубави и загрљају Божјем. Оваплоћење нам улива наду, даје нам оптимизам и теши нас да ништа на овој земљи није крај, већ да је само један праг ка оним лепшим местима и бољим временима која долазе после овог живота. У овом животу се као прави хришћани изграђујемо врлинским начином живота, слушамо Реч Божју, реч наших пастира који увек треба да нас усмеравају у правцу тога живота, и тог облика и начина постојања нашега народа. Ако сагледамо историју, када год смо били омеђени Христом били смо благословен народ. Ја се искрено надам да ће та вера, која никада није ишчезла са ових простора, опет бити Витлејемска звезда која ће руководити овај народ ка Царству небеском.   *Хвала Вам на поукама и очинској љубави. У миру и здрављу прославили Рождество Христово. Благословите.   Живели, Бог вас благословио. Христос се роди!     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Света_Матрона,
      Владика Игнатије браничевски, Божићна посланица 2019
       
    • Од Логос,
      Ј О В А Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:   МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!      Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума.   Рођење Господа Исуса Христа је историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и узнемирио многе у Израиљу и Римској империји. Анђели и пастири славе Га у Витлејему, мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се доласка праведног судије. А ми верујући радујемо се овом празнику безмерне љубави Божије, јер нам се на данашњи дан у граду Давидову роди Христос Господ (Лука 2, 11), Емануил, што ће рећи: са нама је Бог (Матеј 1, 23).   Ову велику Тајну оваплоћења Бога Логоса, скривену од постања векова (Јован 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији у божићној химни мира и љубави: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Придружују им се мудраци са Истока, сабирајући небо и земљу, анђеле и људе, све народе земаљске око Богомладенца Христа у Цркву Бога живога: Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог. Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ (2. Коринћанима 6, 16).   Божић нас непрестано подсећа да размишљамо о свему што је Господ Исус Христос учинио за нас, својим рођењем и животом међу нама, па страдањем, васкрсењем, вазнесењем и све до пребивања у Цркви након силаска Светог Духа на апостоле.   Увек нас овај празник позива на живот у којем је Господ Исус Христос средиште. Велика је радост сваког човека када се Христос усели у његово срце. Добро је то за појединца, али и за оне који су у његовој близини, јер и они бивају удостојени радости која долази од блискости са Христом. Ако је неко, на пример због лењости, ускратио себе блискости са Господом, и његов ближњи је на губитку. Због овога, увек, а посебно данас на Божић, замолимо Господа Исуса Христа да се усели у нас и постане смисао сваког човека, сваке породице, сваке заједнице чији је заштитник данашњи празник.   Овај смисао Божића захтева од нас да се споменемо сваког човека, да га прихватимо као брата, нарочито ако је он у руднику, у хладној кући, за празном трпезом или у невољи и муци. Заједништво Божића треба да нас води у заједницу вишег реда, када се у Цркви молимо једни за друге када се сједињујемо са Христом у светом причешћу. На ово нас, најпре, позива Богомладенац Христос.   Божић је велика тајна, али се она открива свакоме по мери вере и труда за сопствено спасење и спасење ближњих. Овај пут не тражи сазнавање небеских тајни и онога што је скривено, што се односи на имагинарну будућност. Најпре веруј и испуњавај заповести, очисти своје срце и занемари баналност радозналости. Тако се, независно од наших нагађања и слутњи, не случајно, догодило и Оваплоћење Исуса Христа. Божић је дело промисла Свете Тројице када нам се Бог открио по мери нашег узраста, наше вере.   Ако је Васкрс најјаснији хришћански празник, Божић је најнепосредније доживљен. И зато је Рождество најдубља инспирација у свим областима духа и цивилизације. Прорoштва Старог завета то на сваком месту истичу, док Нови завет непревазиђено јасно потврђује. Разјашњавају га свети Оци и богослови, о њему узвишено певају химнографи и мелоди, да би га најаутентичније доживела народна побожност у сећању, богослужењу и обичајима. То је неописива и неисцрпна ризница – од века скривене тајне – која постаје свечовечански, васељенски посед, али и сваког човека, сваке душе понаособ.   Дух света и ово наше доба одвајају и удаљују човека од суштине празника, па се празничне манифестације најчешће одвијају изван његовог светотајинског смисла и тако заборављамо црквени садржај и смисао Божића. Али, за оне који желе и воле да духовно доживе Божић, и истовремено очисте своје срце узвишеним и чистим стиховима богослужбених химни, долазак Божића представља једини смисао данашњице. Жељно ишчекују поруку анђела: Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лука 2, 11), иза које следи спасоносна химна: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Тада ширимо своје срце, без оклевања и помисли сумње, па подржавамо пастире, препознајемо глас анђела и Божију поруку и хитамо да се поклонимо великом Богу, неометани од даха нашег времена.   Рођење Христово најјасније се очитава у срцу човечијем, на шта превасходно указују Оци Цркве, као на пример Свети Максим Исповедник: “Слово Божје, Које се тада родило у телу у Витлејему, рађа се духом драговољно, из човекољубља, код оних који то желе. И постаје одојче и себе уобличава у њима кроз врлине. И појављује се онолико колико зна да то може да види онај ко Њега прима… Гледајући са мудрошћу силу тајне, апостол Павле каже: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове векова, јер познаје да је тајна увек нова и никада не застарева када се у уму доживљава.”   Христос се непрестано и свуда рађа. Рађа се и у мраку наших страсти и у ћутању човековог срца. И ми не можемо знати са колико вапаја и кроз какву борбу и агонију пролази човеково срце да би се у њему родио Христос. Битка се води и дању и ноћу. И нико не може да зна стремљења човекове душе, његову молитву: Господе Исусе Христе, дођи и усели се у нас, не може да зна ону чудесну тајну што се свршава у човеку благодаћу Христа који се рађа.   Од дана историјског Христовог рођења па све до данас, многи Божији изабраници постадоше светитељи. Они су одувек били смерни поклоници Христови који су непрестано, уз болну борбу, подвиг и молитву, чистили пећину свог срца да би били рођени од Христа и христоносци. Они сами, њихово стремљење, њихов живот и њихов пример показују нам пут и начин на који треба да доживљавамо ово натприродно чудо, отварају нам врата и радост раја унутар пећине.   Божићни тропар почиње стихом Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Отац Александар Шмеман ове речи тумачи на следећи начин: Рођење Христово омогућава просвећење разума јер је обасјало свет светлошћу. И људски разум, пре или касније, окренуће се извору разума и светлости, окренуће се Богу који је дошао у свет ради човековог спасења. А најважнију поруку Божића слушамо сваки дан у цркви кроз анђелску песму: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.   Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај и неба и земље. Упитаће неко, какав мир, каква воља и међу каквим људима? Црква увек одговара – јеванђељски, Божићни, Божански Мир који се роди у Витлејему јудејском. Мир само доноси новорођени Богомладенац Исус Христос. Он сам јесте Мир Божији међу нама. Препознајемо Га, прихватамо Га и нека Он постане наш Мир у немиру овог света! Добру вољу међу људима доноси овај Божански Мир.   Данашњи недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показује одсуство Мира Божијег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, неопходно је најпре успоставити лични мир са својим Богом, нашим Богом. Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз вапај апостола Петра: Господе, спаси ме! Онда ћемо лако, као деца Божија, као народ Божији, као браћа и сестре, успоставити и добру вољу и мир међу собом.   Ми се увек молимо Богу Мира за мир у отаџбини нашој и у целом свету, за мир међу нама. Ширећи мир, потврђујемо да верујемо у Бога Мира. И не заборавимо да мир зависи од сваког појединца. Зато нас Свети апостол Павле и опомиње: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Римљанима 12, 18). Мир започиње у човеку, па се шири на друштво. Али и немир почиње у човеку да би се раширио на друштво. Свети владика Николај се питао како народи излазећег сунца имају мир, а народи залазећег сунца – немир? Дошао је до одговора да су разлог решена и нерешена питања живота.   Сви желе мир, али мира никад мање, ни у душама нашим, ни у целом свету. Живимо у времену када су праве вредности обезвређене и омаловажене, у времену када, нажалост, зло потире добро, када немир надвладава мир. Људи данас много говоре и пишу о миру, настоје да се мир усели у људе, али њега је све мање и мање у људима. Зашто човек данашњице нема мира у себи и око себе? Последица је то мишљења да мир треба да дође сам од себе и да земља и овај свет могу донети прави мир и спокојство. Међутим, мира нема без Бога, јер је Спаситељ у свом Јеванђељу рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јован 14, 27). Када човек јеванђељске истине доживљава са радошћу у Господу, када све своје бриге молитвом и мољењем преноси на Њега, онда у душу силази Мир Божији који превазилази сваки ум. То је мир који ум људски ни замислити не може, а камоли остварити и доживети човек без Бога. Прави мир долази од осећања вечне истине, од осећања Бога живога, истинитог и бескрајно човекољубивог. Тај и такав мир доноси нам Божић и Богомладенац Христос.   Славећи Божић морамо знати колико нас Бог воли и да је Бог, који је све створио, постао човек због нас, да се због нас родио и дошао у овај свет. И зато је Божић права прилика да човек постане бољи. Божићна радост долази да дā меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Нажалост, овај смисао ће изостати ако се удаљавамо од себе и настојимо да за наше нехришћанско живљење изговор тражимо у манама другог, у недостацима ближњег. Замолимо Богомладенца Христа да нам помогне да препознамо у себи просвећеност мудраца, чистоту Јосифове вере, радост пастира који су угостили Богомладенца Христа. Угостимо и ми Христа вером, љубављу, милосрђем, поштењем и добортом.   Поклонимо Му се, јер је изволео да се роди као један од нас, а све због нас и ради нашег спасења. Поклонимо Му се због Његове неизмерне љубави према свему створеном, а нарочито према човеку. И радујмо се и ове године Новорођеноме у нади да ће да загреје срца наша и да ће снагом моћи своје помоћи да се у душама нашим рађа оно што је богоугодно, што је добро, честито и постојано, да ће се у нама зацарити Мир Божији, Правда Божија, Љубав Божија.   Са овим мислима и молитвама Богомладенцу Христу, драга наша децо духовна, и са жељом да вам свима Божић донесе радост и утеху, мир и љубав, да нас Божић сабере једне са другима, поздрављамо вас сверадосним поздравом:   МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!   Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2020. година!     Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом, Епископ шумадијски Јован     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...