Jump to content
  1. Kafanski amater

    Kafanski amater

  2. Trifke

    Trifke

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Књига Венац живота коју објављује Catena mundi 2020. године, подељена је у два дела, са јасним циљем да покаже да је богословље неодвојиво од начина живота, те зато аутор Епископ Јован (Пурић) и започиње своју студију анализом Беседе на гори. У првом делу књиге налазе се научне студије о догматским и моралним категоријама, а затим су у другом делу донете беседе Епископа Јована (Пурића) из периода архијерејског службовања у Нишу.

       
      Сами појмови вера, нада, љубав иако одмах асоцирају на моралне категорије, ипак су и догматске природе, а одмах упућује на познату Химну љубави Светог Апостола Павла у Посланици првој Коринћанима, гл. 13. Анализа ових појмова, односно стављање у различити контекст – и богословског и опитног – провлачи се, као мотив, кроз цело дело. У свом третману библијских, новозаветних тема, аутор нуди њихову богату богословску, етичку, иконолошку и химнолошку интерпретацију.
      У првом поглављу посвећеном Христовој Беседи на гори, аутор подвлачи њену христолошку и есхатолошку перспективу, тј. чињеницу да је оваплоћење Сина Божијег залог обожења људи и творевине у Царству небеском, које се и само јавља кроз Божије присуство у историји. У другом поглављу које носи наслов Надом се спасавамо, аутор настоји да анализира хришћанску наду у контексту самог оваплоћења Бога Логоса у историји. Хришћанска нада је везана како за историју у којој се реализује Божије присуство, тако и за есхатологију, сходно обећању људском роду да ће бити причасници божанске природе (2. Птр. 1,4). У поглављу Љубав као вечна садашњост, после хронолошке анализе појма љубави, аутор сам извор хришћанске љубави смешта у љубав која постоји између Три Личности Свете Тројице, чији је спољашњи израз између осталог и стварање света. На тај начин љубав бива неодвојива од творевине и израз истинске љубави којом се свако биће саобржава Христу и преко њега Тројичном Богу. У последњем поглављу првог дела књиге Мир Христов и службе помирења аутор разматра појам мира, као дара Божијег. Попут љубави, аутор смешта мир у међу-персоналне односе који постоје у Светој Тројици, а улазак мира Божијег у свет поистовећује са оваплоћењем Логоса Божијег. Аутор подвлачи да је светопавловски Бог наде и Бог љубави је такође и Бог мира. У антрополошкој равни мир је однос љубави између Бога и човека, који се касније, као светски мир, преноси и на ширу друштвену реалност. Према аутору обавеза је сваког хришћана да врши службу помирења, јер мир све сједињује. Затим аутор наводи и примере помазаника – Христа у Новом Завету, затим разматра и крунисање Стефана Првовенчаног…
      У другом делу књиге сакупљене су беседе са врло разноликим темама: Света Литургија – Школа истинског образовања; Сви смо ми ученици, а једино је Христос учитељ, а затим нам аутор говори о Крсту, о светитељима и празницима (Богојављење, Педесетница, Преображење, Видовдан), о тајни очинства и синовства у Христу, о Цркви, о вери, о светости, о хришћанском животу, о саборности, и на крају о Царству Божијем…
      Књига аутора Епископа Јована (Пурића) указује на једини Пут (ка Царству Божијем), Истину (у вери) и Живот (непорочни) које нам је објавио Васкрсли Господ како би сви хришћани имали веру, наду и љубав у овом животу и на тај начин задобили Царство Небеско о коме нам пише, богословствује и проповеда аутор.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након спроведених контролних лабораторијскох, дијагностичких и физикалних прегледа љекари су изразили задовољство добрим општим стањем Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија, и констатовали да је лијечење успјешно приведено крају.

       
      Серолошким тестом утврђено је одсуство IgM и присуство IgG антитијела, те се може рећи да је организам створио имунитет на корона вирус.
      По тренутно важећим епидемиолошким мјерама законски период самоизолације епископа Јоаникија је истекао, а такође и период изолације намијењен за одмор и опоравак који је одређен од стране љекара.
      Епископ ће по препоруци љекара  започети контролисан и постепен повратак пастирским дужностима.
      Овим путем  у име Епископа Јоаникија, као и у име Епархије будимљанско-никшићке изражавамо захвалност менаџменту и медицинском колективу Опште болнице Беране, на уложеном труду и показаном професионализму приликом потребних дијагносточких прегледа и пружања медицинских услуга за вријеме Епископовог кућног лијечења. Особиту,  срдачну благодарност исказујемо љекару Епископа, ђакону др Никодиму Раденовићу и медицинским сестрама Бранки Делевић и Дијани Чукић.
       
      Инфо-служба Епархије будимљанско-никшићке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ове године навршава се три деценије од блажене смрти вредног прегаоца на њиви Господњој у Карловачком владичанству – Симеона Злоковића, првог ректора обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковица (1949-1951), Епископа горњокарловачког (1951-1990) и администратора Еапрхије далматинске (1951-1959).

       
      Епископ Симеон рођен је у Бијелој, на ривијери херцегновској, у старој свештеничкој породици Злоковић на празник Благовести 1911. године од родитеља Душана и Анете рођ. Ђиновић и на крштењу добио име Љубомир. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Херцег Новом, а потом шесторазредну богословију Светог Петра Цетинског на Цетињу као ученик генерације.
      На Богословском факултету у Београду, као студент, Љубомир Злоковић заједно са јеромонахом Хризостомом Војиновићем, затим Војиславом Настићем и Лазаром Милином… покреће часопис „Светосавље“, а његови Светосавски темати „Симеон Нови Богослов као мистик“ и „Зашто је Богочовек смисао човека и света“ награђени су највишим наградама. Као студент генерације дипломирао је 30. јуна 1938. године. Након одслуженог војног рока у Осијеку, а на предлог Декана факултета добија Хумболтову стипендију и одлази у Берлин на постдипломске студије из философије и богословља. У Берлину је урадио и предао докторску дисертацију из хришћанске етике, али због политичког стања и избијања Другог светског рата, враћа се у Краљевину Југославију.Одмах по повратку у Београд прима монашки чин у манастиру Раковица 8. марта 1940. године, и по сопственој жељи добија име Симеон. За јерођакона рукоположен је на Благовести исте године, а у чин јеромонаха 21. новембра 1940. године у београдској Саборној цркви од стране патријарха српског Гаврила (Дожића). Произведен је у чин синђела 19. децембра 1945. године из руке митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) у Саборном храму у Београду, а у чин протосинђела на празник Ђурђевдана 1947. године у храму Светог великомученика Георгија на Чукарици (Београд).
      Јерођакон Симеон (Злоковић) постављен је 24. априла 1940. године за суплента – катихету Реалне гимназије у Јагодини, а 04. маја исте године премештен је за суплента у VIII мушкој гимназији у Београду. На самом почетку 1941. године, заједно са Исидором Секулић био је члан уређивачког одбора часописа „Хришћански живот“ у којем је још као студент објављивао своје радове из области религиозне философије. Испит за професора средњих школа из групе предмета: Догматика са упоредним богословљем, апологетика и морално богословље, јеромонах Симеон положио је са одличном оценом, 05. новембра 1942. године у Београду. Након укидања верске наставе из државних школа, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, поверава протосинђелу Симеону организацију обновљене Богословије Светога Саве у манастиру Раковица 1949. године и поставља га за њеног управника (в.д. ректора). Као сабрат манастира Раковице од 1947. године обављао је дужности духовника цркве Ружице на Калемегдану, а фебруара 1951. године постављен је за старешину манастира Раковица.
      На предлог патријарха српског Викентија (Проданова), протосинђел Симеон (Злоковић) једногласно је изабран за Епископа горњокарловачког дана 12. јуна 1951. године. У недељу 29. јула исте године, свечано је извршена у препуном Саборном храму у Београду хиротонија епископа Симеона. Чин хиротоније извршио је патријарх српски Викентије уз саслужење епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и браничевског Хризостома (Војиновића). У својој првој архипастирској беседи млади Епископ истиче како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помијешану с горчином, а сваки успјех у великој опасности од људске сујете и самољубивости. Увођење у трон епископа горњокарловачких извршио је епископ сремски Никанор (Илићић), изасланик Светог Архијерејског Синода. У првој Архипастирској беседи, епископ Симеон је истакао „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. Мора се рећи да је Епископ Симеон дошао на трон Карловачког владичанства након Другог светског рата који је иза себе оставио ужасне трагове на живот Цркве. Долази у Епархију, некада најсређенију у Карловачкој митрополији, а сада разорену. Долази у владичанство без владичанског двора, у стан без намештаја. У епархији затиче 14 свештеника и двадесетак богослужбено способних храмова од предратних двестотинепет.
      Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односима цркве и државе – са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било ког народа. Рушење храмова наставило се и после рата све до средине педесетих година двадесетог века. Вековни храмови рушени су и од њих зидани домови културе и задружни домови. Поред рушења храмова, државне власти одузимале су црквама и све остало од њених материјалних добара.
       
      У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије горњокарловачке, са неколико свештеника који су се вратили из избеглиштва. Многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату, заједно са својим Епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) – свештеномучеником. У периоду од 1951 до 1959. године, Свети Архијерејски Сабор доделио му је у администрацију Епархију далматинску, у којој је такође поставио нове и успешне темеље у духовном животу Цркве у Далмацији.
      Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су и у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело…
      Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања обележио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је и сазидао многе храмове (у Глини, Госпићу, Смиљану, Грачацу, Петрињи, итд.) и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике.
      Када се малобројно Владикино стадо уверило да је добило правог пастира и да му је веома тешко, пред сваки његов одлазак на заседање Светог архијерејског сабора долазила је делегација код њега с једном јединственом молбом: немојте нас оставити! Страх од напуштања био је оправдан. Јер, епископу Симеону нуђени су многи епископски и митрополитски тронови, али он је то увек одбијао. Одговор му је био увек исти: „Не, ја сам положио заклетву Епархији горњокарловачкој. У њој је тешко служити, али је часно“. И заиста, епископ Симеон остао је доследан своје заклетве и испунио је до краја.
      Епископ Симеон био је веома плодан црквени писац још из студенских дана. Написао је многе чланке, расправе, есеје, студије, као и беседе о црквеним празницима и догађајима. Деценијама је састављао посланице Српске православне цркве о Божићу и Васкрсу, као и тематске посланице везане за велике јубилеје. На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Патријарх српски Герман одао је признање епископу Симеону „за лепо и садржајно састављање посланица, које Свети архијерејски сабор упућује свештенству, верном народу Српске православне цркве“. Такође треба споменути објављене радове „Карактерологија Српског православља“ у Споменици Српска православна црква 1219-1969, као и „Две православне цркве у Истри“… Епископу Симеону Универзитет из Аризоне (САД) доделио је докторат из области философије, а Богословски факултет Српске православне цркве у Београду 1989. године прогласио га је за свог почасног доктора, а Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве, 17. јуна 1989. године, доделио му је орден Светог Саве првог степена.
      Епископ Симеон је тестаментом сва своја лична средства као и веома богату библиотеку оставио Епархији.
      На Светој Литургију, коју је служио у манастирском храму у Гомирују, у недељу 25. новембра 1990. године је поручио верном народу: „Драга браћо и сестре, молим се Богу заједно са Вама, да нас не дочека оно време националних граница на Купи, Сави и Дрини. Већина нас је све то преживела, али иде једно јако зло време…“ Само три дана касније, 28. новембра 1990. године, је без муке и ропца уснуо у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота. На заупокојеној Литургији и опелу у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, 30. новембра, служили су епископи: рашко-призренски Павле (Стојчевић), шумадијски Сава (Вуковић), далматински Николај (Мрђа) и славонски Лукијан (Пантелић). У опелу узело је учешће 40 свештеника из више епархија и 2 ђакона. Од епископа Симеона се опростио епископ шумадијски Сава, а у име свештенства, монаштва и верног народа Епархије горњокарловачке опростио се протојереј-ставрофор Лазар Радовановић. Сахрањен је на православном гробљу у Карловцу, у гробници великог и славног песника Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког). Године 2010. заузимањем Епископа горњокарловачког Герасима (Поповића), испуњена је последња жеља епископа Симеона и са градског православног гробља у Карловцу његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у порти манастира Гомирија.
       
      Ђакон Будимир Кокотовић
      (Календар Српске православне патријашије Црква за 2020. годину, стр. 143-145)
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог.

       
      Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају.
      Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али,  често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар.
      Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми  чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души.
      Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота.
      Бог да вас све  укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости.  Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо  и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено.  Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове.
      Бог вас све благословио и свако добро вам даровао!
       
      Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
      Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски,
      ТЕОДОСИЈЕ
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак, 24. новембра 2020. године, на празник Светога Стефана Дечанског, навршила се четврта годишњица од упокојења блажене успомене епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Тим поводом, у реализацији Радио-Беседе припремљена је специјална емисија посвећена овој годишњици, у којој су емитовани делови архијерејских беседа и поука блаженоупокојеног епископа Јеронима. 

       

      У наведеној емисији слушаоци су могли да чују приступну беседу владике Јеронима, али и како је блаженопочивши епископ јегарски беседио о значају празника Христовог Рождества, о Богојављењу, Пресветој Богородици, Часном Крсту, Литургији, о Светоме Сави и Светоме Симеону Мироточивом, о евхаристијском сећању на преминуле, као и о другим значајним богословским темама. 
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...