Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Логос

Трагикомичне цртице из другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју (На св. великомученика Прокопија 2019, манастир Тврдош)

Оцени ову тему

Recommended Posts

ВРАТИТЕ СЕ НА ТЕМУ! ОСТАВИТЕ ЛИЧНЕ КОМЕНТАРЕ ЗА ПРИВАТНЕ ПРЕПИСКЕ, ОВО ЈЕ ЈАВНО МЕСТО И МНОГО ЉУДИ ЧИТА.

ТРУДИТЕ СЕ ДА ПОКАЖЕТЕ ПОШТОВАЊЕ ПРЕМА МЕСТУ НА КОМЕ СЕ НАЛАЗИТЕ, ЈЕР ЋЕМО У СУПРОТНОМ ПРИМЕЊИВАТИ ФОРУМСКЕ САНКЦИЈЕ ПРЕМА СВИМА КОЈИ СЕ ОГЛУШУЈУ О ПРАВИЛА ФОРУМА.

 

ХВАЛА

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака Давидова је на месту! 

Тролови: Узмите сада и један по један сегмент писма са којим се не слажете да изнесете контрааргументе. Не да пиштите и скичите као рањене звери и да се пресамићујете и саблажњавате (немате другог посла него да се "саблажњавате"). 

Давид је једноставно издоминирао. Истина, није имао тежак задатак јер је Таса већ одавно неупотребљив. Проблем су ови слепи сада адепти који имају и материјалне користи од старог Лира. 

Изволте са аргументима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 часа, Вукашин рече

Svi smo mi onda licemeri. Svi padamo na raznim stvarima. Nisu ni episkopi izuzeti.

Opasno je ako postoje "dozvoljeni grehovi". Ne znam kako se postaje sudija i kojim sudom se sudi?

ja ne rkoh ni da nisam ali ne ističem ni volju ni želju da budem verski poglavar

 

i rekoh ne bih da sudim vbeć da presudjujem

 

i slažem se da su i oni ljudi ali neka izadju iz ormana sa svojim gresima oprostiče im i Tvorac i mi

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта имамо ми да полемишемо. Нека одговоре они који су имплицитно или екпсицитно прозвани. Овде се ионако наступа навијачки. Сви имају своје фаворите, па макар рекли да је Земља коцкаста они ће им аплаудирати. Туга и јад. Али добро, свака криза је суд. Даће Бог да све изађе на добро Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јутрос је на сајту Данас освануо интервју "У Цркви не постоји деликт мишљења" који је дао владика Иринеј новинарки Тасић, али сада не могу да га нађем. Да ли га је можда владика повукао јер је нетачно пренет? То је веома вероватно, мада је изгледа изашао у штампаном издању.

Иначе, мени се свидео јер одговара на сва тешка питања претходних месеци и чини се води ка помирењу. Молим кад се ово пронађе да се постави као посебна тема да прокоментаришемо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Протомајстор рече

Јутрос је на сајту Данас освануо интервју који је дао владика Иринеј новинарки Тасић, али сада не могу да га нађем. Да ли га је можда владика повукао јер је нетачно пренет? То је веома вероватно.

Иначе, мени се свидео јер одговара на сва тешка питања претходних месеци и чини се води ка помирењу. Молим кад се ово пронађе да се постави као посебна тема да прокоментаришемо.

evo,pronasla sam na tviteru

https://www.danas.rs/drustvo/u-crkvi-ne-postoji-delikt-misljenja/

Episkop bački Irinej (Bulović), član Sinoda i portparol SPC, o razlozima razrešenja vladike Maksima i docenta Marka Vilotića sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta

U Crkvi ne postoji „delikt mišljenja“

Sveti arhijerejski sinod, svakako, nije ni olako, ni rado, ni bez odgovarajućeg obrazloženja razrešio preosvećenog vladiku Maksima i docenta Marka Vilotića prava poučavanja na Bogoslovskom fakultetu.

0702foto-FoNet-Nenad-Djordjevic-678x381.

Obrazloženje je opširno i nije namenjeno javnosti. Ono je teološke prirode i najvećem delu javnosti ne bi bilo dovoljno shvatljivo. Odluka Sinoda je, inače, u potpunom skladu ne samo sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve nego i sa Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji je Univerzitet u Beogradu svojevremeno prihvatio. Inače, takozvana „missio canonica“ od strane Crkve za profesore teologe je opštevažeća međunarodna praksa – kaže u razgovoru za Danas episkop bački Irinej (Bulović), član Sinoda i portparol SPC, o razlozima razrešenja episkopa zapadnoameričkog Maksima i docenta Marka Vilotića sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, oko čega se podigla velika prašina u crkvenoj i političkoj javnosti.

* Da li biste zbog specifičnosti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta BU pojasnili u kojim segmentima njegovog rada i na koji način utiče SPC – njen Sveti arhijerejski sabor i Sinod?

– Odgovor na ovo pitanje automatski proističe iz definicije Fakulteta u njegovom Statutu kao najviše prosvetne ustanove SPC i kao ravnopravnog člana beogradskog Univerziteta i akademske zajednice uopšte. Konkretni „segmenti“ koji iz toga slede jesu sledeći: niko se ne može upisati na osnovne studije bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može konkurisati na bilo koju službu na fakultetu bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može postati nastavnik Fakulteta i napredovati u službi bez blagoslova i odobrenja Svetog sinoda, a izbor dekana postaje validan tek posle potvrde od strane Sinoda. Sve ovo kao normativ i način funkcionisanja regulisano je ne samo važećim Ustavom SPC i Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji Univerzitet automatski prihvata poštujući identitet i autonomiju svakog fakulteta, pa i Bogoslovskog.

* Da li sinodske odluke o smeni dvojice profesora, od kojih je jedan na jednogodišnjem neplaćenom odsustvu, imaju veze sa događajima i neslaganjima na ovogodišnjem majskom zasedanju Sabora i da li je to neka vrsta postsaborske „odmazde“ prema episkopu Maksimu, što zbog kritike vlasti u Srbiji, što zbog rasprave na Saboru o njegovim stavovima o ukrajinskom pitanju i autokefaliji, za koje se, saborskom odlukom, izvinio?

– Nije mi jasno na kakve „događaje i neslaganja“ na ovogodišnjem zasedanju Sabora mislite. Sabor je najviše crkveno telo, a ne partijski kongres: na njemu svaki član Sabora potpuno slobodno iznosi i brani svoje stavove i predloge, a odluka se donosi ili jednoglasno ili, kada to nije moguće, putem glasanja, pri čemu važi drevno pravilo vaseljenskih sabora da se treba držati „glasa većine“. Kada se, na jedan ili drugi način, odluka donese, onda je ona odluka Sabora, svetinja i obaveza za sve, bez obzira na to šta su prethodno zastupali tokom rasprave i prilikom glasanja. Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da sam dosta puta u svojoj episkopskoj službi primenjivao, zastupao i branio odluke za koje nisam bio pre njihovog donošenja na Saboru, ali su samim saborskim izglasavanjem postale i za mene obavezujuće i čak lične. Ovo je u stvari iskustvo svakog našeg episkopa, a ne samo moje. Sledi da neslaganja može biti samo u toku Sabora, a nikako po njegovom završetku. Iz toga sledi dalje da je bilo kakva i bilo čija „postsaborska odmazda“ i teoretski i praktično nemoguća i nezamisliva. Osim toga, u Crkvi ne postoji „delikt mišljenja“, a ponajmanje delikt političkog mišljenja i odnosa pojedinih episkopa prema bilo kojoj vlasti, ideologiji i društvenom poretku. Granice ličnog slobodnog izjašnjavanja episkopa postoje samo kada su u pitanju istine pravoslavne vere i načela vekovnog crkvenog ustrojstva, odnosno kanonskog poretka.

Odluka Sinoda se, inače, ne temelji na stavovima episkopa Maksima za koje je od Sabora tražio i dobio oproštaj. Za nju postoji obrazloženje koje, po prirodi stvari, nije namenjeno javnosti, a još manje je namenjeno samoproglašenim „verskim analitičarima“, koji gotovo po pravilu, ili ne znaju ništa o Crkvi ili vrlo površno znaju ponešto, uz napomenu da među njima ima i dežurnih klevetnika SPC – i to isključivo nje, ne i drugih Crkava – a ima i ostrašćenih antiteista. Pitam se na kojem li se fakultetu stiču kvalifikacije za to zvanje. Vas lično ne ubrajam u takve premda sadržajem dobrog broja Vaših napisa o životu i problemima naše Crkve nisam bio nimalo oduševljen. Štaviše, odajem Vam priznanje zbog toga što ste jedan od vrlo retkih novinara, od onih kojih ima manje nego prstiju jedne ruke, koji se uopšte obraća meni kao zvaničnom, nikako samoproglašenom!, portparolu Crkve, a ne oslanja se samo i isključivo na anonimne izvore „bliske vrhu Crkve“, „iz Patrijaršije“ i slično, niti prenosi tračeve najniže vrste.

Koristim priliku da dodam i sledeće: pojedinci meni lično pripisuju netrpeljivost – neki čak i mržnju – prema mom bivšem studentu, sada mlađem sabratu u episkopskoj službi, vladici Maksimu, pa pokušavaju da identifikuju moje navodno osvetoljublje i u jednoglasnoj sinodskoj odluci. Izvesni prizivaju u pomoć i činjenicu javne razmene različitih mišljenja o gorućim pitanjima savremenog pravoslavlja između vladike Maksima i mene. Svesno, međutim, previđaju drugu činjenicu – da je posredi bila razmena argumenata i kontraargumenata, a ne ostrašćeni lični obračun i da ja nisam ni vređao ni ponižavao svog sabesednika. Isto tako, javni karakter tog bogoslovskog dijaloga nisam izazvao ja. Odgovorno, dakle, izjavljujem da taj javni dijalog ni na koji način ne utiče na moj odnos prema vladici Maksimu kao bratu u Hristu. Uostalom, kao što u mojoj duši nema ni zlobe ni netrpeljivosti prema njemu – o mržnji pak ne može biti ni reči, verujem da ih nema ni u njegovoj duši u odnosu na mene. U protivnom, ni ja ni on ne bismo bili hrišćani, pa ni ljudi.

* Zbog čega ste posle majskog Sabora, čija je odluka bila da se „slučaj“ vladike Maksima ne iznosi u javnost, ipak objavili, najpre deo u Saopštenju, a potom i celokupnu odluku u komentaru na pisanje beogradske štampe?

– Na majskom Saboru nije bilo odluke da se „slučaj“ vladike Maksima „ne iznosi u javnost“, kako Vas je neko netačno obavestio. O ovome ne bih nikad javno ni progovorio da se ne šire takve glasine. Saborska saopštenja se ne pišu odoka, po sećanju, već isključivo na osnovu saborskih odluka kako su one formulisane u zapisnicima Sabora, a oni postaju validni čim ih Sabor odobri i prisutni episkopi potpišu. U zapisniku koji se odnosi na dan rasprave o pitanju koje pominjete nema ni reči o tome da se tema prećuti u javnosti. Zato sam na pažljiv, diskretan – a po mom sopstvenom mnjenju i bratoljubiv – način uneo i tu temu u saopštenje. Posle toga me je telefonom pozvao vladika Maksim i zamolio da dam novu formulaciju tog dela saopštenja u kojoj se ne bi pominjalo njegovo ime nego samo činjenica da su svi episkopi, bez izuzetka, saglasni da je svetosavska autokefalija Crkve srpskih zemalja iz 1219. godine bila kanonska, dakle pravilna i zakonita. Pritom se pozvao na neformalni dogovor takvog karaktera, priznajući iskreno da ga nema u zvaničnim zapisnicima Sabora. Ja sam mu saopštio da za takav dogovor ne znam, ali da ću na njegovu reč izmeniti formulaciju. I sam sam, naime, smatrao da je isticanje opšte saglasnosti saborskih otaca mnogo važnije od pominjanja bilo kojeg imena. Docnije sam razgovarao sa većim brojem episkopa i niko od njih nije znao za takav neformalni dogovor. Ali, to u suštini ne menja stvar. Vladika Maksim nije od mene tražio da se prećuti tema kao takva nego da se ne ističe njegovo ime. Ja sam postupio po njegovoj molbi ili, ako to lepše zvuči, po njegovom predlogu. Ne kajem se zbog toga. Dakle, nije bilo zvanične saborske odluke da se stvar ne iznosi u javnost, a kako će biti izneta, sa imenima ili bez imena, to je najmanje bitno.

Vi dalje pominjete „pisanje beogradske štampe“ i moje objavljivanje izvornog teksta obraćanja vladike Maksima Saboru. Ovde ću biti kratak. Nije bilo „pisanja beogradske štampe“ nego je samo Blic objavio klevetnički tekst na moj račun po kojem sam ja isfabrikovao tu temu i govorio neistinu, odnosno falsifikovao činjenice. Zbog toga sam bio prinuđen da objavim tekst vladike Maksima, iako sam principijelno protiv objavljivanja internih crkvenih dokumenata i akata, kako bi se videlo ko falsifikuje i govori notorne neistine – da li episkop bački ili novinarka Blica, odnosno njeni eventualni „lauferi“.

Saopštenje Sabora nije falsifikat

* Kad će na zvaničnom sajtu SPC biti ispravljeno zvanično saopštenje Sabora, za koje više arhijereja tvrdi da je „netačno“, posebno u delu koji se tiče dolaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Patrijaršiju?

– Vi naposletku dovodite u pitanje, opet na osnovu neproverenih informacija, zvanično saopštenje Sabora i, za razliku od patrijarha, Sinoda i većine episkopa, očekujete da ono bude „ispravljeno“ i to „u delu koji se tiče dolaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Patrijaršiju“. Ali u samoj stvari tu nema šta da se „ispravlja“. Saopštenje samo prenosi ono što je prilikom Vučićeve posete izgovoreno, između ostalog i šta sve Srbija u praksi čini za opstanak Srba na Kosovu i u Metohiji. Zanimljivo je pritom da se u određenim krugovima poseta predsednika Srbije negativno komentariše, dok se prisustvo i reč gospodina Milorada Dodika potpuno prećutkuje i ignoriše. Još valja naglasiti da je obojicu pozvao NJegova svetost patrijarh u ime Sabora, da je tema razgovora bilo stanje Crkve i naroda kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Bosni i Hercegovini, da je susret održan van saborske dvorane, u vremenu između dveju sednica i da je svaki episkop mogao, ako bi to želeo, da ne prisustvuje sastanku. Grupa moje braće arhijereja je izdala svoje posebno, alternativno saopštenje u kojem se gornja tema sagledava iz drugog ugla ili i ne pominje, sada se već i ne sećam. To jeste, bez daljega, njihovo pravo, ali to je saopštenje onih koji su ga potpisali, a ne zvanično saopštenje. Tu niko nikog ne može optuživati za falsifikat. Kako zvanično saopštenje može biti falsifikat kad je ono vremenski prethodilo drugom, alternativnom saopštenju? Ako bismo „terali mak na konac“, pre bi se moglo kazati da ovo drugo predstavlja falsifikovanje onog prvog. Ali, ja to ne kažem. Samo konstatujem da je ono izraz neslaganja grupe arhijereja sa opisom razgovora članova Sabora i predsednika Vučića.

Iz nekih aluzija provejava i mišljenje da je vajni portparol hotimice izbegao da tekst saopštenja predoči Saboru pre njegovog puštanja u javnost. Takvu insinuaciju najodlučnije odbacujem. Jer, stvar stoji ovako. Prema Pravilniku o radu Sabora, Sabor se ne završava poslednjom sednicom nego kasnije, čitanjem i usvajanjem zapisnika sa poslednje sednice i saopštenja za javnost. Tako se postupalo još u vreme mojih prvih godina u episkopskom služenju, ali se, nažalost, već odavno izobičajilo. U praksi većina braće arhijereja odlazi odmah posle poslednje sednice, a portparol ostaje da sačeka poslednji zapisnik i da onda piše saopštenje. Zvučaće neskromno, možda i neumesno, ali moram reći da u toku poslednjih četvrt veka Sabor za mene uvek traje dan duže nego za sve ostale članove Sabora. Mimo moje želje i volje, fizički nisam u mogućnosti da tekst saopštenja predočim Saboru radi eventualnih ispravki, izmena i dopuna. Stoga sam prinuđen da sa njegovim sadržajem najčešće upoznam samo NJegovu svetost patrijarha kao predsednika Sabora. Zbog svega toga smatram da moralno pravo na kritiku saopštenja o radu Sabora nemaju oni koji ne sačekaju ni zapisnik, a on ne može biti gotov za nekoliko minuta!, a ni saopštenje koje iziskuje kudikamo više vremena od zapisnika. Uvek sam voljan ili, tačnije, dužan da tekst saopštenja iznesem pred Sabor, na ocenu i usvajanje. U tom slučaju niko ne bi imao razloga da se žali, a anticrkvena i žuta štampa, snabdevena izmišljotinama iz svojih „insajderskih“ izvora, ne bi mogla da danima i nedeljama prežvakava gluposti i puni svoje trač-rubrike. Mudri stari arhijereji su svojevremeno sve predvideli i blagorazumno osmislili. Mi, njihovi naslednici, treba samo da njima merimo i proveravamo sebe. Konkretno, treba da poštujemo i primenjujemo Pravilnik koji su oni sročili i koji i danas važi. Tada će i vuk biti sit i ovce na broju.

Dolazi visoka delegacija iz Carigrada

Vladika Irinej bački potvrdio je za Danas da će „u dogledno vreme“ poglavara i Sinod SPC „posetiti visokorangirana delegacija Carigradske patrijaršije koju će predvoditi mitropolit pergamski Jovan (Zizjulas)“.

– Koji su razlozi ove posete i o čemu će se razgovarati, to zaista ni ja ni bilo ko drugi sada ne zna, jer nam nije saopšteno. Vaše nagađanje da bi poseta mogla biti u nekakvoj vezi sa problemima Crkve u Ukrajini i u Severnoj Makedoniji nije nelogično, ali je neproverljivo. Ja lično ne mogu da kažem ništa određeno, jer nisam prorok. Uostalom, vreme će pokazati, pa će tada i javnost biti obaveštena – kaže vladika Irinej.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Протомајстор рече

Јутрос је на сајту Данас освануо интервју који је дао владика Иринеј новинарки Тасић, али сада не могу да га нађем. Да ли га је можда владика повукао јер је нетачно пренет? То је веома вероватно.

Иначе, мени се свидео јер одговара на сва тешка питања претходних месеци и чини се води ка помирењу. Молим кад се ово пронађе да се постави као посебна тема да прокоментаришемо.

https://www.danas.rs/drustvo/u-crkvi-ne-postoji-delikt-misljenja/
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Zoran Đurović рече

Тролови: Узмите сада и један по један сегмент писма са којим се не слажете

Mnogo trazis Avvo 😊

Video si da su na pocetku istrolovali temu, zamenili teze i krenuli sa Rouzom itd, pa je spec za njih otvorena pod - tema na koju su se prebacili. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.       Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, а данас на празник Светог Преображења Господњег представљамо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

      МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ - СВЕДОК ВЈЕКОВА

      Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске,  под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427).
      Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.
      Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила  Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766).  О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али  га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.
      У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.
      Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био  принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.
      Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса.  Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира.
      Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима,  на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.
       
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима. Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене
       
      СВЕТЕ МОШТИ

      У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
       
      ДРАГОЦЕНОСТИ У МАНАСТИРУ

      Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила.
       
      680 ГОДИНА СТАЊЕВИЋКЕ СВЕТИЊЕ
      Ово је велики догађај за ову светињу и за нашег архимандрита, оца Јефрема, који је у ову светињу уградио своју младост, живот заједно са својом братијом. Ова обновњена светиња која сија, она је свједочанство његовог огромног напора и труда, истакао је Митрополит и подсетио: -По ријечима Светог апостола Павла, отац Јефрем је својим рукама зарађивао хљеб свој и хљеб за ову братију, прављењем свјећа, а у исто вријеме је обнављајући светињу обнављао и себе, и братију, и све оне који су се овдје сабирали протеклих година. Ова светиња је сто година била престоница Црне Горе, а постала је рушевина, оскрнављена насиљем и тиранијом од Аустроугара па до наших времена, предвиђена да остане најмонументалнија рушевина у Црној Гори, иако је остало записано од руског посланика тога времена да је била највеличанственија грађевина Црне Горе, подсетио је Владика и истакао: Ова светиња, која је засијала својом исконском љепотом, освећена је захваљујући блаженопочившем оцу Димитрију Благојевићу који је уградио себе у њу, архимандриту Јефрему, братији и свим часним и честитим људима да би служила за просвећење свих који ће се у њој сабирати, цијеле Црне Горе и шире. Њена благодат је кроз вјекове стизала свуда, чак и до краја Русије, Сибира. Свјетлост Пресвете Животворне Тројице обасјавала све са овога светога мјеста, рекао је Митрополит и поручио: -Господ, Бог љубави, поново се вратио овдје. Стога, позивам Вас на вјечну љубав према живоме Богу љубави и једних према другима и на све оне који се овдје буду сабирали и који живе на овим просторима. (извод из беседе Митрополита Амфилохија на дан литургијске свечаности поводом 680. година ове дивне светиње).
      Благодарећи на високом признању, архимадрит Јефрем је подсетивши на речи беседе митрополита Амфилохија, када је 1990. године уведен у трон Светог Петра Цетињског, да је дошао да лечи и вида ране светиња широм Црне Горе и лечи и мири братску крв, истакао да је и стањевићка рана исто крварила 172 године: -Ево дошао је дан када се милост Господња пројавила и излила на ову светињу. Они који су је прије 172 године напали истим духом, мржњом, срџбом и шкрипом зуба као Христа на Голготи, мислећи да ће тиме да униште истину Божју, тако су мислили да униште и угуше ову светињу. Међутим, показао нам је Господ својим Васкрсењем да се сила Божја у немоћи пројављује.
      Након причешћа, Високопреосвећени Митрополит је казао да се службом Божјом и причешћем у светињи освећеној и посвећеној имену Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога и свима који су у њој служили Богу, наставља Тајна вечера Христова која траје две хиљаде година: -Тамо гдје је Божја љубав – гдје се она јавља и открива, а то се види од прве Голготе, ту се открива и демонска сила која хоће да у човјеку убије његово основно звање ради којег постоји на земљи, да му сакрије тајну Бога као љубави вјечне и тајну њега као бића призванога на љубав према Богу и сваком створењу а посебно према људском бићу. Овдје се та љубав Божија, Светотројична пројављивала већ седам вјекова, даће Бог да настави да се јавља и у будућих седам вјекова и до Страшнога суда. У исто вријеме демонска сатанска сила је покушавала да убије ту љубав у људским срцима, умовима и да разори ово свједочанство Бога као вјечне љубави, овај свети храм и обитељ посвећен Светој Тројици – Богу љубави.

      -Није чудо да је ова светиња разарана и уништавана и постојала као мјесто гдје се појављивала мржња, гдје је брат убијао брата, гдје је мржња тријумфовала. Рачунало се да никада више ту Божја и братска љубав неће процвјетати. Погледајте у монографији Манастир Свете Тројице Стањевићи у каквом је стању била ова светиња, предвиђена да буде најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу, Стањевићи су васкрсли благодарећи Богу љубави и онима у којима се, у ово наше вријеме, распламсала та божанска љубав, рекао је Владика и подсетио на велике личности који су у древној светињи Христа Бога сведочили и проповедали. На првом месту, Митрополит је истакао Светог Петра Цетињскога и његов законик који је написан у Стањевићима, који је темељен на љубави а не на мржњи, затим на Петра Другог Ловћенског Тајновидца, митрополите Данила и Саву.
      -Ова светиња се обнавља у име Бога љубави - Свете Тројице да би и нас обнављала. Ова заједница се обнавља причешћем – Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, рекао је Митрополит и заблагодарио свима који су помогли да се обнови древна светиња. Са благословом Светог Синода Српске Православне Цркве, митрополит Амфилохије је уручио г. Драгану Краповићу, председнику Општине, и г. Ђорђу Вујовићу, председнику СО Будва, орден Светог Петра Цетињског.
      -Нека да Бог да њихов примјер слиједе и други градоначелници, власт Црне Горе како би се вратили Црној Гори каква је била у вријеме Светог Петра Цетињскога, Петра Другог Ловћенског Тајновидца и да се као Стањевићи обнови и црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и да се изтамничи Ловћенски Тајновидац. Нека се, као што је обновљена престоница Црне Горе - Стањевићи, обнови и божанска љубав међу браћом и нека се Црна Гора откаже мржње и братомржње, братоубиства и оцеубиства јер је борба против Бога убиство Оца Небескога, а онај који убија Оца Небескога он убија браћу и своју. Свједочанство је и ово мјесто гдје се налазимо, које је носилац Божје љубави, а у исто вријеме и мјесто гдје се окупила сатанска демонска мржња међу народом и људима. Дај Боже да се она никада не понови, закључио је том приликом у архипастирској беседи Високопреовећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
       
      СТАЊЕВИЋКА ОБИТЕЉ ДАНАС

      Настојатељ је протосинђел Јефрем (Дабановић), рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру.  Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.). Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић. Искушеник: Александар Калезић.
      Монах др Павле (Кондић)

      Рођен је 9. јуна 1966. године у Београду. Завршио је Филозофски факултет, Одељење за историју, у родном граду. Постдипломске студије на катедри за Историју СПЦ завршио је на Богословском факултету у Београду. Замонашен је у Цетињском манастиру уочи Петровдана 1997. У Цетињској богословији је предавао Историју Српске Цркве и Општу историју од септембра 2000. до 2006. Управник је Архива Митрополије црногорско-приморске од 1997.
      До сада је објавио преко три стотине библиографских јединица и учествовао на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је и приређивач за штампу књига „Нови свештеномученици и мученици просијавши у православном српском народу“, 2000. и „Сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића“ у три тома, 2002. Приредио је прву Споменицу о десетогодишњици обновљеног рада Цетињске богословије 1992–2002, затим: Патријарх српски Гаврило, „Живимо у светињи и слободи – изабрани списи“, 2010; „Радосно пењање на Голготу“ – о животу Свештеноисповједника епископа хвостанског Варнаве, 2010; „Христу веран до смрти“, живот свештеномученика Доситеја Загребачког 2008; „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, времена митрополита Данила Дајковића (1961–1990), 2008. „Мудри орач њиве Господње“ – зборник историјских сведочанстава и научних радова о митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу 2007. и „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ – зборник научних радова посвећен 1700 година Миланског едикта и 790 година Митрополије. Магистрирао је на тему „Цетињска богословија 1863–1945“ на Богословском факултету у Београду 2004, а рад је објављен 2005. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Школску 2004–2005. је провео на студијском боравку у Лондону на усавршавању енглеског језика, као стипендиста Светог Архијерејског Синода СПЦ, а специјализацију из црквене историје завршио је 2006-2007. на Универзитету у Оксфорду. Специјалистичке студије из области холокауста завршио је у Јерусалиму 2011.
       
      ВИДЕО ЗАПИСИ ИЗ БОГОСЛУЖБЕНОГ ЖИВОТА МАНАСТИРА СТАЊЕВИЋИ
       
       
       
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 26. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Градиште.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:    
       
       
       
       
       
             
    • Од Логос,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7)     Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково.   Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини.       Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу.   Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.     Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије.    Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот.     Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.   Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке.    На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо:   Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!     Катихета Бранислав Илић       Извор: Српска Православна Црква   Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења -
      EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...
    • Од Логос,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7)     Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково.   Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини.       Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу.   Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.     Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије.    Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот.     Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.   Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке.    На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо:   Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!     Катихета Бранислав Илић       Извор: Српска Православна Црква   Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења -
      EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...
      View full Странице
    • Guest ага пије млеко
      Од Guest ага пије млеко,
      Мени се јако свиђају ПОСЛАНИЦЕ и често се враћам на њих,због практичних савета за духовни живот. Затим волим ПСАЛМЕ, ПРЕЧЕ СОЛОМОНОВЕ, ПРЕМУДРОСТИ СОЛОМОНОВЕ, ПРОПОВЕДНИКА.
      ДЕЛА АПОСТОЛСКА су ми узбудљива и као да ми спадају у жанр романа, због свих перипетија кроз којих пролази главни актер истих св. ап. Павле........
      Док СВЕТО ЕВАНЂЕЉЕ је већ класика и свакодневна насушна потреба....

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...