Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Логос

Трагикомичне цртице из другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју (На св. великомученика Прокопија 2019, манастир Тврдош)

Оцени ову тему

Recommended Posts

1.jpg

(Допуњен и проширен текст)

Важна напомена! Текст који презентујемо у целини настао је на основу другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју. Оно  је илегално и бесправно објављено, дакле без знања, и без сагласности, и без одобрења Његове Светости Патријарха Господина Иринеја, а само оно већ увелико циркулише на Мрежи. Исто се може рећи и за прво Писмо епископа Атанасија, и за одговор Патријарха Иринеја на њега. Иначе чин објављивања  ма чијег писма или одговора на њега без ауторовог одобрења, у цивилизованом свету се са оба аспекта, и моралног и законског сматра  недопустивим.  Пошто се овде ради о писмима и одговорима само за унутрашњу употребу, оглушење и огрешење о њихову приватност, односно кршења закона о ауторским правима сматра се кажњивим!

Даље, узимајући у обзир чињеницу да је у другом Писму еп. Атанасија  једна од поменутих особа прозивана и да је свођена на ниво имбецила, иста та особа је приморана да објави свој коментар! И то у трагикомичноме маниру и жанру.

Да се представимо

У крушевачкој епархији пише се и говори у складу са витацизмом, никада у складу са бетацизмом. Према томе, у називу ове епархије и званично и стварно стоји да је она крушевачка, не крушебачка.
Може се рећи да је брат Давид ваљда велики Стручњак чак и за онтологију. Како то? Тако што је он још као студент добио две високе оцене на испитима из Патрологије (чиста десетка) и Хришћанске историје (чиста деветка); дакле из предмета које је предавао његов професор јеромонах Атанасије Јевтић. Према томе, ако је студенту Давиду (тада Мирославу) било стало до онтологије, где ју је он прво, и највише могао наћи до у овим богословским наукама које обилују њоме, онтологијом, зар не?!
Ако епископ Иринеј испира мозак Брату Давиду, и ако према томе у његовом мозгу нема ништа, па ни епископа Атанасија, шта онда он, епископ Атанасије тражи у тој празнини? И како се сам уопште одржава у празном?!
Претпоследње питање може условно да гласи овако: Како неко као брат Давид  може да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих (еп. Атанасија) речи и текстова (ваљда као велики Стручњак чак и за онтологију)?( еп. Атанасије и пита и одговора). Упркос одговору ваљда … велики Стручњак ипак пита: На које (владичине) речи и текстове се односи критика?! (Да ли су испрана слова или празнина на месту поменутих речи и текстова знак да њих ту уопште нема?).
Ево нам сада и последњег црнохуморног, као и помало јуродивог питања. Ако епископ Атанасије зна да епископ Иринеј: Брат и Сабрат, који слови за будућег Патријарха, портпарол и самозвани цензор, не само Брату Давиду испира мозак него и још другима њему подложнима и послушнима, зашто им сам свима не притекне у помоћ; дакле својој браћи у помоћ, и тако заустави трагедију испирања мозгова?! Да ли би он био у стању да нама испранима помогне?! Верујемо да би могао, с обзиром да је, судећи по његовим речима и стручним констатацијама и сам стручњак за испирање мозгова, као и надахнитељ послушне браће. Чиме надахнитељ?! Да ли испирањем, испразношћу, празнином?!
Имајући намеру да овај осврт на испирање мозга и мозгова не окончамо рефренима испирање, надахњивање, безвезно и несувисло критиковање, и свим оним што се овде чуло, ми ћемо мало истраживати тему цензора и портпарола. Мада ми имамо ретко лепе речи и за нашег професора и доброчинитеља Брата Атанасија, чија смо ми лично жива и ходајућа библиотека свих његових текстова, књига и беседа, овајпут ћемо пажњу посветити Брату и саслужитељу Иринеју. Надамо се да ћемо успети да помоћу свога магистарског и докторског рада и искуства сагледамо његову појаву у нашој Српској Цркви, па у Православној, па у целокупном хришћанству, … и то после готово четрдесетогодишњег саподвизавања и саслуживања у нашој Цркви Православној и шире.
Његова кривица је четворострука:

Крив је зато што је жив, и што постоји такав какав јесте;
Крив је зато што је добродетељан и што је свима чинио разноврсна добра дела, не тражећи никада ништа заузврат, него је још више настављао да их чини; заузврат је од многих добијао само незахвалност и сплетке! О чуда!
Још је крив зато што као монах подвижник и напрсни ученик светих отаца Јустина Новог Ћелијског, Патријарха Српског Павла и Порфирија Атонског и Оропоског, испуњава њихову реч: Служити Господу толико и тако, да се рушиш с ногу!
Какав опет епафи (везу) са светим Марком Ефеским Исповедником има, то он зна. И

Најзад, крив је зато што пророк није омиљен на постојбини својој.
Свима осталима око њега дакле, није лако опстати! Јер и сами они морају да падају с ногу од подвига и деланија. Али они и поред тога не ропћу, него се подвизавају, и … благодаре!

            

Актуелни портпарол СПЦ-е по њеном благослову и по достојању дакле, јесте homo labor, који не напушта своје место, и не разрешава себе сама  нити једне обавезе, него одолева и истрајава у свима њима: својим обавезама. У вези са њим, дакле актуелним портпаролом, ми имамо замену теза! Неће бити да је он толико спор да га остали морају чекати, него обрнуто: они толико касне за њим у времену и простору да их он мора сачекивати, па и за њима трагати!

   

Апропо брата Давида, Давид се најбоље сналази у јавној и директној исповести својих грехова. Ниједна етика ни онтологија нису му потребне да би вагао своје грехе; једноставно, сан он и сав је грешник, без иједног здравог места свога бића! Зато он не лицитира гресима у процентима; не умрежава се и не финансира се из центара моћи, што подразумева голема средства; не даје црквена добра под хипотеку; не забасава у криминалне радње и не завршава у организацијама и друштвима; не продаје душу као извесни секретар: бајаги убоги Л…., а он манични клептоман и гочобија; не жмури на оба ока и не прави се глув на оба уха као што бива код неке браће у чијој присној близини се релативизују црквени догмати и своде на слободоумна и нецрквена размишљања; нема доушнике који га хране и обликују, и мозак му испирају; није крштен код расколника па да је до даљњег некрштен; не улази у дивље бракове и не склапа их на црно, нити децу рађа на црно; није ни напредњак ни назадњак;  не одлази ни у Хонг Конг, нити на Тајланд ради назадњачких и напредњачких услуга; није педофил нити мафијаш; не прави циганску чергу од Цркве; не рекетира нити каматари друге ради успешног бизниса; не дрогира се, не пијанчи нити банчи; не ликвидира своју браћу као прокажену и инкриминисану јер их он таквом види, а и зато што би њему амбициозноме она сметала; не бави се политиканством нити изводи светогрдне радње пред митингашима; не реагује на оне који опањкавају епископе и њихове епархије; не шпијунира саборске оце отвореном линијом и путем жуте-бљуц штампе; не поставља медијске сачекуше и не врши медијске харанге и смакнућа; не условљује ничији идентитет и животни простор помицањем инквизиторске обрве и помоћу сопствених несташлука; није ни епигон, ни петоколонаш, ни члан клана; не припада круговима дарвиниста и еволуциониста, нити је миљеник др Волошек; не заговара феминизам нити женско свештенство; није зилот; не поверава црквене ствари медијским плаћеницама, иначе задуженим за црквена питања, нити их награђује за услуге и разметљивост; не олида кроз епархије, не гаси епархијске касе и не намеће црквену саборност помоћу адвоката и судова који гутају народне новце; не допушта хипохондричним истраживачима патристике да фалсификују отачку мисао; не секуларизује црквени дух и етос и не смета му мантија као монахова друга кожа; не застрашује и не уцењује браћу у сленг-маниру омладине: Don’t touch прекидач, струја оће kill, kill!; брат Давид није починио нити једно убиство, нити је ичијем киднаповању, а камоли убиству и самоубиству допринео; није уцењен Хагом; не припрема издвајање епархија из састава СПЦ-е ради прибрајања онима који све до данас тргују аутокефалијама, … не угледа се на лик и подобије ма којег човека да би лицемерисао, јер сваки је човек лаж, него се угледа на Онога коме је завете и заклетве давао, и полагао. И тако ће остати, макар га сматрели лудим, Христа ради!!!
Но боље је бити луд Христа ради, неголи бити луд ради оригиналности и уникатности! Оригиналност и уникатност сматрати истином, а понављање лажју?! Какво одступништво од хришћанског Предања. Одступништво од Отаца. Одступништво од православног богословског благочешћа! Каква самоубилачка теорема!!! Какво клановско лицемерје: кад је био-психограм других у питању, и да се оцрне, примењују се категорије испразног морала, гарниране библијским и филокалијским наводима и цитатима; када су наоборот чланови клана у питању, о њима се мора говорити само у небопарним, онтолошким категоријама.
 

Али с обзиром на чињеницу да брат Давид није безгрешан, далеко, далеко од тога: њему је некако најлакше да каже да је од свих грешника он први, тј, највећи грешник, који ће једини пропасти, док ће се сви остали спасити! Ово није за подсмех јер он заиста тако мисли о себи! Али до потпуног нестанка брата Давида остаје његова недовољна љубав према Христу и према ближњима, а затим и његово несмирење. Још једна стрепња и зебња настављаће да оптерећују његову савест, и обе да висе над његовом главом као Дамоклов мач, да се он непрестано питао: Да ли служи Цркви, или се Црквом служи?!
Што се и Давидових унутрашњих и спољних искушења тиче, она су увек тројака: стомакоугађање, среброљубље и славољубље; то су иста она искушења којима је ђаво кушао самога Господа; из којих иначе, још од изгона наших прародитеља у изванрајски простор потичу и сва остала искушења, која и свеколики свет истјазавају; и то тако што насрћу на све три човекове области: логикон (λογικόν), тхимикон (θυμικόν) и епитхимитикон (ἐπιθυμητικόν). А за њима долази заборав Бога и прекид молитве и сталног општења са Њим. Куд ћеш већих невоља?! Ето дакле правих невоља и понижења, огрешења и болести, од којих и Давид пати! Ето и смрти као плате за грех. Но никако не смрти као последице наше створености.
Без крајњег обазирања на психофизичке, философске, теолошке, моралне, … хигијенске квалификације које су изречене о брату Давиду и некој другој његовој браћи подложној и послушној своме надахнитељу, ипак се назире трачак наде и за све њих отписане! Та нада чак не мора да буде већа од зрнцета горушице. Наиме, Господ Христос инако жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине; да буду с Њим тамо где је Он Сам! И зато је Логос својевремено био оставио својих деведесет и девет оваца, и дошао да нађе стоту, изгубљену!  
Него, не заборављајмо главно питање: Одакле брату Давиду искочише ове и оволике речи, а мозак му испран … ?!

Да ли је конац последње фазе богословског стваралаштва епископа и брата нашег Атанасија Јевтића његова епистолографија? Ако је то истина, онда нас два његова тестаментарна Писма упућена Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју веома подсећају на сендвич састављен од:
слоја лажи, слоја противречности, слоја увреда и слоја побожности;

реда побожности, реда противречности, реда увреда и реда лажи;

слоја увреда, слоја лажи, слоја противречности и слоја побожности?!

Само када се неко други, а не сам нађе у сличној ситуацији, брат Атанасије тријумфално кликне: Нека га! Има Бога!

Док би опет наш Патријарх Павле на све то наше, али и на његово додао: Нека Те! И без Тебе се може!

Ако бисмо даље терали уз бразду и низ бразду, и о томе како епископ треба да је без мане, можда бисмо дошли на откривења у вези са нашим рукоположењима, којима се иначе баве бљуц-медијане и њихови гуруи, тј. лауфери! Али то, како би се казало на нашој Метохији и у нашој Чарапанији, ваистину не би било умесно наповједати спроћу нас и са моном. Зашто о дисању Духа говорити онима и пред онима који сами не знају каквога су духа?! Зар бисмо то чинили само зато да би се намиривао ћеф неког ћафира? Или копиљана и копиљке који стрељају из потаје? Говорити те ствари пред инсајдерима или лауферима, или пред гуруом, који када те заједно воле као да ти чивије забадају поднокте, та мани!
 

Учинити конац овој кувенди, за сада и за овде, нужно јест. Па да је окончамо, и да не пропустимо рећи следеће важне ствари:
Два узвратна Писма Патријарха Српског Иринеја упућена епископу Атанасију — исијавају братољубљем, и миром, саветима доброга пастира и дихањем лакога поветарца, док два претходећа Писма епископа Атанасија упућена Патријарху Иринеју — имају клеветничко усмерење, и олујну, претећу моћ црне рупе.
Игуман дечански Јустин (Тасић) говораше древље:
Ти биди пушка, али у сошкама; спремна, али у сошкама. Ако бидеш био од потребе, наћићете. Немош се сакрит. И да знадеш да је наша Црква Сунце које пржи нечистоћу. Има у њој то да се једна гомила камења сруши, да се друга гомила подигне, има и да се људи батргају рукама и ногама вако и нако, али је Црква Сунце, и не мере га угасит наша помрчина.

 И још је наповједао покојник:

Највећа казна по Псалтиру јесте да неког препустиш његовој самовољи!

 

Опет тај мозак!

*

Ми испранога мозга, на крају свих крајева ипак прибегавамо срцу, и дајемо му на вољу да рекне:

Господе Исусе Христе, помилуј нас и свет Твој!  

 

Епископ крушевачки Давид

 

преузмите текст у pdf формату ОВДЕ

 

Извор: Епархија крушевачка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

По први пут морам да се жалим што је Владикин текст кратак! Али је убитачан. Има мноштво позитивних коментара на мом фб у порукама где сам поделио са сајта крушеВачке. 

Обично су ми се пријатељи жалили да су Владикини текстови предугачки, а сада се жале што је овај прекратак! Ко би удовољио људима!:))

Мене би радовало да видим и Тасин одговор, али он дуже време прибегава бизантинизмима. Тај човек ми је био јако драг, и био бих лицемер када бих рекао да ми је данас драг, и у полемици са њиме нисам никада гоијио (израз Никодима Милаша) ништа негативно. Нажалост, судећи по делима, јер нам тако Господ заповеда, и на основу свега што читам, Таса не припада више мом духовном свету. Иако ми је био професор, иако сам растао уз њега. Никада ми пак није био духовник. Драматичну промену сам видео кад му је погинуо возач и кад су ауто довезли на шлеперу пред патријаршију. Мислим да је тада прсао.

Не слажем се са оценама неких пријатеља да он диригује Гришу и Мишу, јер није за то способан, али да се претворио у подмуклу змију то је сигурно. Мени је тешко што ово пишем, а сигуран сам да је и Давиду још теже, јер се осећам као Василије Велики кад је морао да се обрачуна са Севастијским. Који је био кул тип, подвижник итд. а испоставио се подмуклом змијом. Сасвим је било јасно где Таса гравитира када је темпирао напад на Барта после мајског сабора, јер би пре тога наудио Максиму. Но, и после тога наставио је да га протежира. Тако не поступају храбре и отворене особе, него као онај чувени конкурент Григорија Богослова, Максим Пас.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Не слажем се са оценама неких пријатеља да он диригује Гришу и Мишу, јер није за то способан... Мени је тешко што ово пишем, а сигуран сам да је и Давиду још теже, јер се осећам као Василије Велики кад је морао да се обрачуна са Севастијским. Који је био кул тип, подвижник итд. а испоставио се подмуклом змијом. Сасвим је било јасно где Таса гравитира када је темпирао напад на Барта после мајског сабора, јер би пре тога наудио Максиму. Но, и после тога наставио је да га протежира.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čovek bi ni da se smeje ni da plače. David mi je bio školski drugar. Zajedno bili na fakultetu a Tasa još mnogo toga više. Znam koliko je Tasa značio ne samo Davidu nego i svima iz te generacije. Znam sigurno da mu se srce stezalo dok je ovo pisao a znam da neće ni Tasi biti lako kada ovo bude čitao. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање в. Максима је важно питање цркве. Али питање издајничке и мафијашке власти је питање свих питања, и цркве и народа. Најважније питање. Али када се избегне одговор на питање најважније, даљња дискусија постаје магла у магли. А најважније питање садржи врло важно подпитање - зашто је в. Атанасије неподобан за Сабор а ноторни издајник јесте. Чиме је задужио изрод и инквизитор народ и цркву. Да ли је задужио народ тиме што још није потписао свеобухватни споразум са Р. Косове. Да ли је задужио цркву што се спрда са Небом, вером, црквом али даје паре. 88 000 000 дин последња вест. И што прети владикама досијеима, које в. Давид назначује у писму. Као да ће црква пропасти због досијеа. Пропашће они који машу досијеима.

Ако изроди остану на власти а в. Максим и оде с катедре, ко је на добитку. У држави су на добитку мафијаши и фукаре, a у цркви и друштву су на губитку слобода и достојанство. Ја гласам за слободу и достојанство.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да је Атанасије и много гори по карактеру и темпераменту, који паметан човек би га одбацио  у оваква тешка времена.

Љубав коју је показао према свом народу је епска, јеванђељска.

Ако се у рату који се води против народа и државе одрекнемо таквих људи шта да очекујемо.

Ако не поверовасте Мојсију нећете поверовати и ако неко устане из мртвих.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам зашто је тема брисана па постављана... 

Мислим да Атанасије не би требало да одговара на ово... Давид је почео да се губи и напустио је сваки оквир у којем има смисла водити дискусију. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нама је слобода угрожена у темељу. Да нема овог Фоума, где би се разговарало. У цркви, епархији, парохији. Свештенство не сме реч да каже. Црквени људи слежу раменима. Где би причали ми који желимо да учествујемо у живом животу цркве и друштва. Живимо у временима о којима ће историја писати златним или стидним словима. И неће бити потребна посебна временска дистанца да се одреди значај догађаја. Сада се гласа, на жалост, и у цркви. Вера се у срцу задобија за благодат а устима за спасење.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Марио Токовић рече

Ако не поверовасте Мојсију нећете поверовати и ако неко устане из мртвих.

Ти си у озбиљној прелести. Ти си пицопевац у вери у односу на Давида и мене. Сам си написао годиште. Могу само да те жалим. Шта је Таса исповедио? Да је против АВ? Па и ја сам. И шта сада? Свакако нисам за Ђиласа и комнпанију, замлаћеног Обрадовића, кога доживљавам као обичног џукца. И сада кад склонимо политику, шта је то Таса паметно рекао? 

Човек је самог себе пензионисао као неспособног. И сада тражи да се нешто пита. Било ми је болно кад сам гледао његову интервенцију на БФ и где га Игњатије поклапа без зазора, јер је исти то заслужио. 

Плашим се да ти припадаш ментално-морално унакаженој генерацији која не зна где да се окрене. Узми да не певаш борбене као неки јунак-пијандура него да се позабавиш аргументима које је Давид изнео. Али ви то не можете да радите јер сте разобличени. Фактографско за вас не важи него само оно жељено, орексис. Што уобличите у вашој уобразиљи. Озбиљна је то прелест, друже мој.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 47 минута, Панарет рече

Не знам зашто је тема брисана па постављана... 

Мислим да Атанасије не би требало да одговара на ово... Давид је почео да се губи и напустио је сваки оквир у којем има смисла водити дискусију. 

Ozbiljno? David se gubi, a e. Atanasije se ne gubi kad u svemu vidi prste ep. Backog???

Dobio je adekvatan odgovor. Ponovo se postavio potcenjivacki, Davidu (i ostalim episkopima) rekao da je bez svoje pameti, da ep. Backi misli umesto njega...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Вукашин рече

Ozbiljno? David se gubi, a e. Atanasije se ne gubi kad u svemu vidi prste ep. Backog???

Dobio je adekvatan odgovor. Ponovo se postavio potcenjivacki, Davidu (i ostalim episkopima) rekao da je bez svoje pameti, da ep. Backi misli umesto njega...

 

Па нико није одговорио Атанасију на његову тврдњу да ништа не може да објави у Православљу нпр 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.       Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, а данас на празник Светог Преображења Господњег представљамо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

      МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ - СВЕДОК ВЈЕКОВА

      Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске,  под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427).
      Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.
      Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила  Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766).  О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али  га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.
      У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.
      Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био  принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.
      Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса.  Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира.
      Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима,  на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.
       
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима. Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене
       
      СВЕТЕ МОШТИ

      У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
       
      ДРАГОЦЕНОСТИ У МАНАСТИРУ

      Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила.
       
      680 ГОДИНА СТАЊЕВИЋКЕ СВЕТИЊЕ
      Ово је велики догађај за ову светињу и за нашег архимандрита, оца Јефрема, који је у ову светињу уградио своју младост, живот заједно са својом братијом. Ова обновњена светиња која сија, она је свједочанство његовог огромног напора и труда, истакао је Митрополит и подсетио: -По ријечима Светог апостола Павла, отац Јефрем је својим рукама зарађивао хљеб свој и хљеб за ову братију, прављењем свјећа, а у исто вријеме је обнављајући светињу обнављао и себе, и братију, и све оне који су се овдје сабирали протеклих година. Ова светиња је сто година била престоница Црне Горе, а постала је рушевина, оскрнављена насиљем и тиранијом од Аустроугара па до наших времена, предвиђена да остане најмонументалнија рушевина у Црној Гори, иако је остало записано од руског посланика тога времена да је била највеличанственија грађевина Црне Горе, подсетио је Владика и истакао: Ова светиња, која је засијала својом исконском љепотом, освећена је захваљујући блаженопочившем оцу Димитрију Благојевићу који је уградио себе у њу, архимандриту Јефрему, братији и свим часним и честитим људима да би служила за просвећење свих који ће се у њој сабирати, цијеле Црне Горе и шире. Њена благодат је кроз вјекове стизала свуда, чак и до краја Русије, Сибира. Свјетлост Пресвете Животворне Тројице обасјавала све са овога светога мјеста, рекао је Митрополит и поручио: -Господ, Бог љубави, поново се вратио овдје. Стога, позивам Вас на вјечну љубав према живоме Богу љубави и једних према другима и на све оне који се овдје буду сабирали и који живе на овим просторима. (извод из беседе Митрополита Амфилохија на дан литургијске свечаности поводом 680. година ове дивне светиње).
      Благодарећи на високом признању, архимадрит Јефрем је подсетивши на речи беседе митрополита Амфилохија, када је 1990. године уведен у трон Светог Петра Цетињског, да је дошао да лечи и вида ране светиња широм Црне Горе и лечи и мири братску крв, истакао да је и стањевићка рана исто крварила 172 године: -Ево дошао је дан када се милост Господња пројавила и излила на ову светињу. Они који су је прије 172 године напали истим духом, мржњом, срџбом и шкрипом зуба као Христа на Голготи, мислећи да ће тиме да униште истину Божју, тако су мислили да униште и угуше ову светињу. Међутим, показао нам је Господ својим Васкрсењем да се сила Божја у немоћи пројављује.
      Након причешћа, Високопреосвећени Митрополит је казао да се службом Божјом и причешћем у светињи освећеној и посвећеној имену Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога и свима који су у њој служили Богу, наставља Тајна вечера Христова која траје две хиљаде година: -Тамо гдје је Божја љубав – гдје се она јавља и открива, а то се види од прве Голготе, ту се открива и демонска сила која хоће да у човјеку убије његово основно звање ради којег постоји на земљи, да му сакрије тајну Бога као љубави вјечне и тајну њега као бића призванога на љубав према Богу и сваком створењу а посебно према људском бићу. Овдје се та љубав Божија, Светотројична пројављивала већ седам вјекова, даће Бог да настави да се јавља и у будућих седам вјекова и до Страшнога суда. У исто вријеме демонска сатанска сила је покушавала да убије ту љубав у људским срцима, умовима и да разори ово свједочанство Бога као вјечне љубави, овај свети храм и обитељ посвећен Светој Тројици – Богу љубави.

      -Није чудо да је ова светиња разарана и уништавана и постојала као мјесто гдје се појављивала мржња, гдје је брат убијао брата, гдје је мржња тријумфовала. Рачунало се да никада више ту Божја и братска љубав неће процвјетати. Погледајте у монографији Манастир Свете Тројице Стањевићи у каквом је стању била ова светиња, предвиђена да буде најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу, Стањевићи су васкрсли благодарећи Богу љубави и онима у којима се, у ово наше вријеме, распламсала та божанска љубав, рекао је Владика и подсетио на велике личности који су у древној светињи Христа Бога сведочили и проповедали. На првом месту, Митрополит је истакао Светог Петра Цетињскога и његов законик који је написан у Стањевићима, који је темељен на љубави а не на мржњи, затим на Петра Другог Ловћенског Тајновидца, митрополите Данила и Саву.
      -Ова светиња се обнавља у име Бога љубави - Свете Тројице да би и нас обнављала. Ова заједница се обнавља причешћем – Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, рекао је Митрополит и заблагодарио свима који су помогли да се обнови древна светиња. Са благословом Светог Синода Српске Православне Цркве, митрополит Амфилохије је уручио г. Драгану Краповићу, председнику Општине, и г. Ђорђу Вујовићу, председнику СО Будва, орден Светог Петра Цетињског.
      -Нека да Бог да њихов примјер слиједе и други градоначелници, власт Црне Горе како би се вратили Црној Гори каква је била у вријеме Светог Петра Цетињскога, Петра Другог Ловћенског Тајновидца и да се као Стањевићи обнови и црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и да се изтамничи Ловћенски Тајновидац. Нека се, као што је обновљена престоница Црне Горе - Стањевићи, обнови и божанска љубав међу браћом и нека се Црна Гора откаже мржње и братомржње, братоубиства и оцеубиства јер је борба против Бога убиство Оца Небескога, а онај који убија Оца Небескога он убија браћу и своју. Свједочанство је и ово мјесто гдје се налазимо, које је носилац Божје љубави, а у исто вријеме и мјесто гдје се окупила сатанска демонска мржња међу народом и људима. Дај Боже да се она никада не понови, закључио је том приликом у архипастирској беседи Високопреовећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
       
      СТАЊЕВИЋКА ОБИТЕЉ ДАНАС

      Настојатељ је протосинђел Јефрем (Дабановић), рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру.  Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.). Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић. Искушеник: Александар Калезић.
      Монах др Павле (Кондић)

      Рођен је 9. јуна 1966. године у Београду. Завршио је Филозофски факултет, Одељење за историју, у родном граду. Постдипломске студије на катедри за Историју СПЦ завршио је на Богословском факултету у Београду. Замонашен је у Цетињском манастиру уочи Петровдана 1997. У Цетињској богословији је предавао Историју Српске Цркве и Општу историју од септембра 2000. до 2006. Управник је Архива Митрополије црногорско-приморске од 1997.
      До сада је објавио преко три стотине библиографских јединица и учествовао на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је и приређивач за штампу књига „Нови свештеномученици и мученици просијавши у православном српском народу“, 2000. и „Сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића“ у три тома, 2002. Приредио је прву Споменицу о десетогодишњици обновљеног рада Цетињске богословије 1992–2002, затим: Патријарх српски Гаврило, „Живимо у светињи и слободи – изабрани списи“, 2010; „Радосно пењање на Голготу“ – о животу Свештеноисповједника епископа хвостанског Варнаве, 2010; „Христу веран до смрти“, живот свештеномученика Доситеја Загребачког 2008; „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, времена митрополита Данила Дајковића (1961–1990), 2008. „Мудри орач њиве Господње“ – зборник историјских сведочанстава и научних радова о митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу 2007. и „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ – зборник научних радова посвећен 1700 година Миланског едикта и 790 година Митрополије. Магистрирао је на тему „Цетињска богословија 1863–1945“ на Богословском факултету у Београду 2004, а рад је објављен 2005. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Школску 2004–2005. је провео на студијском боравку у Лондону на усавршавању енглеског језика, као стипендиста Светог Архијерејског Синода СПЦ, а специјализацију из црквене историје завршио је 2006-2007. на Универзитету у Оксфорду. Специјалистичке студије из области холокауста завршио је у Јерусалиму 2011.
       
      ВИДЕО ЗАПИСИ ИЗ БОГОСЛУЖБЕНОГ ЖИВОТА МАНАСТИРА СТАЊЕВИЋИ
       
       
       
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 26. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Градиште.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:    
       
       
       
       
       
             
    • Од Логос,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7)     Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково.   Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини.       Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу.   Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.     Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије.    Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот.     Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.   Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке.    На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо:   Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!     Катихета Бранислав Илић       Извор: Српска Православна Црква   Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења -
      EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...
    • Од Логос,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7)     Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково.   Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини.       Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу.   Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.     Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије.    Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот.     Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.   Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке.    На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо:   Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!     Катихета Бранислав Илић       Извор: Српска Православна Црква   Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења -
      EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...
      View full Странице
    • Guest ага пије млеко
      Од Guest ага пије млеко,
      Мени се јако свиђају ПОСЛАНИЦЕ и често се враћам на њих,због практичних савета за духовни живот. Затим волим ПСАЛМЕ, ПРЕЧЕ СОЛОМОНОВЕ, ПРЕМУДРОСТИ СОЛОМОНОВЕ, ПРОПОВЕДНИКА.
      ДЕЛА АПОСТОЛСКА су ми узбудљива и као да ми спадају у жанр романа, због свих перипетија кроз којих пролази главни актер истих св. ап. Павле........
      Док СВЕТО ЕВАНЂЕЉЕ је већ класика и свакодневна насушна потреба....

×
×
  • Create New...