Jump to content

Преписка умировљеног епископа Атанасија и патријарха Иринеја поводом случаја владике Максима

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 минута, Жељко рече

А данас хвала Богу нико не лаже. Ево поправили смо се. Нисмо онакви какви смо били пре Другог светског рата. Нити имамо ријалити програме нити су нам клинке старлете и спонзоруше, нити се клинци џиксају и да не набрајам шта све више нисмо.

Дакле, развалили су нас. И разваљују нас и даље. Не спорим да има и наше одговорности али колико год да има наше одговорности један Јасеновац никакав Бог љубави не би дао неком народу ма колико да га воли, да би се он покајао а није се покајао као што знамо. Нити је Јасеновац био последица наших грехова. Истина био је последица грехова али не наших. Као што ни Хирошима и Нагасаки нису последица грехова Јапанаца већ злочин Американаца.

Такве ствари се не могу правдати, осим ако ниси у некој НВО за деконтаминацију Србије и на листи за плату од Ротшилда или Рокфелера.

 

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Жељко рече

Пример деловања звери из бездана се најбоље види на случају Марка. Кад смо већ све спојили у једну причу. Али Марка Радосављевића. Онаква хајка, коју и Викиликс потврђује, показује како делује звер, зверски. Ученике Јустинове доведе у ситуацију да свог сабрата јуре са епархије јер се није поклонио звери. А онда овај из ината направи раскол.

Ето то су дела звери.

Нема ту пуно опција. Кад те Амери и Пентагон притисну и развале заиста не остане камен на камену.

 

Наравно ви можете и даље да живите у свом ружичастом свету, али онда је Ава Зоран у праву.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Марио Токовић рече

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Жељко рече

Нисам заиста чуо за то.

Но опет ми нелогично да један монах може себи да дипусти да буде уцењен.

 

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, feeble рече

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Мени не делује као реално, али ево и +Давид то помиње.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Жељко рече

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Марио Токовић рече

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Од сада сте на одобравању порука, свака следеће овог типа ће повући бан са сајта без опомене!

Админ тим

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Жељко рече

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Живела слобода и збогом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А Атанасије, Амфилохије,Теодосије, Сава Јањић,.Григорије, у овом случају не бранипше Косомет од Амера и зато осудише Артемија.  Генеза овог писанија Атанасијевог је од давнина

Дечанско питање
 

Сукоб владике Артемија и његовог “духовног чеда” Теодосија очекивао се јер се ту преламају велики политички и црквени интереси. Без обзира на све ризике тог сукоба, примирје које је оглашено не значи да су проблеми решени
 
view_image.php?id=5034&cache= spacer.gif
Полемике које су уследиле после одлуке епископа рашко-призренског Артемија да смени викарног епископа Теодосија са дужности игумана манастира Високи Дечани стигле су на насловне стране новина и заузеле ударне термине у електронским медијима. Али, то је тек само одјек сукоба, који је много дубљи него што се на први поглед види.
Могло се наслутити да ће уследити кампања против епископа рашко-призренског који је, силом прилика, у жижи пажње: како због изузетно одговорне дужности и велике улоге коју има у очувању српског етноса и духовног бића на Косову и Метохији, тако и због жестоких изјава против појединих државних функционера који се, по њему, нису довољно заузимали за очување ове покрајине у саставу Србије, али и против неких црквених великодостојника који су прихватали сарадњу са сецесионистичким албанским властима. Чекао се само повод.
Поједини чиновници из Патријаршије, који ауторитет граде везујући се за више од себе, нису се либили да, појединачно, “држе лекције” новинарима који су зимус писали о сукобу митрополита Амфилохија и епископа Артемија. Тобоже добронамерно, скретана је пажња како су тада стали на страну Артемија. У суштини, то је изгледало као најава нечег до чега ће поново доћи, па и упозорење како да се понашају, да не би били “пристрасни”. Кад је до сукоба поново дошло – овог пута због смене викарног епископа Теодосија – неким утицајним уредницима и новинарима почеле су да стижу анонимне поруке како би требало подржати Синод и оне који се супротстављају Артемију...
Владика Артемије је донео одлуку да због “непослушности”, односно “двовлашћа у Епархији рашко-призренској”, смени викарног епископа Теодосија (Шибалића) као и његовог заменика протосинђела Саву (Јањића). Са написаним одлукама, 21. августа, упућено је трочлано изасланство у манастир. Морали су да се врате необављена посла, јер су, како у званичној изјави саопштава владика Артемије, “изјурени из манастира”. Зато се сутрадан владика лично упутио у Дечане, да уручи одлуке. Док га је део братства на дочеку поздрављао и повео у цркву, нападнут је и буквално избачен из порте један од његових најближих сарадника, протосинђел Симеон, игуман Бањске.
Владика Артемије без чекања уручује коверте са одлукама. Теодосије, и Сава “одбијају да се повинују”. Владика улази у кола и враћа се за Грачаницу...
Побуна у Дечанима добија велики одјек. Свети архијерејски синод СПЦ издаје саопштење да је одлука владике Артемија “непромишљена и неочекивана”. Из манастира Дечани стиже писмо с потписима монаха, да не подржавају смену игумана и заменика. Из седишта Епископије тврде да је писмо фалсификовано, да су на њему и потписи монаха који су у иностранству, али и други фалсификовани потписи. Кажу, ангажовали су стручњаке, а они су утврдили да је “апел” с потписима монаха “слепљен од 36 слика”...
Владика Артемије, преко епархијског сајта, даје “званичну белешку” о “побуни у манастиру Високи Дечани”. Каже: “Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег викара са титулом: епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).” Покајнички додаје: “Нажалост, и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијам помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника...” Оптужује га да је опонирао свим његовим подухватима “у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња”.
Иначе, владика Теодосије (1963) “духовно чедо” је владике Артемија (1936). Монашки живот започео је 1987. у манастиру Црна Река, управо када је игуман био данашњи епископ рашко-призренски. Замонашен је две године касније у манастиру Високи Дечани, чији је настојатељ постао после три године.
У Епархији рашко-призренској кажу да је владика Артемије годинама био под притиском појединих владика (помињу се пре других Атанасије Јевтић и Амфилохије) да Теодосија предложи за највиши чин, а да је под тим притисцима “попустио” тек 2004. године, када су бирана још тројица викарних епископа. Убрзо по избору на епископску дужност, Теодосије добија статус главног “црквеног преговарача” за Косово и Метохију. Бива изабран за потпредседника Одбора за Косово и Метохију при Светом архијерејском сабору СПЦ, за представника СПЦ у Комисији за обнову православних храмова порушених у мартовском погрому 2004. године, а следеће, 2005, највише црквено тело, Свети архијерејски сабор, овлашћује га да у “предстојећем периоду разговара о КиМ, одржава контакте са одговорним представницима међународне заједнице у Покрајини и упознаје их са званичним ставовима Светог архијерејског синода”.
И већ тада је то у јавности схваћено као одузимање ингеренција надлежном владици Артемију. У то време, неки месец раније, почели су и неспоразуми на релацији Синод – владика Артемије. Први јавни неспоразум избио је око тужбе Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-а, у чијим зонама одговорности на Косову и Метохији су рушене српске светиње у марту 2004. Синод је одобрио да се тужба поднесе и подржао је владику Артемија у том послу, а онда је из неког разлога променио одлуку. Артемије се опирао, али је, ипак, пристао.
Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институција. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић...) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле. У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, неће нико да их прими ако се Меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!
Артемије је остао упоран да Меморандум није требало потписати. И од тада то често доказује, како се обнова српских светиња нестручно изводи, или се уопште не спроводи.
Разлике између Артемија и Теодосија показују се како у односу према локалним албанским властима, тако и према међународним представницима земаља које су признале независност Косова. Артемије такву сарадњу одбија, док Теодосије сматра да, ипак (или без – ипак), треба сарађивати. Многима је запарало уши Теодосијево истицање да је он “грађанин Косова и Метохије”.
Владика Артемије одбија да угости представнике албанских косовских власти и када они то отворено траже. Теодосије, пак, ту није толико изричит, па је тако за Васкрс 2006. у манастиру Дечани угостио и самог председника Косова Фатмира Сејдиуа.
Тако су се створиле две званичне црквене адресе на Косову и Метохији.
И представници власти у Београду који не маре за канонски поредак били су у прилици да бирају на коју ће адресу да крену. Функционери из редова Демократске странке углавном су се одлучивали за Дечане, код владике Теодосија. Сада већ бивши министар за културу у Влади Србије Војислав Брајовић (члан Демократске странке) отишао је и да се крсти код владике Теодосија, не јавивши се претходно у седиште епархије у Грачаници.
Владика Артемије, због чврстих ставова у вези с питањем Косова и Метохије, подршку има првенствено од национално опредељених странака.
Али, нажалост, то нису само пука сврставања. Они који на збивања око себе не гледају само површно, страхују да би из ових подела могло да се изроди нешто што би послужило онима који теже разбијању Цркве по државним или парадржавним границама, каква је административна линија према Косову и Метохији.
Око овог сукоба створила се тако велика бука да се готово и не чује глас оних на чију судбину би то могло највише да утиче – Срба на Косову и Метохији. Многи су саблажњени. Јер, за њих су и владика Артемије и владика Теодосије важни ослонци у борби за елементарна људска права. Владика Артемије им импонује као велики духовник и непопустљив борац за КиМ у саставу Србије, а владика Теодосије због предусретљивости да прискочи у помоћ сваком кад год је то потребно. И верном народу и манастирима у Покрајини.
У том контексту многи и тумаче саопштење Светог архијерејског синода СПЦ, са заседања у Патријаршијском двору у Београду 26. августа, на којем су саслушани и владика Артемије и владика Теодосије. Синод је затражио да се “обуставе сви спорови везани за недавна збивања у манастиру Високи Дечани и све одлуке с тим у вези и све оно што може угрозити мисију Српске православне цркве у целини, а посебно на Косову и Метохији”.
Кључне одлуке о овим питањима су на Светом архијерејском сабору СПЦ, који ће највероватније ванредно заседати у току јесени.
Иако се на крају синодског саопштења каже: “У овим невољама које сналазе нашу Цркву и наш народ на Косову и Метохији, епископ Артемије, његово свештенство и монаштво и верни народ, имају солидарност и подршку читаве наше Цркве у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра”, ипак је утисак да је Синод, и овом приликом, благо стао на страну Теодосија, јер је затражен статус љуо.
То не значи да је поништена одлука владике Артемија, нити је Синод може преиначити. Теодосије је дужан да послуша владику, и као духовног оца, и као надлежног епископа, који му је сада отказао гостопримство на канонској територији подручне му епархије. Он не би смео да богослужи на подручју Рашко-призренске епархије, јер би се огрешио о епископску заклетву, коју је положио приликом хиротоније. Он, као епископ липљански, није викар Епархије рашко-призренске, него викар епископа рашко-призренског.
Однос епископа рашко-призренског и Синода често се персонализује на сукоб владике Артемија и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Можда баш зато што је случај хтео да Амфилохије буде члан Синода у свим поменутим ситуацијама када су ти неспоразуми избијали на видело.
Реч је о неспоразумима који ни друге владике не могу оставити на страни. За многе је главни оријентир реч патријарха Павла. Можда је и из тог разлога митрополит Амфилохије, дан уочи седнице Синода на којој се расправљало о овом сукобу, у посету код Његове светости на ВМА повео и епископа Теодосија. Да би се на тај начин у јавности створио утисак како и сам патријарх стоји иза овог владике.
Некако сличан “рецепт” митрополит Амфилохије употребио је и 1997. године, у време велике политичке битке у Црној Гори, када се одлучивало да ли ће победити струја тадашњег председника Момира Булатовића или тадашњег премијера Мила Ђукановића. Митрополит је код патријарха повео Мила Ђукановића, а Булатовићу, и поред молби, није омогућена посета Патријаршијском двору.
У свему је посебно забрињавајуће што се са званичног сајта СПЦ водила непримерена кампања против владике Артемија. Изгледало је као да је све унапред припремљено, само се чекао повод и тренутак. Владика Артемија је, поред осталог, оптуживан и за пословање грађевинске фирме “Раде неимар”, основане под окриљем Епархије рашко-призренске, за поседовање два стана у Београду и једне куће у Бањи Ковиљачи (за које у Епархији кажу да су добијене од верника)...
Нажалост, и после “смирујућег” саопштења Синода, са оваквом кампањом се није стало.

Молитвом заклонили напад на мене

Приликом посете епископа Артемија манастиру Високи Дечани, 22. августа, био сам у његовој пратњи, као члан трочланог изасланства. Том приликом на мене су физички насрнула тројица дечанских монаха и нанели ми тешке телесне повреде. Услед тог напада, дошло је до прелома кости на десној нози, па ми је стављен гипс. О нанетим телесним повредама постоји лекарски налаз.
Напад се десио одмах након уласка Унмикове пратње (два џипа) у манастирску порту. Све указује да је овај насртај био брижљиво испланиран и припремљен.
Наиме, одмах након што је епископ Артемије изашао из џипа (на десну страну, према храму), братија га је опколила ради узимања благослова; такође, тада су почели да певају “Достојно јест...”, још пре кретања ка храму (први пут сада на тај начин), иако је пракса да тек са ступањем епископа у храм почиње појање.
То све је било тако организовано да епископ Артемије није могао ни да чује ни да види планирани напад неколицине дечанских монаха (који је одмах уследио).
Тиме је песма Богородици “Достојно јест...”, коју је певао део братије, била искоришћена да камуфлира физички напад на мене од стране другог дела братије.
Дакле, одмах након изласка из џипа на мене су скочила два дечанска монаха (Данило и Језекиљ) и оборила ме на земљу. Одмах им се придружио и трећи (Исаија), те су ме њих тројица што вукли по земљи, што носили, од чесме све до манастирске капије, исцепавши ми том приликом и монашку одећу. Тамо су спремни стајали “чувари капије”, који су закратко отворили капију, да би ме њих тројица свом силином бацили на земљу, уз гласне претње.
И претходног дана (21. августа), приликом посете Дечанима, изасланство епископа Артемија било је избачено из манастира, када је покушало да манастирском братству пренесе његову поруку.
Иначе, нико у Дечанима није знао разлог доласка те прве трочлане делегације (да би се то могло евентуално схватити као узрок такве реакције викарног епископа Теодосија и избацивања из манастира), нити је сутрадан, када су на мене насрнула тројица монаха, био познат разлог доласка епископа Артемија у Дечане.
То им је саопштено тек након изласка епископа Артемија из храма, када сам ја већ био избачен ван манастирске порте.

Неимарство “Рада неимара”

Једна од оптужби на рачун владике Артемија јесте оснивање Епархијског грађевинског центра “Раде неимар“(ЕЦРН), у чијем пословању је, наводно, било злоупотреба. У одговору на ове оптужбе писаном специјално за НИН се каже:
“У пословању ЕЦРН нема никаквих злоупотреба, сви послови са финансијама су потпуно регуларни и проверљиви. ЕЦРН је порески обвезник и правни субјект који је подложан контролама и ревизијама државних институција.
Све оптужбе на рачун ЕЦРН увек су изрицане искључиво од црквених лица (извор ових клевета је, нажалост, манастир Високи Дечани), без икаквих доказа, и никада нису потврђене ниједном ревизијом.
Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области – грађевина, архитектура, урбанизам, с обзиром да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима.
Осим тога, на Косову и Метохији је веома актуелна обнова порушених храмова, што је непрегледно поље могућности за манипулације и махинације најразличитијих врста (финансијске, политичке, извођачке) од стране не само домаћих, него и међународних посленика, те је стога за Епархију најсигурније било да поседује стручно тело преко којега ће моћи да то држи под контролом..
Епархија рашко-призренска је оснивањем ЕЦРН направила пионирски корак и подухват у области обнове и изградње црквених објеката, како би се на најбољи начин каналисале и усмеравале активности. Много је примера, не само у Епархији рашко-призренској, него и у другим епархијама, неуспешне и непримерене архитектуре (о извођењу да не говоримо, и о финансијама), што је био плод, нажалост, најплеменитијих побуда српског народа за изградњом цркава.
Ниједна друга епархија у СПЦ нема такво тело. То је, међутим, изазвало завист многих (а вероватно је угрозило и одређене интересе људи који су до тада могли несметано да чине како хоће), и у Епархији и ван ње.
ЕЦРН је био предмет испитивања и комисије Светог синода пре неколико година, што је био резултат клевета које су ширене о његовом пословању, али комисија није нашла ниједан доказ о злоупотребама у његовом пословању.”




Јован Јањић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ок нашао сам. Из Нина је.

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=39876

 

Правило је да се на форуму линкује оно што се цитира са других сајтова. Иначе се сматра твојим текстом

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Марио Токовић рече

Е сад ми откри под коју јерес подпадам

Ако твоје мишљење буде став Фанара или неког другог који би отишао у раскол, онда ће бити јерес. За сада је само заблуда.

Повраћај логоса твари у превечно стециште, као и примена узрочности Бога Оца на примат у Цркви, јесу нове опасности.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажењејши Архиепископе охридски Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света и из других независних, суверених држава на овим просторима и из читавог света, браћо свештеници, часни монаси и драге сестре монахиње, али пре свега и изнад свега, а то обухвата и све поменуте, обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани! 
      Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића, у земљу из које је, из тих корена, израсло стабло са богатом крошњом и са још богатијим плодовима. Стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете, како се то данас каже, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи, кад кажемо православном, да је, у самој својој суштини, реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове! Који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су, који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају, бивају управо, као народ јеванђељски, и као народ хришћански, православни, способни да могу, у истој мери, на исти начин као што препознају себе и воле себе, да препознју и воле и поштују другога, у свим његовим димензијама. Било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и, наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш зато што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да, познавајући себе и своје, не буду потпуно затворени у себе, него са Христом отворени за другога и другачије, чак и онда када се на други начин моли Бог. Јер Бог је тај који процењује да ли смо, чули у Светом јеванђељу речи самога Христа који вели: ,,Син човечији није дошао да суди, него да се свет кроз Њега спасе.” То је корен ових простора и Васојевића, то је и плод који је никао и који краси ове просторе, али и нашу Цркву, а кроз њу и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима.
      Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало, изобилно, сунцем и сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили Свету литургију у Његово име за спасење света. Али нас је Господ обасјао и сунцем тварним, створеним, да покаже да се данас са нама сабира на овом месту светом, али исто тако и радују, и небо, као што се радују и сви они што су на небу и као што се радујемо сви ми који смо на земљи. Јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално и појединачно. Све је саборно, све се у Христу сабира. И све је позвано и онда када је, изван, да тако кажем, граница Цркве, да се у Христу Богу сабере и препозна као јединствено. Да сви, данас обасјани небеским и земаљским сунцем, осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је уцртана и у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено и упућују на небо. У ову земљу и ову светињу, ту је уписана мисао Божија. То јест, благодат Божија је свугде и у сваком делу творевину, и у нама људима и у земљи и на небу. Данас смо служили Свету литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца, пастира Будимљанско-никшићке епархије, господина Методија.
      Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодаћу Духа Светога и саборских отаца наше помесне Цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде, на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем, иако постоји другачији и различити, присутан је Бог. А онда си растао у овом поднебљу, духовно стасавао у скуте блаженопочившег великог пастира Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. А онда, из те светиње, школовао си се и у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао и западне земље. Све то заједно, ми знамо, је додатак на оно што у нашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао у овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог. Ви добро знате, као што, браћо и сестре, и сви ми знамо, да Црква Христова није од овога света, али јесте у овоме свету, зато што овај свет без Цркве не постоји, боље рећи, нема смисла. Они којима Црква смета јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би и Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако и житељи Царства небеског, горњега Јерусалима, кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо, исто тако, учесници и мета-историје, вечности, опет кроз Цркву и Свету литургију! Имамо, као људи, свој почетак, а имамо, дабоме и свој крај. Али у Христу, оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак. И оно што је у Њему и са Њим постаје бескрајно и вечно, јер је и Он вечан.
      Црква дакле, браћо и сестре, није у овом свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у наметању у томе ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну, јер Црква је целина. Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на друго, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу у јединоме, позвано је, али има и шансу, да се сусретне и да буде једно, остајући различито. Баш као што су Света Тројица један Бог, а тројица: Отац, Син и Свети Дух, три личности, али једно. Па и ми људи, једна природа човечанска и људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица и толико народа, све то Господ  позива у једно и јединствено. И не само да позива, него све то има шансу у Њему да нађе јединство. Нарочито, поменуо сам синоћ и рећи ћу опет, постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле да је то политичка странка, па кажу: ,,Па ћемо оруђем и методама које ми користимо њих потчинити себи.” Да, може бити, за тренутак, да тако јесте. Али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш, имаш шансу да препознаш своју грешку, али и биваш поражен, ако си мислио да Цркву можеш ставити под своје ноге, јер њој ни врата врага одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да су Црква као и они, у најмању руку су се преварили и преварени су. Али и они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе овај свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом.
      У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има издаје себе! Ако има, онда није Христова! Да буде таква у стварању граница овога света. Једино што је непролазно је у томе да смо људски род и да смо личности. Све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји, а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног, а да му се данас не зна ни траг? Александар Македонски, када је умирао, а нема већег владара и земаља које су биле од његових, па је рекао: ,,Оставите ми једну руку да вири из гроба, да виде сви да све што сам имао сам узео и да ништа не остављам за собом.” Дакле, Црква у овоме свету, због тога што је, како каже наука, човек базично и, пре свега, биће религијско. Биће које има најсуштаственију, најсуштинскију и најдубљу потребу за Богом! А то значи биће које је свесно да има свој почетак, да је створено, али неће да има свој крај! И зна да не може превазићи границу краја собом, јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји: да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и, већ сада и овде, учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла. Не да није важно све ово што смо претходно поменули – то је саставни део наших живота и то је важно, баш све што сам поменуо. Међутим, ако све то нема Христа, постаје бесмислено, али у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин, на корист оних које заступа, а самим тим и на добро читавог света.
      Драги Владико, ви данас постајете епископ ове епархије и многи ће од Вас очекивати оно због чега Црква није у овоме свету. И многи ће очекивати то што не можете да им пружите, или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете, ми верујемо, као епископ из сабора наше Цркве, пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што требате у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен. Да би био нада и простор у коме свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да, ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живоме Богу. Иако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама, онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас, све што се може замислити, очекују и траже да испуните ово или оно. И онда, када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља, Ви ћете знати, као што знају светитељи Божији и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, за вечношћу и за љубављу! Имаћете, засигурно, много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да оправдано се супротстављате онима који Вас, евентуално, нападају и прозивају. Али знаћете да све то требе истрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети, ако треба, и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе и удаљује људе међусобно, дакле, ако је то што сте у право, а будете морали да га се одрекнете и распете на крст Христов, доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, Ви ћете, засигурно, бити не само утешени, него и истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав и заједницу и радост и пуноћу унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетога и васкрслога.
      Ја Вам од свега срца, заједно са архијерејима наше Цркве, нашег сабора, али и читавог православног света, читаве Православне цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима. Да сведочите мир, не само мир који је потребан на унутрашњем плану свакоме од нас, без кога, како је синоћ Митрополит Јоаникије рекао, није могуће постићи било који други мир, него да благовестите миру свих људи. У њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи, Црној Гори, славној и великој, која је, иако како песма каже ,,мала”, толико дубока, широка и висока да у себе може сместити читавог Христа, а то значи све што је Божије и све што је људско. Која у себе може да смести и смешта толико тога различитог: и реке, и брда и планине, недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега, у исто време кршног и необузданог, праштајте на слову, али и дивљег и питомог, и широког и дубоког, спремног и на бој и на сузе човека хришћанског и сваког другог човека, па и муслиманског човека и онога који себе ставља изнад границе и простора сваке вере. У овој брдовитој, равној, морској, вечно шировитој земљи, било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав. Нека Вам Бог да стрпљење и снагу да заиста служите, а не судите. Сведочите, Црквом Христовом, распетог и васкрслог Христа. Нека Вас Господ благослови!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, представници државне власти и дипломатског кора, часни оци, монаси и монахиње, драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу, Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божјем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос.
       
      Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове.
      С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам.
      У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.
      Одласком наших великих црквених отаца: митрополита Амфилохија, владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божју на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи.
      Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово Високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе.
      Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.
      Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао владика Данило Крстић.
      И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет.
      Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише!
      Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, то је сила и мудрост Божја, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати, како каже Свети Григорије Палама.
      Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је љепше постати човјек него постати краљ[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Свети владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу.
      У српском народу се Божјим промислом и љубављу Божјом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У Православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје.
      Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство.
      Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе.
      Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: Преко Крста, засјаше нам сви дарови[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа.
      И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је душа - духовни принцип [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења.
      Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божје. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божјем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо.
      Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино љубав никад не престаје. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божје, ријечи Божје, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на светој Литургији.
      Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божјој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава.
      С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божјег и дјеца Божја, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе.
      Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.
      Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа.
      Дај Боже – Амин!
       
      --------------------------------------
      [1] Назив књиге збирке текстова вл.Јоаникија
      [2] Цитат вл.Јоаникије
      [3] Антун Густав Матош
      [4] Ефес. 1, 11
      [5] Достојевски
      [6] Акатист Часном и Животворном Крсту Христовом
      [7][7] Ернест Ренан
      [8] Владимир Николајевич Осипов, Хришћански препород
      [9] Албер Ками
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија 

       
      Ваша светости,
      Ваше блаженство,
      Ваша преосвештенства,
      Господо народни посланици, господо министри,
      Господине конзуле Републике Србије,
      Часни оци и свештеници, сестре монахиње,
      Драга браћо и сестре.
      Велика је радост да вас све поздравим поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија и браће архијереја поводом устоличења новог Епископа будимљанско-никшићкога господина Методија.
      Ваша светости, Ви у име Христово ходите и возгловљујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена, Светога оца нашега Саве Српскога, првог српског архиепископа, који је овдје, у овој немањићкој светињи, прије пуних осам вијекова, устоличио првога Епископа будимљанскога Јакова. И ова Епископија светосавска је имала тај благослов да живи пуним животом пуних четири стотина и педесет година, док није запустила због насиља турскога и неслоге домаће.
      Међутим, Ваша светости, Ваши претходници, и они ранији и они новији, старали су се да ова Епархија настави свој живот. Па је тако, сто година послије њенога запустошења, Патријарх српски Арсеније IV Шакабента покушавао да обнови ову Епископију, али није у томе успио. Међутим, ова светиња и народ који се око ње окупљао, чувао је вјеру, огањ живе, православне, исконске и хришћанске вјере! И дошла су нека боља времена па је Ваш претходник Гаврило Дожић, успио да обнови ову Епископију под називом будимљанско-полимска. Али она није била дугога вијека због притиска комунистичкога безбожја. И Свети Патријарх Павле, по приједлогу блаженопочившега Митрополита Амфилохија, благословио је обнову ове Епископије прије двадесет година. И ево, као што видите Ваша светости, она је обновљена, она је подмлађена, она је обједињена око ове светиње и око других светиња, и показала је да је остала вјерна Христу Богу и Светом Сави, светињама у свим и најтежим временима! Са великом радошћу Вас дочекује овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу.
      А Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије, и духовној, и градитељској, културној и свакој другој. Велико Вам хвала на Вашем труду и на Вашој љубави.
      Ви нам доносите и благослов  и мир, и помирење, јер вршите службу Божију, која је служба помирења. Прво да се измиримо са Богом, па онда са својом савјешћу, па онда, као печат свега, једни са другима! Да превазиђемо наше уобичајене подјеле, раздоре и расколе и да препознамо једни друге као браћу у Христу! Да се објединимо Духом Светим око Христа Господа!
      Нека Ваш долазак, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, буде благословен!
      И нека буде срећно и благословено устоличење нашега новога Епископа будимљанско-никшићког, господина Методија!
      Добро сте дошли, Ваша светости, овом народу који вас жељно и са великом радошћу дочекује!
      Молимо Вас да благословите своју паству!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Амбасадор Републике Грчке у Београду г. Георгиос Дјакофотакис приредио је 23. септембра 2021. године у својој резиденцији пријем за Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и чланове Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Пријем је протекао у духу срдачног пријатељства које влада између два братска народа.


       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Документарни филм „Свети Василије Острошки – сведок васкрсења“, аутора катихете Бранислава Илића, настао је као израз благодарности светитељу, а поводом 350. годишњице од његове земаљске кончине. Приказан је на шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару са благословом и у присуству Епископа тимочког Илариона, као и бројних ауторових сарадника. Аутор посебну захвалност дугује Патријарху Порфирију, Митрополиту Јоаникију, свештенику Слободану Бобану Јокићу и многим другима без којих филм не би био потпун. Разговор је водила Марина Марић, новинар Радија Источник.



      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...