Jump to content

Преписка умировљеног епископа Атанасија и патријарха Иринеја поводом случаја владике Максима

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 минута, Жељко рече

А данас хвала Богу нико не лаже. Ево поправили смо се. Нисмо онакви какви смо били пре Другог светског рата. Нити имамо ријалити програме нити су нам клинке старлете и спонзоруше, нити се клинци џиксају и да не набрајам шта све више нисмо.

Дакле, развалили су нас. И разваљују нас и даље. Не спорим да има и наше одговорности али колико год да има наше одговорности један Јасеновац никакав Бог љубави не би дао неком народу ма колико да га воли, да би се он покајао а није се покајао као што знамо. Нити је Јасеновац био последица наших грехова. Истина био је последица грехова али не наших. Као што ни Хирошима и Нагасаки нису последица грехова Јапанаца већ злочин Американаца.

Такве ствари се не могу правдати, осим ако ниси у некој НВО за деконтаминацију Србије и на листи за плату од Ротшилда или Рокфелера.

 

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Жељко рече

Пример деловања звери из бездана се најбоље види на случају Марка. Кад смо већ све спојили у једну причу. Али Марка Радосављевића. Онаква хајка, коју и Викиликс потврђује, показује како делује звер, зверски. Ученике Јустинове доведе у ситуацију да свог сабрата јуре са епархије јер се није поклонио звери. А онда овај из ината направи раскол.

Ето то су дела звери.

Нема ту пуно опција. Кад те Амери и Пентагон притисну и развале заиста не остане камен на камену.

 

Наравно ви можете и даље да живите у свом ружичастом свету, али онда је Ава Зоран у праву.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Марио Токовић рече

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Жељко рече

Нисам заиста чуо за то.

Но опет ми нелогично да један монах може себи да дипусти да буде уцењен.

 

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, feeble рече

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Мени не делује као реално, али ево и +Давид то помиње.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Жељко рече

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Марио Токовић рече

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Од сада сте на одобравању порука, свака следеће овог типа ће повући бан са сајта без опомене!

Админ тим

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Жељко рече

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Живела слобода и збогом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А Атанасије, Амфилохије,Теодосије, Сава Јањић,.Григорије, у овом случају не бранипше Косомет од Амера и зато осудише Артемија.  Генеза овог писанија Атанасијевог је од давнина

Дечанско питање
 

Сукоб владике Артемија и његовог “духовног чеда” Теодосија очекивао се јер се ту преламају велики политички и црквени интереси. Без обзира на све ризике тог сукоба, примирје које је оглашено не значи да су проблеми решени
 
view_image.php?id=5034&cache= spacer.gif
Полемике које су уследиле после одлуке епископа рашко-призренског Артемија да смени викарног епископа Теодосија са дужности игумана манастира Високи Дечани стигле су на насловне стране новина и заузеле ударне термине у електронским медијима. Али, то је тек само одјек сукоба, који је много дубљи него што се на први поглед види.
Могло се наслутити да ће уследити кампања против епископа рашко-призренског који је, силом прилика, у жижи пажње: како због изузетно одговорне дужности и велике улоге коју има у очувању српског етноса и духовног бића на Косову и Метохији, тако и због жестоких изјава против појединих државних функционера који се, по њему, нису довољно заузимали за очување ове покрајине у саставу Србије, али и против неких црквених великодостојника који су прихватали сарадњу са сецесионистичким албанским властима. Чекао се само повод.
Поједини чиновници из Патријаршије, који ауторитет граде везујући се за више од себе, нису се либили да, појединачно, “држе лекције” новинарима који су зимус писали о сукобу митрополита Амфилохија и епископа Артемија. Тобоже добронамерно, скретана је пажња како су тада стали на страну Артемија. У суштини, то је изгледало као најава нечег до чега ће поново доћи, па и упозорење како да се понашају, да не би били “пристрасни”. Кад је до сукоба поново дошло – овог пута због смене викарног епископа Теодосија – неким утицајним уредницима и новинарима почеле су да стижу анонимне поруке како би требало подржати Синод и оне који се супротстављају Артемију...
Владика Артемије је донео одлуку да због “непослушности”, односно “двовлашћа у Епархији рашко-призренској”, смени викарног епископа Теодосија (Шибалића) као и његовог заменика протосинђела Саву (Јањића). Са написаним одлукама, 21. августа, упућено је трочлано изасланство у манастир. Морали су да се врате необављена посла, јер су, како у званичној изјави саопштава владика Артемије, “изјурени из манастира”. Зато се сутрадан владика лично упутио у Дечане, да уручи одлуке. Док га је део братства на дочеку поздрављао и повео у цркву, нападнут је и буквално избачен из порте један од његових најближих сарадника, протосинђел Симеон, игуман Бањске.
Владика Артемије без чекања уручује коверте са одлукама. Теодосије, и Сава “одбијају да се повинују”. Владика улази у кола и враћа се за Грачаницу...
Побуна у Дечанима добија велики одјек. Свети архијерејски синод СПЦ издаје саопштење да је одлука владике Артемија “непромишљена и неочекивана”. Из манастира Дечани стиже писмо с потписима монаха, да не подржавају смену игумана и заменика. Из седишта Епископије тврде да је писмо фалсификовано, да су на њему и потписи монаха који су у иностранству, али и други фалсификовани потписи. Кажу, ангажовали су стручњаке, а они су утврдили да је “апел” с потписима монаха “слепљен од 36 слика”...
Владика Артемије, преко епархијског сајта, даје “званичну белешку” о “побуни у манастиру Високи Дечани”. Каже: “Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег викара са титулом: епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).” Покајнички додаје: “Нажалост, и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијам помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника...” Оптужује га да је опонирао свим његовим подухватима “у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња”.
Иначе, владика Теодосије (1963) “духовно чедо” је владике Артемија (1936). Монашки живот започео је 1987. у манастиру Црна Река, управо када је игуман био данашњи епископ рашко-призренски. Замонашен је две године касније у манастиру Високи Дечани, чији је настојатељ постао после три године.
У Епархији рашко-призренској кажу да је владика Артемије годинама био под притиском појединих владика (помињу се пре других Атанасије Јевтић и Амфилохије) да Теодосија предложи за највиши чин, а да је под тим притисцима “попустио” тек 2004. године, када су бирана још тројица викарних епископа. Убрзо по избору на епископску дужност, Теодосије добија статус главног “црквеног преговарача” за Косово и Метохију. Бива изабран за потпредседника Одбора за Косово и Метохију при Светом архијерејском сабору СПЦ, за представника СПЦ у Комисији за обнову православних храмова порушених у мартовском погрому 2004. године, а следеће, 2005, највише црквено тело, Свети архијерејски сабор, овлашћује га да у “предстојећем периоду разговара о КиМ, одржава контакте са одговорним представницима међународне заједнице у Покрајини и упознаје их са званичним ставовима Светог архијерејског синода”.
И већ тада је то у јавности схваћено као одузимање ингеренција надлежном владици Артемију. У то време, неки месец раније, почели су и неспоразуми на релацији Синод – владика Артемије. Први јавни неспоразум избио је око тужбе Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-а, у чијим зонама одговорности на Косову и Метохији су рушене српске светиње у марту 2004. Синод је одобрио да се тужба поднесе и подржао је владику Артемија у том послу, а онда је из неког разлога променио одлуку. Артемије се опирао, али је, ипак, пристао.
Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институција. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић...) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле. У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, неће нико да их прими ако се Меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!
Артемије је остао упоран да Меморандум није требало потписати. И од тада то често доказује, како се обнова српских светиња нестручно изводи, или се уопште не спроводи.
Разлике између Артемија и Теодосија показују се како у односу према локалним албанским властима, тако и према међународним представницима земаља које су признале независност Косова. Артемије такву сарадњу одбија, док Теодосије сматра да, ипак (или без – ипак), треба сарађивати. Многима је запарало уши Теодосијево истицање да је он “грађанин Косова и Метохије”.
Владика Артемије одбија да угости представнике албанских косовских власти и када они то отворено траже. Теодосије, пак, ту није толико изричит, па је тако за Васкрс 2006. у манастиру Дечани угостио и самог председника Косова Фатмира Сејдиуа.
Тако су се створиле две званичне црквене адресе на Косову и Метохији.
И представници власти у Београду који не маре за канонски поредак били су у прилици да бирају на коју ће адресу да крену. Функционери из редова Демократске странке углавном су се одлучивали за Дечане, код владике Теодосија. Сада већ бивши министар за културу у Влади Србије Војислав Брајовић (члан Демократске странке) отишао је и да се крсти код владике Теодосија, не јавивши се претходно у седиште епархије у Грачаници.
Владика Артемије, због чврстих ставова у вези с питањем Косова и Метохије, подршку има првенствено од национално опредељених странака.
Али, нажалост, то нису само пука сврставања. Они који на збивања око себе не гледају само површно, страхују да би из ових подела могло да се изроди нешто што би послужило онима који теже разбијању Цркве по државним или парадржавним границама, каква је административна линија према Косову и Метохији.
Око овог сукоба створила се тако велика бука да се готово и не чује глас оних на чију судбину би то могло највише да утиче – Срба на Косову и Метохији. Многи су саблажњени. Јер, за њих су и владика Артемије и владика Теодосије важни ослонци у борби за елементарна људска права. Владика Артемије им импонује као велики духовник и непопустљив борац за КиМ у саставу Србије, а владика Теодосије због предусретљивости да прискочи у помоћ сваком кад год је то потребно. И верном народу и манастирима у Покрајини.
У том контексту многи и тумаче саопштење Светог архијерејског синода СПЦ, са заседања у Патријаршијском двору у Београду 26. августа, на којем су саслушани и владика Артемије и владика Теодосије. Синод је затражио да се “обуставе сви спорови везани за недавна збивања у манастиру Високи Дечани и све одлуке с тим у вези и све оно што може угрозити мисију Српске православне цркве у целини, а посебно на Косову и Метохији”.
Кључне одлуке о овим питањима су на Светом архијерејском сабору СПЦ, који ће највероватније ванредно заседати у току јесени.
Иако се на крају синодског саопштења каже: “У овим невољама које сналазе нашу Цркву и наш народ на Косову и Метохији, епископ Артемије, његово свештенство и монаштво и верни народ, имају солидарност и подршку читаве наше Цркве у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра”, ипак је утисак да је Синод, и овом приликом, благо стао на страну Теодосија, јер је затражен статус љуо.
То не значи да је поништена одлука владике Артемија, нити је Синод може преиначити. Теодосије је дужан да послуша владику, и као духовног оца, и као надлежног епископа, који му је сада отказао гостопримство на канонској територији подручне му епархије. Он не би смео да богослужи на подручју Рашко-призренске епархије, јер би се огрешио о епископску заклетву, коју је положио приликом хиротоније. Он, као епископ липљански, није викар Епархије рашко-призренске, него викар епископа рашко-призренског.
Однос епископа рашко-призренског и Синода често се персонализује на сукоб владике Артемија и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Можда баш зато што је случај хтео да Амфилохије буде члан Синода у свим поменутим ситуацијама када су ти неспоразуми избијали на видело.
Реч је о неспоразумима који ни друге владике не могу оставити на страни. За многе је главни оријентир реч патријарха Павла. Можда је и из тог разлога митрополит Амфилохије, дан уочи седнице Синода на којој се расправљало о овом сукобу, у посету код Његове светости на ВМА повео и епископа Теодосија. Да би се на тај начин у јавности створио утисак како и сам патријарх стоји иза овог владике.
Некако сличан “рецепт” митрополит Амфилохије употребио је и 1997. године, у време велике политичке битке у Црној Гори, када се одлучивало да ли ће победити струја тадашњег председника Момира Булатовића или тадашњег премијера Мила Ђукановића. Митрополит је код патријарха повео Мила Ђукановића, а Булатовићу, и поред молби, није омогућена посета Патријаршијском двору.
У свему је посебно забрињавајуће што се са званичног сајта СПЦ водила непримерена кампања против владике Артемија. Изгледало је као да је све унапред припремљено, само се чекао повод и тренутак. Владика Артемија је, поред осталог, оптуживан и за пословање грађевинске фирме “Раде неимар”, основане под окриљем Епархије рашко-призренске, за поседовање два стана у Београду и једне куће у Бањи Ковиљачи (за које у Епархији кажу да су добијене од верника)...
Нажалост, и после “смирујућег” саопштења Синода, са оваквом кампањом се није стало.

Молитвом заклонили напад на мене

Приликом посете епископа Артемија манастиру Високи Дечани, 22. августа, био сам у његовој пратњи, као члан трочланог изасланства. Том приликом на мене су физички насрнула тројица дечанских монаха и нанели ми тешке телесне повреде. Услед тог напада, дошло је до прелома кости на десној нози, па ми је стављен гипс. О нанетим телесним повредама постоји лекарски налаз.
Напад се десио одмах након уласка Унмикове пратње (два џипа) у манастирску порту. Све указује да је овај насртај био брижљиво испланиран и припремљен.
Наиме, одмах након што је епископ Артемије изашао из џипа (на десну страну, према храму), братија га је опколила ради узимања благослова; такође, тада су почели да певају “Достојно јест...”, још пре кретања ка храму (први пут сада на тај начин), иако је пракса да тек са ступањем епископа у храм почиње појање.
То све је било тако организовано да епископ Артемије није могао ни да чује ни да види планирани напад неколицине дечанских монаха (који је одмах уследио).
Тиме је песма Богородици “Достојно јест...”, коју је певао део братије, била искоришћена да камуфлира физички напад на мене од стране другог дела братије.
Дакле, одмах након изласка из џипа на мене су скочила два дечанска монаха (Данило и Језекиљ) и оборила ме на земљу. Одмах им се придружио и трећи (Исаија), те су ме њих тројица што вукли по земљи, што носили, од чесме све до манастирске капије, исцепавши ми том приликом и монашку одећу. Тамо су спремни стајали “чувари капије”, који су закратко отворили капију, да би ме њих тројица свом силином бацили на земљу, уз гласне претње.
И претходног дана (21. августа), приликом посете Дечанима, изасланство епископа Артемија било је избачено из манастира, када је покушало да манастирском братству пренесе његову поруку.
Иначе, нико у Дечанима није знао разлог доласка те прве трочлане делегације (да би се то могло евентуално схватити као узрок такве реакције викарног епископа Теодосија и избацивања из манастира), нити је сутрадан, када су на мене насрнула тројица монаха, био познат разлог доласка епископа Артемија у Дечане.
То им је саопштено тек након изласка епископа Артемија из храма, када сам ја већ био избачен ван манастирске порте.

Неимарство “Рада неимара”

Једна од оптужби на рачун владике Артемија јесте оснивање Епархијског грађевинског центра “Раде неимар“(ЕЦРН), у чијем пословању је, наводно, било злоупотреба. У одговору на ове оптужбе писаном специјално за НИН се каже:
“У пословању ЕЦРН нема никаквих злоупотреба, сви послови са финансијама су потпуно регуларни и проверљиви. ЕЦРН је порески обвезник и правни субјект који је подложан контролама и ревизијама државних институција.
Све оптужбе на рачун ЕЦРН увек су изрицане искључиво од црквених лица (извор ових клевета је, нажалост, манастир Високи Дечани), без икаквих доказа, и никада нису потврђене ниједном ревизијом.
Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области – грађевина, архитектура, урбанизам, с обзиром да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима.
Осим тога, на Косову и Метохији је веома актуелна обнова порушених храмова, што је непрегледно поље могућности за манипулације и махинације најразличитијих врста (финансијске, политичке, извођачке) од стране не само домаћих, него и међународних посленика, те је стога за Епархију најсигурније било да поседује стручно тело преко којега ће моћи да то држи под контролом..
Епархија рашко-призренска је оснивањем ЕЦРН направила пионирски корак и подухват у области обнове и изградње црквених објеката, како би се на најбољи начин каналисале и усмеравале активности. Много је примера, не само у Епархији рашко-призренској, него и у другим епархијама, неуспешне и непримерене архитектуре (о извођењу да не говоримо, и о финансијама), што је био плод, нажалост, најплеменитијих побуда српског народа за изградњом цркава.
Ниједна друга епархија у СПЦ нема такво тело. То је, међутим, изазвало завист многих (а вероватно је угрозило и одређене интересе људи који су до тада могли несметано да чине како хоће), и у Епархији и ван ње.
ЕЦРН је био предмет испитивања и комисије Светог синода пре неколико година, што је био резултат клевета које су ширене о његовом пословању, али комисија није нашла ниједан доказ о злоупотребама у његовом пословању.”




Јован Јањић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ок нашао сам. Из Нина је.

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=39876

 

Правило је да се на форуму линкује оно што се цитира са других сајтова. Иначе се сматра твојим текстом

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Марио Токовић рече

Е сад ми откри под коју јерес подпадам

Ако твоје мишљење буде став Фанара или неког другог који би отишао у раскол, онда ће бити јерес. За сада је само заблуда.

Повраћај логоса твари у превечно стециште, као и примена узрочности Бога Оца на примат у Цркви, јесу нове опасности.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 18. септембра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког.
      Повезане вести:
      Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког
      Протопрезвитер Дејан Крстић о изабраном Епископу Дамаскину: Такав нам архијереј требаше!
      Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, брегалнички Марко, моравички Антоније, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени канадски Георгије.
      Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа мохачког, викара Епископа бачког, наречени епископ Дамаскин је началствовао вечерњом службом.
                     
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: 

       
      Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија.
      Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели.
      Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних.
       
      Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Срећан рођендан госпођи Бранки Веселиновић! 103 године посвећене уметности глуме
      103 године несебичног давања себе ближњима.
      103 године посвећене деци.
      То су 103 године у служби добра, а то је увек и служба Богу.


       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се данас да служимо Литургију на овоме светом месту тачно осамдесет година од кад је оно постало место најбесомучнијег страдања.

       Ово место је место на којем су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског народа, из јеврејског народа, из ромског народа, али и из хрватског народа. Наравно да је највише било оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори, вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божја је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат велика. И управо тамо где недужни страдају то место Господ благодаћу својом претвара у свето место, у место молитве. И за нас Јасеновац заиста јесте пре свега место молитве. Из тог разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео, јер знамо да је на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. И зато је за нас ово место пре свега место молитве.
      Увек овде долазимо са дубоким пијететом, као што одлазимо на друга места са истим таквим пијететом где су пострадали други људи, исто тако и та места доживљавамо местима молитве. Отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божјег, ништа не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио то је да ће промисао Божји на овоме месту основати манастир, женски манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу, једном од првих страдалника и сведока истине о томе да постоји Бог, да је он Исус Христос Распети и Васкрсли, да је Он Бог љубави, да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање Истине, да за њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек за кога се распео и васкрсао Христос, а тај један човек јесте сав људски род и сви ми појединачно као личности које носимо људску природу.
      Ово је, дакле, место које је Господ одредио надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се двадесет и четири часа узноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: „У миру Господу се помолимо... за мир свега света.. благодат и мир Господа нашега Исуса Христа... - и на крају - у миру изиђимо“. Ово је место на којем се двадесет и четири часа узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божје и промисла Његовог да сваки човек буде саздан различито са својим личним печатом. Не постоје два човека која имају исти отисак на прсту, од Адама до данашњега дана и до краја света, а сви су, опет, позвани да буду деца Божја. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо, место на којем памтимо. Памтимо оне које су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никада, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да бисмо били ми ти који бисмо чинили такве ствари.
      Наш одговор је дакле, браћо и сестре, молитва, јер молитва просвећује ум. Молитва нас спаја са Богом, али молитва отвара срце наше да оно буде место у којем свако може наћи свој мир, у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно, али опет бити наш ближњи и бити наш. И зато, браћо и сестре, ово место јесте место светитеља, овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божје. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу иако се зна ко су били и постају универзални људи. Они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла, наш одговор треба да буде молитва; наш одговор треба да буде праштање, да праштамо и да молимо за опроштај, макар и то понекад не могли да разумемо. Са друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине - рекао сам много пута и поновићу, рекао сам то, браћо и сестре, много пута не само овде него где год сам био, и у Хрватској, и у Босни, и у Црној Гори, и у Србији на Косову - сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, тај не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога, логос – ум, обесловесио себе и поистоветио себе бесловесном свету. Дакле, жртве невине и ове јасеновачке су универзалне и наше, али припадају свим људима добре воље. Моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. А насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа и не припадају ником и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи: „Не знају шта чине“.
       
      У Цркви смо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну Христа
       
      Браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас, јер мислим да је то важно. Живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света, да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени међусобно. Црква, дакле, није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није, подвлачим, није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство, она, дакле, није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима, не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе циљевима, јер Црква је изнад граница времена и простора, све у себе обухвата, све у себе сажима. Црква је Тело Христово, а Он је без почетка и краја. Он је вечан, дакле, и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, она има свој унутарњи поредак. Ми у Цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен не иде нико у Цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде - промашио је, и ако идемо - промашили смо. И не само то, изгубили смо, јер у овом свету хаоса, у свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пијадестал смисла, у Цркву се иде што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности, што смо гладни и жедни љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, да смо прошли кроз свој живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама. Црква, браћо и сестре, постоји да ми јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле, слаби и немоћни, такви какви јесмо, кад одемо у Цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну, једном речју, Христа. У том смислу, Црква, браћо и сестре, нема ама баш никакве везе са било којом врстом политике од овога света. Ми знамо, нарочито данас, да политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба, појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра, а данас политика јесте занимање којима се користе партије. И немамо ништа против тога. Напротив. То је легитимни и легални састав нашег живота, али морамо знати да партије, да странке - како и сама реч каже - јесу део, страна једна, pars partis, латинска реч која занчи део. А Црква је, дакле, Сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици и свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божјих, и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру.
      Наша помесна Црква, Српска Православна Црква - осећам потребу и то баш на овоме месту да кажем - јесте аутокефална Црква која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских Православних Цркава у сабору васељенског Православља. Доказ је и то што данас међу нама имамо архиепископа Макарија из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископа Катара, као и Митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици Православних Цркава, саборном васељенском Православљу. Српска Православна Црква је призната од свих других Православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности, државних, политичких и сваких других граница, не може мењати своје границе. Не можемо мењати своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Та наша јурисдикција не зависи ни од каквих спољашњих политичких околности, а нарочито не од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. „Нема те силе и моћи“, речи су Господње, не моје или било кога од нас, „која је дата а није од Бога“. И у сваком тренутку, као што је са свим што је од овога света, она може доћи и долази до свога краја.
       
      У Црној Гори су хтели да нас спрече да уђемо у сопствену кућу
       
      Дакле, наша Српска Православна Црква је канонска Православна Црква која припада сабору васељенског Православља и којој је дата јурисдикција од тог васељенског Православља. Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо, да утичемо. Свакако под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има, дакле, право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно бар као могућност, као питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице? Да не одговарам у ваше име, али готово сам сигуран да има одговор свако за себе, уколико је, наравно, добронамеран. Међутим, ми смо дужни да кажемо да на том пољу правимо границе да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских Православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком. И с том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, urbi et orbi: неки су хтели у Црној Гори, покушајем да се представи као борба за Цркву, да најједноставнијом заменом теза спрече чист верски чин на силу. Тај „гандијевски мирни отпор“ је на силу спречавао: паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја - дакле, тај „гандијевски мирни протест“ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, оно што је Повељом Уједињених нација загарантовано као темељно право, право на верску слободу, да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у Цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао, у тој кући у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је требао свечано да буде устоличен као митрополит. Дакле, заменом теза, на силу, неко је хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио видео је да је то миран хришћански скуп, скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом и ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу, као и госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике, монахе... Нико није дошао, јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу, али некоме одговара да прави полазирације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онда онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. Нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова. Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече, другим речима, да постојимо. Немамо ми ништа против, можете да протестујете. То је ваше право, али да нас спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће.
       
      Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо
       
      И онда оно што је најболније и највећа превара када трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу, Црква, Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту, да је то добро познати стари метод. Прогласите некога да је извор сваког проблема и свакога зла. Прогласите га апсолутним злом. Дали сте право свакоме да како хоће и кад хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом, другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминиште без трунке савести и наравно икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод и зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље пренела на ове просторе и што су неки почели и овде опет изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором сваког зла. Али, морам да кажем, да ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику на хиљаде и десетине хиљада мојих речи да пронађу записане и имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао - наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те десетине хиљада речи и поступака видеће да никада није била у питању зла намера. Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору који су морали тако да поступе, рекао је да има више Порфирија. Три су, вели, Порфирија најмање њему позната. Али постоје записане речи, постоје учињена дела, па нека цени свако колико је Порфирија. Не постоје три Порфирија, а камоли више. Један исти је Порфирије онај који је  пред вама, који је у Загреб дошао пре седам година. Онакав какав је био пре тога, и какав је, уз Божију помоћ, позван да остане заувек. Порфирије, који јавно воли Загреб, и Порфирије, додајем, јавно воли и Хрватску. Све људе, без обзира како се моле Богу и ком народу припадају. Све људе Хрватске.
      Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на свакоме месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само и само афирмативно о Хрватској, а да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб претрпео сам и нисам хтео кад се ватра разгори да доливам уља на ватру ради мира и ради добра свих, увек имајући на уму речи апостола Павла које су наш закон јер ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим, али, ево, заиста верујемо. Каже апостол Павле: „Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо“. Ми, дакле браћо и сестре, апсолутно поштујемо сваку дражаву, не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте. Да ли је Србин, Црногорац, Хрват, Бошњак, Албанац или било ко, апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако без страха буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога: Зато што у скривању онога што јесте, у себе уноси пакао у свој живот.
      А још ћу једно рећи. Бог овог момента види моје срце и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици, а само ћу Њему дати одговор, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно. А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико то некоме сметало - његов је проблем. Волим све људе Хрватске без обзира ком народу припадају и то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем за узврат апсолутно ништа не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога, како рекох, јер верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље. То наравно ни у ком случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су мени поверени. Волећи свој народ, по мери љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави! Ко каже да воли свој народ, а не даје право другоме да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај гарантовано, хиљаду посто, по закону Јеванђеља не воли ни свој народ, не воли ни свога брата, нити свога оца, нити мајку. Од те љубави никада нећу одустати по било коју цену! Нека будем и исмејан и оптужен! Ове ситуације пријатеља, који су посумњали у моју љубав, само ме још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. И ово место свето на којем стојимо на то нас подстиче и подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања, ненамерна и намерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, оне који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и наш критеријум. За оне који из незнања негују такве емоције према нама ми се заиста молимо, а за оне који то чине из знања три пута и сто пута се више за њих молимо. За њих - то је наш одговор, јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани. Ко је хришћанин одговоран је за све и не треба да тражи алиби или оправдања. Још једампут понављам на овом месту: Само нека свако ради свој посао!. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божја, да је тријумфовала правда и истина. Зато смо се овде сабрали да се молимо светим мученицима, да памтимо, али да се молимо и не злопамтимо. Ја знам да држава Хрватска заједно са њеним властима и огромном већином народа има тај, у најмању руку, демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној али и етничкој слободи и да оставља простора свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Држава Хрватска има капацитет да јединство изграђује кроз различитост и да се различитости међусобно обогаћују, да допуњују једна другу.
      Праштајете што сам одужио, али нисмо овде сваки дан и дужни смо да пошаљемо искрену, а Бог зна да то јесте, поруку љубави и поруку мира и да лажи које се плету о нама једноставно не користе никоме. Оне постоје да би се политички и политикантски изманипулисали да бисмо сви на крају били покрадени, а профит имала само неколицина која не поштује ни Бога ни људе.
      Господе, Једини Исусе Христе и Сспаситељу наш, молитвама Светих мученика јасеновачких, молитвама свих мученика света без обзира где су, без обзира ком народу припадају, без обзира од кога су пострадали, њиховим молитвама учини да се мир усели у нашу душу, да имајући мир у себи наша срца буду отворена за сваког човека, да без обзира какав је он према нама ми према њему будемо браћа, да без обзира да ли он види нас као своје непријатеље, ми слушајући реч Твоју увек будемо свима браћа и пријатељи, јер једино Твоја благодат и Твоја љубав може нам донети мир, радост, лепоту и смисао постојања. Молитвама Светих мученика јасеновачких Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу следеће садржине:

       
      -Ваша Светости, драги нам у Христу брате и саслужитељу, много нас је растужила вест о несрећном случају у коме је живот изгубио најпре раб Божји Александар Мељник, велики пријатељ и добротвор српског народа, а затим је у херојском и братољубивом подвигу пострадао раб Божји Јевгеније Зиничев, велики родољуб племенитог срца. Молимо се Господу да душе њихове настани у рајском насељу где праведници почивају, а Вама, као и члановима њихових породица, нека подари утеху у сећању на њихова славна дела као узвишене примере јеванђељског човекољубља.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа председнику Руске Федерације г. Владимиру Путину поводом херојске погибије Јевгенија Зиничева, министра за ванредне ситуације и цивилну одбрану Руске Федерације.
       
      -Уважени господине Председниче, са великом тугом примили смо вест о несрећном случају у коме је херојским подвигом живот изгубио раб Божји Јевгениј Николајевич Зиничев, велики родољуб племенитог срца, који је живео и преминуо бринући се за другог, по речима Спаситеља нашег Исуса Христа: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Молимо се Господу да душу његову настани у рајском насељу где праведници почивају, а Вама, као и члановима његове породице и његовим пријатељима, нека подари утеху у сећању на његова славна дела као узвишене примере јеванђељског човекољубља, наводи се у изјави саучешћа Патријарха српског г. Порфирија.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа породици упокојеног Александра Мељника, носиоца ордена Светог Саве I степена, из Москве.
       
      -Драги чланови породице покојног Александра, дубоко нас је потресла вест о несрећном случају у коме је живот изгубио раб Божји Александар Мељник, велики пријатељ и добротвор српског народа, чије се срце саосећало са патњом нашег народа и страдањем православних светиња на Косову и Метохији. Молимо се Господу за покој његове племените душе, а вама, члановима његове породици и његовим пријатељима, нека Васкрсли Господ подари утеху у сећању на његову љубав посведочену добрим делима према свима онима којима је помоћ била потребна, наводи се у изјави саучешћа Патријарха српског г. Порфирија.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...