Jump to content

Преписка умировљеног епископа Атанасија и патријарха Иринеја поводом случаја владике Максима

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 минута, Жељко рече

А данас хвала Богу нико не лаже. Ево поправили смо се. Нисмо онакви какви смо били пре Другог светског рата. Нити имамо ријалити програме нити су нам клинке старлете и спонзоруше, нити се клинци џиксају и да не набрајам шта све више нисмо.

Дакле, развалили су нас. И разваљују нас и даље. Не спорим да има и наше одговорности али колико год да има наше одговорности један Јасеновац никакав Бог љубави не би дао неком народу ма колико да га воли, да би се он покајао а није се покајао као што знамо. Нити је Јасеновац био последица наших грехова. Истина био је последица грехова али не наших. Као што ни Хирошима и Нагасаки нису последица грехова Јапанаца већ злочин Американаца.

Такве ствари се не могу правдати, осим ако ниси у некој НВО за деконтаминацију Србије и на листи за плату од Ротшилда или Рокфелера.

 

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Жељко рече

Пример деловања звери из бездана се најбоље види на случају Марка. Кад смо већ све спојили у једну причу. Али Марка Радосављевића. Онаква хајка, коју и Викиликс потврђује, показује како делује звер, зверски. Ученике Јустинове доведе у ситуацију да свог сабрата јуре са епархије јер се није поклонио звери. А онда овај из ината направи раскол.

Ето то су дела звери.

Нема ту пуно опција. Кад те Амери и Пентагон притисну и развале заиста не остане камен на камену.

 

Наравно ви можете и даље да живите у свом ружичастом свету, али онда је Ава Зоран у праву.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Марио Токовић рече

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Жељко рече

Нисам заиста чуо за то.

Но опет ми нелогично да један монах може себи да дипусти да буде уцењен.

 

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, feeble рече

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Мени не делује као реално, али ево и +Давид то помиње.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Жељко рече

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Марио Токовић рече

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Од сада сте на одобравању порука, свака следеће овог типа ће повући бан са сајта без опомене!

Админ тим

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Жељко рече

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Живела слобода и збогом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А Атанасије, Амфилохије,Теодосије, Сава Јањић,.Григорије, у овом случају не бранипше Косомет од Амера и зато осудише Артемија.  Генеза овог писанија Атанасијевог је од давнина

Дечанско питање
 

Сукоб владике Артемија и његовог “духовног чеда” Теодосија очекивао се јер се ту преламају велики политички и црквени интереси. Без обзира на све ризике тог сукоба, примирје које је оглашено не значи да су проблеми решени
 
view_image.php?id=5034&cache= spacer.gif
Полемике које су уследиле после одлуке епископа рашко-призренског Артемија да смени викарног епископа Теодосија са дужности игумана манастира Високи Дечани стигле су на насловне стране новина и заузеле ударне термине у електронским медијима. Али, то је тек само одјек сукоба, који је много дубљи него што се на први поглед види.
Могло се наслутити да ће уследити кампања против епископа рашко-призренског који је, силом прилика, у жижи пажње: како због изузетно одговорне дужности и велике улоге коју има у очувању српског етноса и духовног бића на Косову и Метохији, тако и због жестоких изјава против појединих државних функционера који се, по њему, нису довољно заузимали за очување ове покрајине у саставу Србије, али и против неких црквених великодостојника који су прихватали сарадњу са сецесионистичким албанским властима. Чекао се само повод.
Поједини чиновници из Патријаршије, који ауторитет граде везујући се за више од себе, нису се либили да, појединачно, “држе лекције” новинарима који су зимус писали о сукобу митрополита Амфилохија и епископа Артемија. Тобоже добронамерно, скретана је пажња како су тада стали на страну Артемија. У суштини, то је изгледало као најава нечег до чега ће поново доћи, па и упозорење како да се понашају, да не би били “пристрасни”. Кад је до сукоба поново дошло – овог пута због смене викарног епископа Теодосија – неким утицајним уредницима и новинарима почеле су да стижу анонимне поруке како би требало подржати Синод и оне који се супротстављају Артемију...
Владика Артемије је донео одлуку да због “непослушности”, односно “двовлашћа у Епархији рашко-призренској”, смени викарног епископа Теодосија (Шибалића) као и његовог заменика протосинђела Саву (Јањића). Са написаним одлукама, 21. августа, упућено је трочлано изасланство у манастир. Морали су да се врате необављена посла, јер су, како у званичној изјави саопштава владика Артемије, “изјурени из манастира”. Зато се сутрадан владика лично упутио у Дечане, да уручи одлуке. Док га је део братства на дочеку поздрављао и повео у цркву, нападнут је и буквално избачен из порте један од његових најближих сарадника, протосинђел Симеон, игуман Бањске.
Владика Артемије без чекања уручује коверте са одлукама. Теодосије, и Сава “одбијају да се повинују”. Владика улази у кола и враћа се за Грачаницу...
Побуна у Дечанима добија велики одјек. Свети архијерејски синод СПЦ издаје саопштење да је одлука владике Артемија “непромишљена и неочекивана”. Из манастира Дечани стиже писмо с потписима монаха, да не подржавају смену игумана и заменика. Из седишта Епископије тврде да је писмо фалсификовано, да су на њему и потписи монаха који су у иностранству, али и други фалсификовани потписи. Кажу, ангажовали су стручњаке, а они су утврдили да је “апел” с потписима монаха “слепљен од 36 слика”...
Владика Артемије, преко епархијског сајта, даје “званичну белешку” о “побуни у манастиру Високи Дечани”. Каже: “Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег викара са титулом: епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).” Покајнички додаје: “Нажалост, и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијам помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника...” Оптужује га да је опонирао свим његовим подухватима “у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња”.
Иначе, владика Теодосије (1963) “духовно чедо” је владике Артемија (1936). Монашки живот започео је 1987. у манастиру Црна Река, управо када је игуман био данашњи епископ рашко-призренски. Замонашен је две године касније у манастиру Високи Дечани, чији је настојатељ постао после три године.
У Епархији рашко-призренској кажу да је владика Артемије годинама био под притиском појединих владика (помињу се пре других Атанасије Јевтић и Амфилохије) да Теодосија предложи за највиши чин, а да је под тим притисцима “попустио” тек 2004. године, када су бирана још тројица викарних епископа. Убрзо по избору на епископску дужност, Теодосије добија статус главног “црквеног преговарача” за Косово и Метохију. Бива изабран за потпредседника Одбора за Косово и Метохију при Светом архијерејском сабору СПЦ, за представника СПЦ у Комисији за обнову православних храмова порушених у мартовском погрому 2004. године, а следеће, 2005, највише црквено тело, Свети архијерејски сабор, овлашћује га да у “предстојећем периоду разговара о КиМ, одржава контакте са одговорним представницима међународне заједнице у Покрајини и упознаје их са званичним ставовима Светог архијерејског синода”.
И већ тада је то у јавности схваћено као одузимање ингеренција надлежном владици Артемију. У то време, неки месец раније, почели су и неспоразуми на релацији Синод – владика Артемије. Први јавни неспоразум избио је око тужбе Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-а, у чијим зонама одговорности на Косову и Метохији су рушене српске светиње у марту 2004. Синод је одобрио да се тужба поднесе и подржао је владику Артемија у том послу, а онда је из неког разлога променио одлуку. Артемије се опирао, али је, ипак, пристао.
Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институција. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић...) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле. У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, неће нико да их прими ако се Меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!
Артемије је остао упоран да Меморандум није требало потписати. И од тада то често доказује, како се обнова српских светиња нестручно изводи, или се уопште не спроводи.
Разлике између Артемија и Теодосија показују се како у односу према локалним албанским властима, тако и према међународним представницима земаља које су признале независност Косова. Артемије такву сарадњу одбија, док Теодосије сматра да, ипак (или без – ипак), треба сарађивати. Многима је запарало уши Теодосијево истицање да је он “грађанин Косова и Метохије”.
Владика Артемије одбија да угости представнике албанских косовских власти и када они то отворено траже. Теодосије, пак, ту није толико изричит, па је тако за Васкрс 2006. у манастиру Дечани угостио и самог председника Косова Фатмира Сејдиуа.
Тако су се створиле две званичне црквене адресе на Косову и Метохији.
И представници власти у Београду који не маре за канонски поредак били су у прилици да бирају на коју ће адресу да крену. Функционери из редова Демократске странке углавном су се одлучивали за Дечане, код владике Теодосија. Сада већ бивши министар за културу у Влади Србије Војислав Брајовић (члан Демократске странке) отишао је и да се крсти код владике Теодосија, не јавивши се претходно у седиште епархије у Грачаници.
Владика Артемије, због чврстих ставова у вези с питањем Косова и Метохије, подршку има првенствено од национално опредељених странака.
Али, нажалост, то нису само пука сврставања. Они који на збивања око себе не гледају само површно, страхују да би из ових подела могло да се изроди нешто што би послужило онима који теже разбијању Цркве по државним или парадржавним границама, каква је административна линија према Косову и Метохији.
Око овог сукоба створила се тако велика бука да се готово и не чује глас оних на чију судбину би то могло највише да утиче – Срба на Косову и Метохији. Многи су саблажњени. Јер, за њих су и владика Артемије и владика Теодосије важни ослонци у борби за елементарна људска права. Владика Артемије им импонује као велики духовник и непопустљив борац за КиМ у саставу Србије, а владика Теодосије због предусретљивости да прискочи у помоћ сваком кад год је то потребно. И верном народу и манастирима у Покрајини.
У том контексту многи и тумаче саопштење Светог архијерејског синода СПЦ, са заседања у Патријаршијском двору у Београду 26. августа, на којем су саслушани и владика Артемије и владика Теодосије. Синод је затражио да се “обуставе сви спорови везани за недавна збивања у манастиру Високи Дечани и све одлуке с тим у вези и све оно што може угрозити мисију Српске православне цркве у целини, а посебно на Косову и Метохији”.
Кључне одлуке о овим питањима су на Светом архијерејском сабору СПЦ, који ће највероватније ванредно заседати у току јесени.
Иако се на крају синодског саопштења каже: “У овим невољама које сналазе нашу Цркву и наш народ на Косову и Метохији, епископ Артемије, његово свештенство и монаштво и верни народ, имају солидарност и подршку читаве наше Цркве у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра”, ипак је утисак да је Синод, и овом приликом, благо стао на страну Теодосија, јер је затражен статус љуо.
То не значи да је поништена одлука владике Артемија, нити је Синод може преиначити. Теодосије је дужан да послуша владику, и као духовног оца, и као надлежног епископа, који му је сада отказао гостопримство на канонској територији подручне му епархије. Он не би смео да богослужи на подручју Рашко-призренске епархије, јер би се огрешио о епископску заклетву, коју је положио приликом хиротоније. Он, као епископ липљански, није викар Епархије рашко-призренске, него викар епископа рашко-призренског.
Однос епископа рашко-призренског и Синода често се персонализује на сукоб владике Артемија и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Можда баш зато што је случај хтео да Амфилохије буде члан Синода у свим поменутим ситуацијама када су ти неспоразуми избијали на видело.
Реч је о неспоразумима који ни друге владике не могу оставити на страни. За многе је главни оријентир реч патријарха Павла. Можда је и из тог разлога митрополит Амфилохије, дан уочи седнице Синода на којој се расправљало о овом сукобу, у посету код Његове светости на ВМА повео и епископа Теодосија. Да би се на тај начин у јавности створио утисак како и сам патријарх стоји иза овог владике.
Некако сличан “рецепт” митрополит Амфилохије употребио је и 1997. године, у време велике политичке битке у Црној Гори, када се одлучивало да ли ће победити струја тадашњег председника Момира Булатовића или тадашњег премијера Мила Ђукановића. Митрополит је код патријарха повео Мила Ђукановића, а Булатовићу, и поред молби, није омогућена посета Патријаршијском двору.
У свему је посебно забрињавајуће што се са званичног сајта СПЦ водила непримерена кампања против владике Артемија. Изгледало је као да је све унапред припремљено, само се чекао повод и тренутак. Владика Артемија је, поред осталог, оптуживан и за пословање грађевинске фирме “Раде неимар”, основане под окриљем Епархије рашко-призренске, за поседовање два стана у Београду и једне куће у Бањи Ковиљачи (за које у Епархији кажу да су добијене од верника)...
Нажалост, и после “смирујућег” саопштења Синода, са оваквом кампањом се није стало.

Молитвом заклонили напад на мене

Приликом посете епископа Артемија манастиру Високи Дечани, 22. августа, био сам у његовој пратњи, као члан трочланог изасланства. Том приликом на мене су физички насрнула тројица дечанских монаха и нанели ми тешке телесне повреде. Услед тог напада, дошло је до прелома кости на десној нози, па ми је стављен гипс. О нанетим телесним повредама постоји лекарски налаз.
Напад се десио одмах након уласка Унмикове пратње (два џипа) у манастирску порту. Све указује да је овај насртај био брижљиво испланиран и припремљен.
Наиме, одмах након што је епископ Артемије изашао из џипа (на десну страну, према храму), братија га је опколила ради узимања благослова; такође, тада су почели да певају “Достојно јест...”, још пре кретања ка храму (први пут сада на тај начин), иако је пракса да тек са ступањем епископа у храм почиње појање.
То све је било тако организовано да епископ Артемије није могао ни да чује ни да види планирани напад неколицине дечанских монаха (који је одмах уследио).
Тиме је песма Богородици “Достојно јест...”, коју је певао део братије, била искоришћена да камуфлира физички напад на мене од стране другог дела братије.
Дакле, одмах након изласка из џипа на мене су скочила два дечанска монаха (Данило и Језекиљ) и оборила ме на земљу. Одмах им се придружио и трећи (Исаија), те су ме њих тројица што вукли по земљи, што носили, од чесме све до манастирске капије, исцепавши ми том приликом и монашку одећу. Тамо су спремни стајали “чувари капије”, који су закратко отворили капију, да би ме њих тројица свом силином бацили на земљу, уз гласне претње.
И претходног дана (21. августа), приликом посете Дечанима, изасланство епископа Артемија било је избачено из манастира, када је покушало да манастирском братству пренесе његову поруку.
Иначе, нико у Дечанима није знао разлог доласка те прве трочлане делегације (да би се то могло евентуално схватити као узрок такве реакције викарног епископа Теодосија и избацивања из манастира), нити је сутрадан, када су на мене насрнула тројица монаха, био познат разлог доласка епископа Артемија у Дечане.
То им је саопштено тек након изласка епископа Артемија из храма, када сам ја већ био избачен ван манастирске порте.

Неимарство “Рада неимара”

Једна од оптужби на рачун владике Артемија јесте оснивање Епархијског грађевинског центра “Раде неимар“(ЕЦРН), у чијем пословању је, наводно, било злоупотреба. У одговору на ове оптужбе писаном специјално за НИН се каже:
“У пословању ЕЦРН нема никаквих злоупотреба, сви послови са финансијама су потпуно регуларни и проверљиви. ЕЦРН је порески обвезник и правни субјект који је подложан контролама и ревизијама државних институција.
Све оптужбе на рачун ЕЦРН увек су изрицане искључиво од црквених лица (извор ових клевета је, нажалост, манастир Високи Дечани), без икаквих доказа, и никада нису потврђене ниједном ревизијом.
Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области – грађевина, архитектура, урбанизам, с обзиром да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима.
Осим тога, на Косову и Метохији је веома актуелна обнова порушених храмова, што је непрегледно поље могућности за манипулације и махинације најразличитијих врста (финансијске, политичке, извођачке) од стране не само домаћих, него и међународних посленика, те је стога за Епархију најсигурније било да поседује стручно тело преко којега ће моћи да то држи под контролом..
Епархија рашко-призренска је оснивањем ЕЦРН направила пионирски корак и подухват у области обнове и изградње црквених објеката, како би се на најбољи начин каналисале и усмеравале активности. Много је примера, не само у Епархији рашко-призренској, него и у другим епархијама, неуспешне и непримерене архитектуре (о извођењу да не говоримо, и о финансијама), што је био плод, нажалост, најплеменитијих побуда српског народа за изградњом цркава.
Ниједна друга епархија у СПЦ нема такво тело. То је, међутим, изазвало завист многих (а вероватно је угрозило и одређене интересе људи који су до тада могли несметано да чине како хоће), и у Епархији и ван ње.
ЕЦРН је био предмет испитивања и комисије Светог синода пре неколико година, што је био резултат клевета које су ширене о његовом пословању, али комисија није нашла ниједан доказ о злоупотребама у његовом пословању.”




Јован Јањић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ок нашао сам. Из Нина је.

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=39876

 

Правило је да се на форуму линкује оно што се цитира са других сајтова. Иначе се сматра твојим текстом

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Марио Токовић рече

Е сад ми откри под коју јерес подпадам

Ако твоје мишљење буде став Фанара или неког другог који би отишао у раскол, онда ће бити јерес. За сада је само заблуда.

Повраћај логоса твари у превечно стециште, као и примена узрочности Бога Оца на примат у Цркви, јесу нове опасности.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Устоличење Његовог преосвештенства изабраног Епископа будимљанско-никшићког г. Методија одржаће се у недељу, 26. септембра 2021. године у манастиру Ђурђеви Ступови, најавила је Епархија будимљанско-никшићка.
      Свету архијерејску литургију и свечани чин устоличења предводиће Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који ће претходног дана, у суботу 25. септембра допутовати у Црну Гору. Свечани дочек Предстојатеља СПЦ са доксологијом биће у манастиру Ђурђеви Ступови истог дана у 18 часова.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. 
      Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу.
      Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру.
      У манастиру, у општежићу, научили сте се  засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова.
      Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа.
      У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Епископа мохачког г. Дамаскина, викара Епископа бачког, изговорена на хиротонији 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару
      Ваша Светости,
      Ваше Блаженство,
      Ваша Преосвештенства,
      Поштовани представници Римокатоличке Цркве,
      Господо великодостојници државе и друштва,
      часно свештенство и преподобно монаштво,
      драга браћо и сестре,
      Стојећи данас пред пуноћом Цркве и лицем Господа и Бога и Спаса нашега, са стрепњом да избором мене недостојног који „нити зна полазити ни долазити“  (1. Цар. 3, 7) не бих нарушио вољу Божју, или да бих „не распознавајући добро и зло“ (1. Цар. 3, 9) учинио неправду ма коме, усуђујем се да, као некада премудри Соломон, који је молио Господа за „срце разумно“ да „може судити народу“,  узнесем своје скромне молитве  за срце милостиво - да бих био помилован, за срце чисто - да бих Бога видео, за дух кротак - јер ће такви наследити земљу, за сузе покајања - да би ме Господ утешио. Велики је дар и неисказива милост примање сваке службе у Цркви, сваке па и најмање жртве за изградњу „велике тајне побожности“ (1.Тим. 3, 25), Тела Христовог које, по речима Светог Јована Златоустог, „још треба да се испуни“.
      Драга браћо Архијереји, благодаран сам Богу Оцу и Сину и Духу Светоме што ме је, вашом пажњом и љубављу удостојио највеће службе коју смртни човек може да добије, службе која својим назначењем превазилази сваку могућност да је мисаоно обухватимо или да јој морално дорастемо. Знајући „да сам овде тек један у следу и да ми глас је зуј пчела у роју“, понизно се и шапатом, као Свети Јован Дамаскин у песми Ивана В. Лалића, обраћам Пресветој Богородици, „купини несагоривој“ и сасуду „велике Тајне благочешћа“ (1.Тим. 3.16) , да исцели и „опрости преступ моје пролазности“. Само је Пресвета Богородица, од свих оних који су „носили кожну одећу смртности“, послужила предвечном плану Божијем и садејствовала у „радионици нашег спасења“ (Свети Јован Дамаскин) будући, по речима Светог Марка Ефеског, двојако богоносна: по благодати да би „тело њено било освећено и да би могло носити спасоносни пород“ и по „присутности саме Ипостаси Сина Божјег, тако да се та Ипостас и оваплотила и очовечила“. Непојамно је људском уму схватити ову велику тајну и божански наум за свако створено биће: Ипостас Сина је, не силом или енергијом, већ читавом пуноћом Божанства, била присутна у Пресветој, док је у „апостолима и свима осталима присутна енергија и сила, или чак део енергије“ (Свети Марко Ефески). А сила је та она која освећује, али и сажиже, исцељује али и суди...
      Апостол Павле сведочи да се „свакоме  даје пројава Духа на корист“ (1. Кор. 12, 7),  те каже да се једнима даје реч мудрости, другима реч знања, једнима дар вере, а другима дар исцељења... „А све ово даје један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће“ (1. Кор. 12, 11). Свети Јован Дамаскин нас поучава да Бог  свима „даје од своје силе према способности и пријемчивости свакога, тј, сходно чистоти физичкој и моралној свакога од нас, тако да свакоме који изабира добро, Бог садејствује, помаже, у достизању тог добра“.
      Нада је моја у Господа да ме неће оставити на „путу који води у живот“, те да ћу молитвама и заступништвом Светога Саве, првог Архијереја наше Свете Цркве, под сводовима чијег храма се данас налазимо, укорењен бити „као дрва маслинова  у мисаоном рају“, и да ће ме посвећеност и истрајност његова надахњивати и руководити као што је и до сада.  Од времена мога крштења, и примања у заједницу верних у цркви посвећеној управо Светоме Сави, која је због лепоте своје била спасена уништења у Другом светском рату и која је својом јединственом архитектуром  била „стуб од огња“ (Изл. 13,21) у једном тешком времену безверја, увек сам се трудио да сачувам достојанство и углед наше Цркве, достојанство хришћанина светосавске лозе.
      У овом светом тренутку, када се благодат Божја, преко полагања ваших руку, изобилно излила на моју смерност, надам се и верујем, да ћу, уз Божју помоћ, испунити, колико је до мене, свој удео у великој и одговорној служби која ми је поверена, служби Епископа Цркве Христове. Служба Епископа је служба Христова, а то значи служба Кста Христовог и Његовог славног Васкрсења, служба састрадавања са сваком душом која му је поверена на старање и васкрсења са свима њима у Телу Христовом. Колики је подвиг ума и срца и свецелог бића потребан, да свештенослужитељ ушавши у олтар, заједно са Мојсијем изиђе на Гору, „уђе унутра у облак, нађе се заједно са Богом и колико је могуће да се у себе поврати и сабере“, како нас поучава Свети Григорије Богослов, и да са страхом и трепетом приступа, тајанственим у себе примањем, самога Христа, Господа и Бога нашега! Велика је одговорност пред Богом примање чина епископа, и ја, стојећи пред свима вама „у слабости и у страху и у великом дрхтању“ (1. Кор. 2.3) исповедам, да ћу се трудити да „добар одговор дам на страшном суду Христовом“ за службу која ми је данас поверена.
      Нада је наша и молитва у освећујућу силу Духа Светога, који је свуда и све испуњава, да ће, очистивши нас од сваке нечистоте, доћи и уселити се у нас „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега у човека савршeна, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13).
      Чување  јединства Цркве и богопознање, сведочење вере и „усавршавање верних у делу служења“ (Еф. 4, 12) велики је задатак у сваком времену, а поготово у нашем, када је сваки проблем и изазов једног човека или једне државе, проблем и изазов свих људи и целе васељене, јер смо развојем модерне технологије  приближени једни другима више него икада пре, а начином живота, својеврсном дистанцом, отуђени као никада до сада. Зато су речи апостола Павла, које нас тако снажно  упућују „да побеђујемо кроз Онога који нас је заволеo“ (Рим. 8,37) једини одговор на сва искушења нашег „глобалног“ времена, јер, и заиста:
      „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач“? У Бога се надам да ћемо и ми, „деца овог века“, моћи да, заједно са апостолом, будемо уверени, у сваком дану живота свога, „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39).
      На данашњи дан, када се молитвено прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, молимо се саборно да Господ, заступништвом Светог Архистратига, сачува Цркву своју неповређеном до истека времена и нас сабране у светој тајни Литургије сачува од искушења које нисмо кадри изнети на спасење, сопствено али и народа у целини.
      Осећам потребу да се на овај свети дан захвалим многим дивним пријатељима, присутнима и онима који данас нису могли да буду с нама, свима које због оскудности времена нећу поменути, за сву љубав и помоћ којом су ме снажили на мом животном путу. Пре свих, благодарим мојим дивним родитељима, оцу Влајку и мајци Драгици, чијим молитвама и свесрдним трудом око васпитања и образовања смо моја сестра и ја започели свој пут ка Христу. Нека их Господ награди!
      Благодаран сам Господу Богу што ме je призвао на пут богопознања и што сам у пресудном моменту мога сазревања, у свом породичном дому, поводом освећења цркве Светог Саве у Дрвару, упознао многе епископе, међу њима тада Епископа банатског, г. Амфилохија, јеромонаха Атанасија и у то време, изабраног Епископа моравичког г. Иринеја. Недорастао богословљу и разумевању свега онога што су говорили, било ми је, као некада монаху који је ишао преподобном ави Антонију, довољно само да их гледам.
      Отворивши духовне очи и одбацивши оно што је детињско, затечен тајном Христовом, своју љубав ка природним наукама, пре свега математици и њеним  вечним и савршеним доказима, неприметно сам, за чула дата човеку, преусмерио ка Створитељу свега вечног и савршеног. Боравећи у манастиру Ковиљу, са благословом нашег Патријарха, тада игумана и духовника оца Порфирија, осетио сам  сву пуноћу Предања наше Цркве, све сабрано за вечност благо богослужбеног и општежитељног поретка, светогорског типика и подвига, сву радост успињања на гору Преображења, радост која превазилази земаљско искуство пуноће живљења. Драга браћо у Христу! Нека би Господ дао да наш будући заједнички пут у Емаус, буде у истинској љубави и препознавању Христа који је увек тамо где су два или три сакупљена у име Његово!
      Неизмерно сам захвалан свим професорима нашег Богословског факултета што су, свако на свој начин, надахњивали моје бављење богословљем и више од тога, пробудили су у мени жељу да се посветим монашком животу. Благодаран сам Господу што ме је удостојио ангелског образа и што сам, када се за то испунило време, примио монашки постриг и значајно и обавезујуће име Дамаскин руком блаженопочившег Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког. Блаженопочившем Патријарху, нимало случајно у храму за који се толико залагао и у коме почива, моја породица и ја изражавамо многоструку благодарност за сва дела доброте и љубав коју је увек имао за нас. Нека му је вечан спомен!
      Посебну захвалност са овог места упућујем о. Дионисију, духовнику манастира Липовац, који је духовно руководио мојим корацима и одлукама свих ових година, сестринству манастира Ђунис, у коме сам неколико година обављао дужност духовника и свом монаштву Епархије нишке и околних епархија са којима је братство повереног ми манастира Светог Романа благодатно узрастало. Благодарим Господу што ме је упутио у ову древну светињу, у којој сам, током протеклих девет година, заједно са братством, богољубивим верницима и поклоницима из околине и расејања, уз молитвено заступништво Светог Романа и благослов епископа нишких, успео да обновим део манастира и духовног живота надахнутог подвигом светог угодника.
      Захвалност дугујем и тадашњем ректору Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, оцу Милутину Тимотијевићу, и свим колегама са којима сам се заједно трудио у делу васпитања и образовања будућих свештенослужитеља наше Свете Цркве. Не могу да не поменем и дивно свештенство и вернике нишке Саборне цркве и Црквено-певачку дружину „Бранко“ који су годинама чинили и чине црквени живот у Нишу посебним.
      Од срца и све душе благодарим Руској Православној Цркви и Московској духовној академији где сам боравио на усавршавању и где сам, осим напретка у степену образовања, стекао искуство предањског живота и промишљања, отвореност за духовни простор упознавањем језика и пријатељску помоћ многих професора и ментора, међу којима посебно издвајам ректора, тада епископа Евгенија, ментора Владимира Кирилина и игумана Дионисија (Шљонова).
      Свесрдно благодарим и братској Грчкој Православној Цркви и манастиру Свете Теодоре у Солуну, у коме сам започео изучавање грчког језика и стекао дивне пријатеље. Благодарим, овде присутним игуманима великих српских светиња, високопреподобном архимандриту Методију и високопреподобном архимандриту Тихону на братској љубави и молитвама. И заиста, без помоћи многих, који су, вођени Христовим речима да од људи начинимо себи пријатеље, постали ангели на мом путу, и који су, без обзира на сву, људским мерилима непревазиђену различитост, остали на њему, данас не бих, са изобиљем дарова, стајао пред свима вама.
      Благодарим Вама, Ваша Светости, и свим члановима Светог Архијерејског Сабора што сте ме увели у ред Архијереја Српске Православне Цркве. Примајући данас од Вас свети жезал, знак епископског достојанства и службе, са пуним сазнањем одговорности коју преузимам и уз сву благодарност коју осећам, молим се и надам да Ваша пажња и љубав ничим неће бити умањене и да ћете ме увек имати у својим светим молитвама.
      Захваљујем Вама, Преосвећени Епископе нишки г. Арсеније, што сте ме предложили за ову свету службу и што сте се, од свог доласка на чело Епархије нишке, увек посебно старали о мени лично и о манастирској обитељи Светог Романа.
      Благодарим Вама, Преосвећени Епископе бачки г. Иринеју, што сте ми указали  велику част и поверење узевши ме за свог викарног Епископа и што сте, дозволивши ми да будем у Вашој близини, очински пружили драгоцени бисер свог изузетног знања и искуства препознатог међу свим хришћанским црквама и тиме ми задали велики задатак на почетку моје епископске службе. Надам се да ћу, учећи од Вас, без обзира на све своје недостатке, успети да духовно и интелектуално узрастем и тако оправдам указано ми поверење.
      Захваљујући још једном свима на молитвеном учешћу у овом светом чину, своје скромно обраћање завршавам речима великог Јерарха и  Литурга Цркве, Светог Симеона Солунског, који говорећи о светим хиротонијама и  познавању суштинских разлога божанских служби које вршимо, уз молитвени усклик, каже:
      „Нека нам буде милостив Бог, и живи Син Божји, који је постао Син човечији, једини велики Архијереј Исус, Спаситељ света Христос, Пречисти, Свети и Незлобиви, Мироначалник и Миротворац, Кротки срцем и Смирени, Пастир добри који је душу своју положио за овце; и да нам Он да да га свецело љубимо, и да у Њему и како је Њему мило напасамо стадо Његово, и да сваки од нас, према своме припадајућем степену, изврши и испуни Његова божанска свештенства, како Он то жели, и угодивши Њему, да се сјединимо с Њиме, и са божанским стадом Његовим спасемо се у Њему“. Амин.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 18. септембра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког.
      Повезане вести:
      Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког
      Протопрезвитер Дејан Крстић о изабраном Епископу Дамаскину: Такав нам архијереј требаше!
      Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, брегалнички Марко, моравички Антоније, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени канадски Георгије.
      Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа мохачког, викара Епископа бачког, наречени епископ Дамаскин је началствовао вечерњом службом.
                     
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: 

       
      Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија.
      Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели.
      Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних.
       
      Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије
×
×
  • Креирај ново...