Jump to content

Преписка умировљеног епископа Атанасија и патријарха Иринеја поводом случаја владике Максима

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 минута, Жељко рече

А данас хвала Богу нико не лаже. Ево поправили смо се. Нисмо онакви какви смо били пре Другог светског рата. Нити имамо ријалити програме нити су нам клинке старлете и спонзоруше, нити се клинци џиксају и да не набрајам шта све више нисмо.

Дакле, развалили су нас. И разваљују нас и даље. Не спорим да има и наше одговорности али колико год да има наше одговорности један Јасеновац никакав Бог љубави не би дао неком народу ма колико да га воли, да би се он покајао а није се покајао као што знамо. Нити је Јасеновац био последица наших грехова. Истина био је последица грехова али не наших. Као што ни Хирошима и Нагасаки нису последица грехова Јапанаца већ злочин Американаца.

Такве ствари се не могу правдати, осим ако ниси у некој НВО за деконтаминацију Србије и на листи за плату од Ротшилда или Рокфелера.

 

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Жељко рече

Пример деловања звери из бездана се најбоље види на случају Марка. Кад смо већ све спојили у једну причу. Али Марка Радосављевића. Онаква хајка, коју и Викиликс потврђује, показује како делује звер, зверски. Ученике Јустинове доведе у ситуацију да свог сабрата јуре са епархије јер се није поклонио звери. А онда овај из ината направи раскол.

Ето то су дела звери.

Нема ту пуно опција. Кад те Амери и Пентагон притисну и развале заиста не остане камен на камену.

 

Наравно ви можете и даље да живите у свом ружичастом свету, али онда је Ава Зоран у праву.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Марио Токовић рече

У Јасеновцу су страдали они којима су преци предали крст који сами не понесоше. Тамо је страдо крем српства. Чисте крви и образа. И јесте проблем што свака генерација остави део свог крста следећој. И када се терет накупи, страда се. А ти ипак мрзиш Американце. И не желиш да икада постану православни. Јер би то уништило твоју идеологију. Тужно за једног Србина и хришћанина.

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Жељко рече

Нисам заиста чуо за то.

Но опет ми нелогично да један монах може себи да дипусти да буде уцењен.

 

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, feeble рече

Da, mozda bi on izdrzao taj progon ali bi to bila ljaga pored svih vodja jos i da nam vladike osude. Mada, ko zna ima li ikakve istine tu.

Мени не делује као реално, али ево и +Давид то помиње.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Жељко рече

Ја не могу да мрзим Американце јер је 80% моје фамилије у Америци и осећају се као Американци а ти си заиста површан.

Сад си свалио одговорност за страдање Срба у Јасеновцу на те мученике. Усташе да ти позавиде на логици!

 

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Марио Токовић рече

Администраторе дај себи забрану на годину дана. Кретенчино.

Од сада сте на одобравању порука, свака следеће овог типа ће повући бан са сајта без опомене!

Админ тим

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Марио Токовић рече

Па ти више и не читаш текст. Пишеш унапред без читања. Јеси ли луд човече да ме називаш усташом стоко једна болесна.

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Жељко рече

Ти си сам себе поставио на њихове позиције, нисам ти ја крив што имаш дебилну логику.

 

 

 

Живела слобода и збогом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А Атанасије, Амфилохије,Теодосије, Сава Јањић,.Григорије, у овом случају не бранипше Косомет од Амера и зато осудише Артемија.  Генеза овог писанија Атанасијевог је од давнина

Дечанско питање
 

Сукоб владике Артемија и његовог “духовног чеда” Теодосија очекивао се јер се ту преламају велики политички и црквени интереси. Без обзира на све ризике тог сукоба, примирје које је оглашено не значи да су проблеми решени
 
view_image.php?id=5034&cache= spacer.gif
Полемике које су уследиле после одлуке епископа рашко-призренског Артемија да смени викарног епископа Теодосија са дужности игумана манастира Високи Дечани стигле су на насловне стране новина и заузеле ударне термине у електронским медијима. Али, то је тек само одјек сукоба, који је много дубљи него што се на први поглед види.
Могло се наслутити да ће уследити кампања против епископа рашко-призренског који је, силом прилика, у жижи пажње: како због изузетно одговорне дужности и велике улоге коју има у очувању српског етноса и духовног бића на Косову и Метохији, тако и због жестоких изјава против појединих државних функционера који се, по њему, нису довољно заузимали за очување ове покрајине у саставу Србије, али и против неких црквених великодостојника који су прихватали сарадњу са сецесионистичким албанским властима. Чекао се само повод.
Поједини чиновници из Патријаршије, који ауторитет граде везујући се за више од себе, нису се либили да, појединачно, “држе лекције” новинарима који су зимус писали о сукобу митрополита Амфилохија и епископа Артемија. Тобоже добронамерно, скретана је пажња како су тада стали на страну Артемија. У суштини, то је изгледало као најава нечег до чега ће поново доћи, па и упозорење како да се понашају, да не би били “пристрасни”. Кад је до сукоба поново дошло – овог пута због смене викарног епископа Теодосија – неким утицајним уредницима и новинарима почеле су да стижу анонимне поруке како би требало подржати Синод и оне који се супротстављају Артемију...
Владика Артемије је донео одлуку да због “непослушности”, односно “двовлашћа у Епархији рашко-призренској”, смени викарног епископа Теодосија (Шибалића) као и његовог заменика протосинђела Саву (Јањића). Са написаним одлукама, 21. августа, упућено је трочлано изасланство у манастир. Морали су да се врате необављена посла, јер су, како у званичној изјави саопштава владика Артемије, “изјурени из манастира”. Зато се сутрадан владика лично упутио у Дечане, да уручи одлуке. Док га је део братства на дочеку поздрављао и повео у цркву, нападнут је и буквално избачен из порте један од његових најближих сарадника, протосинђел Симеон, игуман Бањске.
Владика Артемије без чекања уручује коверте са одлукама. Теодосије, и Сава “одбијају да се повинују”. Владика улази у кола и враћа се за Грачаницу...
Побуна у Дечанима добија велики одјек. Свети архијерејски синод СПЦ издаје саопштење да је одлука владике Артемија “непромишљена и неочекивана”. Из манастира Дечани стиже писмо с потписима монаха, да не подржавају смену игумана и заменика. Из седишта Епископије тврде да је писмо фалсификовано, да су на њему и потписи монаха који су у иностранству, али и други фалсификовани потписи. Кажу, ангажовали су стручњаке, а они су утврдили да је “апел” с потписима монаха “слепљен од 36 слика”...
Владика Артемије, преко епархијског сајта, даје “званичну белешку” о “побуни у манастиру Високи Дечани”. Каже: “Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег викара са титулом: епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).” Покајнички додаје: “Нажалост, и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијам помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника...” Оптужује га да је опонирао свим његовим подухватима “у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња”.
Иначе, владика Теодосије (1963) “духовно чедо” је владике Артемија (1936). Монашки живот започео је 1987. у манастиру Црна Река, управо када је игуман био данашњи епископ рашко-призренски. Замонашен је две године касније у манастиру Високи Дечани, чији је настојатељ постао после три године.
У Епархији рашко-призренској кажу да је владика Артемије годинама био под притиском појединих владика (помињу се пре других Атанасије Јевтић и Амфилохије) да Теодосија предложи за највиши чин, а да је под тим притисцима “попустио” тек 2004. године, када су бирана још тројица викарних епископа. Убрзо по избору на епископску дужност, Теодосије добија статус главног “црквеног преговарача” за Косово и Метохију. Бива изабран за потпредседника Одбора за Косово и Метохију при Светом архијерејском сабору СПЦ, за представника СПЦ у Комисији за обнову православних храмова порушених у мартовском погрому 2004. године, а следеће, 2005, највише црквено тело, Свети архијерејски сабор, овлашћује га да у “предстојећем периоду разговара о КиМ, одржава контакте са одговорним представницима међународне заједнице у Покрајини и упознаје их са званичним ставовима Светог архијерејског синода”.
И већ тада је то у јавности схваћено као одузимање ингеренција надлежном владици Артемију. У то време, неки месец раније, почели су и неспоразуми на релацији Синод – владика Артемије. Први јавни неспоразум избио је око тужбе Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-а, у чијим зонама одговорности на Косову и Метохији су рушене српске светиње у марту 2004. Синод је одобрио да се тужба поднесе и подржао је владику Артемија у том послу, а онда је из неког разлога променио одлуку. Артемије се опирао, али је, ипак, пристао.
Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институција. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић...) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле. У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, неће нико да их прими ако се Меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!
Артемије је остао упоран да Меморандум није требало потписати. И од тада то често доказује, како се обнова српских светиња нестручно изводи, или се уопште не спроводи.
Разлике између Артемија и Теодосија показују се како у односу према локалним албанским властима, тако и према међународним представницима земаља које су признале независност Косова. Артемије такву сарадњу одбија, док Теодосије сматра да, ипак (или без – ипак), треба сарађивати. Многима је запарало уши Теодосијево истицање да је он “грађанин Косова и Метохије”.
Владика Артемије одбија да угости представнике албанских косовских власти и када они то отворено траже. Теодосије, пак, ту није толико изричит, па је тако за Васкрс 2006. у манастиру Дечани угостио и самог председника Косова Фатмира Сејдиуа.
Тако су се створиле две званичне црквене адресе на Косову и Метохији.
И представници власти у Београду који не маре за канонски поредак били су у прилици да бирају на коју ће адресу да крену. Функционери из редова Демократске странке углавном су се одлучивали за Дечане, код владике Теодосија. Сада већ бивши министар за културу у Влади Србије Војислав Брајовић (члан Демократске странке) отишао је и да се крсти код владике Теодосија, не јавивши се претходно у седиште епархије у Грачаници.
Владика Артемије, због чврстих ставова у вези с питањем Косова и Метохије, подршку има првенствено од национално опредељених странака.
Али, нажалост, то нису само пука сврставања. Они који на збивања око себе не гледају само површно, страхују да би из ових подела могло да се изроди нешто што би послужило онима који теже разбијању Цркве по државним или парадржавним границама, каква је административна линија према Косову и Метохији.
Око овог сукоба створила се тако велика бука да се готово и не чује глас оних на чију судбину би то могло највише да утиче – Срба на Косову и Метохији. Многи су саблажњени. Јер, за њих су и владика Артемије и владика Теодосије важни ослонци у борби за елементарна људска права. Владика Артемије им импонује као велики духовник и непопустљив борац за КиМ у саставу Србије, а владика Теодосије због предусретљивости да прискочи у помоћ сваком кад год је то потребно. И верном народу и манастирима у Покрајини.
У том контексту многи и тумаче саопштење Светог архијерејског синода СПЦ, са заседања у Патријаршијском двору у Београду 26. августа, на којем су саслушани и владика Артемије и владика Теодосије. Синод је затражио да се “обуставе сви спорови везани за недавна збивања у манастиру Високи Дечани и све одлуке с тим у вези и све оно што може угрозити мисију Српске православне цркве у целини, а посебно на Косову и Метохији”.
Кључне одлуке о овим питањима су на Светом архијерејском сабору СПЦ, који ће највероватније ванредно заседати у току јесени.
Иако се на крају синодског саопштења каже: “У овим невољама које сналазе нашу Цркву и наш народ на Косову и Метохији, епископ Артемије, његово свештенство и монаштво и верни народ, имају солидарност и подршку читаве наше Цркве у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра”, ипак је утисак да је Синод, и овом приликом, благо стао на страну Теодосија, јер је затражен статус љуо.
То не значи да је поништена одлука владике Артемија, нити је Синод може преиначити. Теодосије је дужан да послуша владику, и као духовног оца, и као надлежног епископа, који му је сада отказао гостопримство на канонској територији подручне му епархије. Он не би смео да богослужи на подручју Рашко-призренске епархије, јер би се огрешио о епископску заклетву, коју је положио приликом хиротоније. Он, као епископ липљански, није викар Епархије рашко-призренске, него викар епископа рашко-призренског.
Однос епископа рашко-призренског и Синода често се персонализује на сукоб владике Артемија и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Можда баш зато што је случај хтео да Амфилохије буде члан Синода у свим поменутим ситуацијама када су ти неспоразуми избијали на видело.
Реч је о неспоразумима који ни друге владике не могу оставити на страни. За многе је главни оријентир реч патријарха Павла. Можда је и из тог разлога митрополит Амфилохије, дан уочи седнице Синода на којој се расправљало о овом сукобу, у посету код Његове светости на ВМА повео и епископа Теодосија. Да би се на тај начин у јавности створио утисак како и сам патријарх стоји иза овог владике.
Некако сличан “рецепт” митрополит Амфилохије употребио је и 1997. године, у време велике политичке битке у Црној Гори, када се одлучивало да ли ће победити струја тадашњег председника Момира Булатовића или тадашњег премијера Мила Ђукановића. Митрополит је код патријарха повео Мила Ђукановића, а Булатовићу, и поред молби, није омогућена посета Патријаршијском двору.
У свему је посебно забрињавајуће што се са званичног сајта СПЦ водила непримерена кампања против владике Артемија. Изгледало је као да је све унапред припремљено, само се чекао повод и тренутак. Владика Артемија је, поред осталог, оптуживан и за пословање грађевинске фирме “Раде неимар”, основане под окриљем Епархије рашко-призренске, за поседовање два стана у Београду и једне куће у Бањи Ковиљачи (за које у Епархији кажу да су добијене од верника)...
Нажалост, и после “смирујућег” саопштења Синода, са оваквом кампањом се није стало.

Молитвом заклонили напад на мене

Приликом посете епископа Артемија манастиру Високи Дечани, 22. августа, био сам у његовој пратњи, као члан трочланог изасланства. Том приликом на мене су физички насрнула тројица дечанских монаха и нанели ми тешке телесне повреде. Услед тог напада, дошло је до прелома кости на десној нози, па ми је стављен гипс. О нанетим телесним повредама постоји лекарски налаз.
Напад се десио одмах након уласка Унмикове пратње (два џипа) у манастирску порту. Све указује да је овај насртај био брижљиво испланиран и припремљен.
Наиме, одмах након што је епископ Артемије изашао из џипа (на десну страну, према храму), братија га је опколила ради узимања благослова; такође, тада су почели да певају “Достојно јест...”, још пре кретања ка храму (први пут сада на тај начин), иако је пракса да тек са ступањем епископа у храм почиње појање.
То све је било тако организовано да епископ Артемије није могао ни да чује ни да види планирани напад неколицине дечанских монаха (који је одмах уследио).
Тиме је песма Богородици “Достојно јест...”, коју је певао део братије, била искоришћена да камуфлира физички напад на мене од стране другог дела братије.
Дакле, одмах након изласка из џипа на мене су скочила два дечанска монаха (Данило и Језекиљ) и оборила ме на земљу. Одмах им се придружио и трећи (Исаија), те су ме њих тројица што вукли по земљи, што носили, од чесме све до манастирске капије, исцепавши ми том приликом и монашку одећу. Тамо су спремни стајали “чувари капије”, који су закратко отворили капију, да би ме њих тројица свом силином бацили на земљу, уз гласне претње.
И претходног дана (21. августа), приликом посете Дечанима, изасланство епископа Артемија било је избачено из манастира, када је покушало да манастирском братству пренесе његову поруку.
Иначе, нико у Дечанима није знао разлог доласка те прве трочлане делегације (да би се то могло евентуално схватити као узрок такве реакције викарног епископа Теодосија и избацивања из манастира), нити је сутрадан, када су на мене насрнула тројица монаха, био познат разлог доласка епископа Артемија у Дечане.
То им је саопштено тек након изласка епископа Артемија из храма, када сам ја већ био избачен ван манастирске порте.

Неимарство “Рада неимара”

Једна од оптужби на рачун владике Артемија јесте оснивање Епархијског грађевинског центра “Раде неимар“(ЕЦРН), у чијем пословању је, наводно, било злоупотреба. У одговору на ове оптужбе писаном специјално за НИН се каже:
“У пословању ЕЦРН нема никаквих злоупотреба, сви послови са финансијама су потпуно регуларни и проверљиви. ЕЦРН је порески обвезник и правни субјект који је подложан контролама и ревизијама државних институција.
Све оптужбе на рачун ЕЦРН увек су изрицане искључиво од црквених лица (извор ових клевета је, нажалост, манастир Високи Дечани), без икаквих доказа, и никада нису потврђене ниједном ревизијом.
Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области – грађевина, архитектура, урбанизам, с обзиром да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима.
Осим тога, на Косову и Метохији је веома актуелна обнова порушених храмова, што је непрегледно поље могућности за манипулације и махинације најразличитијих врста (финансијске, политичке, извођачке) од стране не само домаћих, него и међународних посленика, те је стога за Епархију најсигурније било да поседује стручно тело преко којега ће моћи да то држи под контролом..
Епархија рашко-призренска је оснивањем ЕЦРН направила пионирски корак и подухват у области обнове и изградње црквених објеката, како би се на најбољи начин каналисале и усмеравале активности. Много је примера, не само у Епархији рашко-призренској, него и у другим епархијама, неуспешне и непримерене архитектуре (о извођењу да не говоримо, и о финансијама), што је био плод, нажалост, најплеменитијих побуда српског народа за изградњом цркава.
Ниједна друга епархија у СПЦ нема такво тело. То је, међутим, изазвало завист многих (а вероватно је угрозило и одређене интересе људи који су до тада могли несметано да чине како хоће), и у Епархији и ван ње.
ЕЦРН је био предмет испитивања и комисије Светог синода пре неколико година, што је био резултат клевета које су ширене о његовом пословању, али комисија није нашла ниједан доказ о злоупотребама у његовом пословању.”




Јован Јањић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ок нашао сам. Из Нина је.

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=39876

 

Правило је да се на форуму линкује оно што се цитира са других сајтова. Иначе се сматра твојим текстом

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Марио Токовић рече

Е сад ми откри под коју јерес подпадам

Ако твоје мишљење буде став Фанара или неког другог који би отишао у раскол, онда ће бити јерес. За сада је само заблуда.

Повраћај логоса твари у превечно стециште, као и примена узрочности Бога Оца на примат у Цркви, јесу нове опасности.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 11. септембра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Јустина (Јеремића) за Епископа хвостанског.
      Повезане вести:
      Животопис архимандрита Јустина (Јеремића) новоизабраног викарног епископа хвостанског
      Ђакон проф. др Ивица Чаировић о Епархији хвостанској и титули викарног Епископа   Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи: британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, стобијски Давид и умировљени канадски Георгије.
      Пред присутним сабрањем Свете Цркве архимандрит Јустин је прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа хвостанског, викара Патријарха српског. Наречени Епископ је затим началствовао вечерњом службом.
                   
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На редовном заседању одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Јустина (Јеремића) за викара Патријарха српског, са титулом Епископ хвостански.
      Животопис архимандрита Јустина (Јеремића) новоизабраног викарног епископа хвостанског

       
      Чин наречења изабраног Епископа хвостанског извршиће се у суботу, 11. септембра 2021. године, у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, са почетком у 18 часова.
      Свету Литургију са чином архијерејске хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, саборно са браћом архијерејима и свештенством, 12. септембра 2021. године у 9 часова, у Храму Светог Саве на Врачару.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), настојатеља свештене обитељи Светог Романа у Ђунису, за викара Епископа бачког, са титулом Епископ мохачки.
      Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког

       
      Хиротонија изабраног Епископа мохачког обавиће се у недељу 19. септембра 2021. године у Спомен-храму Светога Саве у Београду са почетком у 9 часова, на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством.
      Претходног дана, у суботу 18. септембра, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења изабраног Епископа, са почетком у 18 часова у старом Саборном Светоархангелском храму у Београду, саопштила је Инфо-служба Епархије бачке. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јустина (Јеремића), за викарног епископа хвостанског.

       
      Архимандрит Јустин је рођен 22. јуна 1982. године у Руми од оца Милоша и мајке Олге. Основну школу завршава у родном граду, одакле, по благослову Епископа сремског Василија, уписује  Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.
      Марљивост према богословљу и љубав према богослужењу, али и према монашком животу и подвигу,  определили су даљи животни пут младог богослова, па је стога владика Василије одлучио да га пред крај петог разреда, у марту 2002. године, замонаши по чину мале схиме у фрушкогорском манастиру Великој Ремети.
      Убрзо потом, на празник Благовести. монах Јустин је рукоположен у чин јерођакона у манастиру Крушедолу. После Богословије, коју завршава као најбољи ученик у генерацији, по препоруци надлежног Епископа уписује Московску духовну академију. Пред полазак у Москву, октобра 2002. године, у манастиру Великој Ремети је рукоположен у чин јеромонаха.
      У току студија развија посебну љубав, али и знање из области Литургике, па је током четврте године студија постављен за наставника богослужбене праксе у Покровском храму Академије, кроз коју је учио новорукоположене свештенике-студенте Типику и правилном савршавању иначе веома захтевних богослужења Руске Православне Цркве.
      Године 2006. завршава Духовну академију одбранивши дипломски рад на тему „Исихазам у српском монаштву у 13. и 14. веку“. У току студија, као најбољем иностраном студенту, додељена му је посебна стипендија из Фонда Патријарха московског и све Русије Алексеја Првог.
      По повратку из Москве, 2006. године, причислен је братству запустелог манастира Старог Хопова на Фрушкој гори. Упркос тешкоћама, младости и неискуству успева заједно са братијом да обнови ту светињу, која је од Другог светског рата па до њиховог доласка била напуштена како у материјалном тако и у духовном смислу.
      Са благословом Епископа сремског Василија и Светог Архијерејског Синода 2008. године је упућен на постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 2013. године, када по благослову Епископа западноевропског Луке и указаној потреби прелази у Париз. Служио је као парох у Лиону и Дижону, као и у парохији Светог Саве у Паризу.
      На Богојављење 2015. године одликован је чином протосинђела, а 30. октобра 2016. године је рукопроизведен у чин архимандрита.
      Активно преводи текстове литургијске садржине са руског и грчког језика, од којих је неке обајвио у часописима Истина, Видослов и Српски Сион. Написао је Службу Светом преподобномученику Рафаилу Шишатовачком. Говори руски, грчки и француски језик.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...