Jump to content
александар живаљев

Преписка умировљеног епископа Атанасија и патријарха Иринеја поводом случаја владике Максима

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 19 минута, Milan Nikolic рече

Зашто толико филозофираш на просто питање. Значи твој одговор је да се логоси твари враћају у превечно стециште, у којем бејаху пре стварања света? Да, или не?

Да, враћају се. Као ласте се враћају и тек што нису. Е сад ми откри под коју јерес подпадам, под који канон, и колико сам дужан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                                             О стиду и о томе ко треба да се стиди. Нека господа из салона или уцењени

 

Стојим у Максију и чекам у реду. Започесмо причу, случајни чекачи. Поменух ноторног издајника. Иначе то ми је манија, да га помињем на јавном месту, у присутсву непознатих људи. Човек до мене побеже у други ред. Човек иза мене каже - Морао сам да се учланим, остао сам без посла, и обећали су ми парче хлеба ако се учланим. Радим у 14 ом. Крв у главу ми куљну. Помислих, велики инквизитор каже – Ти си нахранио 5000 а ми ћемо нахранити милионе. Само да тебе уклонимо и да нам се гладни покоре. И учланише се многи. Њихови кажу - 20 000 у КШ-у. А ја кажем човеку - Ниси ти пријатељу крив. Нису криви који се учлањују но они који учалањују. Краду све да би дали бедну мрву са стола из печењаре. Од друштва из чошка. Али када ми, прави Срби, грађани и грађанке, доћемо на власт, ишчланићемо те и вратити ти достојанство пријатељу. Касирка се ћутке насмеши и откуца рачун. Рекох - Пријатељу, видиш како смо ми Срби дружељубиви. Шири од Русије и Европе. Свако ти добро пријатељу. А он отпоздрави – јави ми се када напуниш 90 година.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 часа, Марио Токовић рече

Ја уопште нисам русофил. Ја сам Американофил. Руси су уморни и натоварени, измучени и остарели. Американци су млад народ.

У Америци може да се пројави дух нове Византије. Без обзира што су дубоко подељен народ и што им је друштво дубоко болесно. И Рим је био болестан, на самрти, па постадоше Византија.

Може, али не сад. Него за једно 500 година. А до тад треба трпети ову и овакву Америку која је као и Рим инструмент глобализације и паганизације света.

До тад, јбг ипак Руси.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Жељко рече

Може, али не сад. Него за једно 500 година. А до тад треба трпети ову и овакву Америку која је као и Рим инструмент глобализације и паганизације света.

До тад, ипак Руси.

Шта и како Руси. Опрости за цензуру. Да и ја неком будем цензор.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Замисли, и Шмеман је волео да машта, немачки православни патријарх у братској посети нашем, рецимо Максиму. Или Јапански партијарх, бивши самурај, гради манастир на Светој Гори. А кинески патријарх са руским гради прву црквену орбиталну станицу. Јер Амери већ имају тамо цркву. Амери на 800км, о ови на 400 ...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Марио Токовић рече

Шта и како Руси. Опрости за цензуру. Да и ја неком будем цензор.

Немам појма ни шта ни како али знам да су Руси.

Нисам љубитељ Руса и за разлику од Драшка немам руске крви, нисам ни англофил.

Греческо и оријентално православље ми је примамљивије од руског. Русе видим као православне Швабе. Хладан северни народ.

Но како год, прво Русија па парусија.

Амери су млад народ, али тренутно су звер из бездана, нас гоњају за геноцид а рокнули неколико атомских на Јапан иако су Јапанци две недеље пре тога потписали капитулацију, но Амери се направили блесави, наводно нису разумели једну реч из писанија па им требало две недеље да протолмаче, и тако у међувремену као случајно рокну атомске.

То је зверска логика.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Марио Токовић рече

Замисли, и Шмеман је волео да машта, немачки православни патријарх у братској посети нашем, рецимо Максиму. Или Јапански партијарх, бивши самурај, гради манастир на Светој Гори. А кинески патријарх са руским гради прву црквену орбиталну станицу. Јер Амери већ имају тамо цркву. Амери на 800км, о ови на 400 ...

У Америци не постоји независна црква. Тамо је све државно

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Жељко рече

Немам појма ни шта ни како али знам да су Руси.

Нисам љубитељ Руса и за разлику од Драшка немам руске крви, нисам ни англофил.

Греческо и оријентално православље ми је примамљивије од руског. Русе видим као православне Швабе. Хладан северни народ.

Но како год, прво Русија па парусија.

Амери су млад народ, али тренутно су звер из бездана, нас гоњају за геноцид а рокнули неколико атомских на Јапан иако су Јапанци две недеље пре тога потписали капитулацију, но Амери се направили блесави, наводно нису разумели једну реч из писанија па им требало две недеље да протолмаче, и тако у међувремену као случајно рокну атомске.

То је зверска логика.

 

Па ти вргу 330 000 000 у бездан одакле долази звер. И још колико се родило Амера у 20.ом веку и сви одоше у бездан. цирка 1 000 000 000. Ситница.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Марио Токовић рече

Па ти вргу 330 000 000 у бездан одакле долази звер. И још колико се родило Амера у 20.ом веку и сви одоше у бездан. цирка 1 000 000 000. Ситница.

Ja govorim o sistemu a ti govoriš o ljudima.

Kod Srba je hajdučki sistem i potpuno nam je država nefunkcionalna pa opet imamo milione svetaca.

Dakle to su dve različite stvari.

Ali sad je sistem taki da će nas razvaliti, ne samo nas već i Ruse.

Neće ostati kamen na kamenu.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Жељко рече

У Америци не постоји независна црква. Тамо је све државно

То је већ идеологија мржње. Да ли би ти бацио а.бомбу на њих.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Жељко рече

Ja govorim o sistemu a ti govoriš o ljudima.

Kod Srba je hajdučki sistem i potpuno nam je država nefunkcionalna pa opet imamo milione svetaca.

Dakle to su dve različite stvari.

Ali sad je sistem taki da će nas razvaliti, ne samo nas već i Ruse.

Neće ostati kamen na kamenu.

 

Откуд знаш број светаца у Америци. По логици бројева тамо их има више. Свет је сваки кога позна Бог а не ја и ти.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Жељко рече

Neće ostati kamen na kamenu.

Протестантско апокалиптичка религијска мисао. Додуше ту би ти један свети Американац добро дошао - Серафим Роуз.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду.     О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу.   Целокупно обраћање професора др Драгана Станића:   По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима.   И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо.   Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“.   У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања.   Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић.   Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег.   Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете.     Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића   Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански.     Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија   Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове.    Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида   Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј.   Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја   Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори.      Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..."   И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић)   Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему   Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским.  Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић)   Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони       Извор: Светогорске стазе
    • Од Логос,
      Српска Црква: од Светог Саве до данас - историја и садашњост.     У организацији филијале Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски у Белгороду (Руска Федерација), Митрополије белгородске и старооскољске, као и Белгородске православне духовне семинарије (са мисионарском делатношћу), 9. децембра 2019 године у свечаној сали Семинарије у Белгороду одржана је прва међународна конференција посвећена 800-годишњици самосталности Српске Православе Цркве, под називом „Српска Црква: од Светог Саве до данас - историја и садашњост.“   Модератор конференције био је Његово Високопреосвештенство Митрополит белгородски и старооскољски г. Јован. Почасни гости конференције били су ректор Белгородског државног универзитета проф. др Полухин Олег Николајевић и ректор Државног технолошког универзитета проф. др Глагољев Сергеј Николајевић, који су у својим обраћањима истакли значај руско-српских односа у области науке и културе. Конференицји је присуствовао и протојереј Алексеј Куренков, ректор Белгородске семинарије.   Митрополит Јован је прочитао поздравно писмо Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и пренео поздраве Преосвећеног Епископа моравичког г. Антонија, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Владика је захвалио гостима и учесницима конференције на присуству, а посебну захвалност је изразио студенту семинарије, стипендисти Епархије врањске, чтецу Ненаду Бојкову, на иницијативи и организацији догађаја.   Присутнима се обратио и руководилац белгородског одељења Свеправославног друштва „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ који је захвалио гостима и присутнима и изразио наду да ће слични скупови постати традиционални.   Свој рад на тему „Улога универзитета Русије и Србије у процецу јачања словенског јединстава“ представио је ректор Белгородског државног универзитета г. Олег Николајевић.   На конференцији су наступили и директор Института за српски језик и комуникацију, доктор економских наука и велики пријатељ Епархије врањске и српског народа, Викторија Николајевна Рјапухина, као и г. Немања Вукчевић који је говорио на тему Вера српске омладине. О мисионарском раду у периоду од 1. септембра до 31. октобра говорио је јереј Андреј Коровин, студент Белгородске семинарије.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...