Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Логос

Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено

Оцени ову тему

Recommended Posts

DSC_3746

Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено

 

Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет),
и:

Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.).
*

1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве.

А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама:

Оформљени укус или пуританство;

друго и другачије у било ком виду које није на сметњи;

други и префињена аргументација против њега;

љубав која зна да дојади;

чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја;

егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота;

способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње;

 завист због неслободе и нељубавности;

дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености;

крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа;

заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова);

теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес;

појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес;

модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања;

… о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника;

… архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године).

Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1).

Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути:

Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку …

С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи.

**

2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена!

Наше речи савешћу руковођене

        Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације.

Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза.

Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби.

Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања.

Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране.

*

Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи.

**

У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!!

Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега?

***

Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати  друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?!

И још три добронамерности с наше стране.

Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити?
Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?!
Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти?

Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи.

Но излаз из невоља је увек ту:

Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења).

Народни: Послушај кад ти два кажу.

Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?!

****

Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни  договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли?

А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској,  светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска!

Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.)

Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)).

*****

Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио.

Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?!

Шта ли би тек тада народ рекао?!

Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!!

Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!!

Епископ крушевачки Давид

 

Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ

 

Извор: Епархија крушавачка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Стварно не помаже кукњава на овако тврде речи еп.Давида. Приступ, ако желимо да укажемо на неки сопствени став и на нешто што сматрамо важним, треба бити делатно свет и благ, а не само да теоријски и песнички покушавамо дочарати нашу висину, подвиг и важност да будемо саслушани и прихваћени.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Логос рече

Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања

Ауу... Је ли е. Давид ово рекао е. Максиму оно што изгледа да му је рекао?
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Vladan :::. рече

Ауу... Је ли е. Давид ово рекао е. Максиму оно што изгледа да му је рекао?
 

Не знам. Мени је овај текст прилично неповезан и неразумљив. Међутим, ако је твоје тумачење исправно онда је ово заиста прешло тужну меру и границу. Тужно. Дође ми да угасим и рачнар и интернет и друштвене мреже да више не слушам ову тугу и саблазан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Логос рече

Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути:

Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку …

Ово се, мислим, односу на владику Атанасија (њега, ваљда цитира)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Александар Милојков рече

Међутим, ако је твоје тумачење исправно онда је ово заиста прешло тужну меру и границу. Тужно.

Цео тај одељак је тежак. Цела ситуација у СПЦ је тужна. Али, са друге стране, мислим да е. Давид ово не би написао тек тако безвезе, напамет, без да је нечим испровоциран или натеран. А ако је тако онда ће бити још саопштења на ову тему...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Vladan :::. рече

Цео тај одељак је тежак. Цела ситуација у СПЦ је тужна. Али, са друге стране, мислим да е. Давид ово не би написао тек тако безвезе, напамет, без да је нечим испровоциран ил натеран. А ако је тако онда ће бити још саопштења на ову тему...

 

Немам коментар. Опрости.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Александар Милојков рече

Немам коментар. Опрости.

Разумем те. Али ваља да сачекамо и одговор на ово саопштење.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Александар Милојков рече

Ово се, мислим, односу на владику Атанасија (њега, ваљда цитира)

Да.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Vladan :::. рече

Давид ово не би написао тек тако безвезе, напамет

Tekst o naivnom tumacenje teorije evolucije, itekako nam potvrdjuje da on moze pisati bezveze, napamet, tacnije gluposti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Ronald рече

Tekst o naivnom tumacenje teorije evolucije, itekako nam potvrdjuje da on moze pisati bezveze, napamet, tacnije gluposti.

У тексту ниједном није поменута еволуција нити неслагања око ње.

Ово је на нивоу црквених односа међу епископима, о њиховим личним стварима, о односу према Цркви.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Ronald рече

Tekst o naivnom tumacenje teorije evolucije, itekako nam potvrdjuje da on moze pisati bezveze, napamet, tacnije gluposti.

Ne secam se da je nesto vladika pominjao evoluciju u naucnom smislu, vise je taj tekst bio teoloski za unutrasnju upotrebu (to koliko se secam, nisam siguran)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Vladan :::. рече

У тексту ниједном није поменута еволуција нити неслагања око ње.

Ово је на нивоу црквених односа међу епископима, о њиховим личним стварима, о односу према Цркви.

 

Procitao sam, samo kazem da ne treba njegovo neznanje o nauci( konkretno teoriji evolucije) izdvajati izvan znanja o necijoj licnosti ili licnim stvarima medju episkopima ili bilo kojem drugom pitanju.  On je taj tekst o evoluciji napisao izuzetno godro i sa visine, pun samouzdanja a u sustini prepun neznanja kojeg je nesvjestan. Ako uzmemo u obzir koliko bi jedan episkop zaista trebao da izvaga svaku rijec koju izgivori o bilo kojem pitanju, tuzan tekst o evoluciji mi govori da je on nemaran, zadrt i tek daleko vise nesposoban da tumaci i analizira emotivnu i polnu nezrelost, pa i licnost bilo koga jer se radi o daleko kompleksnijim pitanjima i od fenomena u cijeloj biologiji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Ronald рече

tumaci i analizira emotivnu i polnu nezrelost

Мени се чини да није реч само о неком пуком тумачењу и анализи и мислим да је баш због тога моје питање и потресло @Александар Милојков 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Vladan :::. рече

Разумем те. Али ваља да сачекамо и одговор на ово саопштење.

 

Чији одговор? Владика Максим сигурно неће одговарати на ово. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић.   Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда.   Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Десетог петка по Духовима, 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Владика Јован се сабраним верницима обратио надахнутом беседом у којој је дао одговор на питања какав треба да буде живот једног хришћанина и шта значи живети у благодати Божијој.   “Предивна је поука и савет светог апостола Павла који нам он данас даје кроз овај прочитани апостол, браћо и сестре, који смо управо чули. Између осталог, апостол Павле каже: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и по искрености Божијој, не по мудрости телесној, него по благодати Божијој, и живесмо у свету, а особито према вама”. Некако нам се одмах после ове поуке намеће једно питање, а то је шта је то у ствари хвала и слава хришћана? Одговор је: то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је оно што апостол Павле каже - то је живот у простоти и чистоти Божијој, односно у једноставности, непрекидном животу у Богу и непрекидном размишљању о Богу, сећање на дарове које нам је Бог дао, а то су љубав, доброта, простота, чистота. Зато човек треба у смирености и простоти својој да на то благодари Богу. Шта је то у ствари живот у Богу? Сваки ће човек дати одговор на основу себе и своје оданости према Богу и вере у Бога. Живот у Богу је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер је Христос та благодат. Ми се благодаћу Божијом спасавамо. Управо та благодат нас чува, она нас спасава, она пребива у нама по мери вере наше и нашег хришћанског живота. Зато се у благодати Божијој или усавршава и надграђује, или се руши. У благодати се живи Христовим животом. Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење. Када се човек лиши благодати Божије, он се лишава свега, он нема осећаја ни за шта, нема осећаја за Бога, за другог човека, зато неће да послужи другом човеку. Такав човек нема осећаја ни за Литургију и нема осећаја ни за какво добро. За њега је чињење добра нешто поражавајуће. Он неће човеку да послужи ни и кући, ни у селу, ни у цркви. Човек ће цесто да се изговара да је одрастао у лошим околностима. Ако си одрастао у лошем друштву, мани се тог друштва. Савест ти каже види због чега си такав, одбаци зло и окрени се према извору добра. Пример доброте и чистоте је сам Господ Исус Христос. Човек треба да подражава живот Господа Исуса Христа. Лењ и горд човек неће да се мења. Благодат Божија се даје смиренима, по оним речима Јеванђеља: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Људи по вери виде шта је у другом човеку. Затвори ли се човек у себе, он онда не жели да се мења. А ми не можемо без мењања ништа учинити. Може ли породица да опстане ако се први члан породице не промени? Не може. Али зато ако се он промени, промениће се и остали чланови. Христос је дошао да би се човек променио, да укаже човеку на то да му даје живот вечни. То је и циљ Његовог очовечења. Зашто се Бог очовечио? Одговор светих отаца јесте да се Бог очовечио да би се човек обожио. Господ је управо живео у овоме свету у простоти и чистоти и дао нам непогрешиво мерило да проверимо себе, а човек себе проверава Богом и Црквом. У Јеванђељу је кодекс живота, правило живота. Бог нам даје потребне силе за наш преображај. Нека нам Господ помогне да живимо у простоти и чистоти, а не у мудровању свом”, поучио је вернике Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      На двадесет седму годишњицу своје хиротоније на трон Епископа врањског, дана 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију, у манастиру Светог Прохора Пчињског.     Животопис Његовог Преосвештенства Епископа врањског Пахомија   Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин ПАХОМИЈЕ (Гачић), Томислав (крштено име) Гачић рођен је 17. октобра 1952. године, у селу Чечави код Теслића, Република Српска - БиХ, од оца Новака и мајке Василије. Био је искушеник у манастиру Озрену и у манастиру Високим Дечанима, где је 1973. године замонашен и рукоположен у чин ђакона од Епископа рашко-призренског Господина Павла, садашњег Патријарха Српског.   По завршетку богословије у Призрену, одлази 1976. године на теолошки факултет у Атину, где је дипломирао 1980. године. Исте године, рукоположен је у чин јеромонаха од Eпископа славонског Господина Емилијана у манастиру Ваведењу у Београду.   После тога, две године проводи у Палестини, на Синају, у манастирима Египатске пустиње, на Светој Гори и у Јапану, на постдипломским студијама.   Године 1982. долази за настојатеља манастира Бање код Прибоја на Лиму, Митрополија дабробосанска, а за настојатеља манастира Папраће у Босни, Епархија зворничко-тузланска, постављен је 1985. године, одакле је изабран за eпископа врањског 28. маја 1992. године. 23. августа 1992. године хиротонисан је и устоличен од стране Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла и више архијереја СПЦ.     Српска Црква је владици Пахомију поверила на пастирствовање географски малу, али духовно веома захтевну и изазовну Епархију врањску. Ова епархија и њен дијецезан, смештени у самом срцу раскршћа тешких и опасних балканских путева, током протеклих година прошли су много тога. Политичка и економска историја овог простора и његова специфична и деликатна позиција у којој се данас налазе свима су нам познати. Оно што није у потпуности познато, а што је везано за пастирски рад Преосвећеног Пахомија, управо ове странице желе једним делом да осветле.     Извор: Епархија врањска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије обишао је, у четвртак 22. августа 2019, у послеподневним часовима радове на живописању цркве Ружице у Рожајама.     Обнова рожајске цркве Рођења Светог Јована Крститеља, познате као Ружица, почела је прије четири године и, по ријечима надлежног пароха о. Слободана Радојевића, успјешно је завршена комплетна реконструкција спољашњости храма, кровног покривача, фасаде и столарије. Осим тога, у потпуности је, наводи свештеник Радојевић, обновљен Парохијски дом, а направљене су и стазе око цркве.   Недавно је почело украшавање унутрашњост храма, који ће красити живопис. До сада је завршена олтарска апсида, а, ових дана, кренуло се са осликавањем куполе.   Надају се, додаје о. Слободан, да ће, уз Божју помоћ и људи добре воље, до храмовне славе, празника Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула следеће године, успјети да заврше иконописање унутрашњости цркве. Надлежни парох, напомиње да ће све планирано са успјехом бити и приведено крају захваљујући, једним дијелом православном становништву из Рожаја, које се укључило у акцију прикупљања прилога за иконописање цркве Ружице. Уздају се да ће им у овим радовима помоћи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије и Митрополија црногорско-приморска, који су, иначе, приложници већине новчаних средстава, уложених у наведене радове, на чему им свештеник Радојевић захваљује и овом приликом.   Он позива све људе добре воље, а прије свих чланове братстава Магделинић, Булатовић, Вељовић, Гаровић, Радевић, Ратковић, Алексић, Ђуровић, Зекић, Ивановић, Белоице, који живе изван Рожаја да се укључе у прикупљање средстава. Један квадрат иконописања је 90 евра, а укупна површина унутрашњости храма, која ће бити иконописана, је 400 квадрата.   Сви који желе да учествују у иконопису, чиме ће се употпунити обнова цркве Ружице, новац могу донијети о. Слободану у цркви или уплатити на жиро рачун:   510 - 92565 - 56 Епархија- ЦО Рожаје   са назнаком за обнову цркве Ружице     Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...