Jump to content

Recommended Posts

Живот на селу зна да буде много тежак, али, и леп. Уз Божју помоћ све је лако.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

U VUKOSAVCIMA KOD ARANĐELOVCA DOK DRUGI NAPUŠTAJU SELA: Marija od detinjstva sama obrađuje 16 hektara

Imala je samo devet godina kad je otac Dragoljub iznenada preminuo, a ona i majka Natalija ostale same. Seje, sadi, obrađuje, balira, kosi, poliva, vozi traktor, kombajn, a testerom barata kao igračkom

IMANjE u selu Vukosavci, kod Aranđelovca, 16 hektara pod travom i žitaricama, šumom i voćem sama obrađuje Marija Ivanović (34). Ova devojka, lepa i uvek nasmejana, ne samo da nije, poput svojih vršnjaka, otišla iz sela, već sve, pa i one baš muške poslove - obavlja svojim rukama. Seje, sadi, obrađuje, balira, kosi, poliva, vozi traktor, kamion, kombajn, a motornom testerom barata kao igračkom. Uz sve to, kada završi posao na svom polju, radi na tuđim njivama!

A kada nađe vremena za izlazak i dotera se, u zanosnoj lepotici niko ne prepoznaje devojku sa traktora!

Svako ko upozna Mariju, ostane zbunjen tolikom energijom. Marija ne samo da je vredna, ona je čigra, kojoj baš ništa nije teško. Gazdinstvom u prelepom selu pod Bukuljom rano je počela da upravlja. Imala je samo devet godina kad je otac Dragoljub iznenada preminuo, a ona i majka Natalija ostale same.

- Mama nije imala primanja ni penziju i znala sam da moram da se pokrenem, ako mislim da opstanemo - seća se Marija. - Otac mi je kao maloj mnogo toga u poljoprivredi već pokazao, jer sam bila neobično zainteresovana za muške poslove, mašine, naročito traktore i poljoprivrednu mehanizaciju. Bilo je u početku, kada smo ostale same, mnogo teško. Plakala sam, jer nisam mogla da dohvatim kočnicu i kvačilo, pa sam morala da vozim stojeći. Sećam se muka jer nisam umela da naštelujem plugove... S vremenom sam učila i preuzimala sve poslove. Sad orem, tanjiram, sejem, radim s utovarnim presama, baliram...

Sve u vezi sa poljoprivredom Marija obavlja sama. Zna da popravi kvarove na traktoru, pa joj se nikada nije desilo da ostane u njivi. Natalija je usmerena na stoku. Imaju sedamdesetak ovaca, krave Anu, Maru, Maricu i tek pristiglo tele, kao i svinje i živinu. Uz sve to, trenutno imaju i osam pasa, jer se Marija sažali na svaku lutalicu. Dva štenca pulina krotiće ovce, a ostali su za ljubav i razonodu. Osim muških poslova, koje obavlja sa lakoćom, ova neobična devojka sa majkom izrađuje kravlje i ovčje sireve, kao i raznovrsna slatka, domaće sokove i džemove.

13marija-%281%29.jpg

Da bi stigla sve da završi, Marija za san ima tek nekoliko sati! Budi se pre petlova, a leže u ponoć. Zato su je u Vukosavcima prozvali "vampir". Mnogo je onih, i žena i muškaraca, koji je s pravom zovu žena zmaj.

- Kada ustanem, prvo popijem šolju našeg domaćeg mleka, pa tek onda kafu i počinjem da se spremam za posao - priča ova devojka. - Odnedavno sam preuzela brigu o zasadu organskih malina i kupina koje pripada Konjičkom klubu iz Aranđelovca, pa ujutru prvo organizujem posao oko malinjaka. Polivanje, berbu, pakovanje, a onda krećem na sezonske poslove, ili setvu, ili košenje, baliranje...

13marija-%287%29.jpg

Svaki luft, i najmanji, ne koristi za odmor, već za rad na tuđim gazdinstvima. Uz sav posao i trud, život na selu nije lak i uvek je dobrodošla "tezga" sa strane. Kako kaže, da ima svoj kombajn, gde bi joj kraj bio!

- Sa boljom mehanizacijom, pa ja bih odradila pola Vojvodine sama - kroz smeh priča Marija. - Nažalost, sve je to preskupo i ne mogu da uštedim dovoljno da uložim u mehanizaciju. Kad neko u selu kupi novu mašinu, ja prva dotrčim da je isprobam. Imala sam ponude da odem u inostranstvo i odbila sam ih. Zasada opstajem ovde, ali me zaboli kad pomislim da bih za ovoliki posao koji obavljam ovde negde mogla da ostvarim sve svoje zamisli i ciljeve.

13marija-%284%29.jpg

Vukosavci imaju oko 120 kuća, ali Marija je među najmlađim stanovnicima. Prva kuća je na kilometar od njene.

- Svi su otišli u grad i selo uveliko zamire - priča sa setom ova devojka. - Da bih obzbedila prohodnu stazu do Aranđelovca, morala sam da prokrčim žbunje i naspem put sama, jer ovde i nema ko da ti pomogne.

13marija-%282%29.jpg

Kad isprati našu ekipu, "skokne" do grada do opere kola i registruje ih, vraća se u selo, ide u žetvu, pa da podigne seno, koje je već izbalirala, jer je najavljena kiša. Uradiće još 100 poslova do ponoći. Da može, da stiže, Marija bi obnovila i stari voćnjak šljiva, koji je još njen otac sadio, i nastavila da pravi domaću rakiju. A najviše od svega bi volela da se u svom selu bavi turizmom.

- Vukosavci, moja kuća, moje imanje, najlepše mi je mesto na svetu - priča Marija sa osmehom, šireći ruke kao da želi da zagrli celo selo i Šumadiju. - Takve lepote, prirode, nema nigde na svetu. Jezero je na samo nekoliko stotina metara odavde. Često razmišljam kako je šteta što i drugi ne mogu da uživaju u svemu ovome. San mi je da jednog dana skupim dovoljno novca i pokrenem seoski turizam, da gostima spremam domaću hranu. Tada bih mogla malo da usporim...

13marija-%285%29.jpg

ORGANSKE MALINE

KONjIČKI klub Aranđelovac, za koji održavam 65 ari pod kupinama i malinama, omogućio je da svako ko želi da dođe u Vukosavce, ponese svoju gajbicu i nabere voće po najpovoljnijim mogućim cenama - kaže Marija. - Kilogram malina koštaće ih 200, a kupina 150 dinara! Zainteresovani mogu da se jave na telefon 060 6711057.

13marija-%286%29.jpg

RAME UZ RAME

TURIZAM, kao najveći Marijin san, možda bi bio i šansa za još jednu veliku želju - da njen život dobije novu dimenziju i da formira svoju porodicu.

- Uz ovaj tempo, teško je ostvariti se kao supruga i majka - iskrena je ova devojka. - Teško je mene pratiti i ići sa mnom rame uz rame. A takvog bih partnera iskreno najviše volela pored sebe.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:808667-DOK-DRUGI-NAPUSTAJU-SELA-Marija-od-detinjstva-sama-obradjuje-16-hektara

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ето, ко воли живот на селу може да се потруди код ове домаћице. Свака јој част! 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, БанеЛ рече

Ето, ко воли живот на селу може да се потруди код ове домаћице. Свака јој част! 

Баш тако, девојци свака част. Дај Боже да упозна мушкарца са којим ће још више стећи у животу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 10.8.2019. at 16:26, Плаво Небо рече

са којим ће још више стећи у животу.

Ма, да роди, шта да стекне? :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

OD MALENA JE VOLEO STOKU, A KRAVAMA PUŠTA NARODNJAKE Dragan Simović je mlad, lep i uspešan, ima samo jedan problem sa ženama (FOTO)

Dragan Simović
Dragan Simović , Foto: Printscreen

Dragan Simović (25) iz Srednje Dobrinje kod Požege uliva nadu da stara dobra sorta vrednog srpskog domaćina ipak nije izumrla. Ponosan je na svoje pretke i imanje koje su mu ostavili, a koje on unapređuje svakog dana uspešno se baveći stočarstvom jer, kako kaže, od malena je stoku voleo.

- U današnje vreme najveći je problem biti domaćin i čovek seljak - kaže mladi Dragan kom je nimalo lagodan život na selu pre vremena darovao mudrost mnogo "matorijeg" čoveka. Tome je verovatno doprinela i činjenica da je ovako mlad jedina muška glava u svojoj porodici. Dragan brine o baki, mami i sestri.

Dragan Simović
Dragan Simović , Foto: Printscreen

 

Iz štale mu s tranzistora trešte narodnjaci jer, kaže, krave kad slušaju muziku daju više mleka.

- Stoku sam voleo od malena, ovo ne može da radi ko ne voli životinje - dodaje Dragan da treba ostajati, da se treba boriti kao i da je odmalena voleo selo i rad na selu.
Dragan je neoženjen, a kaže u današnje ludo vreme teško je i naći pravu osobu koja je vredna i koja može da ga prati u ovom poslu, da mu daje podršku, da bude dobra majka...
Devojke neće na selo jer treba mnogo odricanja, a mladima poručuje da poštuju starije i da se manu lakomislenog života nego da pljunu u šake i da se late posla.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Захваљујући брату @БанеЛ који постави користан линк са јутјуба да поделим и ја још једну животну причу једне вредне девојке и о природним лепотама живота на селу :naklon:

Uz podršku porodice apsolventkinja poljoprivrednog fakulteta Jelena Popović iz Maglića se bavi organskim baštovanstvom

 
 
Stara izreka kaže da zdravlja i znanja nikada nije dosta. A kada ovoj kombinaciji dodate želju i prirodnu potrebu da pomažete drugima, dolazite do opisa mlade dame – baštovankeJelene Popović iz Maglića, koja u svako svoje organski uzgojeno voće, povrće i začinsko i lekovito bilje utka i ljubav prema zdravoj prirodi i životu.

 

Ustvari mlada baštovanka Jelena, apsolventkinja Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu (smer agroekonomija) sa svojih 25 godina uspeva da osmisli svoj život u potpunosti – u stilu stvarnog zdravog načina življenja. Kroz svoju odluku da se bavi organskom proizvodnjom voća, povrća, začinskog i lekovitog bilja uspeva da neguje stvaran zdrav život. I to uz fizičku aktivnost u bašti (ali i kroz vežbanje), konzumiranje zdrave hrane koju velikim delom sama proizvede i koju nudi i drugim ljudima, koji shvataju da zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja.

Srele smo se jednog kišovitog jutra u kasno leto i jedan pogled na nju i njenu prirodnu okolinu – njenu baštu – je rekao sve o njoj. Spontan i prijatan osmeh na licu sa kojim nas je sačekala u dvorištu njene porodične kuće i kulturno ponašanje koje čovek uči i stiče u porodici je samo potvrdio prvi utisak o Jeleni. Vredna, odgovorna i snalažljiva, željna znanja, kojoj nije teško da uči i da pita i koja voli da pomaže drugima u njihovoj odluci ili istrajnosti na putu ka zdravom životu.

IMG_1997.jpg?resize=575%2C1024&quality=9
Gredice su neizostavan deo Jelenine bašte.

– Još kao mala sam radila sa dedom u bašti. Tada sam ustvari dedi pomagala da bi dobila sladoled ili neki slatkiš, – seća se Jelena svog detinjstva. – Vremenom je to prerastalo u ljubav, jer sam se u bašti osećala nekako smireno. Kasnije sam sama od dede tražila da mi pokazuje šta se i kako radi, tražila zahtevnije i teže poslove i učila polako sama.

Još kao mala sam radila sa dedom u bašti. Tada sam ustvari dedi pomagala da bi dobila sladoled ili neki slatkiš. Vremenom je to prerastalo u ljubav, jer sam se u bašti osećala nekako smireno.

Nit Jeleninog učenja od dede iznenada je prekinula njegova smrt pre dve godine:

– To je nešto što mi je najteže palo u životu, jer sam ceo život provela uz njega. Bila sam njegova mezimica, – kaže sa setom Jelena. – Tada besna i zbunjena zbog svega što se desilo obećavam da ću celu baštu preuzeti na sebe i da će deda jednog dana biti ponosan na mene. Upravo to sam i uradila tri meseca posle dedine smrti preuzimam da radim njegov deo bašte, iako tog trenutka niko nije verovao da ću moći.

IMG_1965.jpg?resize=740%2C494&quality=95
– Najzreliji i najslađi je onaj paradajz, čija kožica malo i pukne, – kaže Jelena.

Baštovanka Jelena kreće u akciju

I tako Jelena pre dve godine kupuje svoje prve sadnice maline koje i danas zauzimaju jednu trećinu njene bašte, a kasnije sadi i jagode. Ali naša baštovanka ubrzo shvata da život ne piše bajke, već romane, jer tada počinje njena prva borba sa baštenskim vetrenjačama.

– Tada počinje prava borba, jer je to bila najlošija godina za malinu što se tiče cene a ja na početku, kada treba da ulažem u ostalu opremu za baštu. Ali shvatila sam da neko je rođen pod srećnom zvezdom a neko da postane borac, i nisam odustajala od svojih planova. Snalazila sam se na sve moguće načine da zaradim, – priča Jelena i dodaje da je radila i tokom sezone na njivama, učila od ljudi koji se bave poljoprivredom i baštovanstvom godinama.

Sedimo na terasi sa Jelenom i pričamo opušteno. Doduše, ona mnogo više, jer dugačka je njena priča o baštovanskim počecima, ali nikako dosadna. Baš kao što ona uči od iskusnijh, tako i mi upijamo neke „cake“ o organskoj proizvodnji povrća, voća i lekovitih i začinskih biljaka.

– Pošto baštu godinama nismo tretirali hemijskim sredstvima, odmah u startu se odlučujem se za organsku poljoprivredu, – kaže naša sagovornica i naglašava da ona organski gaji voće, povrće i lekovito bilje, a ne nudi organske proizvode, jer ima razlika u tome u smislu sertifikovanja. – I opet se odričem svega i radim više poslova da bi zaradila za plastenik. Uspevam da ga kupim i tada počinjem da radim i sa povrćem, za koje sam sama napravila rasad.

Jelena stalno u razgovoru sa nama pominje učenje, znanje, informacije, iskusnije proizvođače i poljoprivrednike i to je vredno pažnje, jer ova mlada dama je shvatila odavno da znanje nije zatvorena množina. – Dosta sam čitala i učila sama o tretiranju organskih biljaka. Gde god sam mogla, pričala sam sa ljudima, od kojih sam dobijala odlične savete uz veliku dozu poštovanja, bez obzira na to da ću im možda biti ‘konkurencija’.

I ne mora Jelena ni da kaže da njena ljubav prema baštovanstvu postaje sve veća i veća. Oči kažu umesto nje.

IMG_7270.jpg?resize=740%2C559&quality=95
Foto: Jelena Popović – Flekica Nature lover

Prekretnica u Jeleninom životu i podrška porodice

Pre pola godine dolazi do velike prekretnice u Jeleninom životu usled ozbiljnog zdravstvenog problema, koji je, na sreću, rešila.

– Donela sam veliku odluku a to je da ja budem ta koja će pomagati drugim ljudima. Da ne čuvam sve za sebe i porodicu, već da ponudim i drugima. Ove godine sam i počela sa prodajom svojih proizvoda iz bašte, kao i sa lekovitim biljkama i gljivama iz prirode, jer to učim već preko 15 godina. Ali i kroz pisanje bloga pomažem drugim ljudima, – kaže Jelena. – Tek sada shvatam da je ovo što sad radim nešto, što sam oduvek želela, i da dalje kroz život želim da idem ovim putem…

 

Blog nature_lover_flekica imam manje od godinu dana. Kada sam se razbolela, rešila sam da skroz promenim ishranu i da krenem drugačijim putem. Pošto kuvam od osnovne škole, i uživam u kuhinji, htela sam da spojim lepo i zdravo, nešto drugačije. Da pokažem ljudima da ako nema šećera, margarina i beloga brašna, da opet može biti ukusno. Da podelim svoje ideje sa ljudima koji možda isto ne bi trebali to da jedu, ali ne znaju kako da spreme neko jelo. A opet i da mogu da pročitaju o svakom mom proizvodu posebno i da saznaju za šta je koristan.

Podrška porodice je ključna i u Jeleninoj odluci da se bavi organskim baštovanstvom.

– Da nemam ovoliku podršku porodice, ništa od ovog ne bi ni uspela. Oni su mi najveći oslonac i pokretač. Mislim da je u ovakvim odlukama najbitnije imati nekoga ko će vas kao prvo podržati, pa sve ostalo.., – naglašava ulogu porodice baštovanka iz Maglića i objašnjava porodična zaduženja u njenom baštovanskom poslu:

– Tata je taj koji realizuje svaku moju zamisao što se tiče opreme, tehničkih stvari i slično, a mama je tu više da pomogne ako nešto treba. Mada se trudim da ih ne opterećujem previše i gledam da radim sama. Mislim da je tako najpametnije, jer svako radi svoje 🙂.

Gljivarenje kao druga velika Jelenina ljubav

Prikupljanje jestivih gljiva ili gljivarenje za vreme sezone na vlažnim šumskim proplancima nije nimalo naivna stvar. Sa gljivama se ne vredi zezati: ili ih poznaješ i upoznaješ ili ostavljaš gljivarenje iskusnima. Jelena Popović je „na ti“ i sa gljivama. Kako kaže, poznaje oko stotinjak vrsti, ali to je mali deo u odnosu na broj vrsti gljiva i pečuraka na ovoj planeti. Svakako zna mnogo više o gljivama od prosečnog čoveka.

 
crni-vrganj-1.jpg?resize=740%2C943&quali
Crni vrganj u Jeleninim rukama / Foto: Jelena Popović – Flekica Nature lover

– Gljivariti smo počeli porodično i to još 2000. godine na planini Tara, – kaže Jelena. – I evo, ta ljubav traje već 18 godine. Svake godine proširujemo znanje, otkrivamo nove vrste, učimo iz razne literature. Ja lično komuniciram sa članovima Gljivarskog društva Novi Sad o determinacijama ili ako nešto ne mogu sama da saznam. Konzumiramo oko 20 vrsta gljiva. Skoro svake nedelje smo na Fruškoj gori, bez obzira nna to da li je kiša, sneg, sunce, jer uvek ima nešto da se nađe i ubere.

Jelena polako ubira plodove svog baštovanskog rada na životnom putu, ali pre svega gradi poverenje među ljudima i to ne samo u odnosu proizvođač – kupac, već u odnosu čoveka prema čoveku. A to je jedna od njenih najboljih i najlepših vrlina.

– Što se tiče životnog puta, mislim da sam tek sada na pravom. Imam konkretan cilj i težim ka njemu, – kaže Jelena i ispraća nas iz svoje bašte. – Ovo je nešto što mene ispunjava i što bih želela da radim celog života.

 

WWW.STORYTELLER.RS

tara izreka kaže da zdravlja i znanja nikada nije dosta. A kada ovoj kombinaciji dodate želju i prirodnu potrebu da pomažete...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 20 часа, Плаво Небо рече

Захваљујући брату @БанеЛ који постави користан линк са јутјуба да поделим и ја још једну животну причу једне вредне девојке и о природним лепотама живота на селу :naklon:

Uz podršku porodice apsolventkinja poljoprivrednog fakulteta Jelena Popović iz Maglića se bavi organskim baštovanstvom

AvatarBY Vladimíra Dorčová Valtnerová
 
 
IMG_1980.jpg?fit=740%2C494&quality=95&ss
Stara izreka kaže da zdravlja i znanja nikada nije dosta. A kada ovoj kombinaciji dodate želju i prirodnu potrebu da pomažete drugima, dolazite do opisa mlade dame – baštovankeJelene Popović iz Maglića, koja u svako svoje organski uzgojeno voće, povrće i začinsko i lekovito bilje utka i ljubav prema zdravoj prirodi i životu.

 

Ustvari mlada baštovanka Jelena, apsolventkinja Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu (smer agroekonomija) sa svojih 25 godina uspeva da osmisli svoj život u potpunosti – u stilu stvarnog zdravog načina življenja. Kroz svoju odluku da se bavi organskom proizvodnjom voća, povrća, začinskog i lekovitog bilja uspeva da neguje stvaran zdrav život. I to uz fizičku aktivnost u bašti (ali i kroz vežbanje), konzumiranje zdrave hrane koju velikim delom sama proizvede i koju nudi i drugim ljudima, koji shvataju da zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja.

Srele smo se jednog kišovitog jutra u kasno leto i jedan pogled na nju i njenu prirodnu okolinu – njenu baštu – je rekao sve o njoj. Spontan i prijatan osmeh na licu sa kojim nas je sačekala u dvorištu njene porodične kuće i kulturno ponašanje koje čovek uči i stiče u porodici je samo potvrdio prvi utisak o Jeleni. Vredna, odgovorna i snalažljiva, željna znanja, kojoj nije teško da uči i da pita i koja voli da pomaže drugima u njihovoj odluci ili istrajnosti na putu ka zdravom životu.

IMG_1997.jpg?resize=575%2C1024&quality=9 Gredice su neizostavan deo Jelenine bašte.

– Još kao mala sam radila sa dedom u bašti. Tada sam ustvari dedi pomagala da bi dobila sladoled ili neki slatkiš, – seća se Jelena svog detinjstva. – Vremenom je to prerastalo u ljubav, jer sam se u bašti osećala nekako smireno. Kasnije sam sama od dede tražila da mi pokazuje šta se i kako radi, tražila zahtevnije i teže poslove i učila polako sama.

Još kao mala sam radila sa dedom u bašti. Tada sam ustvari dedi pomagala da bi dobila sladoled ili neki slatkiš. Vremenom je to prerastalo u ljubav, jer sam se u bašti osećala nekako smireno.

Nit Jeleninog učenja od dede iznenada je prekinula njegova smrt pre dve godine:

– To je nešto što mi je najteže palo u životu, jer sam ceo život provela uz njega. Bila sam njegova mezimica, – kaže sa setom Jelena. – Tada besna i zbunjena zbog svega što se desilo obećavam da ću celu baštu preuzeti na sebe i da će deda jednog dana biti ponosan na mene. Upravo to sam i uradila tri meseca posle dedine smrti preuzimam da radim njegov deo bašte, iako tog trenutka niko nije verovao da ću moći.

IMG_1965.jpg?resize=740%2C494&quality=95 – Najzreliji i najslađi je onaj paradajz, čija kožica malo i pukne, – kaže Jelena.

Baštovanka Jelena kreće u akciju

I tako Jelena pre dve godine kupuje svoje prve sadnice maline koje i danas zauzimaju jednu trećinu njene bašte, a kasnije sadi i jagode. Ali naša baštovanka ubrzo shvata da život ne piše bajke, već romane, jer tada počinje njena prva borba sa baštenskim vetrenjačama.

– Tada počinje prava borba, jer je to bila najlošija godina za malinu što se tiče cene a ja na početku, kada treba da ulažem u ostalu opremu za baštu. Ali shvatila sam da neko je rođen pod srećnom zvezdom a neko da postane borac, i nisam odustajala od svojih planova. Snalazila sam se na sve moguće načine da zaradim, – priča Jelena i dodaje da je radila i tokom sezone na njivama, učila od ljudi koji se bave poljoprivredom i baštovanstvom godinama.

Sedimo na terasi sa Jelenom i pričamo opušteno. Doduše, ona mnogo više, jer dugačka je njena priča o baštovanskim počecima, ali nikako dosadna. Baš kao što ona uči od iskusnijh, tako i mi upijamo neke „cake“ o organskoj proizvodnji povrća, voća i lekovitih i začinskih biljaka.

– Pošto baštu godinama nismo tretirali hemijskim sredstvima, odmah u startu se odlučujem se za organsku poljoprivredu, – kaže naša sagovornica i naglašava da ona organski gaji voće, povrće i lekovito bilje, a ne nudi organske proizvode, jer ima razlika u tome u smislu sertifikovanja. – I opet se odričem svega i radim više poslova da bi zaradila za plastenik. Uspevam da ga kupim i tada počinjem da radim i sa povrćem, za koje sam sama napravila rasad.

Jelena stalno u razgovoru sa nama pominje učenje, znanje, informacije, iskusnije proizvođače i poljoprivrednike i to je vredno pažnje, jer ova mlada dama je shvatila odavno da znanje nije zatvorena množina. – Dosta sam čitala i učila sama o tretiranju organskih biljaka. Gde god sam mogla, pričala sam sa ljudima, od kojih sam dobijala odlične savete uz veliku dozu poštovanja, bez obzira na to da ću im možda biti ‘konkurencija’.

I ne mora Jelena ni da kaže da njena ljubav prema baštovanstvu postaje sve veća i veća. Oči kažu umesto nje.

IMG_7270.jpg?resize=740%2C559&quality=95 Foto: Jelena Popović – Flekica Nature lover

Prekretnica u Jeleninom životu i podrška porodice

Pre pola godine dolazi do velike prekretnice u Jeleninom životu usled ozbiljnog zdravstvenog problema, koji je, na sreću, rešila.

– Donela sam veliku odluku a to je da ja budem ta koja će pomagati drugim ljudima. Da ne čuvam sve za sebe i porodicu, već da ponudim i drugima. Ove godine sam i počela sa prodajom svojih proizvoda iz bašte, kao i sa lekovitim biljkama i gljivama iz prirode, jer to učim već preko 15 godina. Ali i kroz pisanje bloga pomažem drugim ljudima, – kaže Jelena. – Tek sada shvatam da je ovo što sad radim nešto, što sam oduvek želela, i da dalje kroz život želim da idem ovim putem…

 

Blog nature_lover_flekica imam manje od godinu dana. Kada sam se razbolela, rešila sam da skroz promenim ishranu i da krenem drugačijim putem. Pošto kuvam od osnovne škole, i uživam u kuhinji, htela sam da spojim lepo i zdravo, nešto drugačije. Da pokažem ljudima da ako nema šećera, margarina i beloga brašna, da opet može biti ukusno. Da podelim svoje ideje sa ljudima koji možda isto ne bi trebali to da jedu, ali ne znaju kako da spreme neko jelo. A opet i da mogu da pročitaju o svakom mom proizvodu posebno i da saznaju za šta je koristan.

Podrška porodice je ključna i u Jeleninoj odluci da se bavi organskim baštovanstvom.

– Da nemam ovoliku podršku porodice, ništa od ovog ne bi ni uspela. Oni su mi najveći oslonac i pokretač. Mislim da je u ovakvim odlukama najbitnije imati nekoga ko će vas kao prvo podržati, pa sve ostalo.., – naglašava ulogu porodice baštovanka iz Maglića i objašnjava porodična zaduženja u njenom baštovanskom poslu:

– Tata je taj koji realizuje svaku moju zamisao što se tiče opreme, tehničkih stvari i slično, a mama je tu više da pomogne ako nešto treba. Mada se trudim da ih ne opterećujem previše i gledam da radim sama. Mislim da je tako najpametnije, jer svako radi svoje 🙂.

Gljivarenje kao druga velika Jelenina ljubav

Prikupljanje jestivih gljiva ili gljivarenje za vreme sezone na vlažnim šumskim proplancima nije nimalo naivna stvar. Sa gljivama se ne vredi zezati: ili ih poznaješ i upoznaješ ili ostavljaš gljivarenje iskusnima. Jelena Popović je „na ti“ i sa gljivama. Kako kaže, poznaje oko stotinjak vrsti, ali to je mali deo u odnosu na broj vrsti gljiva i pečuraka na ovoj planeti. Svakako zna mnogo više o gljivama od prosečnog čoveka.

 
crni-vrganj-1.jpg?resize=740%2C943&quali Crni vrganj u Jeleninim rukama / Foto: Jelena Popović – Flekica Nature lover

– Gljivariti smo počeli porodično i to još 2000. godine na planini Tara, – kaže Jelena. – I evo, ta ljubav traje već 18 godine. Svake godine proširujemo znanje, otkrivamo nove vrste, učimo iz razne literature. Ja lično komuniciram sa članovima Gljivarskog društva Novi Sad o determinacijama ili ako nešto ne mogu sama da saznam. Konzumiramo oko 20 vrsta gljiva. Skoro svake nedelje smo na Fruškoj gori, bez obzira nna to da li je kiša, sneg, sunce, jer uvek ima nešto da se nađe i ubere.

Jelena polako ubira plodove svog baštovanskog rada na životnom putu, ali pre svega gradi poverenje među ljudima i to ne samo u odnosu proizvođač – kupac, već u odnosu čoveka prema čoveku. A to je jedna od njenih najboljih i najlepših vrlina.

– Što se tiče životnog puta, mislim da sam tek sada na pravom. Imam konkretan cilj i težim ka njemu, – kaže Jelena i ispraća nas iz svoje bašte. – Ovo je nešto što mene ispunjava i što bih želela da radim celog života.

 

 

Ovakvi tekstovi bi trebalo da budu na svim naslovnim stranama zute stampe.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Čuva koze i sama pravi sir: Maloj Zaječarki kućni poslovi draži od bicikla

Sara Tonić (8), iz Zaječara, posle škole svakog dana posveti se ozbiljnim kućnim poslovima. Umesto bicikla koji je majka htela da joj kupi, devojčica tražila i dobila na poklon - jare.

SARA Tonić, učenica drugog razreda zaječarske OŠ "Hajduk Veljko", za razliku od svojih vršnjaka, koji slobodno vreme provode uz mobilne telefone i računare, bavi se - kozarstvom i pravljenjem sira. Iako ima samo osam godina, kada se vrati iz škole, najpre, izvede stado od dvadesetak burskih koza na pašu. Nakon toga, predveče ih pomuze i onda krene da pravi sir. I, to radi bez ičije pomoći.

 

- Mene ovo ispunjava - smeje se Sara. - Najviše volim da, čim dođem iz škole, izvedem koze na pašu.

Ove pitome životinje kao da razumeju Saru. Idu za njom, kuda god ona pođe.

- Kada se predveče vratim kući, u štali najpre pomuzem koze - smeje se Sara, dok govori o imanju na periferiji Zaječara. - Sve su dobre i poslušne. Ni sama ne znam koliko mleka namuzem, a pomaže mi majka Sanja koja drži životinje.

Nakon muže, Sara kreće sa pravljenjem kozjeg sira.

- U kantu sipam sirilo - objašnjava nam devojčica. - Nakon toga "pogača" ide na kalup, iseče se, posoli se i to je, najjednostavnije, kako bih nekom objasnila kako se pravi sir.

Sara je toliko izvežbana, budući da ovo radi poslednje dve godine, da tačno zna koliko soli treba da stavi.

- "Pogača" posle ide u cediljku, a nakon toga se sir seče na kriške - nastavlja Sara. - Na dnu mi ostane surutka, koju, takođe koristim, jer od nje pravim napitak koji koriste ljudi koji imaju problema sa jetrom.

19-rs-(1).jpg

Sir odstoji preko noći, a Sara se "baca" na druge obaveze. Nahrani kokoške i pse, posle čega uči i radi domaći zadatak.

- Ma, sve stignem. Ništa mi nije teško. U školi imam sve petice, ali svoje imanje i životinje obožavam - smeje se Sara.

Ova devojčica legne nešto pre ponoći i ujutru ostaje orna i čila. Obiđe životinje, pa opet ide u školu. I tako već dve godine.

- Pre izvesnog vremena, mama je rešila da me nagradi - od srca se smeje Sara. - Dala mi je novac i odvela me na vašar. Rekla mi je da sebi kupim bicikl.

Ali, umesto bicikla, Sara je na vašaru kupila - jare.

- Šta da vam kažem - umešala se Sarina majka Sanja. - Umesto bicikla, na zadnjem sedištu auta kući smo vozili jare. Jednostavno, Sara je luda za životinjama.

- Nedavno sam dobila ljubimca - prase - očarana je ova devojčica. - Sašila sam mu odeću i kada god mogu igram se sa njim.

19-rs-(2).jpg

SAMA OJARILA KOZU

PRE izvesnog vremena, Sara je, potpuno sama, ojarila kozu!

- Sišla sam do štale, jer me je probudilo nešto nalik plaču - priča nam Sara. - Strčala sam i videla kozu iz koje su virile noge jareta.

Sara nije razmišljala.

- Odmah sam uhvatila jare za noge i izvukla ga na svet - smeje se ova curica. - Odmah nakon toga, pomogla sam kozi da ojari još dva jareta. I, na kraju sam makazama isekla pupčanu vrpcu i obrisala sluz sa njuški jarića, kako se ne bi ugušili.

MAŠTA O PONIJU

Sarina najveća želja je da ima - ponija.

- Imaću ga - sigurna je. - Prosto, želim da imam konjića. I, od para koje zaradim, kupiću ga. Ma, napraviću ovde mali zoološki vrt. Biće to prava atrakcija. Ne verujete mi. Molim vas, budite samo malo strpljivi i razuveriću vas...

WWW.NOVOSTI.RS

Sara Tonić (8), iz Zaječara, posle škole svakog dana posveti se ozbiljnim kućnim poslovima. Umesto bicikla koji je majka htela...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве:     -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском.   Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје.   Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском.   Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо.   Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу.   Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом.   Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници.   Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) бесједио је 7. октобра 2019. године у оквиру духовних трибина понедељком у Општини Вождовац, које приређује храм Светог Преображења Господњег на Пашином брду у Београду. Тема излагања Преосвећеног Владике била је „Венац истине, доброте и лепоте„, а за звучни запис благодаримо огранизаторима трибине.   Звучни запис предавања   Извор: Радио Светигора
    • Од Милан Ракић,
      План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су они Арапи колико и чувени Миле Шеик, који је надимак добио јер је радио на бензинској пумпи
      ПКБ је много више од једне компаније. Он је симбол свега кроз шта смо као земља пролазили претходних 30 година и како ћемо, ако се нешто убрзо не промени, завршити. Годинама је ПКБ функционисао као озбиљна компанија, какву ју је замислио Петар Зечевић, човек који ју је деценијама водио. Имала је производњу, прераду, малопродајну мрежу, банку, али и показивала висок степен, како би се то данас рекло, друштвене одговорности. Двадесетак хиљада хектара земљишта, 70 километара канала за наводњавање, научна лабораторија, фарме кокошака, крава - Имлек, Имес, Пекабета, Фриком... Фриком који је седамдесетих година прошлог века у време комунистичке Југославије направљен као заједничко улагање и власништво ПКБ-а и америчког Унилевера, једне од највећих светских фирми у производњи хране!

      Године санкција су му нанеле озбиљну штету, а дотучен је одлуком донетом после петооктобарских промена да се одвоје и продају Имлек, Фриком, Пекабета и да у ПКБ-у остане само примарна производња. Колико је тај концепт, који сам и тада критиковао, био погрешан, показује чињеница да су сви велики светски малопродајни ланци, од Теска до Делезеа, покренули производњу сопствених робних марки, које данас у завидној количини попуњавају њихове продајне рафове.
      Оно што је најпрофатибилније узето је ПКБ-у са идејом да се компанија бави земљорадњом и сточарством. Сведен на производњу пшенице, кукуруза, шећерне репе и на углавном непрофитабилне фарме крава, препуштен вођству неквалитетног менаџмента, гомилао је дугове. У томе су му својски „помагале“ суперуспешне компаније попут МК комерца, Имлека и њима сличних, које су своју успешност базирале на томе да су сви уговори са ПКБ-ом по компанију били више него штетни. Догурао је ПКБ до дуга од скоро сто милиона евра, 14 година неплаћених пореза и доприноса на плате, 10 година неплаћене струје, две деценије без улагања у развој, механизацију, одржавање канала за наводњавање...
      Преокрет је наступио током 2010. године. Тада су неке приватне фирме понудиле држави да га откупе за један евро уз преузимање дугова. Сећам се како ме је покојни Захарије Трнавчевић убеђивао да се то не дозволи, да ПКБ вреди милијарду евра, да ниједна држава не продаје земљу... То се поклопило са реализацијом идеје за мост Земун-Борча и било је јасно да, ако се ПКБ прода, годину-две касније ћемо платити десетине милиона евра да за приступне саобраћајнице од купца откупимо то исто, у бесцење дато земљиште. Са идејом да ПКБ не продајемо, да га преузме град и да доведемо професионални менаџмент отишао сам код председника Србије Бориса Тадића и добио безрезервну подршку за то. И град је преузео ПКБ.
      Довели смо стручан нестраначки тим људи да га води, сели са синдикатима и тражили подршку да се број радника смањи за око 400, јер фирма није могла да издржи толики број запослених. Радници који су се опекли са многим гарнитурама гледали су нас неповерљиво по принципу „дошли још једни да краду“, али су нам ипак указали поверење. Без динара из градског буџета ПКБ је почео да на плате које су у просеку биле око 500 евра плаћа све порезе и доприносе, да плаћа струју, купује нову механизацију, гради најмодерније фарме крава.
      Министри пољопривреде Саша Драгин и Душан Петровић прихватили су да ПКБ по литру млека добија исту субвенцију као приватни произвођачи и помогли су да се почне са чишћењем канала. МК комерцу, који је откупљивао репу по 0,28 евра кроз компензацију, запрећено је раскидом уговора уколико не прихвати тржишну цену од 0,45 евра и да је плаћа - парама. Прихватили су. Имлеку је понуђено да наставимо са продајом млека, али по 20 одсто већој цени, јер су толико литар плаћали у Босни. Одбили су са поруком да немамо коме другом да продамо млеко. После осам месеци, када су схватили да ПКБ може без њих, вратили су се и платили тражену цену...
      Компанија која је 2010. имала пословни приход од 34.369.000 евра за две године достигла је 60.809.000 евра. Без отписа дугова од стране државе који се књиже као приход и који то реално нису. Смањен је број крава, али је повећана производња млека. Једна крава је у ПКБ-у годишње давала 7.555 литара млека. Просек на нивоу Србије је био 2.920 литара. Смањени су хектари под пшеницом на уштрб профитабилнијих култура, али је просек пшенице био 5,9 тона по хектару, док је просек на нивоу Србије био четири тоне. Запослени су радили не као Немци, него као Јапанци, није била потребна никаква чуварска служба, јер су људи третирали фирму као своју. Издвојено је земљиште поред новосаграђене саобраћајнице са по три траке, претворено у грађевинско чији се хектар продавао за 800.000 евра. Сто продатих хектара било је довољно да се отплате сви дугови гомилани деценијама.

      Планирали смо да радници и пензионери добију 10 одсто акција, да понудимо сарадњу великим светским компанијама, да радимо као што су радили ПКБ и Унилевер пре скоро 50 година, да тако стигну инвестиције, повећамо производњу и имамо сигурне купце, да направимо и своју млекару ако постојеће наставе да нам уместо природног продају млеко у праху растворено у води, да преузмемо Воћарске плантаже Гроцка, у којима је ПКБ власник више од 20 одсто, да покренемо отварање још неколико компанија по моделу ПКБ-а широм Србије...

      Ништа се од тога није десило. Ова прича, која је могла имати срећан крај, прекинута је променом власти и одлуком да се ПКБ прода. Почело је систематско уништавање фирме. Менаџмент, коме нова власт није хтела да исплати уговорене бонусе, напустио је фирму и она је 2017. завршила са пословним приходом од свега 34.007.000. Дакле скоро упола мањим него 2012. и малтене у евро истим приходом какав је био 2010, пре него што га је град преузео!
      План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су шеици Арапи колико је Арапин био и чувени Миле Шеик, који је тај надимак добио јер је радио на Југопетроловој пумпи Змај 1.
      Цена од 105 милиона евра коју је Ал Дахра платила је понижавајућа и показује да људима на власти никад није доста. Прво су одлучили да се не продаје бизнис и његов потенцијал него само огољена имовина. Па је и та имовина потцењена. Скоро 20.000 хектара земљишта у делу Србије где хектар кошта више од 15.000 евра. А овде цена расте, јер је већина покривена каналима за наводњавање, а земљиште је у комаду. Свако ко се бави бизнисом зна да је немогућа мисија купити у Србији у комаду ни 100, а камоли скоро 20.000 хектара. Додајте на то механизацију, фарме, институт и лабораторије, фабрику сточне хране...
      Цена за ПКБ је удар на интелигенцију - исти као и кад је РТБ Бор у питању. Кинези су га купили за дугове (200 милиона евра) и одмах сутрадан канадском Невсуну, који уз 60 одсто рудника цинка у Еритреји поседује још само права на два налазишта у Бору, понудили су у парама - 1,4 милијарде долара!? Рече председник државе да су му сузе кренуле када је видео колико смо добру понуду добили за Бор. Признајем и мени су кренуле. Али не сузе радоснице...

      Продати природне ресурсе Србије – рудна богатства, земљу и воду никада никоме није пало на памет. Све док нису на власт дошли ови. Њима је продаја Србије нормална ствар. Решење? Промена власти. Свака наредна демократска власт има за обавезу да поништи све ове по Србију штетне, а по џепове њених челника и њихових партнера више него корисне уговоре. Тога треба да буду свесни сви који данас са њима праве овакве дилове. Једном ће морати да се подвуче црта и нико од деведесетих до данас неће моћи да буде аболиран. Шта ће бити ако се то не деси? Одговор ћете наћи у прве две реченице текста.
      НСПМ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У нововековној, а посебно савременој естетици идеја лепоте доживљава трагичну судбину. На ширем плану, модерна уметност ниподоштава лепо и лепоту, њен циљ није откривање лепоте. Чак постоје бројна схватања о постојању превредноване „лепоте“. О чему је реч? Читави уметнички покрети и схватања великог броја уметничких стваралаца одбацио је класична поимања и идеју довршености. Термин „изражајност“ у нашем естетичком речнику заменио је лепоту. Заправо, „изражајно“ би се односило на уметничка дела која сугеришу више но што су способна да „изразе“, или се своде на психологистичко откривање душе уметника итд. Корени свргавања лепоте класичних естетских схватања антике, средњевековног хришћанства и ренесансе почињу у XII веку уобличавањем естетике као сфере философије. Последице овог својевременог антиестетизма показаће своју маску у XX веку. Поједини мислиоци XVIII века, пресудно су утицали на званично потискивање лепоте, због потребе да се ослободе ауторитета, жеље да крену испочетка. Резултат тога је да се исконски појам лепоте потисне на периферни план „новог духа“ уметности.

      Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом.
      Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом.
      Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате.
      Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“
      Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују.
      Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“
      Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“
      Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики.
      На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти.
      Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића.
      Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом.
      Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом.
      Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате.
      Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“
      Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују.
      Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“
      Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“
      Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики.
      На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти.
      Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића.
      Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...