Ovo je samo jedna u nizu epizoda iz životne drame generala Vladimira Lazarevića, legendarnog komandanta Prištinskog korpusa.

Oni, Lazarevići - general Vladimir, sinovi Vlada, Marjan i Milan, supruga Olgica i unuk Lazar, o "tom ratu" ne pričaju nikad. Na svakom od njih on je ostavio duboke ožiljke.

General je pristao da, za "Novosti", podeli nešto od porodičnih i ličnih trauma, "tek da ostane zapisano". Veli da još nije siguran da će svoja sećanja i beleške pretočiti u knjigu, jer je sve previše bolno.

- Dok se rat na Kosovu tek spremao, u Nišu je počeo progon moje porodice. Žena Olgica i sin Milan morali su da napuste stan i beže u Babušnicu. U ratu na Kosovu, dvojica strarijih sinova, Vlada i Marjan, bila su vezisti. Obojicu su mi "poklapale" NATO bombe. Kada je rat završen, bio sam poslednji general koji je bio na slobodi a "obećan" je Hagu. Nema šta mi tamo nisu radili, pokušali su i da me ubiju... A kada sam u decembru 2015. došao u Srbiju, nisam mogao da verujem da je to ista zemlja. Promenilo se sve - siže je priče Vladimira Lazarevića.

Komandant Prištinskog korpusa i Treće armije nikada nije pričao o porodici. Dokumenti Službe bezbednosti naše vojske kriju mnoge tajne.

- Za pokušaj otmice, ili možda i likvidacije, žene Olgice i Milana, javili su mi u samo predvečerje agresije. Žena je pozvala sva usplahirena i rekla kako se komšije žale da su ljudi maskirani fantomkama prethodne noći bili u zgradi i tražili naš stan. Nešto ih je sprečilo da pokucaju na vrata, i zato je ona sa sinom morala da se skloni kod drugarice u Niš. Naravno da sam alarmirao koga treba, i njih dvoje su prebačeni u Babušnicu, gde su bili čuvani sve vreme rata. Nije smelo da se zna čiji su - počinje ispovest Lazarević. - Supruga je rat provela sa pištoljem TT pod jastukom, koji sam dobio 1972. na Vojnoj akademiji, a sin od 16 godina "dužio" je "kolt", koji sam kupio osamdesetih.

Generali Pavković i Lazarević

08-lazarevic.jpg

 

General dodaje da su mu u isto vreme stariji sinovi bili na Kosovu kao vezisti naše vojske. Kaže, nije mu palo na pamet da ih sklanja.

- Prva trauma mi je bila kada je tučena kasarna "Kosovski junaci" u Prištini. Vlada mi je bio tamo. Odmah po vestima poleteo sam tamo i, u onom mraku, između kratera od bombi, prvo što sam čuo bio je Vladin glas. Tada su poginula četiri vojnika.

Bog ga je, kaže general, pogledao i nešto kasnije, kod Kosovske Kamenice. Sa svog komandnog mesta gledao je kako avioni NATO-a gađaju čvorište veze na Bogutovačkom bregu. U posadi među vojnicima bio je srednji sin Marjan.

- I ta uspomena me ponekad budi iz sna - uz uzdah nastavlja priču general. - Vraćao sam se tog maja iz Gračanice, gde sam davao intervju za američke novine, kada sam video nalet neprijateljske avijacije. Bio sam pred Komandom, a bombe su padale tamo gde je trebalo da bude Marjan. Pavković je baš bio tu, i zajedno smo tražili mog sina. Srećom, bio je samo ugruvan, a Pavke je tada prvi put čuo da su mi dva sina kraj mene.

General Lazarević za sinom Marjanom i unukom Lazarom

08-lazarevic34-2507-2.jpg

 

Priseća se general i sopstvenog naređenja, koje čuva - da u Prištinskom korpusu ne smeju da budu više od dva vojnika iz jedne srpske porodice. Sopstveno naređenje je u ličnom slučaju ignorisao.

- Kako sam mogao da ih vratim kada su Kosovo branili i oni koji nisu Srbi - govori Lazarević. - Na sudu u Hagu branio me je Mađar, vojnik dobrovoljac iz Vojvodine, koji je došao da uzme mesto kraj sina na Paštriku. U Hagu su se čudili kada je ispričao kako je NATO iz vazduha u prah pretvorio albanska sela.

Nova iskušenja počela su posle 5. oktobra, a kulminirala 2014. godine. Zbog moždanog udara i lečenja na VMA, ostao je jedini istaknuti general koji je branio KiM a koji je još bio u aktivnoj službi. Nisu mogli da ga penzionišu iz bolničke postelje, a iz mnogih amabasada to je traženo.

Prethodno je, čime smo i počeli ovaj tekst, odbio Stejt department i "ugovor u dolarima", sa obećanjem da od Haga neće biti ništa ako ode na Američku vojnu akademiju.

Sin Vlada Lazarević

08-lazarevic37-2507-2.jpg

 

- Zvao me je ministar Davinić početkom 2004, i došao sam onako bolestan - seća se detalja general. - Ponudio mi je kafu i, stojeći, "ukorio" me: "Pet ambasada zove svaki dan i pita zašto ste još u vojsci, a šta ja da im kažem?!" Da nisam već seo, srušio bih se. Rekoh Daviniću: "Sad vi sedite da vam kažem".

Razgovor je, veli, bio neprijatan. General Krga i još dvojica sa najvišim epoletama su crveneli, a Lazarević je Daviniću poručio da postoje dve koverte koje čuvaju supruga i prijatelj, za slučaj da ga nasilno odvedu u zatvor. Rekao je i da mu ne pada na pamet da svojoj vojsci pravi probleme. Razgovor je završen generalovom porukom za ambasadore - da se svi zajedno mole Boga da on umre, jer nikom neće biti dobro ako ga nasilno budu sprovodili.

- Šta se sve u to vreme događalo sa mnom, a nikog nije bilo da pomogne. Odjednom mi, "preko prijatelja", dolaze ljudi iz tadašnje vlade i nude azil u jednoj centralnoameričkoj republici. Samo da "nestanem". Oni su se o svemu navodno dogovorili, Pavković je, kažu mi, pristao. Ja tražim nekoliko dana da razmislim i molim bivše bezebednjake da provere ove funkcionere, koji su, inače, i sad aktivni. Bezbednjaci dolaze sa izveštajem o tome iz koje ambasade potiče inicijativa i sa informacijom da u stvari hoće da nas odvedu i likvidiraju. Zovem Pavkovića i kažem mu da povuče svoju saglasnost.

Ti "prijatelji" su ga se okanili tek pošto im je pokazao fotografije domova gde stanuju sa uslikanim članovima porodice. Shvatili su pretnju i izgubili entuzijazam da generale nekuda tajno odvedu.

Vladimir Lazarević pred Haškim tribunalom

08-lazarevic4.jpg


U Hag je, veli, otišao svojom voljom.

- Ako ikada objavim svoja sećanja, biće to zbog Tribunala i "lečenja" kojem su me podvrgnuli. Hteli su da me ubiju! - ljut je general na sam pomen tih dana. - Što u Hagu, što kod nas, imao sam sedam operacija od kancera, i njihovi lekari su mi prepisali 25, pa onda čak 32 tablete da pijem svaki dan. Nisam znao gde sam dok se nisu pojavili Poljaci. Oni su mi spasli glavu.

Vladimir Lazarević je bio verovatno jedini u Tribunalu koji je sve vreme bio u pritvoru, jer zbog njgovog zdravstvenog stanja nisu mogli da ga upute na izdržavanje kazne. Hag je, ipak, odredio da ga prebace u Poljsku na izdržavanje kazne, a kada su ljudi iz Varašave stigli i videli njegove papire, kazali su mu: "Generale, mi ovakvog ne možemo da te primimo. Tvoje zdravstveno stanje je veoma loše." I tako su ga, na svaka tri meseca, pet puta odbijali. I time mu otvorili oči.

OCU NISU REKLI DA IDU NA KOSOVO - Bio sam u Puku veze u Nišu, a javio sam se da idem na Kosovo kao ispomoć - govori nam sin Vladan, a Marjan dodaje da je i on kao vezista u vojsci tražio da ide na Bogutovački breg. - To mi je bilo radno mesto - kaže Marjan. Sa ocem se nijedan od braće nije konsultovao. - Samo smo ženama rekli, i one su ostale zatečene.

- Zaista sam hteo u Poljsku, dosadilo mi je u Hagu. Rekao sam Poljacima da idem na svoju odgovornost, a oni su mi prvi objasnili da nije sve onako kako se meni čini. "Spao sam" na samo 60 kilograma, i dok bi me prebacili u Poljsku i ponovo odredili terapiju, verovatno bih umro. To saznanje me je osvestilo.

Komandant pojašnjava i "principe lečenja" u Sheveningenu. Stražari donesu šaku lekova bolesniku, ali je sreća u tome što ne insistiraju da ih popije pred njima.

- Posle razgovora s Poljacima, pitao sam zatvorskog lekara za neku čudnu tabletu: "Šta to beše?", a on mi je odgovorio: "Nemam pojma!" Onda su me odveli u Kraljevsku bolnicu Holandije u Bronovu i tokom pregleda prevodilac je greškom na srpski preveo da me leče od epilepsije. Lekari u toj bolnici su se čudno zagledali, i tada sam prvi put uspeo da iskamčim pedesetak svojih lekarskih nalaza i da ih pokažem sudiji.

Sudija Robinson se odmah složio, seća se general, da su mu tokom lečenja uskraćena osnovna prava, a nezavisni lekari iz Nemačke i Belgije su napisali da je lečen neadekvatno. Došli su i ljudi sa VMA, a generala je dodatno alarmirala i doktorka iz Forenzičkog instituta u Hagu, gde je bio na pregledu, sa savetom da hitno traži nekog nezavisnog radioneurologa da mu pročita nalaz magnetne rezonance, jer se slika i opis magnetnog snimka zatvorskih lekara ne poklapaju. Tu je general dobio i lekarski izveštaj da je u stvari žrtva zračenja, odnosno da je oboleo zbog posledica dejstva uranijuma.

SAVET Drago je generalu Lazareviću što ga njegova država opet nešto pita: - Bio sam sa ministrom Vulinom i dok smo tako govorili o zdravlju on zamoli za ozbiljan savet oko 63. padobranske i oko služenja vojnog roka. Rekoh mu da padobrancima hitno treba vratiti status samostalne brigade, a da je krajnje vreme da se vojni rok vrati. Reče, poslušaće me, i, eto, padobranci ubrzo vraćaju staru formaciju a vojni rok počinje od 2021. - otkriva general.

- Kada mi je u posetu dolazio sin Milan, koji je doktor ovde u Nišu, upozorio me je da mi lekari daju lek koji je pet godina ranije zabranjen za upotrebu. Dostavio sam mu i kuglice praška koje su išle uz tablete, da ih odnese u BIA. Tek posle tih skandala i moje žalbe sudskom veću trovanje je stalo.

Epizoda s povratkom kući generala Lazarevića priča je koju pripoveda sa osmehom. Kaže, zaokupljen svojim mukama, nije znao šta se događa u zemlji, i kada su početkom decembra 2015. u Hag došli Nikola Selaković i Bratislav Gašić da ga vode kući, još je zazirao od "ljubavi" političara.

- Pošto je pilot "falkona" preko zvučnika poručio kako napuštamo vazdušni prostor Holandije, ozbiljni Nikola Selaković je prišao i upitao me: "Generale, koju pesmu da vam pevamo?" Pogledam ga, ne prisećam se nikakve pesme, a oni krenuše: "Ne može nam niko ništa". To je bila i himna našeg korpusa. Pevaju Nikola, Bata, dva lekara sa VMA, moj Milan i dva momka iz obezbeđenja. Pesma je prestala negde pred Nišem, kada Gašić prvi put pomenu doček. Ajde, rekoh, da vidim.


Ganut je bio general kada je stupio pred narod na aerodromu "Konstantin Veliki". Među njima su bili i ministar Vulin, Diković, "njegov general", vladika Teodosije... Sve je zvao kući na kafu. Olgica, Vlada i Marjan nisu mogli da veruju kad su gosti banuli, a naročito da je tati vraćena građanska čast.

- Uverio sam se da se stvar u državi promenila što se tiče nas boraca sa Kosova kada sam otišao u socijalno da rešavam pitanje penzije - završava general. - Žena koja tamo radi zaplakala je kada me je videla i rekla mi: "Ovo je najlepše što je Srbija doživela!"

MILAN

- SIN Milan je lekar ovde u Kliničkom centru, i praktično je ostvario moj san - otkriva komandant. - Ja sam bio stipendista VMA dok sam bio u školi u Babušnici, a onda je to ukinuto, pa sam morao u veziste. I tako, život se igra, Vlada i Marjan vezisti, baš kao i ja, a Milan lekar.

General se hvali da je Milan bio među najboljima u svojoj generaciji na Medicinskom fakultetu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:808811-General-Lazarevic-Dali-mi-da-biram---Hag-ili-americka-vojna-akademija