Jump to content

Zašto se u porodilištima viče na žene

Оцени ову тему


Препоручена порука

Tog dana sam dobila bebu, ali sam izgubila dostojanstvo!

Dobila sam trudove, počeo je najsrećniji dan mog života, ili ipak nije

Htela sam to dete, uživala u trudnoći koliko sam mogla. A onda je došao porođaj. Porodilište, porobilište, puno trudnica spremnih da na svet donesu čudo. Ali osim sreće, svaka oseća srepnju, a ponajviše strah i stid. Da, stid! 

Počinje porođaj, ja prvorotka: Guram, jer nemam kud.

"Pogrešno guraš! Ne radiš to kako treba! Slušaj me, prestani da guraš," viče na mene babica. Grubo me cima za nos i okreće mi glavu prema sebi da je gledam u oči. Neprijateljstvo se naglo razvija.

Bol je nepojmljiv, kosti mi se razdvajaju, ja vrištim. 

"Prestani da vrištiš! Prestani da vrištiš," viče ona, a  onda se okreće ka medicinskom osoblju i govori iznervirano: "Ona ne sarađuje uopšte!"

Prolazi starija žena, neki medicinski faktor tu i s gađenjem gleda u mene: "Cccccc!" čujem je kako cokće. 

Osećam se, osećam, osećam... Nemam reči za ovaj osećaj, jer suze samo teku..

Poverenik-pokrenuo-postupak-povodom-upot

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 93
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

A kako nemaju previše posla i nisu siroti i preopterećeni kada neki načelnik podvikne da mu paze na vezu ili kad tata izvadi ljubičastu za lekara, zelenu za anesteziologa?  Kako su sve sestrice p

tema je vrlo jasna i konkretna...ne treba ici u neku bespotrebnu sirinu...nije potrebna nikakva filozofija... uz svo duzno postovanje nasim "kolegama", mislim da su o ovoj temi kompetentne da pri

Prema meni su bili sasvim korektni. Nije bilo nikakvog zlostavljanja, vikanja, videli su da sam kukavica i ponašali se shodno tome . Prošla sam sasvim ok u Kg-u. Ali onaj prvi put u Bg-u koji se

Kako je moguće da mi se jedan od najlepših dana u životu pretvori u jedan od najgorih... 

Ovakvu ili sličnu situaciju prolazi skoro svaka druga porodilja u Srbiji. Zašto se na porodilju viče? Zašto se u porodilištu neke osnovne stvari ne mogu objasniti normalnim tonom? 

Kod nas se  o ovome ne priča. Žene ćute. Kažu, hvala bogu pa smo izvukle živu glavu. Ali u svetu se ovakvo ponašanje zove: zlostavljanje i maltretiranje na porođaju!

Istraživanje sprovedeno u SAD kaže da je 17% žena iskusilo neki oblik nasilja u porodilištu.Na njih se vikalo, one su ponižavane, one su zanemarivane....

Loše iskustvo prilikom prvog porođaja po nekad odvrate žene od želje da rode drugo ili treće dete. Većina porodilja koje po drugi put rađaju dete, osećaju parališući strah jer znaju "šta ih čeka".

Da li ste i vi jedna od nas? Podelite sa nama svoje iskustvo...

 

https://stil.kurir.rs/porodica/107063/zasto-se-u-porodilistima-vice-na-zene-tog-dana-sam-dobila-bebu-ali-sam-izgubila-dostojanstvo

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Teska tema..obzirom da sam i sama prosla kroz porodiliste i porodjaj, mogu da kazem da se jesam susrela sa nekim vidovima okrutnosti kod lekara, ali sam isto tako puno razmisljala zbog cega je to tako, pa i dosla do (mozda netacnog) zakljucka da su kod nas preoptereceni svi lekari, a posebno oni u porodilistima..dakle, to su nenormalni uslovi i kolicina rada, uz ogromnu odgovornost i ogromnu kolicinu stresa i jako teskih situacija usput..mislim da je u sustini los sistem kao i obicno uzrok, a da su pucanja i agresija gde im mesto nije, jedna bas bas nesrecna posledica..inace bilo je puno price o tome pre par godina, izgleda da se stvari nesto nisu znacajno promenile :(

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

samo da dodam - nisam cula nijedno zadovoljavajuce objasnjenje do sad, a koje bi bilo drugo od ovog koje sam sama sebi ponudila..zaista me zanima koji bi to psiholoski mehanizam mogao da natera nekoga da se izzivljava nad porodiljom kao ova gore pomenuta zena, pritom ima takvih prica koliko hocete..da li je to onda najobicniji sadizam ili neka patoloska ljubomora, sta je tu u pitanju, ako ne neka bazicna nemogucnost da se ti ljudi nose sa izazovima svog posla?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, JESSY рече

Kako je moguće da mi se jedan od najlepših dana u životu pretvori u jedan od najgorih... 

Sori, ali kad vidim ovakvu recenicu, pali mi se alarm koji mi brani da citam dalje. "Jer zena kad radja trpi muku... ali se posle ne opominje toga, jer se rodi covek na svet..." Drugim recima - ravnati velelepnost novog radjanja sa svojim sujetljivim konstrukcijama je u najmanju ruku degutantno.

I nekad se tako zene poradjale, i nekad su vikali i podvikivali tamo na njih, pa se nijedna od njih nije podsecala toga, kamoli pisala o tome.

"Danasnji svet, danasnje generacije, mozemo da nazovemo "JA" pokolenje..." - starac Pajsije Svetogorac.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svega ima

Cuo sam da se desavalo da budu i komentari  " a kad si se j..... onda ti je bilo lepo...." i "ko je ovu j....?" itd...

Moja  drugarica kad je radjala peto dete, sestra joj kaze (ne gledajuci je) "daj licnu kartu"..a ova joj odgovara "molim vas dodajte mi tasnu..."...a sestra opet nesto grubo dok se nije okrenula i videla da mi drugarica nije Romkinja vec "belkinja" pa je rekla "jao izvinite gospodjo!"

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 39 минута, obi-wan рече

I nekad se tako zene poradjale, i nekad su vikali i podvikivali tamo na njih, pa se nijedna od njih nije podsecala toga, kamoli pisala o tome.

razumem poentu, i naravno da je sigurno velika vecina zena u fazonu da utisak o rodjenom detetu nadvlada sve druge utiske, ali ipak, ne padne niko u totalnu amneziju nakon porodjaja, i te starije generacije kad pitas itekako se secaju takvih iskustava..
mislim, naravno da je svakome iole normalnom draze da istrpi i neko maltretiranje a da mu se dete rodi, isto kao sto je i bolje da ti lekari budu strucni a pomalo nezgodnog karaktera i tome slicno, ali bas reci da je to ono najbolje sto moze, to ne verujem da bismo mogli :) ne mislim da treba zatvarati diskusiju o takvim problemima zato sto je za nas bolje mozda da istrpimo ponesto..

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 39 минута, Aleksandra_A рече

razumem poentu, i naravno da je sigurno velika vecina zena u fazonu da utisak o rodjenom detetu nadvlada sve druge utiske, ali ipak, ne padne niko u totalnu amneziju nakon porodjaja, i te starije generacije kad pitas itekako se secaju takvih iskustava..
mislim, naravno da je svakome iole normalnom draze da istrpi i neko maltretiranje a da mu se dete rodi, isto kao sto je i bolje da ti lekari budu strucni a pomalo nezgodnog karaktera i tome slicno, ali bas reci da je to ono najbolje sto moze, to ne verujem da bismo mogli :) ne mislim da treba zatvarati diskusiju o takvim problemima zato sto je za nas bolje mozda da istrpimo ponesto..

Nisu oni malo nezgodni, nego tamo medju osobljem ima neotesanih copina da ne poverujes. I naravno da to nije nimalo dobro, niti bi iko zdrave pameti to osporio.

Ali ja nisam pricao o tome, nego o a-priori nastupu "sve je crno bez imalo belo cim se meni tako svidi".

Mi smo Hriscani. Nas Temelj je Hristos, nas etos je jevandjelski. Mi smo pozvani da "trpljenjem spasavamo duse svoje", a ne da non-stop kukamo na bilo koju temu. Nesto ne valja u drustvu? Da se onda pitamo sta je nas udeo u tome, i cime smo to bas mi doprineli da ne valja. Jer Nebo upravo dopusta da mulj ispliva na sve strane bas onda kad stanari zaborave na higijenu svoje duse. A ako nicim drugim - doprineli smo svojim egoizmom/samoljubljem, tj. nemanjem smirenja (= smirenoumlja). A smirenoumlje je vazduh Carstva nebeskog, sama njegova sustina i esencija.

E, a da bismo uopste mogli da krenemo ovom uskom i jedino zivotvornom stazom, potrebno je da se najpre naslonimo na neke vec oprobane i pokazane uzore i primere/modele, da ne bismo u svom sopstvenom i egoludackom samoumlju i napraznom mudrovanju (polazim prvo od sebe, pa idem dalje) potpuno i nepovratno propali kao licnosti.

I sta onda kazemo? Pa npr. da su se zene poradjale u mnogo tezim uslovima, bez lekarske nege, pa nisu kukale. Pokojni komsija iz mog kraja rodio se u njivi, majka mu bila tamo da posluzi vodu radnicima, i tu je stiglo vreme; pupcanu vrpcu presekle zene motikom. Normalno, mi smo vec sad podaleko od takve izdrzljivosti, gledano i zdravstveno i licnosno, i nema sanse da se na tako nesto vratimo trenutno, ali svakako mozemo i treba da se podsetimo da je i toga jos kako bilo, i onda da lepo umesto neprestanog kukanja na sve i svasta zahvaljujemo Bogu na svemu, u volji i nevolji. Pa onda, poradjale se zene - daleko bilo - po zbegovima, logorima, zatvorima, i u kojekakvim jos ludackim i nenormalnim uslovima, i rodile i ocuvale normalnu i zdravu decu. Toga da se secamo, da iz toga razumemo da mi u ovo obicno vreme u stvari zivimo i izobilju, da razumemo da smo u stvari besni i nezahvalni, i da iz svega toga izvucemo vazne zivotne nauke, i nama i nasim potomcima.

Dakle, nemam nista protiv same price, ali imam protiv kad ta prica krene od samodovoljnih individua koje pisu blogove o svojim "mukama". Ne mislim ovde na nasu Dzesi, nego na te blogere i kolumniste (ili kako se vec zovu) sto su napunili internet svojim zapomaganjem i kukanjem.

Sad, kapiram da od mene poneki ovde vec imaju svrab, ali sta da se radi, nikad hriscanski ucitelji nisu bili nesto omiljeni medju ljudima.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 25 минута, ana čarnojević рече

prosto psiholoski, ne daju ti da si pekmez, to mora da se izgura i gotovo

e ovo me interesovalo, neko ovakvo objasnjenje - ko zna s cim se sve susrecu pa moraju i preventivno neki stav da zauzmu, uostalom..
@obi-wan, ne znam koji bih deo citirala na osnovu ovoga sto si napisao, ali se slazem u potpunosti..meni je u sustini samo vazno da razumem zasto se neko ponasa kako se ponasa, i da sama sa sobom mogu da kazem - e, ovo sto si dozivela jeste/nije bilo bas ok, ili jeste/nije tvojom krivicom, i posle mogu normalno da nastavim, tj bez nekog preteranog mrcvarenja sebe, i analize u beskraj..eto, zato mi se dopadaju razgovori poput ovog ovde, o takvim prozivljenim iskustvima, ne da bi se kukalo, nego da se ne bi otislo i u drugu krajnost, jer kad se stvari ne nazivaju pravim imenom, onda je to opet potencijalni izvor problema. eto to je sve :)
 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, Aleksandra_A рече

e ovo me interesovalo, neko ovakvo objasnjenje - ko zna s cim se sve susrecu pa moraju i preventivno neki stav da zauzmu, uostalom..

I to je vrlo bitno - skoro nikad se niko ne pita za zivce i zdravlje tih sasvim obicnih ljudi, koji rade kao lekari ili tehnicari. To ne pravda neotesanost, ali moze da bude itekako odbrana od toga da budu u najkracem roku prosto smrvljeni i zdrobljeni bolom i patnjom drugih. Jer su i oni ipak samo obicni ljudi. S talentom, ali obicni ljudi.

пре 32 минута, Aleksandra_A рече

meni je u sustini samo vazno da razumem zasto se neko ponasa kako se ponasa

Cak i to uopste nije toliko bitno, nigde nas jevandjelski etos ne uci tome, nego kako da svojim dobrim sijanjem i mislenom svetloscu obasjavamo ljude oko sebe. A znamo da se "carstvo Bozije stice trudom, i podviznici ga zadobijaju" (u Vukovom prevodu - "i siledzije ga zadobijaju", videti ondasnje razumevanje te reci), sto opet znaci da ne mozemo da sijamo svetlost ako smo sami u neprestanom mraku kukanja i zapomaganja. Ne mozemo da prenesmo ono sto nemamo ni sami.

I onda umesto da radimo na sebi, mi proglasimo svoju duhovnu bedu i nemastinu za standard. Eto, da iskoristimo ovu temu da i tu kazemo neku jotu: to je upravo osnovna crta upropascenosti danasnjeg sveta, to je ono sto se pod maskom i zastavom "prava, liberalizma, vatever..." brizno neguje najvise na zapadu, a odande (ako treba i najgroznijom silom) namece kao standard ostatku sveta; tj. (`fala Bogu - neuspesno) pokusava da se nametne - "mi ne zelimo da radimo na sebi, jer smo tako njanjavi i razmazeni, da cemo u stvari svoju razmazenost da proglasimo za jedinu pravu ljudskost, i da je takvu nametnemo svima". Ovo pricamo iskarikirano, razume se, ali mislim da se poenta sasvim dobro razume.

I da ne ostanemo nedoreceni - i ja itekako kukam kad me nesto mnogo muci, ali ne moram da se saglasim s tim da je to obavezno dobro, a narocito ne da je moje kukanje nekakav standard. To sto kukam kad me nesto muci samo znaci da sam mlitav i neuvezban, nemam bodrost, a to opet znaci da sam duhovno zapusten.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jednom je nas Aca Milojkov to odlicno srocio, a ja cu da iskoristim kol`ko se secam toga, i da to receno i ovde malo prepricam...

Dakle, usmerenje danasnjeg (vrlo palog i propalog coveka) jeste da sebi stvori lazni raj, da izagna bol iz svog zivota, da stvori izvesnu analgetizovanu pseudostvarnost. A bol - i dusevna, i fizicka - je bas odlicna i potrebna u nasem zivotu, ona je deo promisliteljske premudrosti Odozgo, jer nas (po potrebi) jasno opominje da nesto nije u redu, da smo negde naopako skrenuli, i da srljamo u propast.

Ne odbacujmo bol, naucimo da je citamo i da iz nje razumemo sta treba da ispravimo kod sebe. "Trpeci potrpeh Gospoda, i uslisi me".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, obi-wan рече

Cak i to uopste nije toliko bitno, nigde nas jevandjelski etos ne uci tome, nego kako da svojim dobrim sijanjem i mislenom svetloscu obasjavamo ljude oko sebe.

stvarno? nije bitno razumeti druge toliko? ozbiljno pitam, nije sarkazam
(na ostalo odgovaram nesto kasnije :) )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Aleksandra_A рече

stvarno? nije bitno razumeti druge toliko? ozbiljno pitam, nije sarkazam
(na ostalo odgovaram nesto kasnije :) )

Nigde nam Hristos nije rekao (a ni Oci, koji su naknadno do u tancine razvili i odziveli taj etos) - "razumite/promislite zasto vas je neko uvredio, pa onda oprastajte ili vidite da cete da oprostite...", jer je to ocigledni uvod u osudjivanje. Jedino sto je rekao je da neprestano oprastamo svima, koliko zbog tih svih drugih, ono jos i vise zbog nas samih - da otrov ozlojedjenosti i osudjivanja ne ubije nase duse.

Ako u tom svetlu pogledamo uvodne poruke na temi, narocito recenicu "kako je moguće da mi se jedan od najlepših dana u životu pretvori u jedan od najgorih", lako mozemo da vidimo da se radi o zeni koja prosto kao da nije sposobna da oprosti i zagladi bilo sta sto joj neko drugi skrivi ili zgresi (pod uslovom da je prica stvarna, a ne zamisljena/izmisljena za neku publicisticku ili neku drugu potrebu; verujem da ni to nije iskljuceno), nego je centrirana iskljucivo na samu sebe, podvodeci pod svoj uski i daleko nesavrseni sud bukvalno sve i svakog.

Opet kazem - bol je bol, ljudski je zakukati kad nesto boli, ali nije ljudski da svoj dozivaljaj proglasavamo za apsolutni standard.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bokisd,
      Super �ena
      SUPERZENA.B92.NET �enski portal - Super �ena Mozemo mnogo da naucimo od prica svih ovih zena.
    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
×
×
  • Креирај ново...