Jump to content

Recommended Posts

пре 6 минута, Јелена М. рече

Бела зграда иза Манастира Каменац је, како ми рекоше, најстарија Основна школа у Србији.

И та огромна липа

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.       Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, а данас на празник Светог Преображења Господњег представљамо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

      МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ - СВЕДОК ВЈЕКОВА

      Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске,  под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427).
      Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.
      Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила  Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766).  О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али  га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.
      У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.
      Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био  принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.
      Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса.  Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира.
      Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима,  на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.
       
      МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

      Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима. Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене
       
      СВЕТЕ МОШТИ

      У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
       
      ДРАГОЦЕНОСТИ У МАНАСТИРУ

      Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила.
       
      680 ГОДИНА СТАЊЕВИЋКЕ СВЕТИЊЕ
      Ово је велики догађај за ову светињу и за нашег архимандрита, оца Јефрема, који је у ову светињу уградио своју младост, живот заједно са својом братијом. Ова обновњена светиња која сија, она је свједочанство његовог огромног напора и труда, истакао је Митрополит и подсетио: -По ријечима Светог апостола Павла, отац Јефрем је својим рукама зарађивао хљеб свој и хљеб за ову братију, прављењем свјећа, а у исто вријеме је обнављајући светињу обнављао и себе, и братију, и све оне који су се овдје сабирали протеклих година. Ова светиња је сто година била престоница Црне Горе, а постала је рушевина, оскрнављена насиљем и тиранијом од Аустроугара па до наших времена, предвиђена да остане најмонументалнија рушевина у Црној Гори, иако је остало записано од руског посланика тога времена да је била највеличанственија грађевина Црне Горе, подсетио је Владика и истакао: Ова светиња, која је засијала својом исконском љепотом, освећена је захваљујући блаженопочившем оцу Димитрију Благојевићу који је уградио себе у њу, архимандриту Јефрему, братији и свим часним и честитим људима да би служила за просвећење свих који ће се у њој сабирати, цијеле Црне Горе и шире. Њена благодат је кроз вјекове стизала свуда, чак и до краја Русије, Сибира. Свјетлост Пресвете Животворне Тројице обасјавала све са овога светога мјеста, рекао је Митрополит и поручио: -Господ, Бог љубави, поново се вратио овдје. Стога, позивам Вас на вјечну љубав према живоме Богу љубави и једних према другима и на све оне који се овдје буду сабирали и који живе на овим просторима. (извод из беседе Митрополита Амфилохија на дан литургијске свечаности поводом 680. година ове дивне светиње).
      Благодарећи на високом признању, архимадрит Јефрем је подсетивши на речи беседе митрополита Амфилохија, када је 1990. године уведен у трон Светог Петра Цетињског, да је дошао да лечи и вида ране светиња широм Црне Горе и лечи и мири братску крв, истакао да је и стањевићка рана исто крварила 172 године: -Ево дошао је дан када се милост Господња пројавила и излила на ову светињу. Они који су је прије 172 године напали истим духом, мржњом, срџбом и шкрипом зуба као Христа на Голготи, мислећи да ће тиме да униште истину Божју, тако су мислили да униште и угуше ову светињу. Међутим, показао нам је Господ својим Васкрсењем да се сила Божја у немоћи пројављује.
      Након причешћа, Високопреосвећени Митрополит је казао да се службом Божјом и причешћем у светињи освећеној и посвећеној имену Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога и свима који су у њој служили Богу, наставља Тајна вечера Христова која траје две хиљаде година: -Тамо гдје је Божја љубав – гдје се она јавља и открива, а то се види од прве Голготе, ту се открива и демонска сила која хоће да у човјеку убије његово основно звање ради којег постоји на земљи, да му сакрије тајну Бога као љубави вјечне и тајну њега као бића призванога на љубав према Богу и сваком створењу а посебно према људском бићу. Овдје се та љубав Божија, Светотројична пројављивала већ седам вјекова, даће Бог да настави да се јавља и у будућих седам вјекова и до Страшнога суда. У исто вријеме демонска сатанска сила је покушавала да убије ту љубав у људским срцима, умовима и да разори ово свједочанство Бога као вјечне љубави, овај свети храм и обитељ посвећен Светој Тројици – Богу љубави.

      -Није чудо да је ова светиња разарана и уништавана и постојала као мјесто гдје се појављивала мржња, гдје је брат убијао брата, гдје је мржња тријумфовала. Рачунало се да никада више ту Божја и братска љубав неће процвјетати. Погледајте у монографији Манастир Свете Тројице Стањевићи у каквом је стању била ова светиња, предвиђена да буде најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу, Стањевићи су васкрсли благодарећи Богу љубави и онима у којима се, у ово наше вријеме, распламсала та божанска љубав, рекао је Владика и подсетио на велике личности који су у древној светињи Христа Бога сведочили и проповедали. На првом месту, Митрополит је истакао Светог Петра Цетињскога и његов законик који је написан у Стањевићима, који је темељен на љубави а не на мржњи, затим на Петра Другог Ловћенског Тајновидца, митрополите Данила и Саву.
      -Ова светиња се обнавља у име Бога љубави - Свете Тројице да би и нас обнављала. Ова заједница се обнавља причешћем – Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, рекао је Митрополит и заблагодарио свима који су помогли да се обнови древна светиња. Са благословом Светог Синода Српске Православне Цркве, митрополит Амфилохије је уручио г. Драгану Краповићу, председнику Општине, и г. Ђорђу Вујовићу, председнику СО Будва, орден Светог Петра Цетињског.
      -Нека да Бог да њихов примјер слиједе и други градоначелници, власт Црне Горе како би се вратили Црној Гори каква је била у вријеме Светог Петра Цетињскога, Петра Другог Ловћенског Тајновидца и да се као Стањевићи обнови и црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и да се изтамничи Ловћенски Тајновидац. Нека се, као што је обновљена престоница Црне Горе - Стањевићи, обнови и божанска љубав међу браћом и нека се Црна Гора откаже мржње и братомржње, братоубиства и оцеубиства јер је борба против Бога убиство Оца Небескога, а онај који убија Оца Небескога он убија браћу и своју. Свједочанство је и ово мјесто гдје се налазимо, које је носилац Божје љубави, а у исто вријеме и мјесто гдје се окупила сатанска демонска мржња међу народом и људима. Дај Боже да се она никада не понови, закључио је том приликом у архипастирској беседи Високопреовећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
       
      СТАЊЕВИЋКА ОБИТЕЉ ДАНАС

      Настојатељ је протосинђел Јефрем (Дабановић), рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру.  Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.). Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић. Искушеник: Александар Калезић.
      Монах др Павле (Кондић)

      Рођен је 9. јуна 1966. године у Београду. Завршио је Филозофски факултет, Одељење за историју, у родном граду. Постдипломске студије на катедри за Историју СПЦ завршио је на Богословском факултету у Београду. Замонашен је у Цетињском манастиру уочи Петровдана 1997. У Цетињској богословији је предавао Историју Српске Цркве и Општу историју од септембра 2000. до 2006. Управник је Архива Митрополије црногорско-приморске од 1997.
      До сада је објавио преко три стотине библиографских јединица и учествовао на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је и приређивач за штампу књига „Нови свештеномученици и мученици просијавши у православном српском народу“, 2000. и „Сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића“ у три тома, 2002. Приредио је прву Споменицу о десетогодишњици обновљеног рада Цетињске богословије 1992–2002, затим: Патријарх српски Гаврило, „Живимо у светињи и слободи – изабрани списи“, 2010; „Радосно пењање на Голготу“ – о животу Свештеноисповједника епископа хвостанског Варнаве, 2010; „Христу веран до смрти“, живот свештеномученика Доситеја Загребачког 2008; „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, времена митрополита Данила Дајковића (1961–1990), 2008. „Мудри орач њиве Господње“ – зборник историјских сведочанстава и научних радова о митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу 2007. и „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ – зборник научних радова посвећен 1700 година Миланског едикта и 790 година Митрополије. Магистрирао је на тему „Цетињска богословија 1863–1945“ на Богословском факултету у Београду 2004, а рад је објављен 2005. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Школску 2004–2005. је провео на студијском боравку у Лондону на усавршавању енглеског језика, као стипендиста Светог Архијерејског Синода СПЦ, а специјализацију из црквене историје завршио је 2006-2007. на Универзитету у Оксфорду. Специјалистичке студије из области холокауста завршио је у Јерусалиму 2011.
       
      ВИДЕО ЗАПИСИ ИЗ БОГОСЛУЖБЕНОГ ЖИВОТА МАНАСТИРА СТАЊЕВИЋИ
       
       
       
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 26. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Градиште.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:    
       
       
       
       
       
             
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога, представљамо Вам свештену обитељ манастира Подмаине.

      Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине налази се код Будве, на благом узвишењу изнад Будванског поља, око 2 км сјеверно од Старог града. За манастир одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а неко манастир Маине. Манастир се најчешће назива Подмаине, јер се у старијој литератури јавља под тим именом. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама.  До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира са храмом Св. Петке, која се налазио у Маинском пољу. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине.
      Према народном  предању, манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о њему налазимо 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Ваведења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у вријеме Црнојевића. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион, из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију његових оснивача. То се наставља и за вријеме светородне лозе  Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило I упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему до 1856. године, када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње.
      Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. Падом Млетачке републике, Манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра I да му дозволи да у манастир смјести гарнизон на што владика није пристао. Петар II Петровић Његош је радо овдје боравио зими. Ту је написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“.
      Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку, 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. У I свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година  када је потпуно обновљен његов живот.
      До  земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у  разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм Успења Пресвете Богородице и конак (који је  држава вратила Цркви прије свега захваљујући доброј вољи  Општине будванске), почели су да се обнављају на иницијативу митрополита Амфилохија Радовића. Обнову манастира је започео блаженопочивши схимонах монах Сава Коматовић (+1998. г.), који се сматра и другим ктитором, а наставио архимандрит Бенедикт Јовановић. Обнова манастира  почела је у марту 1995. године. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године, а 2002. освећен је нови живопис. Манастирски комплекс је у потпуности обновљен 2015. године,
      Манастирска здања

      Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848, године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс.  Манастирски комплекс у себи садржи два храма. Већи храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а мањи је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице Средиште манастира представља најстарији мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу.
      Храмови

      У манастиру постоје два храма,  мањи храм Ваведења Пресвете Богородице из XV века, задужбина Црнојевића и црква Успења Пресвете Богородице из 1747. године, задужбина митрополита Саве Петровића Његоша.
      Конак

      Приликом обнове старог манастирског конака, обновљена је тераса, звоник, стари млин и објектат  изнад њега који представља наставак комплекса манастирског конака. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастирског конака обављено је 2000. године, а манастирски комплекс је у потпуности обновљен до 2007. године.
      ОБНОВА МАНАСТИРА

      Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис.
      Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу.
      Манастир Подмаине - непокориви симбол вјере примораца

      Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. На благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра од Старог града, налази се манастир Подострог, са два храма, од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег се саграђен, мада се у литератури често помиње и под именом Подмаине, што је био назив манастира лоцираног нешто мало ниже, са црквом Свете Петке.Током 18. и 19. вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта бокешке историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба династије Немањића. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог, а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу.
      Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. вијек, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом нашиј митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смејсти гарнизон, на шта владика није пристао.

      Петар Други Петровић Његош је радо овдје боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и дио ‘Горског вијенца“. Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обије цркве. У Првом свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негдје посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним сјеверним зидом и објектом конака изнад ње, подсјећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали дио срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано сједиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ријетка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је посједовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља.

      Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизмјеничне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горажд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током љета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака.
      У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови цијелог комплекса, поред симонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринијели да се први пут од Бокељшког устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојитељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Сваке недјеље од 19 ч. у манастиру Подмаине можете присуствовати предавањима игумана манастира, оца Рафаила, која су како посјетиоци кажу лијек за срце и душу и велика питања за  човјечанство.
       
      МАНАСТИР ПОДМАИНЕ ДАНАС

      Игуман манастира је јеромонах Рафаило (Бољевић), рођен 3. 9. 1975. г. у Подгорици. Замонашен 27. 08. 2006. г. Рукоположен  је у чин јерођакона 29. 08. 2007. г, а у чин јеромонаха 22. 12. 2007. г. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 10. 01. 2010. г. Настојатељ манастира од 2009.г. Братство: јеромонаси Василије Стојановић и Серафим Ракановић (јрм. Серафим на послушању у Епархији буеносиареској и јужно-централноамеричкој), јерођакон Јоаким Стојановић, монаси: Агатон Миловановић, Григорије Лаковић, Нил Попов, Калистрат Бојовић, Никодим Павличенков, Роман Врањеш, Герасим Андрејевић, Евстатије Ивановић и Владимир Николић. 
      У оквиру манастира покренуто је плодно издаваштву духовне и аскетске литературе: http://manastirpodmaine.org/izdavastvo/ Поред тога, манастирска мисионарска делатност је обогаћена и интернет радио станицом: http://manastirpodmaine.org/radio/ 
       
      Предавање игумана манастира Подмаине, оца Рафаила: О личности Пресвете Богородице у домостроју спасења

      Дивним поводом, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Успења Пресвете Богородице - Подмаине код Будве, са делом братства ове свете обитељи, допутовао је у Епархију бачку. Отац Рафаило је у суботу, 15. септембра, служио бденије у Успенском храму, а потом је одржао предавање током којег је присутне поучио о Личности Пресвете Богородице у домостроју спасења.
      Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило.  Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. 

      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Светоархангелске обитељи манастира Михољска Превлака. За недељу дана, у понедељак 19. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:      
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, а четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина. Данас, у оквиру петог прилога представљамо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака.

       
      МАНАСТИР МИХОЉСКА ПРЕВЛАКА У ДОБА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА И РИМСКЕ ДОМИНАЦИЈЕ
       
      Домороци ”Илири” из области Превлаке рано су успоставили односе са Грчком. Уломци грчких амфора и атичке црвено-фигуралне посуде и коринтског скифоса (VI и V стољеће прије Христа), нађени су на ободу поља што се спушта у море са сјеверне и јужне стране Превлаке. Периоди Хеленизма, Позног хеленизма и Раноцарског доба, посвједочени су и на налазиштима Свети Лука, Гомилица, Бигово, као и на Превлаци и Страдиотима.Римљани су окупирали источну Јадранску обалу током III-II стољећа пре Христа. Они су на освојеним подручјима оснивали своје колоније, потоње градове, као што су то у Боки били Рисан и Акрувиј, који се тражи на западном крају Грбља, дакле око Превлаке. Стога не треба да чуди постојање репрезентативних римских грађевина на тако погодним и лијепим мјестима као као што су Превлака или острво Страдиоти, на којем такође има остатака из римског доба.
      На основу досадашњих истраживања утврђено је постојање грађевина на западној страни Превлаке, површине око једног хектара, које су биле снабдјевене системом за гријање подова и зидова а украшене мозаицима, живописом и каменим стубовима. Данас се испред храма Свете Тројице може видјети римски гранитни стуб. На јужној обали је откривена просторија украшена геометријским мозаиком, који је касније покривен шутом, на коме је изграђен нов под, такође украшен мозаиком, али са линеарним украсом. Друге просторије ове монументалне грађевине простирале су се испод Манастира и храма Светог архангела Михаила. Највећи дио осталих римских налаза чине уломци глиненог посуђа III стољећа, амфора италске или сјеверно-афричке производње, стаклених посуда, затим новца и друго. Сви налази римског доба одају медитеранску материјалну културу, римско-хеленску, а присуство домородаца једва да се може забиљежити. У таквој средини, како се чини, хришћанство је било од почетка присутно. Није искључено да је још апостол Павле ту проповиједао Еванђеље, а да је његов ученик апостол Тит из Салоне, устројио Цркву и у области данашње Боке. Наша предања биљеже да је апостол Павле проповиједао код Кистања (у античком Бурнуму) и у манастиру Крки, око Омиша, код Требиња, односно да је путовао нашим приморјем.
      изградњу путева у време управника Далмације П. К. Долабеле, у првој половини првог стољећа. То је било послије суровог угушивања Панонског устанка, који је захватио цијелу Далмацију и Боку 6–9. године нове ере, када су домороци ријешили да се ослободе римске доминације. Више римских путева је спајало град Нарону са Скодром на Бојани и старим Дирахионом (Драч). Обалски пут је водио од Лаусиона (Дубровник), поред Епидаура (Цавтат) преко брда Суторине, Њивица, рта и увале Рибарице, затим трајектом до полуострва Луштице, и даље се преко Кртола лагано спуштао билом брда у Грбаљ, и преко Будве стизао до Скадра. Други пут је био сувоземни, те је обилазио Боку преко околних планина. Апостол Павле и његови ученици могли су проћи кроз Боку оставивши неизбрисив траг – темељ манастира Светог архангела Михаила – у вријеме када ране из Панонског устанка још нису биле зацијељене. Крстионица VII стољећа у манастиру Подластви, као и његови рановизантијски мозаици, показују да је тај манастир основан убрзо за манстиром на Превлаци. Дјело цара Константина Великог (274-337) означило је прекретницу у животу Цркве. Не само што су престали прогони, већ је започето слободно подизање хришћанских богомоља. Ово доба још увијек није археолошки расвијетљено у Боки, али су у планинском залеђу, у оближњем Требињу, тада подигнути крстообразна црква код Чичева и једнобродни храм у Тврдошу. У приближно исто вријеме на Превлаци је успостављен хришћански храм у једној од одаја римског купатила, гдје је било погодно мјесто за окупљање вјерника у ранохришћанско доба. 
      Стално грађење храма око часне трапезе, на истом мјесту током вјекова, а не на неком повољнијем и пространијем мјесту на самој Превлаци, доказује да је ту веома рано успостављен храм унутар римске грађевине. То је било, свакако, из неког посебно важног разлога, можда на мјесту гдје је апостол Павле оставио неизбрисив траг. Установљено је да су на подручју Манастира обновљене или подигнуте неке грађевине током IV-VI стољећа. Досадашња ископавања открила су испод Манастира јужно крило неког већег здања, вјероватно конака из VI стољећа, које се на истоку завршавало малом одајом са подним гријањем, завршеном апсидом на истоку. Изван тих зидова, на западном крају, на нешто нижем тлу, саграђена је у VI стољећу мања правоугаона грађевина још увијек непознате намјене. Откривени су слојеви рушења из доба цара Константина Великог, а потом из доба Велике сеобе народа, с краја IV или почетка V, и из доба напада Авара пред крај VI стољећа. На подручју Манастира нађени су у слојевима земље, осим уломака грнчарије и других предмета, дјелови камених украса грађевина. Међу њима има оних који би се могли датовати у IV и VI столеће. Њихова малобројност указује да су припадали некој мањој, једноставнијој грађевини или су донијети са другог мјеста. Претпоставка да се на мјесту храма Светог архангела Михаила налазила нека изнова саграђена базилика није оправдана, због непостојања услова за подизање тако дугачке грађевине, са два низа стубова. Велики храм, средиште значајног манастира, налазио се, по свој прилици на врху Страдиота.
       
      ЕКАТАРИНА ВЛАСТЕЛИНОВИЋ

      Током XVI-XVIII стољећа области старе манастирске Метохије биле су под млетачком окупацијом, а повремено су доспијевале под турску власт. По укидању Млетачке републике 1797, Боку су преузели Французи. Од 1814. до 1918. Бока је била под аустријском окупацијом. И тада је Михољски збор чувао успомену на стари Манастир. У то вријеме у цијелом Поморју, од Паштровића преко Боке до Дубровника и даље дуж Јадранске обале, ничу родољубиве установе, као што је то у Боки била Српска гарда. Велика добротворка Манастира, контеса Екатерина (родом из Скрадина), сестра савинског архимандрита Спиридона Сундечића, а удова конта Илије Властелиновића из Рисна, одлучила је да читав иметак уложи за спасавање и обнову Превлачког светилишта. 

      Откупила је трећину Превлаке, са намјером да обнови манастир и храм. Када је схватила да јој иметак није довољан за остварење свих замисли, одлучила је да учини што је могуће. Обновила је дио древног пирга за своје боравиште, као и сусједну кућу за кмета. Умјесто обнове великог храма, намјеравала је да на његовим рушевинама подигне мању цркву, али је по савјету превлачког пароха и од тога одустала. Она је ипак подигла своју задужбину – храм Пресвете Тројице, на темељима старог здања. Очистила је коров и друго дивље растиње, обновила маслињаке и воћњаке, уредила стазе и обални приступ, домаћински одржавала и унапређивала манастирску имовину. На крају је за насљедника половине те имовине тестаментом одредила владику Петра II Петровића Његоша, а другу половину је преписала превлачкој цркви Свете Тројице. Дјелатности контесе Екатерине некима се нису свиђале. Поред много ометања, подметања, пакости, била је чак и претучена тако немилосрдно да је посљедице осјећала до краја живота. На крају, нађена је мртва 1847. године под веома сумњивим околностима. Парох превлачки је у Матици умрлих забиљежио да је Екатерину сахранио „на 22 уре” и то без погребне пратње. Приликом ексхумације њених земних остатака, 1987. године, у предјелу стомака пронађено је оловно зрно ручног ватреног оружја. Контеса је за живота изразила жељу да буде сахрањена уз јужну страну олтара своје задужбине. Излизани натпис на скромној гробници гласи: „Овдје почива контеса Екатерина Властелиновић, покој њеном пепелу“.
       
      ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ

       
      По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика?  „УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба.” Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига “Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности” пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава – мироточења мошти превлачких великомученика.
       
      ТРОВАЊЕ И РАЗАРАЊА

      Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу. Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци “Проклети кам” Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, “властелинског проњара”, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва. “Наравно није Латин био тако широкогруд без неке…”, објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: “Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом – успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: “Куга! Чума!” У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге”. Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм. Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио “рог за свећу”, како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва.
       
      МИРО ИЗ СВЕТИХ МОШТИЈУ

      Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо – мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке…), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили. У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале. Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво”.
       
      ОБНОВА МАНАСТИРА
      Манастир је темељно обновљен негдје у првој трећини IX стољећа. То је вријеме подизања бројних цркви у Боки, као што су првобитни Свети Трифун у Котору (809. године), Свети Петар у Бијелој (до 809. године), Свети Стефан у Врановићима, Свети Тома у Прчању, док су друге обновљене, као што је базилика у Будви. Ова изградња услиједила је послије значајних франачких успјеха у покушају да освоје византијске и српске предјеле Далмације: Византија је изгубила Истру, а на тле које је од давнина било српско, Франци су населили Гудушчане, Хрвате и Лицике. То је принудило Византију да учврсти свој положај у Боки и да се тако супротстави ширењу Франачке цркве, и присуство источне цркве ојача, између осталог, и моштима светитеља (Свети Трифун). Особеност новоизграђених цркава је крстообразан план са куполом (Свети Трифун у Котору, Свети Тома у Прчању), какав је вјероватно добио и оронули храм на Превлаци.
      У ове цркве био је уграђен богат камени украс, такозвани прероманички, препознатљив по преплету, различитим шарама и латинским натписима, у којима се спомињу претежно романска имена ктитора и византијских царева. Рељефима су украшени камени дјелови иконостаса, врата, прозори, капители, цибориј над часном трпезом и друго. Манастир на Превлаци страдао је негдје средином IX стољећа, у нападу Сарацена (Арапа) из Барија, када су опљачкани Будва, Ресинум, Котор и цијела Бока. Тада су Арапи пробали да успоставе у Боки и око ње своју колонију. Напали су и Дубровник. Судбина тадашњих превлачких монаха није установљена – да ли су побијени, заробљени, или су избјегли у неки други манастир. Да су мученички окончали свој живот показује околност да манастир није обновљен по протјеривању Арапа. У византијској офанзиви Арапи су одбијени, а затим је и Бари ослобођен. У борби за Бари учествовала је и српска флота. Због тешких посљедица арапског напада није било услова да се Манастир обнови, као ни друга мјеста у Боки. Чини се да водеће мјесто у Боки преузима неистражен манастир Светог архангела Гаврила на Страдиотима. Храм тог манастира забиљежен је као мјесто гдје је убијен краљ Драгомир, негдје убрзо после 1018. године. На Страдиотима су нађени камени украси који се приближно могу датовати у XI стољеће. У исто вријеме манастир Светог архангела Михаила биљежи се као рушевина, тумба, одакле су вађени камени украси и уграђивани у друге цркве, прије свега у Котору.
       
      МАНАСТИР ДАНАС

      Игуман манастира архимандрит Бенедикт (Јовановић) рођен је 4. 5. 1955 .г. у Сјеници, где је завршио и гимназију 1975 .г., Природно – математички факултет у Београду завршио 1981. г. Замонашио се 1996. г. Рукоположен за  јерођакона и јеромонаха децембра 1997. г. До фебруара 2009. г. био игуман манастира Подмаине у Будви. Одликован звањем архимандрита 2010. г. од стране архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2010.г.).
      Братство манастира - монаси: Максим Михајловић, Михаило Јанковић, Димитрије Кунарац и Михаило Марјановић; искушеник: Михаило Ћеранић. При манастиру Михољска Превлака, по благослову митрополита Амфилохија, борави монахиња Василиса Мрачевић из манастира Рустово. О манастирском метоху Св. Спаса у Радовићима, по благослову митрополита Амфилохија, брине сестра Нада Стевановић.

      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Светоархангелске обитељи манастира Михољска Превлака. За недељу дана, у понедељак 12. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Подмаине.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:      
       
       
       
       
    • Од Логос,
      (Допуњен и проширен текст)
      Важна напомена! Текст који презентујемо у целини настао је на основу другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју. Оно  је илегално и бесправно објављено, дакле без знања, и без сагласности, и без одобрења Његове Светости Патријарха Господина Иринеја, а само оно већ увелико циркулише на Мрежи. Исто се може рећи и за прво Писмо епископа Атанасија, и за одговор Патријарха Иринеја на њега. Иначе чин објављивања  ма чијег писма или одговора на њега без ауторовог одобрења, у цивилизованом свету се са оба аспекта, и моралног и законског сматра  недопустивим.  Пошто се овде ради о писмима и одговорима само за унутрашњу употребу, оглушење и огрешење о њихову приватност, односно кршења закона о ауторским правима сматра се кажњивим!
      Даље, узимајући у обзир чињеницу да је у другом Писму еп. Атанасија  једна од поменутих особа прозивана и да је свођена на ниво имбецила, иста та особа је приморана да објави свој коментар! И то у трагикомичноме маниру и жанру.
      Да се представимо
      У крушевачкој епархији пише се и говори у складу са витацизмом, никада у складу са бетацизмом. Према томе, у називу ове епархије и званично и стварно стоји да је она крушевачка, не крушебачка.
      Може се рећи да је брат Давид ваљда велики Стручњак чак и за онтологију. Како то? Тако што је он још као студент добио две високе оцене на испитима из Патрологије (чиста десетка) и Хришћанске историје (чиста деветка); дакле из предмета које је предавао његов професор јеромонах Атанасије Јевтић. Према томе, ако је студенту Давиду (тада Мирославу) било стало до онтологије, где ју је он прво, и највише могао наћи до у овим богословским наукама које обилују њоме, онтологијом, зар не?!
      Ако епископ Иринеј испира мозак Брату Давиду, и ако према томе у његовом мозгу нема ништа, па ни епископа Атанасија, шта онда он, епископ Атанасије тражи у тој празнини? И како се сам уопште одржава у празном?!
      Претпоследње питање може условно да гласи овако: Како неко као брат Давид  може да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих (еп. Атанасија) речи и текстова (ваљда као велики Стручњак чак и за онтологију)?( еп. Атанасије и пита и одговора). Упркос одговору ваљда … велики Стручњак ипак пита: На које (владичине) речи и текстове се односи критика?! (Да ли су испрана слова или празнина на месту поменутих речи и текстова знак да њих ту уопште нема?).
      Ево нам сада и последњег црнохуморног, као и помало јуродивог питања. Ако епископ Атанасије зна да епископ Иринеј: Брат и Сабрат, који слови за будућег Патријарха, портпарол и самозвани цензор, не само Брату Давиду испира мозак него и још другима њему подложнима и послушнима, зашто им сам свима не притекне у помоћ; дакле својој браћи у помоћ, и тако заустави трагедију испирања мозгова?! Да ли би он био у стању да нама испранима помогне?! Верујемо да би могао, с обзиром да је, судећи по његовим речима и стручним констатацијама и сам стручњак за испирање мозгова, као и надахнитељ послушне браће. Чиме надахнитељ?! Да ли испирањем, испразношћу, празнином?!
      Имајући намеру да овај осврт на испирање мозга и мозгова не окончамо рефренима испирање, надахњивање, безвезно и несувисло критиковање, и свим оним што се овде чуло, ми ћемо мало истраживати тему цензора и портпарола. Мада ми имамо ретко лепе речи и за нашег професора и доброчинитеља Брата Атанасија, чија смо ми лично жива и ходајућа библиотека свих његових текстова, књига и беседа, овајпут ћемо пажњу посветити Брату и саслужитељу Иринеју. Надамо се да ћемо успети да помоћу свога магистарског и докторског рада и искуства сагледамо његову појаву у нашој Српској Цркви, па у Православној, па у целокупном хришћанству, … и то после готово четрдесетогодишњег саподвизавања и саслуживања у нашој Цркви Православној и шире.
      Његова кривица је четворострука:
      Крив је зато што је жив, и што постоји такав какав јесте;
      Крив је зато што је добродетељан и што је свима чинио разноврсна добра дела, не тражећи никада ништа заузврат, него је још више настављао да их чини; заузврат је од многих добијао само незахвалност и сплетке! О чуда!
      Још је крив зато што као монах подвижник и напрсни ученик светих отаца Јустина Новог Ћелијског, Патријарха Српског Павла и Порфирија Атонског и Оропоског, испуњава њихову реч: Служити Господу толико и тако, да се рушиш с ногу!
      Какав опет епафи (везу) са светим Марком Ефеским Исповедником има, то он зна. И
      Најзад, крив је зато што пророк није омиљен на постојбини својој.
      Свима осталима око њега дакле, није лако опстати! Јер и сами они морају да падају с ногу од подвига и деланија. Али они и поред тога не ропћу, него се подвизавају, и … благодаре!
                  
      Актуелни портпарол СПЦ-е по њеном благослову и по достојању дакле, јесте homo labor, који не напушта своје место, и не разрешава себе сама  нити једне обавезе, него одолева и истрајава у свима њима: својим обавезама. У вези са њим, дакле актуелним портпаролом, ми имамо замену теза! Неће бити да је он толико спор да га остали морају чекати, него обрнуто: они толико касне за њим у времену и простору да их он мора сачекивати, па и за њима трагати!
         
      Апропо брата Давида, Давид се најбоље сналази у јавној и директној исповести својих грехова. Ниједна етика ни онтологија нису му потребне да би вагао своје грехе; једноставно, сан он и сав је грешник, без иједног здравог места свога бића! Зато он не лицитира гресима у процентима; не умрежава се и не финансира се из центара моћи, што подразумева голема средства; не даје црквена добра под хипотеку; не забасава у криминалне радње и не завршава у организацијама и друштвима; не продаје душу као извесни секретар: бајаги убоги Л…., а он манични клептоман и гочобија; не жмури на оба ока и не прави се глув на оба уха као што бива код неке браће у чијој присној близини се релативизују црквени догмати и своде на слободоумна и нецрквена размишљања; нема доушнике који га хране и обликују, и мозак му испирају; није крштен код расколника па да је до даљњег некрштен; не улази у дивље бракове и не склапа их на црно, нити децу рађа на црно; није ни напредњак ни назадњак;  не одлази ни у Хонг Конг, нити на Тајланд ради назадњачких и напредњачких услуга; није педофил нити мафијаш; не прави циганску чергу од Цркве; не рекетира нити каматари друге ради успешног бизниса; не дрогира се, не пијанчи нити банчи; не ликвидира своју браћу као прокажену и инкриминисану јер их он таквом види, а и зато што би њему амбициозноме она сметала; не бави се политиканством нити изводи светогрдне радње пред митингашима; не реагује на оне који опањкавају епископе и њихове епархије; не шпијунира саборске оце отвореном линијом и путем жуте-бљуц штампе; не поставља медијске сачекуше и не врши медијске харанге и смакнућа; не условљује ничији идентитет и животни простор помицањем инквизиторске обрве и помоћу сопствених несташлука; није ни епигон, ни петоколонаш, ни члан клана; не припада круговима дарвиниста и еволуциониста, нити је миљеник др Волошек; не заговара феминизам нити женско свештенство; није зилот; не поверава црквене ствари медијским плаћеницама, иначе задуженим за црквена питања, нити их награђује за услуге и разметљивост; не олида кроз епархије, не гаси епархијске касе и не намеће црквену саборност помоћу адвоката и судова који гутају народне новце; не допушта хипохондричним истраживачима патристике да фалсификују отачку мисао; не секуларизује црквени дух и етос и не смета му мантија као монахова друга кожа; не застрашује и не уцењује браћу у сленг-маниру омладине: Don’t touch прекидач, струја оће kill, kill!; брат Давид није починио нити једно убиство, нити је ичијем киднаповању, а камоли убиству и самоубиству допринео; није уцењен Хагом; не припрема издвајање епархија из састава СПЦ-е ради прибрајања онима који све до данас тргују аутокефалијама, … не угледа се на лик и подобије ма којег човека да би лицемерисао, јер сваки је човек лаж, него се угледа на Онога коме је завете и заклетве давао, и полагао. И тако ће остати, макар га сматрели лудим, Христа ради!!!
      Но боље је бити луд Христа ради, неголи бити луд ради оригиналности и уникатности! Оригиналност и уникатност сматрати истином, а понављање лажју?! Какво одступништво од хришћанског Предања. Одступништво од Отаца. Одступништво од православног богословског благочешћа! Каква самоубилачка теорема!!! Какво клановско лицемерје: кад је био-психограм других у питању, и да се оцрне, примењују се категорије испразног морала, гарниране библијским и филокалијским наводима и цитатима; када су наоборот чланови клана у питању, о њима се мора говорити само у небопарним, онтолошким категоријама.
       
      Али с обзиром на чињеницу да брат Давид није безгрешан, далеко, далеко од тога: њему је некако најлакше да каже да је од свих грешника он први, тј, највећи грешник, који ће једини пропасти, док ће се сви остали спасити! Ово није за подсмех јер он заиста тако мисли о себи! Али до потпуног нестанка брата Давида остаје његова недовољна љубав према Христу и према ближњима, а затим и његово несмирење. Још једна стрепња и зебња настављаће да оптерећују његову савест, и обе да висе над његовом главом као Дамоклов мач, да се он непрестано питао: Да ли служи Цркви, или се Црквом служи?!
      Што се и Давидових унутрашњих и спољних искушења тиче, она су увек тројака: стомакоугађање, среброљубље и славољубље; то су иста она искушења којима је ђаво кушао самога Господа; из којих иначе, још од изгона наших прародитеља у изванрајски простор потичу и сва остала искушења, која и свеколики свет истјазавају; и то тако што насрћу на све три човекове области: логикон (λογικόν), тхимикон (θυμικόν) и епитхимитикон (ἐπιθυμητικόν). А за њима долази заборав Бога и прекид молитве и сталног општења са Њим. Куд ћеш већих невоља?! Ето дакле правих невоља и понижења, огрешења и болести, од којих и Давид пати! Ето и смрти као плате за грех. Но никако не смрти као последице наше створености.
      Без крајњег обазирања на психофизичке, философске, теолошке, моралне, … хигијенске квалификације које су изречене о брату Давиду и некој другој његовој браћи подложној и послушној своме надахнитељу, ипак се назире трачак наде и за све њих отписане! Та нада чак не мора да буде већа од зрнцета горушице. Наиме, Господ Христос инако жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине; да буду с Њим тамо где је Он Сам! И зато је Логос својевремено био оставио својих деведесет и девет оваца, и дошао да нађе стоту, изгубљену!  
      Него, не заборављајмо главно питање: Одакле брату Давиду искочише ове и оволике речи, а мозак му испран … ?!
      Да ли је конац последње фазе богословског стваралаштва епископа и брата нашег Атанасија Јевтића његова епистолографија? Ако је то истина, онда нас два његова тестаментарна Писма упућена Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју веома подсећају на сендвич састављен од:
      слоја лажи, слоја противречности, слоја увреда и слоја побожности;
      реда побожности, реда противречности, реда увреда и реда лажи;
      слоја увреда, слоја лажи, слоја противречности и слоја побожности?!
      Само када се неко други, а не сам нађе у сличној ситуацији, брат Атанасије тријумфално кликне: Нека га! Има Бога!
      Док би опет наш Патријарх Павле на све то наше, али и на његово додао: Нека Те! И без Тебе се може!
      Ако бисмо даље терали уз бразду и низ бразду, и о томе како епископ треба да је без мане, можда бисмо дошли на откривења у вези са нашим рукоположењима, којима се иначе баве бљуц-медијане и њихови гуруи, тј. лауфери! Али то, како би се казало на нашој Метохији и у нашој Чарапанији, ваистину не би било умесно наповједати спроћу нас и са моном. Зашто о дисању Духа говорити онима и пред онима који сами не знају каквога су духа?! Зар бисмо то чинили само зато да би се намиривао ћеф неког ћафира? Или копиљана и копиљке који стрељају из потаје? Говорити те ствари пред инсајдерима или лауферима, или пред гуруом, који када те заједно воле као да ти чивије забадају поднокте, та мани!
       
      Учинити конац овој кувенди, за сада и за овде, нужно јест. Па да је окончамо, и да не пропустимо рећи следеће важне ствари:
      Два узвратна Писма Патријарха Српског Иринеја упућена епископу Атанасију — исијавају братољубљем, и миром, саветима доброга пастира и дихањем лакога поветарца, док два претходећа Писма епископа Атанасија упућена Патријарху Иринеју — имају клеветничко усмерење, и олујну, претећу моћ црне рупе.
      Игуман дечански Јустин (Тасић) говораше древље:
      Ти биди пушка, али у сошкама; спремна, али у сошкама. Ако бидеш био од потребе, наћићете. Немош се сакрит. И да знадеш да је наша Црква Сунце које пржи нечистоћу. Има у њој то да се једна гомила камења сруши, да се друга гомила подигне, има и да се људи батргају рукама и ногама вако и нако, али је Црква Сунце, и не мере га угасит наша помрчина.
       И још је наповједао покојник:
      Највећа казна по Псалтиру јесте да неког препустиш његовој самовољи!
       
      Опет тај мозак!
      *
      Ми испранога мозга, на крају свих крајева ипак прибегавамо срцу, и дајемо му на вољу да рекне:
      Господе Исусе Христе, помилуј нас и свет Твој!  
       
      Епископ крушевачки Давид
       
      преузмите текст у pdf формату ОВДЕ
       
      Извор: Епархија крушевачка

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...