Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

https://sozercanje.wordpress.com/2019/08/08/наша-црквена-дијаспора-у-сад-у/

Наша Црквена Дијаспора у САД-у?

Наша Црквена Дијаспора у САД-у?

Након 22. Црквеног Сабора у Сједињеним Америчким Државама (13-16. јула 2019) српски медији су са негативним конотацијама почели да помињу поједине промене Устава којим се управљају Епархије наше Цркве у САД-у. Међу овим променама, највише полемике изазвала је  промена заједничког имена ових Епархија. Име је промењено из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Као одговор на ову полемику и покушај да се ситуација смири, Преосвећена Господа Архијереји три Епархије СПЦ у САД-у 1. августа упутили су писмо појашњења („Саопштење“ у даљем тексту) учесницима Сабора. [1]

Зашто је промењено име?

У Саопштењу Архијереја, који су председавали 22. Црквеним Сабором, стоји да су све одлуке донете у складу са одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве још из маја месеца 2018. године. У оригиналу на енглеском језику стоји:

„This was done in accordance with the May 7/24, 2018, HAB No. 45/MIN.171 decision of the Holy Assembly of Bishops of our Mother Church, the Serbian Orthodox Church, to whom we are and shall forever remain faithful.“

„Ово је учињено у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве САС бр. 45/зап. 171 од 7./24. маја 2018. Поступајући по одлукама Српске Православне Цркве, ми јесмо и бићемо заувек, њена верна чеда“

И даље, као суштински одговор на питање који су разлози за ову промену имена читамо:

„… име је промењено да би одговарало нашем географском простирању и да без сумње потврди да смо ми интегрални део Српске Православне Цркве Патријаршије са Седиштем у Београду, будући да смо Епархије Српске Православне Цркве, а никако посебна „Црква“.“

Сигурно је да изражавање чињенице да ове епархије у САД-у припадају Српској Православној Цркви јесте похвално. Али упркос томе ово појашњење разлога промене имена у потпуној је колизији са садржајем саме промене. Јер промена не чини јаснијом чињеницу да су ове Епархије део СПЦ. Напротив. Чини ту чињеницу мање јасном или потпуно нејасном, јер промена из имена брише део који спомиње Српску Православну Цркву, и уводи нејасноћу у погледу јурисдикцијске припадности ових епархија увођенем јурисдикцијски недиференцираног имена „Српске Православне Епархије у САД-у“.

Ко је одлучио да се промени име?

Из првог цитата, на први поглед, може се закључити да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ тај који је донео одлуку о промени имена, а да је 22. Црквени Сабор у САД-у је то само обзнанио свима. Међутим, да ли је то заиста тако? Мало даље у тексту Саопштења јасно стоји да је одлука о промени имена донета на основу одлуке СА Сабора СПЦ само  „како би се територија Устава прилагодила на Сједињене Америчке Државе“. Дакле, одлуку је донео неко други (ревизор устава?), али на основу одлуке СА Сабора СПЦ. Или још тачније, Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку о томе да се Устав, којим ће се руководити Епархије у САД-у, који је до тада важио на територијама САД-а, Канаде, Централне и Јужне Америке, прилагоди на сужену територију (само САД). А СА Сабор СПЦ није донео одлуку о промени имена per se. Наравно, као последица промене уставне територије јасно је да и званично име треба да рефлектује овакве промене. Поставља се, стога, логично питање, а како треба да гласи то ново име којим ће се овај територијално сужени Устав називати?

Како именовати?

Даље у тексту Саопштења стоји да је „име Српска Православна Црква у САД и Канади престало је да постоји 2007. године“ затим је промењено у „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“.  Уколико су два претходна назива у себи садржавали „Српска Православна Црква…“ зар није најлогичнији и најједоноставнији потез да се нови Устав назове именом „Српска Православна Црква у Сједињеним Амерички Државама“?[2] Међутим, ревизори устава у САД-у су, како стоји у Саопштењу, „на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора“, ипак променили име у нешто друго у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Разлика је јако битна. А избор имена је потпуно нелогичан. Јер можемо се лако запитати, чије епархије су те епархије? Да! Знамо да су српске и Православне! Али у еклисијалном смислу којој јурисдикцији припадају? Јер, не заборавимо, у Сједињеним Америчким Државама постоје и украјинске православне епархије које су под јурисдикцијом Цариграда. И то што су оне и „украјинске“ и „Православне“ не спречава их да буду цариградске у јурисдикцијском, финансијском, и сваком другом погледу. На исти начин, то што су ове Епархије српске и Православне, не значи ништа у погледу јурисдикцијске припадности, јер се овим само описује већински етнички састав тих наших Епархија, што је, узгред, у еклисијалном погледу сасвим споредна ствар.

Остају потпуно неразјашњене и следеће чињенице. Уколико је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у мају 2018. године усвојио предлог тројице Епископа из САД-а и одобрио територијално ограничење Устава на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама, како је могуће да је из тога одобрења изведен било какав закључак о будућем имену тога Устава? А видели смо да Саопштење образлаже промену имена управо позивајући се искључиво на одлуку СА Сабора. Када СА Сабор помиње „српске православне епархије“ он очигледно само описује територију ограничења, а не даје било какве инструкције у погледу назива Устава. У околностима у којима нису дате експлицитне инструкције о називу Устава разум налаже да се ствар реши на најлогичнији могући начин, као што сам горе изложио, кроз укључивање, а не избацивање из Устава имена „Српска Православна Црква“. На страну то што је предложени назив „Српске Православне Епархије“ еклисиолошки неприхватљив, а подсећа на некакво независно тело које је по имену српско и Православно, а није у Српској Православној Цркви. Слично тело већ постоји, код бившег Епископа Артемија који себе сматра српским и православним (и уз то „има“ и iurisdictio universalis) али не прихвата устројство СПЦ ни у духовном ни у јуридичком погледу. Верујем да никоме није намера да ствара било шта слично.

Епископски савет: Један, два или ниједан?

Међутим, ово није једини проблем, а, на жалост, није ни највећи. Св Архијерејски Сабор, како изгледа, јесте одобрио једну промену имена, а она се односи на Епископски Савет, и његово преименовање из „Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку“ у „Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку“.[3] За оне којима није познато, Епископски савет сачињавају сви епархијски архијереји на поменутој територији. С обзиром на инсистирање да је главни разлог за промене које су унете у Устав у САД-у, сужавање територије, можемо закључити да ова промена имена Епископског савета која је одобрена од Св Архијерејског Сабора СПЦ, није директно везана за Уставне промене зато што је јасно да је Епископски савет за целу територију Северне, Средње и Јужне Америке, а Устав, како смо видели, се односи само са САД.

Међутим, да погледамо да ли је у пракси тако? Епископски савет СПЦ у Америкама (Северној, Средњој и Јужној) на поменутом простору има ингеренције највише црквено-јерархијске власти. Будући да је то тако, онда је за очекивати да то тело фигурира као важан фактор Устава којим се руководе Епархије на томе простору (који укључује и САД). У новом Уставу за САД се уистину помиње Епископски савет. Али тај Епископски савет, по Уставу предложеном на 22. Црквеном Сабору у САД-у, није онакав каквим га именује Св Архијерејски Сабор СПЦ!? Наиме, по дефиницији из новог Устава, члан 13 став 2: „Епископски савет сачињавају сви епархијски Архијереји Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“. Дакле не и Архијереји у Средњој и Јужној и остатку Северне Америке, него само Архијереји у САД-у. Упркос овој чињеници у Саопштењу се на крају каже „невезано за сам Устав, […] Епископски Савет Епархија Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци остаје потпуно неокрњен, као целовито обједињујући, духовни и еклисиолошки фактор у Америци.“ Дакле, Епископски Савет именован од Св Архијерејског Сабора СПЦ, остаје неокрњен у неком „духовно-еклисиолошком“ смислу али „невезано за сам Устав“. Другим речима такав Епископски Савет по Уставу не постоји. То је сад некакво неуставно тело, које има форму али нема никакву суштину. У Уставу постоји овај други и другачији Епископски Савет, састављен од три Архијереја из САД-а. Када тачно је тај Епископски Савет именован и од кога, није познато.

Поред тога, у Уставу стоји да је овај (за сада) трочлани Епископски Савет „највиша црквено-јерархијска власт Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“. (члан 13, став 1) Што значи, да над тим новим телом „Српске Православне Епархије у САД-у“ не постоји никаква виша црквено-јерархијска власт, ни Св Архијерејски Синод СПЦ, па ни Св Архијерејски Сабор!?

У пракси , дакле, ми сада имамо два Епископска Савета, на тим просторима. Један је онај који је именован од Св Архијерејског Сабора СПЦ „за Северну, Средњу и Јужну Америку“ (5 Епископа), а други онај који је дефинисан у новом Уставу у САД-у (3 Епископа). По Саопштењу, овај први Епископски Савет је некакве духовне природе јер се практично и не састаје нити физички постоји. О томе да то тело практично не постоји делимично сведочи и само Саопштење у којем су Епархија канадска и Епархија буеносајреска поменуте као оне које имају своје Статуте, и у централним телима минимално учествују. Док, с друге стране СА Сабор СПЦ је мишљења да то тело (Епископски Савет, под којим подразумевају овај шири од 5 Епископа) има ингеренције највише црквено-јерархијске власти на том подручју. Дакле, очигледно постоји проблем. Јер тело које постоји само као „обједињујући духовни и еклисиолошки фактор“, а Уставно не постоји, не састаје се, ништа не разматра, ништа не одлучује, ни са чим не управља, никако не може да обједињује ни у којем смислу осим у смислу у којем су обједињени сви Православни широм васељене, у исповедању вере. Али за то није потребно никакво посебно тело, па ни „духовни“ Епископски Савет. Јер осим тела Цркве, ово остало је сувишно, а Црква ипак има своје уређење, а оно је конкретно, „опипљиво“ и не постоје у њој додатна обједињујућа духовна тела без конкретних ингеренција. У Њој постоји Свети Архијерејски Сабор, који је обједињујући духовно еклисиолошки фактор са конкретним ингеренцијама.

Где је власт?

Насупрот, дакле, Епископском Савету који има само неуставну „духовно обједињујућу“ димензију (5 Епископа), постоји овај други Епископски Савет који је именован у Уставу (3 Епископа), који има конкретне овласти, чији састав је јасно дефинисан, и чије ингеренције су недвосмислено наведене и који је, у конкретном смислу, „највиша црквено-јерархијска власт“ у САД-у.

Али ту разлозима за бригу није крај. Члан 12 став 2 Устава гласи, на српском језику:

„. Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно.“

И на енглеском језику:

„Diocesan Bishops of the Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America are elected by the Holy Assembly of Bishops primarily from among the candidates nominated by the Episcopal Council which may consult with whomever the Episcopal Council deems appropriate.“

Постоје три ствари на које овде треба обратити пажњу.

  1. По овом Уставу, Св Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у постављању Епархијског Архијереја на Епархије у САД-у може да бира кандидате између оних које предложи Епископски Савет у САД-у. Дакле, овим су овласти Св Архијерејског Сабора ограничене, јер Св Архијерејски Сабор не може на исти начин да изабере Епископе на катедре у САД-у, као што бира за све друге катедре СПЦ. По овом Уставу Епископски Савет предлаже кандидате за избор чиме Епископски Савет делимично има овласти које су изнад овласти Св Архијерејског Сабора у смислу да он може да ограничи, или сузи избор кандидата.
  2. Поред овога, Епископски Савет не само што може да предлаже своје кандидате за избор него у одлучивању ко ће ти кандидати да буду он може „да се консултује с ким нађе за сходно“. Шта ово значи? Да ли може да консултује друге помесне Цркве, државне службе, адвокатске канцеларије, интересне групе, паству, друге Архијереје? Све је отворено. Устав обично дефинише и ограничава ствари, а не оставља све отворено на „с ким нађе за сходно“. У вези са овим запада за око још једна особеност. Наведени део у српском преводу је помало двосмислен јер може бити протумачен и као да СА Сабор може да се консултује, и као да Епископски Савет може да се консултује. Међутим, на енглеском језику је таква језичка недоумица отклоњена двократним понављањем „Епископски Савет“ и ту је сасвим јасно да је Епископски Савет тај који може да се консултује са ким год жели, а не СА Сабор СПЦ.
  3. Пажљивом оку неће промакнути још једна ствар. Али најпре да напоменем да „за све потребе, енглески текст овог Устава је званични текст“ (члан 32). На српском (незваничном) језику стоји да Архијереје „бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве“ док на енглеском језику, који је званичан стоји „are elected by the Holy Assembly of Bishops“ [бира Св Архијерејски Сабор], и нема помена Српске Православне Цркве. На сличан начин, Српска Православна Црква се не наводи ни у члану 7 када је реч о црквено-јерархијском и црквено-административном уређењу.

Еклисиолошке „Мајке“

Вратимо се за тренутак на реченицу цитирану на самом почетку овог текста. Недоумицу изазива део у коме се помиње Свети Архијерејски Сабор и Српска Православна Црква као „Мајка Црква“. Невезано за проблематичну употребу овог термина у савременим еклисиолошким споровима, (види мој текст „Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама“)[4] помињање Српске Православне Цркве као Мајке Цркве у односу на неку своју Епархију претпоставља да је статус те Епархије аутономан у односу на своју „Мајку Цркву“. Овде је реч о три Епархије, што проблем чини само три пута већим. Јер, или су ове Епархије у САД-у и саме Српска Православна Црква, или нису. Ако јесу, онда Српска Православна Црква њима не може бити Мајка Црква, јер су и оне саме такође део СПЦ (то јест „Мајка“ су саме себи, што је апсурдно). А ако нису, то јест ако им Српска Православна Црква ипак јесте Мајка, онда којој Цркви припадају те Епархије?

Наравно, најпре сам помислио да се овде у име верујућих (сваког појединачно)  пијететно изражава овај појам „Мајка Црква“ као знак синовске оданости јер је наша СПЦ и уопште Црква, за свакога од нас појединачно наша духовна Мајка у којој смо рођени крштењем. Али ова моја помисао убрзо је демантована поновним помињањем овог термина на самом крају Саопштења где се јасно види да није реч о пијететном изразу синовске оданости чланова Цркве Цркви, него о односу између ових Епархија у САД-у и Српске Православне Цркве (ма колико апсурдно то звучало).  Каже се да су Епархије у САД-у у ствари „Епархије наше Мајке Цркве, Српске Православне Цркве – Патријархата“. Дакле, нисмо ми, као појединци, као крштени чланови Цркве, они који су одани синови наше Мајке Цркве, него све три Епархије у САД-у имају као Мајку Српску Православну Цркву!? Тешко је објаснити како то да Епархија СПЦ каже за Српску Православну Цркву, која изражава тоталитет којему и сама та Епархија припада, „наша Мајка, Српска Православна Црква“. Верујем да је у питању пропуст, али у датом контексту ствар није занемарљива.

У продужетку обе реченице у којима се СПЦ помиње као Мајка Црква изражава се верност СПЦ. Међутим, једно је изразити верност некоме, а сасвим је друго сматрати себе делом тога. Јер, на пример, и такозвани „руски егзархат“ у Западној Европи званично је носио назив „Архиепископија Руских Православних Цркава у Западној Европи“. И изражавао је верност руској црквеној традицији и своме пореклу, а притом уопште није био руски него је неколико пута мењао јурисдикцијску припадност, дуго је био под Цариградом, све док Цариград недавно није одлучио да их потпуно укине и утопи у своју Епархију у Западној Европи. Дакле, верност је једно, а припадност друго. Три наше Епархије у САД-у јесу Српска Православна Црква у истој мери у којој су то све остале Епархије и то треба да је израз њихове припадности и идентитета, а не верности.

И на крају, пажљиви читалац ће приметити да у, на почетку цитираном, трећем параграфу из званичног текста Саопштења на српском језику (види овде),[5] уопште нема назива „Мајка Црква“ за Српску Православну Цркву, док у званичном енглескојезичном тексту тај термин стоји (види овде),[6] и као такав шаље сигнал да су „српске православне епархије у САД“ аутономне од своје „Мајке“?

И шта сад?

Узевши у обзир све ово, а нарочито време и околности под којима се све дешава, постоји разлог за бригу и узнемирење. Понуђено појашњење (Саопштење) улива одређени оптимизам и наду да је све само један неспоразум, али истовремено неким својим елементима уноси и неколико додатних нејасноћа. Решење је наравно могуће, кроз уношење измена у нови Устав које би гарантовале црквено-јурисдикцијску, и сваку другу, припадност ових Епархија Српској Православној Цркви. За ово је потребна потпуна ревизија понуђеног Устава, као и ревизија свих претходних одлука о оснивању Епископских Савета (вероватно не само на Америчком континенту), о њиховој улози, надлежности, и уопште о потреби за таквим црквеним структурама. Тај посао никако не би смео да буде обављен мимо блиске координације са комисијом која се бави припремом предлога новог Устава СПЦ. А можда су могућа и решења која не потребују различите Уставе за сваку државну јурисдикцију. Њих би свакако требало пажљиво размотрити.

У периоду изазова кроз који пролазимо као Православна Црква широм света, чак и оно што се некоме може учинити као ситница, много је значајније него што би то обично био случај. Управо поменута проблематика је нешто чије би могуће импликације можда неко одбацио као „ситнице“. А свеједно је реч о довољно великој ствари која може да изазове немир и раздор који никоме нису потребни. На нама је, као верујућим чедима Христове Цркве у роду нашем, од најмањег до највећег, да укажемо и отклонимо сваку саблазан која нам може нанети штету, свако по својој моћи.

8.август 2019.г.

чтец Ведран Гагић

pecat mali

[1] https://serborth.org/news_190805_1

[2] Могло је и: „Епархије Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“.

[3] Овде ваља приметити да и ова промена у оба назива, и старом и новом садржи «Српска Православна Црква» као одредницу јурисдикцијске припадности.

[4] http://www.spc.rs/sr/zapazhanja_o_tomosu_autokefaliji_fanaru_nama

[5] https://easterndiocese.org/news_190807_1

[6] https://serborth.org/news_190805_1

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, The Godfather рече

Еклисиолошке „Мајке“

Вратимо се за тренутак на реченицу цитирану на самом почетку овог текста. Недоумицу изазива део у коме се помиње Свети Архијерејски Сабор и Српска Православна Црква као „Мајка Црква“. Невезано за проблематичну употребу овог термина у савременим еклисиолошким споровима, (види мој текст „Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама“)[4] помињање Српске Православне Цркве као Мајке Цркве у односу на неку своју Епархију претпоставља да је статус те Епархије аутономан у односу на своју „Мајку Цркву“. Овде је реч о три Епархије, што проблем чини само три пута већим. Јер, или су ове Епархије у САД-у и саме Српска Православна Црква, или нису. Ако јесу, онда Српска Православна Црква њима не може бити Мајка Црква, јер су и оне саме такође део СПЦ (то јест „Мајка“ су саме себи, што је апсурдно). А ако нису, то јест ако им Српска Православна Црква ипак јесте Мајка, онда којој Цркви припадају те Епархије?

Наравно, најпре сам помислио да се овде у име верујућих (сваког појединачно)  пијететно изражава овај појам „Мајка Црква“ као знак синовске оданости јер је наша СПЦ и уопште Црква, за свакога од нас појединачно наша духовна Мајка у којој смо рођени крштењем. Али ова моја помисао убрзо је демантована поновним помињањем овог термина на самом крају Саопштења где се јасно види да није реч о пијететном изразу синовске оданости чланова Цркве Цркви, него о односу између ових Епархија у САД-у и Српске Православне Цркве (ма колико апсурдно то звучало).  Каже се да су Епархије у САД-у у ствари „Епархије наше Мајке Цркве, Српске Православне Цркве – Патријархата“. Дакле, нисмо ми, као појединци, као крштени чланови Цркве, они који су одани синови наше Мајке Цркве, него све три Епархије у САД-у имају као Мајку Српску Православну Цркву!? Тешко је објаснити како то да Епархија СПЦ каже за Српску Православну Цркву, која изражава тоталитет којему и сама та Епархија припада, „наша Мајка, Српска Православна Црква“. Верујем да је у питању пропуст, али у датом контексту ствар није занемарљива.

Rekoh ja da je opasan ovaj Gogic!

Треба додати да је сада јасна опаска у првом нападу Максином на бачког кад вели да они у Америци ће наставити да опште са СПЦ! То ми је тада деловало сулудо, али се сада види на шта је еп. Максим мислио. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Golub рече

Пошто видим да се правиш луд, или ти ноге смрде, ево превод са руског на црногорски: 

Ђедо Христа и српство издати неће, живи били па видели!  и Ђедо зна следеће: 

,, Руси су непоновљиви и имају мисију.  Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни.''

 

Čiji ti je ovo citat u znacima navoda? Izvini nisam razumeo! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Trifke рече

Čiji ti je ovo citat u znacima navoda? Izvini nisam razumeo! 

Ух, омакло ми се, праштајте, дотурио сам ође погрешно писмо... ово под знацима навода су (омашком копи-пејст) речи Руса Андреја. 

Била ми је намера да дотурим ове Ђедове речи:

,,Санкције Русији су издаја и срамота Они су данас објавили рат Русији, санкције ударили Русима, на срам и срамоту Црне Горе. То није Црна Гора – поручио је митрополит Црногорци ће морати да промијене власт ако она овако настави да издаје виталне интересе Црне Горе – рекао је митрополит Умјесто да наша господа – главари улазећи у Европу буду свједоци, носиоци и помоћници тој Европи да се ослободи заблуда и лажи и своје Содоме и Гоморе, они се са њом удружују – упозорио је владика Амфилохије.

Ар­хи­е­пи­скоп це­тињ­ски и ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је по­звао је ју­че на­род и цр­но­гор­ске гла­ва­ре да бу­дућ­ност Цр­не Го­ре гра­де на те­ме­љи­ма ми­ра, је­дин­ства и брат­ске сло­ге, а не на рас­ко­ли­ма и у са­ве­зи­ма са вје­ков­ним не­при­ја­те­љи­ма. Ми­тро­по­лит је на­кон ли­тур­ги­је у Са­бор­ном хра­му Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња у Под­го­ри­ци по­во­дом ње­го­ве 30. го­ди­шњи­це ар­хи­је­реј­ске слу­жбе и 25. го­ди­шњи­це ми­тро­по­лит­ске слу­жбе по­ру­чио да су санк­ци­је ко­је је Вла­да Цр­не Го­ре уве­ла Ру­си­ји сра­мо­та, те да су да­на­шњи гла­ва­ри, на­след­ни­ци кра­ља Ни­ко­ле из­да­ли Ко­со­во.

Митрополит је поручио да ће Црногорци морати да промијене власт ако она овако настави да издаје виталне интересе Црне Горе, те да је то већ учинила издајом Косова и Метохије, Русије и свега православља, уједињењем са вјековним непријатељима. Митрополит је казао да је пружао подршку властима све док нијесу почели да жртвују својим интересима и властољубљу и цркву и Црну Гору.

Обра­ћа­ју­ћи се чла­ну Си­но­да Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве, ми­тро­по­ли­ту та­шкент­ском и уз­бе­ки­стан­ском Ви­кен­ти­ју, ми­тро­ло­лит Ам­фи­ло­хи­је му је по­ру­чио да пре­не­се па­три­јар­ху мо­сков­ском и ци­је­ле Ру­си­је Ки­ри­лу да Цр­на Го­ра оста­је вјер­на Ру­си­ји.

– Ва­ше при­су­ство ов­дје по­твр­ђу­је је­дин­ство цр­кве бо­жи­је и по­твр­ђу­је да је ова ми­тро­по­ли­ја оста­ла вјер­на јед­ној са­бор­ној цр­кви Хри­сто­вој. Ва­ше при­су­ство с јед­не стра­не по­твр­ђу­је при­су­ство Ру­си­је и Ру­ске цр­кве, њи­хо­во вје­ков­но је­дин­ство са на­ма, а са дру­ге стра­не на­шу вјер­ност јед­ној све­тој и са­бор­ној цр­кви на све сло­вен­ским про­сто­ри­ма. Мо­лим вас да ње­го­вој све­то­сти па­три­јар­ху мо­сков­ском и ци­је­ле Ру­си­је Ки­ри­лу, ко­ји је ов­дје слу­жио ли­тур­ги­ју у Хра­му Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња, пре­не­се­те да Цр­на Го­ра Све­тог Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра, Све­то­га Са­ве, Све­то­га Пе­тра Це­тињ­ског, оста­је вјер­на је­ди­но­крв­ној, је­ди­но­је­зич­ној, је­ди­но­вјер­ној, бла­го­вјер­ној Ру­си­ји. Јед­на гру­па, не бих ја ре­као Цр­но­го­ра­ца, не­го Ду­кља­но-мон­те­не­гри­на, на но­вој ми­то­ло­ги­ји да­нас по­ку­ша­ва да са­гра­ди суд­би­ну Цр­не Го­ре. Пр­ви пут у исто­ри­ји Цр­не Го­ре они су из­да­ли то је­дин­ство и ту вјер­ност, удру­жив­ши се са вје­ков­ним не­при­ја­те­љи­ма цр­кве бо­жи­је на овим про­сто­ри­ма и са они­ма про­тив ко­јих се бо­рио Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски. Они су да­нас об­ја­ви­ли рат Ру­си­ји, санк­ци­је уда­ри­ли Ру­си­ма, на срам и сра­мо­ту Цр­не Го­ре. То ни­је Цр­на Го­ра! Не мо­же Цр­на Го­ра да за­бо­ра­ви, да пре­зре и да пљу­не на жр­тву Ни­ко­ла­ја Дру­гог ко­ји је у пре­суд­ним исто­риј­ским тре­нуци­ма жр­тво­вао се­бе, сво­ју кру­ну и по­ро­ди­цу цар­ску за спас Ср­би­је и Цр­не Го­ре у вре­ме­ни­ма кра­ља и го­спо­да­ра Цр­не Го­ре Ни­ко­ле Пе­тро­ви­ћа. Они ко­ји су из­да­ли кра­ља Ни­ко­лу, ћи­вот Све­тог Пе­тра Це­тињ­ско­га, по­ру­га­ли ћи­вот Све­то­га Ва­си­ли­ја Остро­шког, од­ри­чу се да­нас ца­ра Ни­ко­ла­ја Дру­го­га, му­че­ни­ка и стра­дал­ни­ка, ко­ји је се­бе жр­тво­вао за спас Ср­би­је и Цр­не Го­ре, прав­де и сло­бо­де, угро­же­не од ти­ра­на и на­сил­ни­ка у ври­је­ме Пр­вог свјет­ског ра­та. Ка­жи­те ње­го­вој све­то­сти ево нас гдје смо би­ли и ту оста­је­мо и оста­ће­мо док нас бу­де би­ло на овој зе­мљи. За­бла­го­да­ри­те у име овог бож­јег на­ро­да на ње­го­вој љу­ба­ви што по­др­жа­ва је­дин­ство и за­јед­ни­штво – из­ја­вио је ми­тро­по­лит у бе­сје­ди''.

Не постижавам све, мЛого писама ,,деливерујем'' овиЈЕх дана па омашим кадгод... штоно би рекли птичији је грешити...

ево, кајем се скроз, тј. дибидус, не би ли се овај бољшевик, Стаљинов унук имло удобровољио...  :)  

У нади да ће Трифкету бити јасније... 

скрушено моли за опроштај, Голуб писмоноша

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сада схватам зашто Ведран неће да се врати на форум, док му админи не обећају да му неће мењати ни цртицу из његових порука без обавештења.:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ткачов, интервју мислим за "Печат"....иначе он је први осуо паљбу по Фанару и онај, заборавих му име, што Светсавље преноси, изузетан теолог а мисионари негде вани...ево...(ероватно сте гледали стоји тамо дуго)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Ćiriličar рече

Ткачов, интервју мислим за "Печат"....иначе он је први осуо паљбу по Фанару и онај, заборавих му име, што Светсавље преноси, изузетан теолог а мисионари негде вани...

Да Ткачов, фала ти, ђе чуо и ђе не чуо Ћириличару, (којег сам опоменуо да није лепо имати ник нејм Ћириличар а писати латиницом).

ова писманца сам покупио са http://www.pravoslavie.ru/srpska/print89401.htm па да наставимо: 

,, Не­ка се мај­ка Ру­си­ја не сје­ки­ра што су јој ови мон­те­не­гри­ни уда­ри­ли санк­ци­је, пр­ви пут у исто­ри­ји. Али, се­би су уда­ри­ли санк­ци­је, удру­жи­ли се са они­ма про­тив ко­јих је ра­то­вао Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски на Кру­си­ма и Мар­ти­ни­ћи­ма, па и оним ко­ји су обо­ри­ли ру­ски ави­он око Бру­се та­мо гдје је обје­шен ар­хи­е­пи­скоп пећ­ки Га­ври­ло. Са тим се удру­жи­ва­ти не знам ко­ли­ка је па­мет, али би­ло ка­ко би­ло ево нас и мо­ли­тве да се вра­ти­мо је­дин­ству и за­јед­ни­штву – ка­зао је Ам­фи­ло­хи­је.

Не по­мра­чуј­те ду­шу Ма­ке­до­на­ца

Ми­тро­по­лит је по­звао и на­род у Ма­ке­до­ни­ји да не под­ли­је­же стра­ним ути­ца­ји­ма и по­звао на је­дин­ство цр­кве.

– Би­ли смо јед­но кроз вје­ко­ве са свим пра­во­слав­ним цр­ква­ма по ва­се­ље­ни, а при­је све­га са мај­ком Је­ру­са­лим­ском. Мо­ли­мо се за бра­ћу у рас­ко­лу у Ма­ке­до­ни­ји јер ни­је­су они са­мо у рас­ко­лу са Пећ­ком па­три­јар­ши­јом, већ и са јед­ном цр­квом пра­во­сла­вном. У рас­ко­лу су са оним све­тим гро­бом. Осло­бо­ди­те се ла­жних иде­а­ла и ми­то­ло­ги­ја ко­ји­ма се по­мра­чу­је ду­ша че­сти­тог на­ро­да у Ма­ке­до­ни­ји и вра­ти­мо се Кли­мен­ту и На­у­му и Охрид­ској ар­хи­е­пи­ско­пи­ји – за­кљу­чио је Ам­фи­ло­хи­је.

Ки­рил: На на­шу по­др­шку мо­же­те ра­чу­на­ти

Па­три­јарх мо­сков­ски и све Ру­си­је Ки­рил упу­тио је по­здрав­но сло­во Ми­тро­по­ли­ту цр­но­гор­ско-при­мор­ском Ам­фи­ло­хи­ју по­во­дом 30 го­ди­на ње­го­ве ар­хи­је­реј­ске слу­жбе и 25 го­ди­на слу­жбе на пре­сто­лу Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског.

– Ср­дач­но вас по­здра­вљам по­во­дом 30 го­ди­на Ва­ше ар­хи­је­реј­ске слу­жбе и 25 го­ди­на слу­жбе на Це­тињ­ској сто­ли­ци. Ви сте уло­жи­ли ар­хи­па­стир­ске на­по­ре око пре­по­ро­да цр­кве­ног жи­во­та у Цр­ној Го­ри у ве­о­ма те­шком вре­ме­ну, ка­да је пра­во­слав­ни на­род на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, а и у дру­гим срп­ским зе­мља­ма, под­но­сио те­шка стра­да­ња. Као је­дан од нај­ста­ри­јих ар­хи­је­ре­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, ви сте као до­бар вој­ник Ису­са Хри­ста с оруж­јем пра­вед­но­сти смје­ло бра­ни­ли Бо­гом по­ве­ре­ну вам па­ству од оних ко­ји су по­ку­ша­ва­ли да раз­о­ре је­дин­ство Ти­је­ла Хри­сто­вог и на­мет­ну на­ро­ду Цр­не Го­ре, ко­ји се то­ком свих вје­ко­ва вас­пи­та­вао у Срп­ској цр­кви, иде­а­ле про­тив­не је­ван­ђељ­ским мо­рал­ним ври­јед­но­сти­ма. У овој ви­со­кој сво­јој ми­си­ји сваг­да мо­же­те ра­чу­на­ти на по­моћ Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве, ко­ја вас зна и ци­је­ни као ста­рог и дра­гог при­ја­те­ља – пи­ше у пи­сму па­три­јар­ха Ки­ри­ла''.

Паметном доста, а бољшевицима и скојевцима, по њиховој вери... 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Golub рече

Ки­рил: На на­шу по­др­шку мо­же­те ра­чу­на­ти

Звучи самопоздано, зар не? Ја нисам русофил, ћивим ту и знам сад Русе...што Ткачов рече, Рус без православља је да те Бог сачува, али глдам ставри овако: сведок сам када је "бог походио Србију", хоћу рећи кад је кренуо духовни препород, а нисам кад је кренуо овде, а подудара се време. Другачији су Руси од нас...Српска Цква може одиграти улогу велику типа, како је Николај видео, народ-пророк, али пророке су убијали лако и за ситницу.

Руска Црква је сила, пресила, надсила, то се речима не објашњава то је "дођи и види"....кој епопове они имају. Ети погледајте та два клипа горе - нема ту оне уштирканости наше, оне жеље да се буде "политики коректан" а посебно паметан - постоји простота, простота у смислу неискомлексираности, и код руског народа и код великих свештеника и епископа. Онда свест о томе колико су погрепили, сатрли су све храмове, Хитлер је убио око 26 милиона, а комунисти много више. Све су храмове порупили и оскрнавили...и сад, иако нема подела толиких као код нас, ми смо као певци у односу на њих....то је океан, а пошто је велик народ онда нема "такмичења", него мораш бити део заједнице, нема "ја сам најпаметнији" кад у манастиру ћиви 20 доктора наука...дефинитивно се судбина света одиграва на кичми руске Цркве, последња драма ма кад она била

Смешни су људи Зизјулас и Вартоломеј (Зизјулас ћути - што ћути највећи еклисиологичар?) и Зизјулас из перспективе Русије. Друго - Византија је дала своје плодове, тамо је жетва изврпена, нема випе, остала само слама и славна сећања....нек Фанар обраћа Турке у правсолавце ко штоје Св. Григорије јеретике из Св. Анастасије. Ово је толико брутлно болесно и очигледано и дрско...да ту има неких недоумиц, не, то је као Амери: Амери не шире демократију више, него ударају рекет и канџијају. Поента је да нема ту никавих недоумца, само брутална дрскос....и један Максим покупава да умота тај смрад у неке патетичне, неистините, игре речи - све са русом косом коју ветар лепрша, на сунцу и у чамцу...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Еклисиолошке „Мајке“

  Онда, у истом кључу, Српска Православна Црква и верни народ сутра прослављају Светог великомученика Пантелејмона.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Ćiriličar Zizjulas - platforma koja ce biti instrumentalizovana za mnogo zlokobnije stvari. Moguce da je sve pazljivo smisljeno i godinama pisano da bi neke stvari mogle da se odigraju i na koncu teoloski opravdaju. Vreme i dogadjaji koji su pred nama ce pokazati ( u poslednjoj recenici zazvucah kao Milojkov Dr opste prakse 😂🤣😂 )

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 7.8.2019. at 21:18, Zoran Đurović рече

Ђеца су одрасла, владика Лохи је платио мом првјенцу да напуни студио средствима за рад (сам је све Милутин обезбедио, има папире и легално ради, али му је требала за ово друго и једна финансијска инекција и вратиће те паре за 3 месеца). Жена ће у Ћелије, а друго двоје ђеце су збринути: Теодора студира и ради, Спасоје само студира. Ми смо у годинама и зато смо се одлучили да узмемо анђелски лик. Шта ће и како да буде после, не знам да ти кажем. Захтевао сам само да ми име буде Августин и то је испоштовано. Сузани, жени ми, да остане исто, јер је библијско име. 

"Само да није педер"

Share this post


Link to post
Share on other sites

МИТРОПОЛИТ ПЕРГАМСКИ ЈОВАН

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЊЕН ОДНОС

СА ОСТАЛИМ ПРАВОСЛАВНИМ ЦРКВАМА*: https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1998/1-4/59-66.pdf

 

прот. Радомир В. Поповић

АНГАЖОВАНА ТЕОЛОГИЈА
ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: https://svetosavlje.org/angazovana-teologija-carigradske-patrijarsije/

 

Не верујем да је то плански, него тежња фанариота није имала прилику да се покаже, и онда их је мецена НАТО погурао  да реагују, можда и уценио....иначе су полако, где год су могли, појачавали ринглу да се жаба полако кува. Кад је дошла Украјина, још  ко оће првенство главна препрека је највећа Црква, руска. Дакле не мере нег'  је "разлог" да се покаже ко је "најмањи" и ко "служи другима" .

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, The Godfather рече

https://sozercanje.wordpress.com/2019/08/08/наша-црквена-дијаспора-у-сад-у/

Наша Црквена Дијаспора у САД-у?

Наша Црквена Дијаспора у САД-у?

Након 22. Црквеног Сабора у Сједињеним Америчким Државама (13-16. јула 2019) српски медији су са негативним конотацијама почели да помињу поједине промене Устава којим се управљају Епархије наше Цркве у САД-у. Међу овим променама, највише полемике изазвала је  промена заједничког имена ових Епархија. Име је промењено из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Као одговор на ову полемику и покушај да се ситуација смири, Преосвећена Господа Архијереји три Епархије СПЦ у САД-у 1. августа упутили су писмо појашњења („Саопштење“ у даљем тексту) учесницима Сабора. [1]

Зашто је промењено име?

У Саопштењу Архијереја, који су председавали 22. Црквеним Сабором, стоји да су све одлуке донете у складу са одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве још из маја месеца 2018. године. У оригиналу на енглеском језику стоји:

„This was done in accordance with the May 7/24, 2018, HAB No. 45/MIN.171 decision of the Holy Assembly of Bishops of our Mother Church, the Serbian Orthodox Church, to whom we are and shall forever remain faithful.“

„Ово је учињено у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве САС бр. 45/зап. 171 од 7./24. маја 2018. Поступајући по одлукама Српске Православне Цркве, ми јесмо и бићемо заувек, њена верна чеда“

И даље, као суштински одговор на питање који су разлози за ову промену имена читамо:

„… име је промењено да би одговарало нашем географском простирању и да без сумње потврди да смо ми интегрални део Српске Православне Цркве Патријаршије са Седиштем у Београду, будући да смо Епархије Српске Православне Цркве, а никако посебна „Црква“.“

Сигурно је да изражавање чињенице да ове епархије у САД-у припадају Српској Православној Цркви јесте похвално. Али упркос томе ово појашњење разлога промене имена у потпуној је колизији са садржајем саме промене. Јер промена не чини јаснијом чињеницу да су ове Епархије део СПЦ. Напротив. Чини ту чињеницу мање јасном или потпуно нејасном, јер промена из имена брише део који спомиње Српску Православну Цркву, и уводи нејасноћу у погледу јурисдикцијске припадности ових епархија увођенем јурисдикцијски недиференцираног имена „Српске Православне Епархије у САД-у“.

Ко је одлучио да се промени име?

Из првог цитата, на први поглед, може се закључити да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ тај који је донео одлуку о промени имена, а да је 22. Црквени Сабор у САД-у је то само обзнанио свима. Међутим, да ли је то заиста тако? Мало даље у тексту Саопштења јасно стоји да је одлука о промени имена донета на основу одлуке СА Сабора СПЦ само  „како би се територија Устава прилагодила на Сједињене Америчке Државе“. Дакле, одлуку је донео неко други (ревизор устава?), али на основу одлуке СА Сабора СПЦ. Или још тачније, Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку о томе да се Устав, којим ће се руководити Епархије у САД-у, који је до тада важио на територијама САД-а, Канаде, Централне и Јужне Америке, прилагоди на сужену територију (само САД). А СА Сабор СПЦ није донео одлуку о промени имена per se. Наравно, као последица промене уставне територије јасно је да и званично име треба да рефлектује овакве промене. Поставља се, стога, логично питање, а како треба да гласи то ново име којим ће се овај територијално сужени Устав називати?

Како именовати?

Даље у тексту Саопштења стоји да је „име Српска Православна Црква у САД и Канади престало је да постоји 2007. године“ затим је промењено у „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“.  Уколико су два претходна назива у себи садржавали „Српска Православна Црква…“ зар није најлогичнији и најједоноставнији потез да се нови Устав назове именом „Српска Православна Црква у Сједињеним Амерички Државама“?[2] Међутим, ревизори устава у САД-у су, како стоји у Саопштењу, „на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора“, ипак променили име у нешто друго у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Разлика је јако битна. А избор имена је потпуно нелогичан. Јер можемо се лако запитати, чије епархије су те епархије? Да! Знамо да су српске и Православне! Али у еклисијалном смислу којој јурисдикцији припадају? Јер, не заборавимо, у Сједињеним Америчким Државама постоје и украјинске православне епархије које су под јурисдикцијом Цариграда. И то што су оне и „украјинске“ и „Православне“ не спречава их да буду цариградске у јурисдикцијском, финансијском, и сваком другом погледу. На исти начин, то што су ове Епархије српске и Православне, не значи ништа у погледу јурисдикцијске припадности, јер се овим само описује већински етнички састав тих наших Епархија, што је, узгред, у еклисијалном погледу сасвим споредна ствар.

Остају потпуно неразјашњене и следеће чињенице. Уколико је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у мају 2018. године усвојио предлог тројице Епископа из САД-а и одобрио територијално ограничење Устава на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама, како је могуће да је из тога одобрења изведен било какав закључак о будућем имену тога Устава? А видели смо да Саопштење образлаже промену имена управо позивајући се искључиво на одлуку СА Сабора. Када СА Сабор помиње „српске православне епархије“ он очигледно само описује територију ограничења, а не даје било какве инструкције у погледу назива Устава. У околностима у којима нису дате експлицитне инструкције о називу Устава разум налаже да се ствар реши на најлогичнији могући начин, као што сам горе изложио, кроз укључивање, а не избацивање из Устава имена „Српска Православна Црква“. На страну то што је предложени назив „Српске Православне Епархије“ еклисиолошки неприхватљив, а подсећа на некакво независно тело које је по имену српско и Православно, а није у Српској Православној Цркви. Слично тело већ постоји, код бившег Епископа Артемија који себе сматра српским и православним (и уз то „има“ и iurisdictio universalis) али не прихвата устројство СПЦ ни у духовном ни у јуридичком погледу. Верујем да никоме није намера да ствара било шта слично.

Епископски савет: Један, два или ниједан?

Међутим, ово није једини проблем, а, на жалост, није ни највећи. Св Архијерејски Сабор, како изгледа, јесте одобрио једну промену имена, а она се односи на Епископски Савет, и његово преименовање из „Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку“ у „Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку“.[3] За оне којима није познато, Епископски савет сачињавају сви епархијски архијереји на поменутој територији. С обзиром на инсистирање да је главни разлог за промене које су унете у Устав у САД-у, сужавање територије, можемо закључити да ова промена имена Епископског савета која је одобрена од Св Архијерејског Сабора СПЦ, није директно везана за Уставне промене зато што је јасно да је Епископски савет за целу територију Северне, Средње и Јужне Америке, а Устав, како смо видели, се односи само са САД.

Међутим, да погледамо да ли је у пракси тако? Епископски савет СПЦ у Америкама (Северној, Средњој и Јужној) на поменутом простору има ингеренције највише црквено-јерархијске власти. Будући да је то тако, онда је за очекивати да то тело фигурира као важан фактор Устава којим се руководе Епархије на томе простору (који укључује и САД). У новом Уставу за САД се уистину помиње Епископски савет. Али тај Епископски савет, по Уставу предложеном на 22. Црквеном Сабору у САД-у, није онакав каквим га именује Св Архијерејски Сабор СПЦ!? Наиме, по дефиницији из новог Устава, члан 13 став 2: „Епископски савет сачињавају сви епархијски Архијереји Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“. Дакле не и Архијереји у Средњој и Јужној и остатку Северне Америке, него само Архијереји у САД-у. Упркос овој чињеници у Саопштењу се на крају каже „невезано за сам Устав, […] Епископски Савет Епархија Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци остаје потпуно неокрњен, као целовито обједињујући, духовни и еклисиолошки фактор у Америци.“ Дакле, Епископски Савет именован од Св Архијерејског Сабора СПЦ, остаје неокрњен у неком „духовно-еклисиолошком“ смислу али „невезано за сам Устав“. Другим речима такав Епископски Савет по Уставу не постоји. То је сад некакво неуставно тело, које има форму али нема никакву суштину. У Уставу постоји овај други и другачији Епископски Савет, састављен од три Архијереја из САД-а. Када тачно је тај Епископски Савет именован и од кога, није познато.

Поред тога, у Уставу стоји да је овај (за сада) трочлани Епископски Савет „највиша црквено-јерархијска власт Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“. (члан 13, став 1) Што значи, да над тим новим телом „Српске Православне Епархије у САД-у“ не постоји никаква виша црквено-јерархијска власт, ни Св Архијерејски Синод СПЦ, па ни Св Архијерејски Сабор!?

У пракси , дакле, ми сада имамо два Епископска Савета, на тим просторима. Један је онај који је именован од Св Архијерејског Сабора СПЦ „за Северну, Средњу и Јужну Америку“ (5 Епископа), а други онај који је дефинисан у новом Уставу у САД-у (3 Епископа). По Саопштењу, овај први Епископски Савет је некакве духовне природе јер се практично и не састаје нити физички постоји. О томе да то тело практично не постоји делимично сведочи и само Саопштење у којем су Епархија канадска и Епархија буеносајреска поменуте као оне које имају своје Статуте, и у централним телима минимално учествују. Док, с друге стране СА Сабор СПЦ је мишљења да то тело (Епископски Савет, под којим подразумевају овај шири од 5 Епископа) има ингеренције највише црквено-јерархијске власти на том подручју. Дакле, очигледно постоји проблем. Јер тело које постоји само као „обједињујући духовни и еклисиолошки фактор“, а Уставно не постоји, не састаје се, ништа не разматра, ништа не одлучује, ни са чим не управља, никако не може да обједињује ни у којем смислу осим у смислу у којем су обједињени сви Православни широм васељене, у исповедању вере. Али за то није потребно никакво посебно тело, па ни „духовни“ Епископски Савет. Јер осим тела Цркве, ово остало је сувишно, а Црква ипак има своје уређење, а оно је конкретно, „опипљиво“ и не постоје у њој додатна обједињујућа духовна тела без конкретних ингеренција. У Њој постоји Свети Архијерејски Сабор, који је обједињујући духовно еклисиолошки фактор са конкретним ингеренцијама.

Где је власт?

Насупрот, дакле, Епископском Савету који има само неуставну „духовно обједињујућу“ димензију (5 Епископа), постоји овај други Епископски Савет који је именован у Уставу (3 Епископа), који има конкретне овласти, чији састав је јасно дефинисан, и чије ингеренције су недвосмислено наведене и који је, у конкретном смислу, „највиша црквено-јерархијска власт“ у САД-у.

Али ту разлозима за бригу није крај. Члан 12 став 2 Устава гласи, на српском језику:

„. Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно.“

И на енглеском језику:

„Diocesan Bishops of the Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America are elected by the Holy Assembly of Bishops primarily from among the candidates nominated by the Episcopal Council which may consult with whomever the Episcopal Council deems appropriate.“

Постоје три ствари на које овде треба обратити пажњу.

  1. По овом Уставу, Св Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у постављању Епархијског Архијереја на Епархије у САД-у може да бира кандидате између оних које предложи Епископски Савет у САД-у. Дакле, овим су овласти Св Архијерејског Сабора ограничене, јер Св Архијерејски Сабор не може на исти начин да изабере Епископе на катедре у САД-у, као што бира за све друге катедре СПЦ. По овом Уставу Епископски Савет предлаже кандидате за избор чиме Епископски Савет делимично има овласти које су изнад овласти Св Архијерејског Сабора у смислу да он може да ограничи, или сузи избор кандидата.
  2. Поред овога, Епископски Савет не само што може да предлаже своје кандидате за избор него у одлучивању ко ће ти кандидати да буду он може „да се консултује с ким нађе за сходно“. Шта ово значи? Да ли може да консултује друге помесне Цркве, државне службе, адвокатске канцеларије, интересне групе, паству, друге Архијереје? Све је отворено. Устав обично дефинише и ограничава ствари, а не оставља све отворено на „с ким нађе за сходно“. У вези са овим запада за око још једна особеност. Наведени део у српском преводу је помало двосмислен јер може бити протумачен и као да СА Сабор може да се консултује, и као да Епископски Савет може да се консултује. Међутим, на енглеском језику је таква језичка недоумица отклоњена двократним понављањем „Епископски Савет“ и ту је сасвим јасно да је Епископски Савет тај који може да се консултује са ким год жели, а не СА Сабор СПЦ.
  3. Пажљивом оку неће промакнути још једна ствар. Али најпре да напоменем да „за све потребе, енглески текст овог Устава је званични текст“ (члан 32). На српском (незваничном) језику стоји да Архијереје „бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве“ док на енглеском језику, који је званичан стоји „are elected by the Holy Assembly of Bishops“ [бира Св Архијерејски Сабор], и нема помена Српске Православне Цркве. На сличан начин, Српска Православна Црква се не наводи ни у члану 7 када је реч о црквено-јерархијском и црквено-административном уређењу.

Еклисиолошке „Мајке“

Вратимо се за тренутак на реченицу цитирану на самом почетку овог текста. Недоумицу изазива део у коме се помиње Свети Архијерејски Сабор и Српска Православна Црква као „Мајка Црква“. Невезано за проблематичну употребу овог термина у савременим еклисиолошким споровима, (види мој текст „Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама“)[4] помињање Српске Православне Цркве као Мајке Цркве у односу на неку своју Епархију претпоставља да је статус те Епархије аутономан у односу на своју „Мајку Цркву“. Овде је реч о три Епархије, што проблем чини само три пута већим. Јер, или су ове Епархије у САД-у и саме Српска Православна Црква, или нису. Ако јесу, онда Српска Православна Црква њима не може бити Мајка Црква, јер су и оне саме такође део СПЦ (то јест „Мајка“ су саме себи, што је апсурдно). А ако нису, то јест ако им Српска Православна Црква ипак јесте Мајка, онда којој Цркви припадају те Епархије?

Наравно, најпре сам помислио да се овде у име верујућих (сваког појединачно)  пијететно изражава овај појам „Мајка Црква“ као знак синовске оданости јер је наша СПЦ и уопште Црква, за свакога од нас појединачно наша духовна Мајка у којој смо рођени крштењем. Али ова моја помисао убрзо је демантована поновним помињањем овог термина на самом крају Саопштења где се јасно види да није реч о пијететном изразу синовске оданости чланова Цркве Цркви, него о односу између ових Епархија у САД-у и Српске Православне Цркве (ма колико апсурдно то звучало).  Каже се да су Епархије у САД-у у ствари „Епархије наше Мајке Цркве, Српске Православне Цркве – Патријархата“. Дакле, нисмо ми, као појединци, као крштени чланови Цркве, они који су одани синови наше Мајке Цркве, него све три Епархије у САД-у имају као Мајку Српску Православну Цркву!? Тешко је објаснити како то да Епархија СПЦ каже за Српску Православну Цркву, која изражава тоталитет којему и сама та Епархија припада, „наша Мајка, Српска Православна Црква“. Верујем да је у питању пропуст, али у датом контексту ствар није занемарљива.

У продужетку обе реченице у којима се СПЦ помиње као Мајка Црква изражава се верност СПЦ. Међутим, једно је изразити верност некоме, а сасвим је друго сматрати себе делом тога. Јер, на пример, и такозвани „руски егзархат“ у Западној Европи званично је носио назив „Архиепископија Руских Православних Цркава у Западној Европи“. И изражавао је верност руској црквеној традицији и своме пореклу, а притом уопште није био руски него је неколико пута мењао јурисдикцијску припадност, дуго је био под Цариградом, све док Цариград недавно није одлучио да их потпуно укине и утопи у своју Епархију у Западној Европи. Дакле, верност је једно, а припадност друго. Три наше Епархије у САД-у јесу Српска Православна Црква у истој мери у којој су то све остале Епархије и то треба да је израз њихове припадности и идентитета, а не верности.

И на крају, пажљиви читалац ће приметити да у, на почетку цитираном, трећем параграфу из званичног текста Саопштења на српском језику (види овде),[5] уопште нема назива „Мајка Црква“ за Српску Православну Цркву, док у званичном енглескојезичном тексту тај термин стоји (види овде),[6] и као такав шаље сигнал да су „српске православне епархије у САД“ аутономне од своје „Мајке“?

И шта сад?

Узевши у обзир све ово, а нарочито време и околности под којима се све дешава, постоји разлог за бригу и узнемирење. Понуђено појашњење (Саопштење) улива одређени оптимизам и наду да је све само један неспоразум, али истовремено неким својим елементима уноси и неколико додатних нејасноћа. Решење је наравно могуће, кроз уношење измена у нови Устав које би гарантовале црквено-јурисдикцијску, и сваку другу, припадност ових Епархија Српској Православној Цркви. За ово је потребна потпуна ревизија понуђеног Устава, као и ревизија свих претходних одлука о оснивању Епископских Савета (вероватно не само на Америчком континенту), о њиховој улози, надлежности, и уопште о потреби за таквим црквеним структурама. Тај посао никако не би смео да буде обављен мимо блиске координације са комисијом која се бави припремом предлога новог Устава СПЦ. А можда су могућа и решења која не потребују различите Уставе за сваку државну јурисдикцију. Њих би свакако требало пажљиво размотрити.

У периоду изазова кроз који пролазимо као Православна Црква широм света, чак и оно што се некоме може учинити као ситница, много је значајније него што би то обично био случај. Управо поменута проблематика је нешто чије би могуће импликације можда неко одбацио као „ситнице“. А свеједно је реч о довољно великој ствари која може да изазове немир и раздор који никоме нису потребни. На нама је, као верујућим чедима Христове Цркве у роду нашем, од најмањег до највећег, да укажемо и отклонимо сваку саблазан која нам може нанети штету, свако по својој моћи.

8.август 2019.г.

чтец Ведран Гагић

pecat mali

[1] https://serborth.org/news_190805_1

[2] Могло је и: „Епархије Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“.

[3] Овде ваља приметити да и ова промена у оба назива, и старом и новом садржи «Српска Православна Црква» као одредницу јурисдикцијске припадности.

[4] http://www.spc.rs/sr/zapazhanja_o_tomosu_autokefaliji_fanaru_nama

[5] https://easterndiocese.org/news_190807_1

[6] https://serborth.org/news_190805_1

Samo da znate da je Vedran zamolje "sa visokog mesta " da ukloni tekst i on ga je uklonio iz poštovanja prema toj osobi. Nije hteo da kaže ko je u pitanju. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Најпре је сајт Стање ствари објавио ову преписку из јула месеца, да би њена аутентичност сада била потврђена и у Данасу. Доносимо најпре Данасов коментар, а потом и комплетну преписку владике Атанасија и патријарха српског г. Иринеја.   Pismo penzionisanog vladike poglavaru SPC i protest zbog smene episkopa Maksima sa fakulteta Atanasije Jevtić: Vladika Irinej je samonametnuti cenzor u Svetom Sinodu
      Povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 8. jula da sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta ukloni redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića), došlo je do prepiske između patrijarha Irineja i umirovljenog episkopa bivšeg zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), koju je objavio političko-pravoslavni sajt „Stanje stvari“.
      Piše: Jelena Tasić  31. jula 2019. 18.00 https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/      Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV Danasu je u SPC potvrđena autentičnost pisama u kojima vladika Atanasije traži od poglavara SPC, inače predsedavajućeg Sabora i Sinoda, da povuče ovu odluku zato što je „Savet profesora neće prihvatiti, zato što Pravoslavni bogoslovski fakultet „podleže univerzitetskim uzusima i običajima“, a i da se Crkva „ne bruka pred domaćom i stranom akademskom javnošću“.
      Vladika Atanasije, duhovni otac vladike Maksima, nekadašnji dugogodišnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a sad njegov počasni profesor, ističe da kao član Saveta ove visokoobrazovne ustanove nije upoznat niti pitan o spornoj sinodskoj odluci. On kao glavnog krivca za „smenu“ kao i za neke druge događaje u SPC, proziva episkopa bačkog Irineja (Bulovića) kao „samozvanog ‘stalnog Portparola’ i „samonametnutog Cenzora u Svetom Sinodu“.
      „Uveren sam, a to mi i drugi ljudi kažu, da ovakvo ponašanje samozvanog ‘stalnog Portparola’ i samonametanog Cenzora u Svetom Sinodu, pada na Vaš obraz! Na primer, ja ne mogu ništa da objavim u Pravoslavlju, jer je on tamo sve i svja, a i pored svojevremene Saborske odluke da budem pozivan u Sveti Sabor, on je taj zbog koga me ne pozivate, a može da, pod njegovim uticajem, bude – protivno Saborskokanonskom predanju Pravoslavlja kroz vekove – uvođen u Sveti Sabor notorni izdajnik Svetog Kosova AV – nesrećni Predsednik njime unesrećene Srbije, tako se raspolućeno potpisuje: pola ćirilicom, pola latinicom“, piše vladika Atanasije, između ostalog, u prvom pismu patrijarhu Irineju.
      Patrijarh Irinej u odgovorima vladici Atanasiju tvrdi da sinodska odluka o vladici Maksimu ne pada na „njegov obraz“, niti ju je doneo „samovoljni cenzor“, već da je reč o „jednoglasnoj odluci Svetog Sinoda – i presaborskog i posaborskog koja je „prećutnim pristankom doneta i na ovogodišnjem Saboru“.
      Vladika Atanasije je patrijarhov odgovor, u novom pismu poglavaru SPC od 21. jula, ocenio kao „zamajavanje i zavaravanje, skrivanje istine i pokušaj javne i jevtine obmane“. On je kategoričan da „nikakva odluka o progonu episkopa Maksima nije doneta ‘prećutnim pristankom na ovogodišnjem majskom Saboru'“ i negira i druge detalje koje je patrijarh naveo u svom odgovoru.
      „Vaša Svetosti, Vaše tužno i neistinito pisanje ne znam kome je namenjeno? Meni svakako nije! I nisam zaslužio takav Vaš odgovor… Zašto tako nekritički branite svemoćnog „portparola“, koji je bio falsifikovao i samo Saborsko saopštenje, pa su 22 episkopa naknadno protestovala i tražila da ga ispravi, kao što su još pred završetak Sabora brojni episkopi tražili da se odmah, pre završetka Sabora, pročita Saopštenje, a ne da ga posle završetka Sabora „portparol“ oktroiše, kao i toliko puta ranije! Ne znamo za koga on takvim ponašanjem radi i čije direktive sprovodi!?“, ističe vladika Atanasije u drugom pismu patrijarhu Irineju, koji mu je, kako navodi, ostao dužan objašnjenje zašto vladika bački ne dopušta da prisustvuje saborskim zasedanjima.
      Patrijarh Irinej je na drugo pismo vladike Atanasija odgovorio 24. jula i u njemu objasnio da učešće ovog penzionisanog vladike ne zavisi od vladike bačkog već od saborskih pravila.
      „Što se tiče odluke Svetog Sinoda o razrešenju vladike Maksima na Bogoslovskom fakultetu, dovoljno je i argumentovano rečeno u obrazloženju sinodske odluke. Verujem da je ona dospela do Vas. Što se tiče moje odbrane i poverenja u ‘svemoćnog portparola’, znam na koga mislite. Moram da kažem da u njega imam puno poverenje. On je veoma obrazovan, kako svetovnim obrazovanjem i kulturom, tako i teološkim. Svakom problemu pristupa stručno i vrlo oprezno. Uostalom, Vi ga dobro poznajete kao takvog. On je našoj Crkvi od dragocene pomoći i meni lično. Mana mu je što je prilično spor, ali za to ima opravdanje“, uzvratio je poglavar SPC vladici Atanasiju.
      Ovo nije prva prepiska između patrijarha Irineja i vladike Atanasija, samo je prva koja je integralno dospela u javnost. Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, vladika Atanasije je pisao patrijarhu i zbog iznenadnog dolaska „državnog vrha“ u Patrijaršiju pred početak Velikog posta, navodno zbog KiM, a da na prijem nije bio pozvan nadležni episkop raško-prizrenski Teodosije (Šibalić). U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da je vladika Atanasije i tada, osim kritike na račun posete „trojca“ – Vučić, Dačić, Brnabić, navodno upozorio poglavara SPC da iza svih štetnih poteza stoji njegov imenjak i portparol Irinej bački. Patrijaršijski izvori nezvanično tvrde da je vladika bački, za kog se sumnja da stoji i iza premeštaja vladike Grigorija iz Hercegovine u Nemačku, uklanjanjem duhovne dece vladike Atanasija zapravo krenuo na ovog svog sabrata.
      Преписка умировљеног еп. Атанасија (Јевтића) и патријарха српског Иринеја
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУЛА 2019. • 
      Доносимо преписку умировљеног епископа Атансија (Јевтића) и патријарха српског, коју је подстакла одлука Синода СПЦ да се са Богословског факултета удаљи епископ западноамерички Максим
      Патријарх Иринеј и епископ Атанасије (Архивска фотографија)
       
      Епископ Атанасије (Јевтић): Повуците одлуку о еп. Максиму
      ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ,
      Патријаршија, Београд
      Ваша Светости, опростите и благословите! Пишем Вам ово писмо са болом у души, а ево зашто. Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета (на којем сам и ја као „професор емеритус“ члан Савета, а да о томе нисам ни питан ни обавештен!).
      Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!? (Знам, нажалост, да, прогања и извесне честите Свештенике у својој Епархији, слично као што раде, нажалост, и још неки Архијереји у својим Епархијама, па ми се прогањани писмено обраћају с молбом „да помогнем“).
      У своје време је (при прослави у Нишу Светог Константина) напао нашу сиромашну Епископију Херцеговачку да „тамо има бизниса“ (!?!), па сам му одговорио да је нама било порушено од усташа 35 Цркви, Саборни Храм у Мостару и 2 Манастира, и све смо их, Богу хвала, обновили, и још неколико нових Храмова подигли, а он не пита откуда нам за то средства? (Углавном су од виноградâ из Поповог Поља, и од прилогâ добрих људи). Слично је, мада опет необјашњиво зашто, ширио фаму како смо га, наводно, ми „Неследници Св. Оца Јустина“, истиснули „из наслеђа“ (и претио нам је чак „судом“), па је опседао недужног Епископа Ваљевског Г. Милутина (као што и неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!). Надам се да је на крају схватио да је то његова умишљена зла идеја (радило се само о томе да је Свети Ава, после неколико месеци, допунио и опет потписао свој Тестамент, у коме брат Иринеј као наследник није „истиснут“, него је Свети Старац само додатно појаснио своју последњу жељу, у смислу да можемо понешто од Његовог наслеђа и да задржимо у Манастиру Ћелијама, да би и Сестре могле имати неке користи од прихода издања Његових делâ.
      Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ! (нпр. ја не могу ништа да објавим у „Православљу“, јер је он тамо све и сва! – као и то да, и поред својевремене Саборске одлуке да будем позиван у Свети Сабор, он је тај због кога ме не позивате! А може да, под његовим утицајем, буде – противно Саборско­канонском предању Православља кроз векове – увођен у Св. Сабор ноторни издајник Светог Косова AV – несрећни Председник њиме унесрећене Србије тако се располућено потписује: пола ћирилицом, пола латиницом! – а не може сломљеног врата грешни Атанасије да присуствује Светом Сабору!).
      Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму (јер је Савет Професорâ неће прихватити), јер ПБФакултет није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу. Понављам, као што сам Вам већ писао, речи Господа у Јеванђељу: „Кад се овако чини са сировим дрветом, шта ли ће бити са сухим“ (Лк. 23,31)?
      На Празник Светих 12 Апостолâ, 2019, манастир Тврдош
      Недостојни +Еп. Атанасије, Светосавска Херцеговина
      Одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF)
      Ново писмо умировљеног еп. Атанасија патријарху Иринеју (PDF)
      Нови одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF)
       
    • Од Логос,
      Православна Црква већ 2000 година учи да је побачај убиство. Нажалост, овај велики грех често се не препознаје у свету, па ни у неким православним земљама. Борећи се против овог геноцида, Свештени синод Грчке Цркве донео је одлуку да установи Дан Нерођеног детета, који би се обележавао у недељу после Божића. Ова одлука је донета 9. јула 2019. године кад је истакнуто да је донета у циљу да заштити децу, а све у настајању да побољша демократску слику ове земље.

      Покрет „Пусти ме да живим“, који је поднео иницијативу за ову одлуку, истиче: „Са осећањима радости и захвалности поздрављамо одлуку Свештеног Синода Грчке Цркве да прву недељу после Божића посвети заштити Нерођеног детета ... Наш покрет, веран јеванђељској Речи, проповеда истину да је нерођено дете људско биће, слика Божја ... и настоји да то дете и заштити.“
      Према извештају митрополита Игњатија из 2017. године, један од главних чиниоца за нижу стопу наталитета представљају непрестано и систематско омаложавање свештене установе породице, психолошка и интлектуална незрелост друштва, запрепашћујући велики број побачаја у Грчкој, размишљање да се боље живи без деце, омаловажавање материнства и десакрализација друштва.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од александар живаљев,
      Извор: https://spzh.news/ru/news/63909-sinod-ijerusalimskoj-cerkvi-snyal-preshhenija-s-patriarkha-irineja
      Синод Јерусалимске цркве, на заседању 25.7, под председништвом Блажењејшег патријарха Теофила Трећег, укинуо је све канонске мере према ранијем патријарху Иринеју (свргнут 2005), вратио га у епископско достојанство са титулом "бившег патријарха".
      Ово је урађено и због стања здравља бившег патријарха Иринеја који је у последње време лечен и реанимиран због кардиоваскуларних проблема, срчане аритмије и едема плућа.
      Архиепископ атински Јероним понудио је адекватно лечење бившег патријарха Иринеја у Герантолошком центру Атинске архиепископије.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Синод Јерусалимске цркве, на заседању 25.7, под председништвом Блажењејшег патријарха Теофила Трећег, укинуо је све канонске мере према ранијем патријарху Иринеју (свргнут 2005), вратио га у епископско достојанство са титулом "бившег патријарха".
      Ово је урађено и због стања здравља бившег патријарха Иринеја који је у последње време лечен и реанимиран због кардиоваскуларних проблема, срчане аритмије и едема плућа.
      Архиепископ атински Јероним понудио је адекватно лечење бившег патријарха Иринеја у Герантолошком центру Атинске архиепископије.
    • Од Ромејац,
      Православни богословски факултет при Универзитету Конга прославио је свог светитеља заштитника, Атанасија Светогорца.
      Студенти су певали на вечерњи уочи празника, као и на Божанској Литургији следећег дана. После Литургије уследила је литија око Цркве, а у наставку су се сви сабрали у свечаној сали Факултета где су студенти приредили академију. Студенти су изразили захвалност оснивачу Православног универзитета Конга блаженопочившем митрополиту пентапољском Теодору. Такође су заблагодарили митрополиту Киншасе Никифору, професорима и приложницима који омогућаају да Факултет ради без проблема.
      Говорили су проректор Теодор Фумузанза и митрополит Никифор. Митрополит је казивао о великој финансијској помоћи Велике лавре на Светој Гори око изградње величанствене цркве, као и о прилозима архиепископа аустралијског блаженопоч. Стилијана и других познатих и непознатих добротвора. На крају је произнесено „Многаја љета“ александријском патријарху Теодору.
      http://www.spc.rs/sr/hramovna_slava_pravoslavnog_univerziteta_konga_u_kinshasi

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...