Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 10 часа, feeble рече

Valjda je bilo ranije price da se svadjao sa vladikama Teodosijem i Amfilohijem. Ajde Amfilohiju ne moze nista, ali mogao je nekako Teodosija smaketi kad vec ima takav uticaj. Ali ne, on bas zapeo da ovoga smakne sa fakulteta.

 

Glup spin, koji će proći kod nacionalista

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Марио Токовић рече

Питај студенте ко разговара са њима у по дана и по ноћи. И видеђеш ко је за дијалог а ко бежи од дијалога и крије се иза памфлета и Синода.

Не лупај безвезе. Ја сам жив пример да никада није хтео да ми одговори, а @Милан Ракићсведок како га је са ароганцијом откачио. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na mufte je dosao na to mesto, na isti nacin i odlazi. Sta je sejao to i zanje. A na pitanje - kako sinod moze da sklanja univerzitetske prof - odg je - moze u ovom slucaju - prosta logika - doticni je ako se ne varam i dalje episkop SPC, valjda je zavet poslusnosti i dalje na snazi i red je biti poslusan Majci SPC ( ili vise nije u SPC, posto se ponasa kao da samo nominalno jeste, a sustinski je subverzivni element ). Da je bio pametan - sve bi se ovo zavrsilo iza zatvorenih vrata, izdalo bi se saopstenje da zbog obaveza nije u stanju da valjano i predano obavlja duznost predavaca. Tu bi prica bila zavrsena i ne bi se nanosila steta SPC, ali ovako kada su licni interesi i interesi belosvetskih hohstaplera u pitanju dize se prasina i dramatizuje se bespotrebno ceo slucaj.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, Августин рече

БОЈИМ СЕ КАКО СМО КРЕНУЛИ ДА НЕ ДОЂЕМО ДО ОВОГА ПОСЛУШАЈТЕ БАР ПОЧЕТАК ЧОВЕК ПРИЧА О ПРВОМ ВАСЕЉЕНСКОМ САБОРУ

Ma on je budala. Prica da je Isus sin Cezara i Kleopatre, da je rodjen u Makedoniji itd. Nebuloze

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Goran Likić рече

To je besmislena dilema. 

 

Naravno da je besmislena. Nasa Crkva ima na svojoj str Gospoda na prvom mestu, ima autoritet ( uprkos svim okolnostima ), realnu snagu ( sto pre postane u praksi svesna svoje snage, to bolje ) i jos poneke keceve u rukavu ako zatreba. ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, The Godfather рече

Na mufte je dosao na to mesto, na isti nacin i odlazi. Sta je sejao to i zanje. A na pitanje - kako sinod moze da sklanja univerzitetske prof - odg je - moze u ovom slucaju - prosta logika - doticni je ako se ne varam i dalje episkop SPC, valjda je zavet poslusnosti i dalje na snazi i red je biti poslusan Majci SPC ( ili vise nije u SPC, posto se ponasa kao da samo nominalno jeste, a sustinski je subverzivni element ). Da je bio pametan - sve bi se ovo zavrsilo iza zatvorenih vrata, izdalo bi se saopstenje da zbog obaveza nije u stanju da valjano i predano obavlja duznost predavaca. Tu bi prica bila zavrsena i ne bi se nanosila steta SPC, ali ovako kada su licni interesi i interesi belosvetskih hohstaplera u pitanju dize se prasina i dramatizuje se bespotrebno ceo slucaj.

Да, с` тим што је моје питање било у контексту нарушавања аутономије Универзитета. Но погледах после да поред одлуке научно наставног већа и верификације од стране ректората, у случају ПБФ и Синод даје своје мишљење.

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Не лупај безвезе. Ја сам жив пример да никада није хтео да ми одговори, а @Милан Ракићсведок како га је са ароганцијом откачио. 

Јесте било тако 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Милан Ракић рече

с` тим што је моје питање било у контексту нарушавања....

Jasno. Nisam zbog tebe malo pojasnio, vec zbog drugih ( da ne bi bukvalno shvatili ) .

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Не лупај безвезе. Ја сам жив пример да никада није хтео да ми одговори, а @Милан Ракићсведок како га је са ароганцијом откачио. 

Виш ти... а делује баш кротко  кад га човек слуша...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бесмислена је оптужба да не може бити професор ПБФ , јер живи у Америци.Кад је као  епископ западноамерички изабран на то мјесто нико није постављао то као проблем. И ако еј то годинама уназад фунционисало, чему сада правити проблем.

И тешко ономе из Цркве кога Данас брани.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Александар Милојков рече

Ја само молим Бога да ово не добије један за све непријатан завршетак - да ПБФ поново буде најурен са Универзитета. Толико.

 

П.С.

А домино ефектом и верска настава из државних школа. Овој другој ионако упорно раде о глави. 

 

пре 15 часа, VaSa110 рече

Da li je po tebi uopšte mesto PBF-a na Univerziteu?

 

пре 15 часа, Александар Милојков рече

Обзиром да је један од оснивача БУ - јесте.

Штета што не постоје снимљене емисије некадашње ТВ Политика...

Тамо негде почетком 21-ог столећа на поменутој телевизији, у емисији форме дијалога, своја мишљења о тада Богословском факултету СПЦ за који је тада покренута акција ради повратка под окриље БУ сучелила су два професора. Отац Љубивоје Стојановић и сада већ покојни, проф. Љубиша Рајић.

У врло културном дијалогу, који је заиста било уживање слушати и један и други су јавности изнели, сваки са својих становишта pro et contra "Богословског" на БУ.

Сећам се да је проф. Рајић предочио оцу Љуби извесне привилегије-да их тако назовем, које су до тада "уживали" студенти и дипломци Богословског, иако факултет тада није био у саставу Универзитета, те с` тога, данашњим речником речено иако није био "акредитован", диплома се признавала рецимо, зарад наставка последипломских студија на неким од факултета БУ. (Иако је БУ или "држава", могла да се постави тако и да не "дозволи" неком дипломираном теологу да упише последипломске на Философском нпр...)

Даље, поменуо је проф. Рајић и ствари из домена студентског стандарда. У смислу да је и студентима Богословског била омогућена исхрана у објектима установе "Студентски центар"; да су две највеће мензе - на Карабурми и у Студентском граду средом и петком и о вишедневним постовима имале у понуди и посну храну на јеловнику. Да је један део смештајних капацитета, истина мали, био опредељен за студенткиње Богословског из унутрашњости (студенти имају свој дом у склопу нове зграде), итд...

Даље, по сећању, проф. Рајић је изнео баш и причу о аутономији Богословског у постављању наставничког кадра, те о условима који би, ако се поштује статут Универзитета и стандардни академске заједнице, онда морали да се примењују и на Богословском. Те каза тада он (очито добро припремљен) да поједине катедре н нашем факултету "уласком" на БУ дотадашње предаваче морају заменити професорима са академским степеном, који опет, како је предвиђено, да би задржали своју доцентуру, односно професуру, морају да имају на годишњем нивоу одређен број радова објављених у домаћој и страној периодици итд...

Такође, рече проф. Рајић тада да ће се и цена школарине морати синхронизовати са ценама на нивоу БУ, те тако уместо тадашњих 100 марака (које су сви плаћали - и редовни и ванредни на име школарине), постојаће редовни истина на буџету и "џабе", али ће ванредни плаћати вишеструко већу цену. Која је успут буди речено сада 20 пута већа од тадашњих 100 марака.

И још доста тога је изнео, не могу се свега ни сетити. Отац Љуба, мој драги земљак из Чокешине заиста није имао много шта приговорити реченом.

Но, треба рећи и то да је проф. Рајић ипак на све казано и саам био за повратак Богословског под окриље БУ из два разлога. 

Први разлог је тај што је Богословски факултет био један од оснивача (са Правним, Философским и Техничким факултетом) Универзитета у Београду 1905. године.

Други разлог је незаконита, агитпроповска и "револуционарна" одлука тадање министарке просвете Митре Митровић Ђилас о удаљавању Богословског факултета из састава београдског Универзитета.

Што је свеукупно, без обзира на све критике, проф. Рајић џентлменски, да тако кажем признао...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Изађе на нос Миланчету @Милан Ракић ова гратис авионска карта!:)) Погледајте шта му уради ова љубавница!

 

Таман `тедо` рећи - добро је док не бију. Ал` погледах видео до краја 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, о.Небојша рече

Бесмислена је оптужба да не може бити професор ПБФ , јер живи у Америци.Кад је као  епископ западноамерички изабран на то мјесто нико није постављао то као проблем. И ако еј то годинама уназад фунционисало, чему сада правити проблем.

И тада су се неки бунили, али ти је јасно колико је наша Црква успорена. Код Вукашиновића нису могли да полажу они који су ишли на Максимове блок часове. Ја сам такође таксативно навео зашто то није добро, и хвала Богу, сада су у Синоду то разумели. Очекујем ускоро и да га пошаљу у мировину као владику. Учиниће му тако услугу јер може да иде да мисионари код Кинескиња, јер неће бити заузет ничим. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава:     ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио.   Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма.   Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси.   И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах.   Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце.   Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота.   Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка.   Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана.   Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“   (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.)   Приредила:  Миланка Тешовић, мастер теолог     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: СА Синод versus доцент Марко Вилотић
       
      Како је случај познат, нећу правити увод. Владика Максим Васиљевић писа: „У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...“.
      Вилотића као наставник (доцент) од 2016. (овде) не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Синод је овде навео исти члан БУ (132) који понавља чл. 95 ПБФ. Синодско образложење је кратко и јасно: „Следствено, ПБФ... није имао право да асистентски стаж реченога господина урачуна у рок наставничке службе (наставници су, наиме, само доценти, ванредни професори и редовни професори), као што ни он није имао право да тражи 'суботњу годину', а да за то не испуњава прописане услове“.
      Бацачи прашине у очи и продавачи магле су ових дана кричали, а гласноговорник Максим је тријумфалистички изјављивао: „Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ...“. Ови шибицари покушавају да се веру по стаклу пошто има непрецизно дефинисана једна одредба БУ (где се под наставницима све ставља у општем смислу), а то је чл. 123, т. 2: „Наставно особље јесу: наставници, истраживачи и сарадници“. Вилотић је 2010-2016 асистент на Групи за хришћанску философију и религиологију, а од 2016 доцент на истој групи. Дакле, потребно је утврдити шта у српском образовном систему јесте наставник.
      Када одемо на страницу Универзитета у Нишу и погледамо Избор у звање наставника (1114) (овде), видимо да су наставници сви од доцента па на горе. Можда би неко рекао: Добро, али нишлије су специфични, па нису релевантни, него да видимо ми шта се прописује на Универзитету у Београду! Да видимо званично мишљење. Оно, на жалост ових мешетара, постоји. Цитирам шире (овде): „На основу члана 11. став 1. тачка 13. Закона о високом образовању ('Службени гласник РС', бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 и 68/15 – аутентично тумачење), а на основу предлога Конференције универзитета Србије од 15. јуна 2015. године,
      Национални савет за високо образовање Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015. године, утврдио је
      МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ
      за избор у звања наставника на универзитету
      'Службени гласник РС', бр. 101 од 8. децембра 2015, 102 од 20. децембра 2016, 119 од 29. децембра 2017.
      I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
      Члан 1.
      Овим актом се дефинишу јединствени минимални услови за избор у звања наставника на универзитетима у Републици Србији.
      Члан 2.
      Звања наставника на универзитету су: доцент, ванредни професор и редовни професор“.
      Према томе, имамо аутентично тумачење – не тумачење Зорана Ђуровића или Синода – да су звања наставника на универзитету: доцент, ванредни професор и редовни професор. Секретар Војводић је иначе познат по бриљантности свога ума, па када сам га питао – јер је Максим написао да Ђуровић није дао податке о основној школи – како је могуће да сам завршио ПБФ а да немам ОШ?, он је одговорио: Е, ја ти то не знам! Тако је и сада отишао по правно мишљење на БУ, а могао је сам да га нађе. Но, овим лажима је требало да се дезавуише Синод и Патријарх и да се добије на времену, а да се и студенти збуне. И то све чине на крајње подао начин. 
      Исте природе је и Мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду: „Поступајући по обраћању председника Академијског одбора за високо образовање Српске академије наука и уметности и председника Савета Универзитета у Београду, Одбор за статутарна питања данас је једногласно усвојио Мишљење, у којем је истакнуто да је утицај СА Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на ПБФ у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета.
      Истовремено, закључено је да ће о усаглашености извесних одредаба Статута ПБФ са Статутом Универзитета у Београду бити заузет званичан став на наредној седници Одбора“ (овде).
      Мишљење је ирелевантно, јер се питамо како да су се тек сада сетили да Синод даје радне дозволе запосленима на ПБФ? То је од поновног уласка ПБФ на БУ било регулисано. Реч је, према томе, само о покушају једне групе узурпатора да се отме ПБФ од СПЦ, а у томе учествују, нажалост, и неке владике, који једно потписују на Сабору СПЦ, а друго раде иза леђа. Показали су образ и част. За ове споља нас не чуди ништа, јер знамо на шта они раде. Сасвим је јасно да је ово исценирана интересно-политичка игра.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: СА Синод versus доцент Марко Вилотић
       
      Како је случај познат, нећу правити увод. Владика Максим Васиљевић писа: „У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...“.
      Вилотића као наставник (доцент) од 2016. (овде) не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Синод је овде навео исти члан БУ (132) који понавља чл. 95 ПБФ. Синодско образложење је кратко и јасно: „Следствено, ПБФ... није имао право да асистентски стаж реченога господина урачуна у рок наставничке службе (наставници су, наиме, само доценти, ванредни професори и редовни професори), као што ни он није имао право да тражи 'суботњу годину', а да за то не испуњава прописане услове“.
      Бацачи прашине у очи и продавачи магле су ових дана кричали, а гласноговорник Максим је тријумфалистички изјављивао: „Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ...“. Ови шибицари покушавају да се веру по стаклу пошто има непрецизно дефинисана једна одредба БУ (где се под наставницима све ставља у општем смислу), а то је чл. 123, т. 2: „Наставно особље јесу: наставници, истраживачи и сарадници“. Вилотић је 2010-2016 асистент на Групи за хришћанску философију и религиологију, а од 2016 доцент на истој групи. Дакле, потребно је утврдити шта у српском образовном систему јесте наставник.
      Када одемо на страницу Универзитета у Нишу и погледамо Избор у звање наставника (1114) (овде), видимо да су наставници сви од доцента па на горе. Можда би неко рекао: Добро, али нишлије су специфични, па нису релевантни, него да видимо ми шта се прописује на Универзитету у Београду! Да видимо званично мишљење. Оно, на жалост ових мешетара, постоји. Цитирам шире (овде): „На основу члана 11. став 1. тачка 13. Закона о високом образовању ('Службени гласник РС', бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 и 68/15 – аутентично тумачење), а на основу предлога Конференције универзитета Србије од 15. јуна 2015. године,
      Национални савет за високо образовање Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015. године, утврдио је
      МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ
      за избор у звања наставника на универзитету
      'Службени гласник РС', бр. 101 од 8. децембра 2015, 102 од 20. децембра 2016, 119 од 29. децембра 2017.
      I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
      Члан 1.
      Овим актом се дефинишу јединствени минимални услови за избор у звања наставника на универзитетима у Републици Србији.
      Члан 2.
      Звања наставника на универзитету су: доцент, ванредни професор и редовни професор“.
      Према томе, имамо аутентично тумачење – не тумачење Зорана Ђуровића или Синода – да су звања наставника на универзитету: доцент, ванредни професор и редовни професор. Секретар Војводић је иначе познат по бриљантности свога ума, па када сам га питао – јер је Максим написао да Ђуровић није дао податке о основној школи – како је могуће да сам завршио ПБФ а да немам ОШ?, он је одговорио: Е, ја ти то не знам! Тако је и сада отишао по правно мишљење на БУ, а могао је сам да га нађе. Но, овим лажима је требало да се дезавуише Синод и Патријарх и да се добије на времену, а да се и студенти збуне. И то све чине на крајње подао начин. 
      Исте природе је и Мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду: „Поступајући по обраћању председника Академијског одбора за високо образовање Српске академије наука и уметности и председника Савета Универзитета у Београду, Одбор за статутарна питања данас је једногласно усвојио Мишљење, у којем је истакнуто да је утицај СА Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на ПБФ у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета.
      Истовремено, закључено је да ће о усаглашености извесних одредаба Статута ПБФ са Статутом Универзитета у Београду бити заузет званичан став на наредној седници Одбора“ (овде).
      Мишљење је ирелевантно, јер се питамо како да су се тек сада сетили да Синод даје радне дозволе запосленима на ПБФ? То је од поновног уласка ПБФ на БУ било регулисано. Реч је, према томе, само о покушају једне групе узурпатора да се отме ПБФ од СПЦ, а у томе учествују, нажалост, и неке владике, који једно потписују на Сабору СПЦ, а друго раде иза леђа. Показали су образ и част. За ове споља нас не чуди ништа, јер знамо на шта они раде. Сасвим је јасно да је ово исценирана интересно-политичка игра.
    • Од Zoran Đurović,
      Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у
       
      Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака.

      1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика.

      2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину.

      3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде)

      4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма.
      5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава.
      Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду.
      Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!
      Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом.
      Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде).
      6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.
      7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће:
       „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“
      О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима.
      8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи.
      9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу.
      Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде).
      10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“.
      Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива.

      11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности.

      12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени.
      Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?
      View full Странице

    • Од Zoran Đurović,
      Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у
       
      Претходних месеци у српској јавности приметна је медијска смутња у вези са дешавањима унутар Српске Православне Цркве. Листови Blic и Danas објавили су више текстова који се баве црквеним питањима, а прошле седмице имали смо интервју Владике Маскима НИН-у и гостовање Владике Григорија и о. Вукашина Милићевића на Novoj S (N1). Да се наведени медији у овоме не односе непристрасно и етички, него навијачки и манипулативно, показује тенденциозан избор саговорника, увек иста мета напада, а као пластичан доказ треба навести и случај одбијања једног полемичког текста од стране листа Danas (овде), иако је претходно у том листу аутор текста директно нападанут и омаловажаван. У овом осврту на интервју Преосвећеног Владике Максима НИН-у циљ нам је да укажемо на неколико места која би недовољно упућени читалац могао схватити погрешно: неке речи Владике Максима могу истовремено да представљају и његов чисто субјективан осећај и израз објективног стања ствари, а, уз то, постоји и низ неизречених података, што, све заједно, може да збуни читаоца и доведе до погрешних закључака.

      1) Јесењи Сабор. Владика Максим каже да је са „многобројним“ другим архијерејима тражио јесењи Сабор. У питању је било њих 14 владика од 42, што је једна трећина. Тачно је да 14 није мало и да се употреба речи многобројно тиме може оправдати као лични утисак, али то је у реалности само једна трећина епископа. Они су сви били ту и њих 28, дакле, тај захтев није хтело да потпише, што је двоструко више. Како бисмо избегли сваку потенцијалну манипулацију чињеницама, најбоље би било да кажемо: Нас 14 је хтело, њих 28 није хтело. Недовољно обавештени читалац овако може да стекне утисак да неки (малобројни) Синод злоупотребљава своју позицију и узурпира израз слободног гласа већине владика.

      2) Текстови Владике Давида. Владика Максим каже да они који га смењују са професорске катедре треба да чују и другу страну. Тако неупућени читалац може стећи утисак да чланови Синода уопште неће да чују одбрану Владике Максима, а можда чак инсинуира њихову злонамерност, ауторитарност, страх од контрааргумената, недостатак управо онога што Црква свим својим бићем треба да сведочи – а то је отвореност за дијалог и слободно мишљење. Читајући овај интервју читалац уопште и не помишља да се у мају ове године водила озбиљна и опширна расправа управо о проблемима које Владика Максим помиње и не помиње. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем интервјуа, најбоље би било јасно рећи: На Сабору у мају доста се разговарало о томе и закључили смо да ја нисам у праву, али ја сада имам нешто ново да кажем, што тада нисам, а они неће да ме саслушају. То ново је оно што би, ако постоји, требало изнети и слободно објаснити у интервјуу. Овде, међутим, није изостављено само помињање саборске расправе у мају, него и помињање неколико опширних и јавних текстова једног од чланова Синода, Владике Давида, који се подробно баве управо овом проблематиком, што значи да представљају и слушање и озбиљно разматрање друге стране, односно ставова Владике Максима. Ти текстови су доступни на сајту Епархије Крушевачке (овде). Владика Максим ниједном не помиње нити име, нити ставове, ните релевантне текстове Владике Давида. То је погрешно, јер текстови Владике Давида су недовољно познати јавности којој се у интервјуу обраћа Владика Максим и долазак до њих би само био од користи за истину.

      3) Критика и покајање на Сабору. Владика Максим у интервјуу не помиње своје покајање на Сабору у мају, а које је везано за однос према Светом Сави и његовом канонском, односно неканонском (што значи и преварантском) издејствовању аутокефалности. Како бисмо избегли сваки потенцијални неспоразум са читаоцем, најбоље би било управо овако да кажемо: Погрешно сам схватио и доживео Светога Саву, покајао сам се пред Сабором и Сабор је моје покајање уважио. О томе да је Свети Сава потпуно канонски издејствовао аутокефалност Српске Цркве писао је након Сабора и Владика Атанасије Јевтић, духовни отац Владике Максима. Уз то, указано нам је тада, у време око Сабора, и на проблеме у вези са односом Владике Максима према Васељенској Патријаршији и Украјини, као и на његово потписивање на Сабору у Криту, које није у складу са Уставом СПЦ, а јесте са јавним претензијама Цариградске Патријаршије да под своју јурисдикцију присвоји све православне епархије у Америци, дакле и ону чији је он Епископ. Уз ове неизречене податке, читаоцу треба саопштити и Патријархову реченицу у писму Владици Атанасију Јевтићу, која каже да Владика Максим након покајања „и даље срља истим путем“. (овде)

      4) Смена са факултета. Владика Максим каже да руководство Универзитета најбоље зна чиме се поштује а чиме крши његов Статут. То је, наравно, јасно само по себи. Али, ноторна је чињеница и то да Православни богословски факултет има, законски регулисан, специјални статус у оквиру Београдског универзитета, то јест да он у првом реду припада Цркви. То је потребно рећи читаоцу јер он онда може да сазна да се правни статус неке професуре на ПБФ не самерава искључиво према секуларним универзитетским правилима, јер руководство БУ нема ништа са одговарајућим, православним учењем на ПБФ, које надгледа за то од Сабора делегирани Синод, као што нема ни са благословом Патријарха, без којег ниједан професор тамо не може да предаје. Да није тако, неки атеиста, таоиста или расколник би могли да предају на православном факултету. – Владика Максим то овде говори позивајући се на образложење одлуке Синода која се „претежно“ повезује са Статутом Универзитета. Јавности није доступан текст одлуке, па не можемо ништа прецизније рећи о томе. Али, сви који прочитају релевантне текстове Владике Давида, наћи ће апсолутну претежност на страни учења и делања Владике Максима, а исто следи и из већ поменутог Патријарховог писма.
      5) Теорија еволуције. Говорећи о односу Цркве према теорији еволуције, Владика Максим каже да би био „небивали преседан у историји Православља“ да Црква „за супротну хришћанском учењу прогласи једну научну теорију“. Прво, овде се имплицира неко проглашавање од стране Цркве, о чему досада нигде није било речи, нити било каквих најава.
      Друго. Владика Максим неопрезно поистовећује теорију еволуције са науком, па закључује да Православље не треба да улази у сукоб са науком. Међутим, наука и теорија еволуције нису једно. То нас уче и научници највишега реда, између осталих хришћанин Џон Ленокс, професор математике на Оксфорду.
      Треће. То да ли би негативан однос Цркве према некој научној теорији, у смислу указивања на извесне супротности и неспојивости хришћанског Предања и неке научне теорије, био небивали преседан у историји Православља, треба сагледавати управо са аспекта историје Цркве. Црква се увек бавила актуелним изазовима – однос према икони (дакле, сликарству), према етнофилетизму, итд. Неко је пре 1300 година могао рећи: па ово је небивали преседан да се Црква бави питањем сликарства!
      Четврто. Једно је теорија о температури језгра Сунца, а друго теорија о еволутивном настанку човека. Јер, прва теорија нема никакве импликације по веру Цркве, а друга има, и то најрадикалније. Теорија еволуције је неспојива са православним Предањем. Има више аспеката те неспојивости и о томе је Владика Давид подробно писао. Уз то треба поменути и да су заступници теорије еволуције најрадикалнији порицатељи хришћанског Предања, те да сами они доказују како теорија еволуције нужно искључује веру у Христа. Професор еволуционизма на Оксфорду, Ричард Докинс, један је од најгласнијих. Став Владике Маскима, и осталих потписника тог Става, да је теорија еволуције тренутно једина „плаузибилна“ научна теорија, дакле да је она вероватна и највише уверавајућа, превиђа нужне и сведотичуће импликације такве вероватноће на живот човека, на љубав и сва практична питања у животу. Читаоца можемо подсетити на Фридриха Ничеа, који је, полазећи од теорије еволуције као истините, поштено и јасно закључио да је појам културе, појам права, појам морала, појам слободне воље као такав онда бесмислен и постоји само као производ наше заблуде. Ниче је имао тешке и подсмешљиве речи за оне који комбинују теорију еволуције и хришћанство. Један хришћанин, који држи теорију еволуције за плаузибилну, морао би – како би избегао подсмех савремених атеиста, а уједно и њихову, тиме произведену или оснажену, логичну сумњичавост и одстојање према Цркви – бити способан да одговори таквим аргументима као што су, на пример, Ничеови, са истим поштењем и истом снагом.
      Пето. Владика Максим не помиње сопствени покушај утеловљења постулата теорије еволуције у светоотачко Предање, то да су још Свети Оци човека одређивали као животињу. Дакле, не ради се само о односу према једној научној теорији и њеној плаузибилности, него и томе да се у самом православном Предању налазе истине до којих касније долази наука о еволуцији – а то је да је човек, заправо, животиња. Да се ту ради не само о погрешном него и о кривотворећем тумачењу неких места код Светих Отаца, указује Владика Давид у једном од последњих текстова (овде).
      6) Таоизам. Владика Максим каже да му је приговорено и „благонаклоно виђење према таоизму“ у једном његовом тексту (овде). У самом приговору, међутим, примедба садржи оштрије речи од „благонаклоног виђења“. Ту своју идеју, у интервјуу, Владика Максим релативизује речима да је цитирао некога другог. Тај цитат, међутим, налази се на крају текста, долази као закључак и смисаоно тежиште текста је на њему. Уклопљеност смисла цитата са смислом целог текста показује да то није цитат који подразумева дистанцу аутора текста од цитата, него приклањање цитату као свом изразу.
      7) Транспарентност Цркве. Говорећи о Сабору и Синоду, Владика Максим каже да рад Цркве уопште треба да буде транспарентнији. Није јасно зашто је онда баш он, Владика Максим, тражио да се из мајског саборског саопштења за јавност избаци следеће:
       „Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора.“
      О нападу Blica на Владику Иринеја због ових реченица, као и само покајно писмо Владике Максима, читалац може да прочита овде. Опрезан читалац може да види да овај текст из Саопштења садржи један убедљивији израз покајања него само писмо Владике Максима.
      8) Мир. Владика Максим упућује критике Синоду што је прослава 800 година аутокефалности СПЦ прошла без гостију из других Цркава. Да је било је планирано да сви православни патријарси дођу на прославу, те многи представници других верских заједница, знамо из периода пре наступања проблема везаних за додељивање аутокефалности Украјини. Међутим, како отад Москва и Цариград не саслужују, то је било немогуће. Нама је, ваљда, циљ мир, а не да доливамо уље на ватру. То је прво потребно објаснити читаоцу, а онда објаснити и свој евенутални предлог прославе на којој би заједно били и московски и цариградски патријарси и епископи.
      9) Украјинско питање. Одговарајући на питање о додељивању аутокефалности „македонској, црногорској и украјинској православној цркви“, Владика Максим каже да се ту не могу повући „јасне паралеле“ и да је „свака од поменутих области случај за себе“. Читаоца би овде требало подсетити на геополитички контекст, те да је то бар једна јасна и више него очигледна паралела. А ту је, исто тако, и етнофилетизам као очигледан и од ових страна јавно изражен мотив. Одмах затим, након реченице да поменуте заједнице не испуњавају канонске услове за аутокефалију, Владика Максим додаје – логички немотивисано претходном реченицом – да је Митрополит Онуфрије некада сам био потписник захтева за украјинску аутокефалију. Након тога следи уопштен закључак да је феномен аутокефалије данас у кризи и да га је потребно решити на Свеправославном Сабору. Потребно је обавестити читаоца овде о томе да је Владика Максим у једном јануарском интервјуу за Теологија.нет, дакле пре покајања у мају, аутокефалију коју је издејствовао Свети Сава писао под наводницима, покушавајући релативизацијом српске аутокефалије да оправда давање аутокефалије Украјини. Након оштре реакције опрезних читалаца, уредништво сајта је текст интервјуа унеколико, али суштински битно, изменило, дакле кривотворило, па сада доступни текст не представља аутентични интервју. На те неетичке измене првобитног текста Владика Максим, како би заштитио своје оригинално и слободно мишљење, није јавно реаговао. Ове информације свакако могу да утичу на боље разумевање изречених ставова и у овом, НИН-овом интервјуу.
      Читаоцу би, у сваком случају, требало рећи и то да Онуфрије као Митрополит у Украјини није тражио аутокефалију, те да стога аутокефалија не може ни да буде дата, без обзира што је он некад, пре постајања поглаваром, био потписник таквог захтева. То што је он некад то потписао евентуално говори о његовој личној несигурности, промени мишљења, другачијем контексту, можда о дволичности, шта год, али он је сада канонски поглавар у Кијеву и он увек наглашава да, као једини канонски поглавар, није тражио аутокефалију. Даље, овде је битно увидети и то да док се помиње некадашњи потпис садашњег канонског и од свих признатог Митрополита, истовремено се не помиње и садашње и некадашање неприпадање Цркви оних којима је Цариград дао аутокефалију: они су или избачени из Цркве, као нпр. Мираш Дедеић, или нису никад ни били крштени у Православној Цркви. Како је, дакле, могуће да они који нису чланови Православне Цркве, без свете тајне крштења односно без свете тајне покајања, добију аутокефалност? Непомињање једне тако важне чињенице, а помињање некадашњег потписа садашњег канонског поглавара, може само да збуни читаоца и наведе на погрешне закључке. Тако, изостављањем битних конкретних чињеница, Владика Максим на крају уопштава проблем у једну нејасну, не баш одређену појаву: феномен кризе. Без објашњеног разлога фокус са постојећег и лако видљивог појединачног пребацује се на непостојећи општи план. Ако један једини патријарх са својим епископатом одлучи да да аутокефалију – против канона (што имплицира и сам Владика Максим) и против здравог разума (јер, био је много пута са разних страна упозорен куда то води, што Владика Максим не имплицира, него је, напротив, у поменутом кривотвореном интервјуу рекао да ће тај чин можда бити „квасац неког дубљег јединства“) – онда то не може представљати неки општи црквени феномен. Да ове збуњиве речи не би погрешно утицале на читаоца, најбоље је упутити га на јасни званични став Српске Православне Цркве по том питању (овде).
      10) Ректорка Поповић. Посебно чуђење код читаоца може да изазове задивљеност Владике Максима пред реаговањем ректорке Поповић – пред њеном подршком студентима и тиме отпором актуелном режиму. Ако строго узмемо речи у оквиру овог интервјуа, испада да ректорка Поповић представља пример слободног става и узорног академског понашања, „храбрости и интегритета“, њу је ,,утешно видети“, она „брани живе људе“, док чланове Синода – Патријарха Иринеја, Митрополита Порфирија, Митрополита Хризостома, Владику Иринеја Буловића и Владику Давида – имплицитно не красе такве похвале, него: неприродност и избегавање дијалога, неумеће у разумевању факултетских правила, неразумевање текстова Владике Максима, несвест о значају прославе аутокефалности и неодговорност и лењост поводом њеног организовања, као и „супротност духу и завештању Светог Саве“.
      Непоменута чињеница је, међутим, да се реткорка Поповић првих дана опирала студентима, а тек онда одлучила да стане на њихову страну. Шта је разлог те промене стране, на читаоцу је да просуди сам. Ректор који своју дужност обавља по праву и по врлини не би ни допустио да дође до ситуације у којој студенти протестују због нечега што је изван њихове надлежности, као што су лажни докторати. У свету „друге Србије“, која данас готово апсолутно контролише јавност у Србији, притом, одмах постаје јунак онај који каже нешто што се коси са режимском политиком и криминалом, осим – а то је битно напоменути – ако та критика не долази са стајалишта одбране српских интереса и хришћанских вредности. Ректорка је баш тих дана своје храбре одбране живих људи уручила почасни докторат Џудит Батлер, која је филозоф-пропагатор најекстремнијег вида порицања појмова мушко и женско, отац и мајка, син и ћерка итд. По Џудит Батлер, Владика Максим није мушкарац, него је његово мишљење да је мушкарац пројектовање његове агресивне воље за моћи на себе и свет око себе. Измишљање свих могућих псеудосексуалних идентитета, који бујају на Западу и пробујавају и код нас, засновано је управо на филозофији Џудит Батлер. Тај чин давања части је у најдубљој сагласности са политиком коју на том пољу води Влада Србије и коју симболизује њена председница. Ректорка на академском и институционалном универзитетском нивоу утемељује оно што актуелни режим корак по корак спроводи у пракси. Колико је њен чин подршке студентима храбар треба самеравати и са тог аспекта: она је активан чинилац борбе против хришћанских вредности, па је, из угла колонијалних интереса, којима служи и актуелни режим, њена ректорска позиција, заправо, неугрозива.

      11) Борба. Владика Максим примећује парадоксалност додељивања Ордена Светога Саве Вучићу, који јавно пропагира поделу Косова и Метохије, односно „разграничење“ – дакле кршење Устава и крајњи чин предаје српске земље и тамошњих Срба на милост и немилост Арбанасима – што Црква једногласно оцењује као издају. У реду. Али, Владика Максим не примећује парадоксалност у томе што њега интервјуишу управо они који се по том питању не разликују од Вучића. Не примећује да га интервјуишу они који иначе немају везе са Црквом и на њу гледају титоистичким очима. Како бисмо избегли сваки етички неспоразум са читаоцем, најбоље би било приметити и тај парадокс да медији који пропагирају признавање терористичке државе на Косову и Метохији - НИН, Danas, Blic, Nova S (N1) - заузимају страну у унутарцрквеним питањима и очигледно фаворизују одређене владике, међу којима је управо он, Владика Максим, који сматра да Орден Светог Саве припада Србима на Косову и Метохији. Помињање и проблематизовање и тог парадокса било би од помоћи, јер би читаоцу то био позив на поверење. Овако, у суочавању са овим очигледним парадоксима, можемо закључити да се ту ради само о спољашњим парадоксима, а о унутрашњој, не лако уочљивој, логичности.

      12) Слободно мишљење Владике Григорија. Владика Григорије и о. Вукашин Милићевић – гостовали су у Utisku nedelje као браниоци слободног мишљења и у том контексту су говорили и о њему, Владици Максиму. Владика Григорије, који је претходно изјавио да је професор Мило Ломпар заслужио да добије Орден Светог Саве, није, међутим, као заступник слободног мишљења упитао водитељку емисије како то да никад није позвала тог тако заслужног професора да и он искаже своје слободно мишљење. Тако се Владика Григорије придружује главном уреднику НИН-а, који не помиње професора Ломпара када Владици Максиму поставља питање о одбијању учешћа на свечаности и помиње само Матију Бећковића. То је чин истоветан прећуткивању имена овог професора и на РТС приликом извештаја о добијању награде за књигу о Милошу Црњанском. Видимо, дакле, да су по питању слободног мишења РТС, НИН и Nova S (N1) усаглашени.
      Поред професора Ломпара, у Utisku nedelje нећемо чути ни професора Милоша Ковића, нити друге јавне прегаоце за опстанак српске културе и части. Нити ће икад један од ути?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...