Jump to content
  1. The Godfather

    The Godfather

  2. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  3. Trifke

    Trifke

  4. Стаљиново унуче

    Стаљиново унуче

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Експозе

       
      Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.
      У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.
      Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.
      Севировска  Христологија
      Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.
      Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.
      Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.
      Христолошка  визија  Светога  Максима
      Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.
       
      Христолошке теме Писама
      1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.
      Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).
      2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.
      Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).
      3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.
      Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).
      4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).
      5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.
      б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.
      в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.
      Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).
      6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).
      7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).
      8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).
      9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).
      Писмо  XIX
      Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).
      У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).
      Актуелност теме ипостаси
      Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.
      Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.
      Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.
      На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.
      По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:
                а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).
                б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.
      Аналитичко  – егзегетски метод
      Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.
      Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.
      https://www.eparhijakrusevacka.com
    • Од Поуке.орг инфо,
      Експозе

       
      Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.
      У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.
      Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.
      Севировска  Христологија
      Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.
      Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.
      Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.
      Христолошка  визија  Светога  Максима
      Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.
       
      Христолошке теме Писама
      1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.
      Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).
      2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.
      Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).
      3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.
      Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).
      4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).
      5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.
      б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.
      в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.
      Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).
      6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).
      7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).
      8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).
      9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).
      Писмо  XIX
      Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).
      У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).
      Актуелност теме ипостаси
      Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.
      Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.
      Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.
      На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.
      По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:
                а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).
                б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.
      Аналитичко  – егзегетски метод
      Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.
      Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.
      https://www.eparhijakrusevacka.com

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Да ко ће тјешити Јоаникија, кад из њега извире утјеха?! Он је наша утјеха! Он је утјеха и миру и правди, јер без правде мира нема. Јоаникије потврђује својим животом да мира без правде нема; такав је био и у раној младости, а и сада у својој скромности. И онда, када се звао Јован, као млад студент, личио је на Светог Јована Крститеља више него на студента. Већ се тада борио против разних Ирода.  Ишло се тих дана у ул. Француску бр. 9, а ишло се и у Антикваријат у ул. Кнез Михајловој.     Био је апостолски миран, а из њега је извирала правда и честитост; скромност а не многоглагољивост. Био је као тајни ученик Христов, зрелији од нас старијих. Није пропуштао Литургије Ваведењске. Пажљиво је слушао мудрост старијих и није истицао своју урођену горштачку мудрост. Обликовао је и допуњавао исту премудрошћу старијих. Била су то времена када је манастир, па и порта Ваведења, постала малена и уска.   Прошле су године, а млади Јован, одлучио је о свом путу и узео тежак крст свог претходника, Светог Мученика ЈОАНИКИЈА., уз благи јарам Христа Спаситеља. Није погрешио Владика АМФИЛОХИЈЕ када му је тај јарам и бреме даровао. Сви смо знали да ће ЈОАНИКИЈЕ ТАЈ ЈАРАМ И БРЕМЕ ИЗНИЈЕТИ  до самог трновитог врха ЦРНЕ ГОРЕ. Проницљив је митрополит Амфилохије као бистри извори Светигоре, а ако се у неког и преварио, у ЈОАНИКИЈА сигурно није. И брзо се у условима страшним, окрилио Матејем, Марком, Луком и Јованом. То су му крила орловска била, у кршу љутом, ђе се љута и отровна змија крила.   Вратио се Јоаникије, у Отачаство своје, ту ђе орлови плету гнијездо своје, ђе мудраци змију гладе, а испод ње се вјешто ваде. Јоаникије је прави горштак, у њему је  стално присутна оштрина и оштроумност. Карактеристика је то Црногорца и источних, горских мудраца. Али у њему обитава и благост, доброта, осјећајност, горска милост.   Кад га је одредио митрополит за Горњу Црну Гору, он тамо ништа није нашао. И оно што је некад било, срушило се. Деценијама се радило, не би ли се и последње поништило. Да се чак и темељи изваде, да се цркве из ума људског поваде, да се сатре биће црногорско, да се “нови” појмови усаде; да Српство  м о н т е н е г р и н с т в о  постане.   Можемо ли ми као људи, да представимо и замислимо, на што је Владика Јоаникије дошао?   Многи су од нас били у Албанији Енвера Хоџе, првој званичној АТЕИСТИЧКОЈ држави на свијету. Вјерујте, овакве страхоте нијесмо виђели. Али, Владика дође….   Многе је цркве каменом обновио и многе темеље истражио, па и многе манастире у живот повратио. Поставља се питање, како је у ова тешка времена, времена крајње апостасије, неморала, плаћене пропаганде, нељудског па и скотског  опонашања, као и модерног облика робовања – конзумизма, гдје је у сваком селу банка, али не и Црква, како је Владика ОБНОВИО, просветио, орадостио, отоплио, избавио, хиљаде и хиљаде људи, људских душа?!? Којим ли је он “доларима” купио те силне душе, које за њим беспрекорно иду, па и по цијену живота?   Шта се то десило? Како то објаснити?   Ми хришћани ово већ мјесецима гледамо са радошћу и усхићењем, са неизмјерном љубављу, а безбожници са страхом великим, са страхом смртоносним, спремни и да убију, јер то безбожници апостате, мрзитељи људског бића,  не могу да разумију!   То је Владика ЈОАНИКИЈЕ, ХРИСТОВ СЛУГА И ПОСЛАНИК, АПОСТОЛСКИ НАСЛЕДНИК. Та је благодат и харизма дата њему.   Има ли још неки човјек данас на свијету, за ким иде тако народ?   Био је некад Мандела  и издржао дугогодишњу тамницу. Био је и Мартин Лутер Кинг, њега су убили, али ЈОАНИКИЈЕ је православни борац за слободу, за правду, за истину, за мир, за љубав међ народом, за поштивање другог и другачијег.   Кад сте од Владике Јоаникија чули да је позвао хиљаде возљубљене браће на Грађанску НЕПОСЛУШНОСТ???   НИКАДА !   Кад је изговорио ријеч мржње према икоме???   НИКАДА!   ЕТО, ТО ЈЕ ГРИЈЕХ ПРЕД ХЕГЕМОНОМ овога вијека, ето то је гријех владике ЈОАНИКИЈА пред ПОНТИЈЕМ ПИЛАТОМ нашег времена. То је моћ Антихриста који можда седи међу нама. Он се већ зноји, слабо дише, а највише му смета Светогорски, а још више Црногорски тамјан. Није случајно да је ових дана о томе извјестио папа Ратзингер. Овде” смета” ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ , он смета, јер тражи правду, а живи Истину. Он зрачи љубављу. На њему почива правда и истина и љубав Божија. ОН, Владика Јоаникије, има благодатну моћ, да ЉУБИ НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ, а ТО БОЛИ! С друге стране, Владика не може, да воли Непријатеље ЦРКВЕ своје, јер би то било против народа Божјег, коме је Црква брод спасења.   Зато, ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА?   ОН НАМ ДАЈЕ УТЈЕХУ, ОН НАМ НОСИ МИР, ОН НАС ХРАНИ ЈЕВАНЂЕЉЕМ; СЛОВОМ БОЖИЈИМ. Он је наш” антиминс”, са којег нас храни, живим ТЕЛОМ и КРВЉУ самога Исуса Христа, за Православне истинитог Бога за живот ВЈЕЧНИ.   Ко може да тјеши ВЛАДИКУ ЈОАНИКИЈА?   ОН је наша утјеха и данас када је пуштен из ТАМНИЦЕ, када га је дочекало хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце. ОН је био и јесте наша утјеха. Нас тјеши његово присуство, он је наша радост. Зликовце такви људи плаше, јер они нису у стању да приме МИР.   Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија?   Ко може да тјеши ВЛАДИКУ Јоаникија?   Он је у центру своје пастве, Он је ЕПИСКОП И АРХИЈЕРЕЈ, као што је то био свети Василије Острошки, ког не тјешимо ми, већ ОН исцјељује нас!   Да ЈОАНИКИЈЕ, Ти си на гори Тавору ,Ти си у свјетлости Преображења. Слијепци не виде свијетлост незалазног дана…   Знај, Владико и Архијереју, да Зора пуца! Биће дана!   Твој у Господу Архимандрит Данило Љуботина Истријан     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење Декана Православног богословског факултета      У дневном листу „Данас“ (број 8263, стр. 8), од 14. маја 2020. године, објављен је чланак под насловом „Никога не присиљавамо да буде део Универзитета“. У оквиру овога текста цитиран је и део саопштења које је на седници Сената Универзитета у Београду, одржаној 13. маја 2020. године, изговорила госпођа ректор проф. др Иванка Поповић, а које се односило на Православни богословски факултет. Отуда сматрамо легитимним и неопходним да, у својству декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, реагујемо у вези са изреченом информацијом.   Дакле, лично смо узели учешћа у наведеној седници Савета Универзитета, јављајући се за реч поводом поменуте теме, иако дискусија у овом случају није била предвиђена. Разлог нашег реаговања, како том приликом, тако и у овом случају, искључиво је утврђивање и истицање истине.   Наслов објављеног текста довољно говори за себе, али је истовремено могуће поставити следеће питање: да ли је одлука о преиспитивању статуса припадности Православног богословског факултета Универзитету у Београду у надлежности ректора, Сената или некога другог, чије ингеренције овде неко жели противзаконито да присвоји? Али, овога пута то нећемо коментарисати.   Изјава ректора проф. Поповић је у основи контрадикторна. Први део изјаве ректора, према тексту чланка, гласи да је просветна инспекција „непобитно утврдила да избор чланова Савета ПБФ није био у складу са важећим Статутом Факултета“. У наредној реченици парафразиране су њене речи на следећи начин: „... да извештај просветне инспекције још није закључен...“   У складу са тим, намеће се једноставан закључак – ако је нешто непобитно утврђено, шта ту још треба закључити. Такође, овом приликом могуће је поставити и следеће питање: која је, заправо, информација тачна, прва или друга? Пошто су различите, обе не могу истовремено бити тачне и истините. Овде је очигледно реч о стварању конфузије везане за ситуацију на Православном богословском факултету, само не знамо из ког разлога или шта стоји у позадини свега. Да ли је у питању притисак на просветну инспекцију, која још није завршила свој посао на Православном богословском факултету прекинут због ванредног стања, или свесно и намерно довођење у заблуду уважених чланова Сената који треба да се изјасне поводом верификације мандата декана Православног богословског факултета, по свему судећи у наредном периоду?   Управо због тога и пре свега ради истине, огласили смо се на седници Сената, само што наша изјава није верно пренета у наведеном чланку, већ потпуно произвољно. Веродостојност наше изјаве могу потврдити и остали чланови Сената који су учествовали у седници, а она је гласила: „Хвала вам што се ово покренули. Такву информацију коју сте Ви изнели, ја немам од Министарства. Петог марта из Министарства просвете била је Комисија која је прегледала сву документацију и, према усменом сведочанству, све је ту било како је потребно. Али, због ових проблема у којима смо се нашли - Ковида и ванредног стања, ми тај Записник никада нисмо добили. Сам тај процес који траје месец дана, како је предвиђено за Инспекцију, није завршен, јер је прекинут због ванредног стања. Тако да смо ми и хтели да ових дана ово питање поново покренемо са Министарством, али Вас молим, јер је овај рок, који је веома кратак да бисмо ми то завршили, да се ипак ово питање одложи бар до почетка јуна да бисмо могли, ако заиста желимо, да га решимо на обострано задовољство. Јер, ми себе као Богословски факултет видимо у оквирима универзитетске заједнице Београда и Србије.“   Уз дубоко уважавање ректора др Иванке Поповић, ово нисмо могли да не приметимо и зато смо одлучили да то поделимо са јавношћу, која је већ упозната са дешавањима на Православном богословском факултету у Београду. Сматрамо да овакве изјаве ректора не доприносе превазилажењу проблема на конструктиван и толерантан начин, како то госпођа Поповић заступа, а у суштини настоји да неистинама или непровереним информацијама постигне неки други циљ.   Приликом давања оваквих и сличних изјава у вези са осетљивим темама треба бити прецизан и тачан, нарочито када је реч о некоме ко се обраћа са тако одговорне позиције као што је место ректора Универзитета и председавајућег седницом Сената.   Осим тога, не треба занемарити и чињеницу да се оваквим изјавама шаље негативна порука првенствено студентима, садашњим и будућим, јер се они тиме узнемирују и доводе у заблуду. Следствено, они сами могу поставити логично питање: шта ће бити са њиховим даљим студијама, а самим тим и њиховим статусом, дипломама и многим другим сегментима њихових академских права, односно проблемима који произилазе из претходно реченога?   Новинар дневног листа „Данас“ очигледно се није потрудио да пажљиво провери веродостојност исказа госпође ректора, што је могао учинити уз помоћ више извора у складу са уобичајеним процесом истраживачког новинарства, како би јавности предочио тачне и истините информације. Стога и не треба да чуди заглавље овог новинског Извештаја, односно реченица која претходи наслову и којом је најављен чланак, а која гласи: „Просветна инспекција утврдила да је Савет Православног богословског факултета нелегално изабран, саопштено на седници Сената Универзитета у Београду“, што је апсолутно неистинито и недобронамерно тврђење. Et cognoscetis veritatem, et veritas liberabit vos!    у Београду 15. мај 2020. године   проф. др Зоран Ранковић Декан Православног богословског факултета     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...